Ne postoji snimak.

Postoji taj snimak, dostaviću vam, biće dostavljen. Vi ste vrlo dobro čuli, ali ste se pravili da ne čujete.

Druga stvar, kako se izvršna vlast odnosi prema ovom parlamentu jeste način na koji je predsednik Republike ovde držao lekcije, umesto da polaže račun. Znači, nikako da razumeju predstavnici izvršne vlasti da parlament kontroliše njihov rad, a ne da oni kontrolišu parlament. Nikako da to shvate. Nikako da i predstavnici sudske vlasti shvate da su vlast. Oni se još uvek ponašaju kao da su u vreme jednopartijskog sistema gde je bilo jedinstvo vlasti. Nikako da shvate da su posebna grana vlasti. Dakle, to mora da se promeni.

Nekada smo imali Josipa Broza, pa Slobodana Miloševića, sada Aleksandra Vučića. Oni smatraju da su deo jedinstva vlasti, umesto da su posebna vlast. To mora da se promeni ako želimo da imamo nezavisno sudstvo. Ako nemamo to, možemo da donosimo propise i zakone kakve hoćemo, ali nećemo imati vladavinu prava. Mi umesto vladavine prava imamo vladavinu pravom. Umesto „rule of law“ imamo „rule by law“.

Dakle, predsednik koji je birao, mi imamo ovde sistemsku grešku, imamo defekt našeg parlamentarnog sistema, jer je predsednik taj koji je bio nosilac liste, on je bio taj koji je birao one koji čine danas parlamentarnu većinu i on ne očekuje da oni njega kontrolišu, niti da mu postave bilo kakvo ozbiljno pitanje. On očekuje od njih da budu potpuno lojalni i da sve podržavaju što on govori.

Da li neko veruje u tu nezavisnost sudova i samostalnost tužilaštva? Ne veruje niko u Srbiji. Pa, same sudije ne veruju u svoju nezavisnost. Izvršna vlast to ne poštuje i ne veruje u to. Shodno tome, ni sami građani. To mora da se radi, mora da se radi na tome da se pomogne pravosuđu, da se pomogne sudijama, da se pomogne da shvate i prihvate to da su oni vlast.

Postoje ozbiljne demokratije koje se često nazivaju sudokratije, gde sudovi ne prezaju da kontrolišu predsednika i da mu uđu u stan i pretresaju stan ili kuću. Ovde to ne sme niko, ne može ni da pomisli na tako nešto. Dakle, mi imamo problem u političkoj kulturi koja je nasleđena, politička kultura jedinstva vlasti. Imamo problem u glavama nosilaca vlasti i imamo problem u tome što se to ukorenilo među građanima.

Ako promenom Ustava i donošenjem zakona upravlja režim koji sam ne poštuje zakone, ako pri tome živimo u zemlji u kojoj se ne poštuje Ustav i u kojoj nema vladavine prava, to vam je kao igra tenisa bez mreže iz loptice. Dakle, mi moramo da napravimo prethodni društveni konsenzus, moramo da uradimo neke korake koji prethode svemu ovome što vodi nezavisnom sudstvo.

Ono što je važno, što je ovaj referendum koji smo imali raspisala jednostranačka Skupština, što nije bilo debate, mada vi govorite da jeste. Te javne debate, nisu to baš stručnjaci. Suštinski taj referendum nije mogao da uspe, jer da se glasalo za, glasalo bi se za promene koje su samo kozmetičke, a ako bi se izglasalo protiv, glasalo bi se za to da ostane po starom, a ni po starom ne valja. Tako je igrica postavljena. Formalno-pravno to nije moglo da ne uspe zato što nije bilo cenzusa, ali suštinski nije moglo da uspe. Najzad, politički to je ogroman neuspeh zbog male izlaznosti.

Tu su postojali oni koji su bili za to da se na taj referendum ne izlazi, oni su bili protiv celog tog procesa i suštinski i zbog načina na koji se to izvodi, i bili su oni koji su vodili kampanju protiv. Da su ti koji su bili protiv izostali sa tih izbora, ne bi bilo ni 20% onih koji su za te promene. Ali, kažem, te kozmetičke promene, ma koliko bile kozmetičke promene, promene su u odnosu na nešto što nije bilo dobro, tako da mi govorimo o dve varijante koje su loše, a ne o nekoj koja je bolja od te dve.

Najzad, da ostavim prostora i za mog kolegu, mala izlaznost je pokazala da je značajan broj onih građana koji su bili protiv ovih promena, ali je ogroman broj onih koji nisu znali uopšte o čemu se tu radi, jer nije bilo ni javne kampanje, niti su građani imali priliku da čuju o čemu se tu radi i šta je to što je toliko značajno za njih same.

Hvala vam.

Dva minuta.

