Hvala gospodine predsedniče.
Nadam se da ćemo uspeti da se vratimo nazad u raspravu. Hoću na početku da kažem da i ja hoću da govorim „in medija res“ o ovom setu predloženih zakona i da kritikujem pojave da ne bi ministarka pravde razumela da se radi o nekoj ličnoj kritici i napadima na pojedinačno sudije i na tužioce i uopšte na ljude u pravosuđu, nisam video ni da je to DS učinio, malo pre.
Ono što je za nas sporno, kada je u pitanju ta pojava, sporan je taj mentalitet kod nosioca prvosudnih i sudijskih funkcija koji po našem mišljenju, to je vrednosni sud, nije mentalitet slobodnih ljudi i niste za to vi odgovorni. Nije odgovorna ni prethodna vlast, to je jedna pojava koja je problem u Srbiji od 1945. godine, to je deset godina problem. I, to ne može nijedna vlast, ne znam kako da je uspešna i da je kvalitetna da reši u jednom mandatu, zato što je to sociološki problem.
Mi imamo problem sa time da nam prosvetni sistem nije postavljen na jedna način da stvara od osnovne škole do univerziteta ljude koji su slobodni, koji kritički misle, nego su stekli jednu naviku, to je moje lično iskustvo. Ja sam 30 godina advokat, postoji jedan Pavlovljev refleks kod ljudi koji rade u sudovima i tužilaštvima, nažalost, meni je žao što je to tako da osluškuju i slušaju vlast koja god da je, ne vaša, nego i ove prethodne, to je jedna navika koja treba da se promeni, koja ne može da se promeni ni ovom ustavnom reformom.
Sklon sam da verujem da vi kao ministar pravde iskreno verujete da će ova ustavna promena, reforma i ovaj set zakona koji sada to po ustavnom zakonu prati, biti korak napred u razvoju našeg društva. Ne sumnjam, ali ja mislim da se to neće dogoditi i da je to nažalost zabluda.
Narodna stranka u svom programu drži do toga da je nezavisno pravosuđe elementarni uslov da bi Srbija postala pravna država zasnovana na vladavini prava. Od nezavisnog pravosuđa zavise i mnoge druge proklamovane vrednosti društva i civilizacijske i one koje su određene Ustavom, možda i sve vrednosti društva zavise od toga da li imamo nezavisan sud.
Nažalost to se ne razume u značajnom delu našeg društva. To ne razume ova generacija, nisu razumele ni generacije pre nas. Zbog toga Srbija ima skromnu tradiciju, složićete se, kada je u pitanju nezavisno sudstvo. Mi iz Narodne stranke verujemo da je u stvari Srbiji potrebna mnogo šira ustavna reforma čija bi širina obuhvatila ceo politički sistem kako bi država na osnovu Ustava mogla efektivno da obezbedi temelje za to da bi postala država koja ima i nezavisni sud. Već 80 godina Srbija je defakto partijska država. Vlast se razume najviše kao partijski plen, tako je bilo u vremenu komunizma i socijalizma, tako je i danas u ovom vremenu tzv. hibridne demokratije. Da bi postigli te ciljeve nije dovoljna samo izdvojena ustavna reforma u okviru pravosuđa koju smo dobili ovim ustavnim amandmanima, a čiji se okvir zaokružuje setom ovih pravosudnih zakona.
Oni koji su branili ustavnu reformu tvrdili su pored ostalog da će sud sada biti nezavisniji i tako se često govorilo, a tužilaštvo samostalnije nego što je bilo ranije. Nasuprot tome, mi smatramo da sud može biti ili nezavistan ili ne. Da tužilaštvo može biti ili nezavisno i samostalno, ali da ne mogu biti nezavisniji i samostalniji, to je jedna stalna kategorija, ili je nezavisan ili nije nezavisan, ne može da bude nezavisniji jer ni do sad nije bio nezavisan.
Narodna stranka sa žaljenjem konstatuje da su relevantni evropski činioci dali podršku ovoj ustavnoj, ja bih je nazvao kvazi reformi. Kada bih pokušao da budem dalekovid, čini mi se da će u budućnosti postojati taj dualizam i jedan sukob interesa kada je u pitanju neki uticaj i moć nad pravosuđem koji će se deliti između partije koja je na vlasti i tih tzv. relevantnih međunarodnih činilaca od kojih mi očekujemo pomoć.
Da je u suštini tačno ovo što tvrdim i što sam javno govorio još u kampanji oko referenduma, najbolji su bili po tome, a i o tome sam govorio ovde u Skupštini pre dve nedelje da je odlazeći Visoki savet sudstva u poslednjih mesec dana pred isticanje roka da se donesu ovi zakoni, koji ističe za koji dan u prisustvu tog novog Ustava, sebi dozvolio da predlaže, a ova Skupština da bira predsednike sudova i to u desetak sudova od kojih su neki među najvažnijim u zemlji uprkos odredbi člana 7. stav 2. ustavnog zakona, koji to izričito nije dopuštao.
Bilo je važno da se i na ta rukovodeća mesta postave, da kažem, takozvani naši ljudi, koji će tu ostati u celom mandatu, bez obzira na ove zakone koji će ovih dana biti usvojeni.
To, meni je sasvim jasno da će se, kada govorimo o onim istaknutim pravnicima da će se oni birati isključivo po političkim kriterijuma i da će u telima u kojima budu izabrani, zastupati one interese svojih sopstvenih predlagača. To što će u pravosudnim telima većinu imati sudije i tužioci, koji će biti izabrani iz svojih redova, neće imati naročitog efekta.
Iskustvo nas uči da i kad su u tim telima devet desetina imali ljudi koje je izabrao sud ili tužilaštvo, a kada se u tim pravosudnim organima, nazivi i po jedan predstavnik advokata iz advokature ili ministra pravde, u najvećem broju slučajeva se odlučivalo onako kako je želeo ministar pravde. Nebitno je bilo što je on bio samo jedan glas.
Kako politička utiče na pravosuđa? Ako neko ne zna i ako se neko pita, pa preko predsednika sudova i preko starešina javnih tužilaštva. Ne utiče partijska država na svakog sudiju pojedinačno, za to ne bi imala vremena ni sredstava, ni mogućnosti, dovoljno je da se utiče preko predsednika sudova.
A sad, evo, ja bih to pitanje postavio, ali ga nisam video tokom cele ove kampanje koje je Ministarstvo pravde, ima tu i primedbi da je bilo malo vremena itd, ali ne može da se kaže da nije bilo javne rasprave, moglo je da se učestvuje, moglo je da se obraća i Venecijanskoj komisiji, imali smo i kontakte sa predstavnicima Venecijanske komisije. Niko se nije pitao kako to nezavisni sudija može da ima šefa?
Pazite kakav je to oksimoron, jedan slobodan nezavisan sudija. On ne može da ima šefa.
Taj predsednik suda, to treba da bude neka ličnost koji je upravitelj, administrativni tog suda. Neko ko vodi računa o tome da te sudije imaju obezbeđene uslove za rad, da imaju sve ono što im je neophodno da mogu slobodno, samouvereno i kao gospodari svojih predmeta da odlučuju o svojim stvarima.
Slobodan sudija ne može da ima šefa. A kod nas se sve završava na kraju ka tome da svaki sudija u svakom sudu u mnogim stvarima, da vam sada ne objašnjavam pojedinosti, zavisi od tog predsednika tog suda.
Pa, evo, dovoljno je, recimo imate, da dam jedan primer ovako koji je plastičan, imate recimo, ovo posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu tzv. specijalni sud, tamo sudije imaju najmanje duplo veće plate nego što imaju sudije, istog tog suda koje nisu u posebnom odeljenju.
Predsednik suda krajem svake godine pravi godišnji raspored sudija, svakog sudiju može iz tog suda da vrati u onaj običan sud i da direktno utiče na njegove prihode, na kvalitet njegovog rada i na sve ostalo.
To se radi bez ikakvih kriterijuma. Eto, to je jedan primer gde se vidi u kakvom su položaju one sudije u odnosu na svog predsednika tog suda.