Kada je Marko Vidojković na svom potkastu psovao majku predsedniku Republike, Zoran Lutovac je komentar na to uputio sledeći: „Posle svega što je Vučić izgovorio, ostao je utisak da je Vidojković ostao nedorečen.“ To je ova nežna dušica kojoj smeta svaka teža reč, kultura, elita itd.

Gospođo Popović, to što radite, to ništa ne valja, to bacite sve. Sad ćete da čujete kako se reformiše pravosuđe. Znači, stigne vam dopis lokalnog opštinskog odbora, evo pečat, evo potpis, potpisali predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke i predsednik Skupštine opštine, znači predsednik opštine. Dva pečata mora da bude, bez pečata dva ne važi.

Onda kaže – sudija opštinskog suda, predsednik suda od 2000. godine, lomio se između DS i DSS, prevagnuo trenutno interes, te se smatra DSS-ovcem, u principu pošten, ali nekomunikativan i nepreduzimljiv. To je, gospodo iz elite, jedna reč, to se ne razdvaja, tu se rečica „ne“ ne odvaja, pridev je u pitanju. Zaslužuje šansu, Demokratska stranka smatra da on zaslužuje šansu.

Drugi, simpatizer, supruga član DS, pošten, vredan, sa strane gledano nekorumpiran. Ovi njihovi simpatizeri, dakle, oni su nekorumpirani samo sa strane gledano. To je jedini način da oni budu nekorumpirani, ako gledate sa strane. Ako gledate malo drugačije, onda nešto drugo dobijete.

Kaže treći – povučen, miran, vredan, verovatno pošten, iskusan, simpatizer. Znači, simpatizeri, oni su nekorumpirani sa strane gledano i verovatno pošteni. Takvi su im bili kadrovi.

Pa, onda kaže – javni tužioc, pošten, vredan, sa strane posmatrano nekorumpiran. I ovaj, vidite, to vam je opšta karakteristika, generalna karakteristika – sa strane posmatrano nekorumpiran. Dalje - stručan, iskusan, dugogodišnji simpatizer DS, odbacivao sve krivične prijave funkcionerima o.o. DS Vlasotince, sin član, zaslužuje pažnju i članstvo za napredovanje, zainteresovan za zamenika specijalnog tužioca ili starešinu višeg tužilaštva.

Pa, onda zamenik opštinskog javnog tužioca, od osnivanja simpatizer stranke, siguran glas. To je ono za šta nas prozivate. Jesu li to ti kapilarni, sigurni? Je li to to? Jel to ono što nama prebacujete? Sigurni glas. Pošten, nekorumpiran, nedovoljno preduzimljiv, u senci tužioca, upotrebljiv, nesporan za zamenika osnovnog tužioca u Leskovcu, potpis, pečat. Ima još, ali da ne čitam i prošao sam vreme.

Prema tome, gospođo Popović, to što ste radili, to ne valja. Ovako se radi. Ovo je vladavina prava. Ovo je podela na tri grane vlasti. Ovako treba reformisati pravosuđe. Hvala.

Hvala vam.
Ministarka Popović ima reč, pa vi.
Ako mogu svi u sali da se primire, da ne pričaju grupe sa kraja na kraj sale. Samo polako. Znači, svi da se primire. Dao sam reč ministarki, pa kada ona završi, dobijate reč vi. Ali, dobijate reč, a ne da govorite mimo mikrofona.
Izvinite, izvolite.

Poslaniče Lutovac, ja želim samo da odgovorim na ovu vašu besedu, gde ste krenuli sa grčkom mitologijom i otišli u nekom nepoznatom pravcu, ali ste u tom putu izvređali i izvršnu vlast i sudije i tužioce, koji pošteno rade u ovoj zemlji.
Ja sam prinuđena ovom prilikom da vas podsetim da je vaša stranka radila na toj čuvenoj reformi pravosuđa, koja je koštala ovu zemlju 44 miliona evra. Ali, nema veze što je koštala 44 miliona evra, nego što je 836 sudija ostalo bez posla u jednom danu i 75 neizabranih zamenika javnih tužilaca. Među tim ljudima su mnogi moji prijatelji, koji su nakon tih događaja oboleli od najtežih bolesti, a neki su i preminuli u tom periodu vaše reforme pravosuđa. Budite sigurni da takve reforme pravosuđa u Srbiji, dok je ova vlast, nikada neće biti. Svaki od sudija i zamenika javnih tužilaca neće ostati bez posla.
Mi ćemo se truditi da proširimo akt o sistematizaciji radnih mesta po sudovima i tužilaštvima i da obezbedimo dovoljan broj i povećan broj sudija i tužilaca, imajući u vidu povećan obim predmeta koji se formiraju u Republici Srbiji. Zato vas molim da ne stavljate u isti koš sve, jer nismo svi u istom košu i radimo potpuno suprotno.
Poznajem i koleginicu Malović i znam gde sada radi koleginica Malović. Ona nije niti uhapšena, niti lustrirana, ona i dalje obavlja posao u pravosuđu. Nemam ništa protiv toga, ja sam protiv lustracije i protiv bezrazložnih hapšenja. Ali, treba razmisliti da li ipak neko treba da plati štetu ovoj državi zbog svih tih aktivnosti tokom te reforme pravosuđa.
Ponavljam – u mom prisustvu nikad nemojte vređati sudije i tužioce, jer oni obavljaju jako odgovorne i ozbiljne zadatke. Slažem se sa tim da im nisu adekvatne plate, ali kao što sam već obrazložila, zbog ove energetske krize, u ovom trenutku budžet Republike Srbije ne može da podrži to povećanje plata, do koga mora doći jer je to jedan od garanta nezavisnosti pravosuđa, ali vi odlično znate u kom se trenutku ova zemlja nalazi, da je nastupila energetska kriza, cela Evropa je u njoj. Sigurna sam da do nje nije došlo, da bismo mogli da izađemo u susret zahtevima udruženja sudija i udruženja javnih tužioca, a to je povećanje plata na način kao što su oni zahtevali i sigurna sam da ćemo u narednom periodu, kada se ova ekonomska kriza stiša, doći u situaciju da te plate sudijama dignemo na adekvatan nivo.
Nema potrebe za vređanjem. Ja ponavljam stalno, ukoliko smatrate da je neko izvršio krivično delo, izvolite, pišite krivične prijave i idite u tužilaštvo, ali nemojte da vređate te ljude.
Ne govorim vama, odgovaram kolegi Lutovcu na ono što je izvređao kolege ministre koji se bahato ponašaju prema poslanicima. Ja se ne ponašam bahato, niti vređam bilo koga. Ja sam gledala kada je kolega branio budžet i nisam čula psovke. Ako vi jeste, iznesite nam to u javnost. Ali, ne volim te paušalne tvrdnje i zato dolazimo u situaciju da se laže, da se paušalno iznose neke činjenice, samo zarad nekih političkih poena. Dajmo mi da napravimo kulturno okruženje u kome možemo da razmenjujemo argumente, a ne da se svađamo i da se služimo lažima i podmetanjima. Dajte mi da se promenimo ovde u najvišem domu. Hvala.

Samo da vam kažem svima, ja nisam zaboravio i neću da zaboravim. Očekujem danas da donesete taj snimak kojim ćete da dokažete vaše optužbe od malopre. I neću da zaboravim ako to ne uradite da to saopštim.

(Zoran Lutovac: Dobićete ga. Ako uradim i budete ustanovili, šta ćete da preduzmete?)

Ja ću da kažem da li ste vi dostavili, ali znam unapred kako glasi odgovor. Ali da ne bude da vam nisam dao priliku, evo jesam, pa ćemo da vidimo.

Povreda Poslovnika.

Smatram da je povređen ili prekršen član 108. Poslovnika o radu Narodne skupštine.

Naime, gospodine Orliću, verovatno niste čuli kolegu Lutovca koji je tražio od vas da zbog mene pozovete hitnu pomoć, jer će mi trebati. Verovatno je čovek mislio da se ja bojim od njegovih pretnji. Nešto je on tu pobrkao. On ne zna da se ja takvih kao što je on i njegovog režima nisam bojao ni dok su bili na vlasti, ni kada su u ovu salu puštali ljude sa palicama da se tuku sa opozicijom, ni kada su gasili kamere, ni kada su pucali na nas na Trgu republike, kada su rasturali miting zbog hapšenja Radovana Karadžića. Ubili su tad Ratka Panića. Ni tada se nisam plašio vas, a sad ću. Zaboravite to.

Ovo sam rekao ne zbog straha, koga nemam, nego da građani Srbije znaju kakvi su oni demokrate, kakvi su nasilnici i kakvi su kao ljudi.

Član 108. i preduzimanje mera, ako sam dobro razumeo, zbog pretnji? Priznajem, to nisam čuo. Moguće da je rečeno nešto, ne uspem u galami uvek da čujem sve.
Jel možete da ne vičete?
Dobićete pravo na repliku, nikakav problem nije. Sačekajte samo da vidim da li treba da se izjašnjavamo oko ovoga ili ne.
Dakle, moguće je da mi je nešto rečeno promaklo, ali svakako nisam saglasan da se na taj način narodni poslanici obraćaju jedni drugima, nema nikakvog smisla da se preti.
Ne treba da se izjašnjavamo. Hvala što ste uvažili.
Pravo na repliku.

Najpre da odgovorim poslaniku koji je umesto povredu Poslovnika meni replicirao. Dakle, ja sam rekao da mu je potrebna hitna pomoć jer je očigledno da je bio pred moždanim udarom. Bio je pred moždanim udarom, govorio je – lopovčine, lopovčine. Nadam se da ste čuli to.