Postupak izbora predsednika sudova i svih javnih tužilaca, formalno sada prelazi isto tako u jedan zatvoreni sistem bez ikakve spoljne kontrole i bez ikakve institucionalne kontrole, to naravno, otvara mogućnost jednog dana ustavne krize kada se promene političke prilike u zemlji i to takođe otvara mogućnost i na uticaj na našu pravosudnu vlast, koji je van suvereniteta ove države.
Na svim ključnim mestima u pravosuđu, kako u sudu, tako i u tužilaštvu i nakon usvajanja ovih zakona ostaće isti ljudi, oni su svi ljudi, ovi su već svi izabrani, izabrani su po prethodnim procedurama, partijskom voljom, svi u postupku gde je postojao samo jedan kandidat.
Na svim našim mestima na kojima se sada nalaze čelni ljudi u pravosuđu, nalaze se ličnosti koje su bile jedine kandidati, i predsednica suda Vrhovnog kasacionog suda je bila jedini kandidat, i predsednik Apelacionog suda u Beogradu je bio jedini kandidat, i predsednica Privrednog apelacionog suda je bila jedini kandidat, i predsednica Upravnog suda, jedinog suda te vrste u zemlji je bio jedini kandidat.
Nije to zbog toga što su oni, tako je objašnjavala meni na odboru ovde u Skupštini, predsednica Vrhovnog kasacionog suda bili najbolji kandidati oko kojih su se svi slagali. Ne, nego zato što niko se ne usuđuje da se kandiduje koji nema podršku.
I sada, ili imamo, recimo, gospođu Zagu Dolovac, Republičkog javnog tužioca koja će kada uđe u novi mandat, ja sam nešto proveravao, biti državni tužilac tog najvišeg ranga koji ima najduži mandat u Evropi i bez obzira, vi možete da kažete, ona je naravno izabrana za vreme bivše vlasti, i to je isto bio jedan kriterijum koji je bio potpuno patrijski, ni po čemu Zagorka Dolovac ne prednjači u nekim specifičnim dobrim osobinama i kriterijumima u odnosu na druge svoje kolege i u tužilaštvu da bi toliko dugo bila na toj funkciji.
Narodna stranka je uzela učešće u ovoj javnoj raspravi, mi smo se obraćali svojim stavovima i Venecijanskoj komisiji, koja je uključena u ceo ovaj proces, izneli smo i tamo svoje primedbe, konkretno na zakone koji su ovakvi kakvi su ušli u skupštinsku proceduru.
Pa, recimo, govori se o neprimerenom uticaju na sudiju, zakon govori o uticajima nad sudiju u konkretnom sudskom postupku, a izvan domašaja zakona ostaju uticaji koji, noseći političke moći vrše generalno na sve sudije, odnosno na čitavu sudsku vlast, držeći je po mom mišljenju počinjenom i poslušničkom položaju kao celinu.
Evo imali ste jedan primer, hoću da vam dam kao primer, a svi ga se sećate, nemojte zbog toga mnogo da se nervirate, nije ništa lično, nego je primer. Pre neki dan je predsednik Republike, odgovarajući ovde Mikiju Aleksiću, šefu naše poslaničke grupe, između ostalog u žaru te debate, rekao dve stvari. Prvo, da je dokazano na suđenju koje je u toku, ovoj grupi u vezi sa Jovanjicom, da sve ono za šta ih je optuživao Miki Aleksić, nije tačno.
Sada se vi pitate da li je to možda neugodno da predsednik Republike sa svim svojim političkim autoritetom, takvu izjavu da, u vezi jednog predmeta koji je živ, i u vezi jedne notorne istine, jer tamo se sudi na osnovu optužnice specijalnog tužioca, a ne na osnovu onoga što je govorio o tom predmetu Miki Aleksić. Miki Aleksić u tom predmetu nema nijedno svojstvo.
Isto tako, predsednik je, između ostalog odgovarajući Mikiju Aleksiću, skrenuo pažnju na to kako je on zbog istih tih stvari, koje je govorio ovde u Skupštini, da je imao neke pronevere dok je bio predsednik opštine Trstenik i to, da ne ponavljam, iako te iste optužbe su bile predmet tužbe za naknadu štete koju sam i ja pisao i u parnici koju sam ja vodio protiv Srpskog telegrafa, i Srpski telegraf je iste potpuno reči koje je rekao predsednik, izgubio tu parnicu i platio Mikiju Aleksiću naknadu štete, a meni sudske troškove.
Ovo vam govorim kao primer gde stoji jedna izjava, jedne ličnosti koja ima jedan ogroman politički legitimitet, kao što ima predsednik Vučić, koji kada kaže onu stvar koju je rekao u vezi toga da je sve dokazano, što je Miki Aleksić rekao da nije tačno na sudu, u vezi predmeta Jovanjica, možete onda da se zapitate kako je tom sudskom veću, i tom tužiocu koji zastupa tu optužnicu.
Izbor i razrešenje sudija predsednika sudova i svih javnih tužilaca, sada je prepušten visokim pravosudnim telima. Protivnici ovog rešenja su u toku rasprave legitimno iznosili stav, da je na takav način se prepušta odgovornost i izbor isključivo njima samima, čime tužilačke i iz pravosudne organizacije postoji jedan zatvoreni sistem, bez ikakve spoljne društvene i institucionalne kontrole.
Kada je u pitanju nezavisni javni tužilac, zadržana su hijerarhijska ovlašćenja prema javnom tužiocu, koji postupa u konkretnom predmetu. Zadržan je institut opšteg obaveznog uputstva vrhovnog javnog tužioca po članu 15. Zakona o javnom tužilaštvu i obaveznog uputstva za rad i postupanje po članu 16. istog zakona.
Na taj način se postiže jednobraznost u postupanju, ali se svakako eliminiše nezavisnost onih tužilaca koji su dobili taj predmet u rad i ta činjenica što se oni više ne zovu zamenici, nego tužioci, u stvari, ne znači ništa. Promene nema.
Istaknuti pravnici su najveći problem. O tome smo više puta govorili. Prvo, nisu utvrđeni kriterijumi za njihov izbor. Rečeno je, doduše, na jednom mestu, u članu 44. stav 3, da će prilikom izbora posebno se ceniti stručni i naučni rad od značaja za rad pravosuđa.
Ceniće se, ali to nije uslov. Znači, može i da se ne ceni, a odredba člana 44. stav 1. tačka 5. u oba nacrta zakona i o sudijama i o tužiocima je direktno diskriminatorska, jer zabranjuje da se kandiduju oni koji su ispunili opšte uslove za starosnu penziju. Ovo je skandalozna diskriminacija starijih istaknutih pravnika, od profesora univerziteta do, recimo, advokata koje su na kraju karijere.
I, najzad, način na koje će se oni birati je poseban problem. Uvek će se primenjivati izuzetak, jer ovaj parlament nema dvotrećinsku većinu. Nijedna politička strana. Jasno je da između nas vrlo teško može doći do nekog konsenzusa i onda će se primenjivati stalno izuzetak. Biraće se članovi od strane Komisije. U toj Komisiji su predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, Vrhovnog suda, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. To su ljudi čija imena i prezimena znamo sada i to je ta Komisija koja će preuzeti i tu jedinu nadležnost ovog zakonodavnog tela u vezi sa izborom onih koji će biti članovi najvećeg tog pravosudnog tela.
Nisu problem u Srbiji nikada bili ni Ustav, ni zakoni. Problem, i sve ono što čini jedinstven pravni poredak, su uvek bili ljudi. Problem je taj dominantni kulturni model u Srbiji koji podrazumeva autoritarni sistem odlučivanja, po mogućstvu jednu stanku i jednog vođu.
Opet ću vam reći, niste to vi izmislili, to je izmišljeno 1945. godine, nažalost. Taj kontinuitet postoji i vi ga takođe održavate. Naš kulturni model je partijska vlast koja dominira nad celokupnim društvom i državom. Naš kulturni model ide tim pravcem onako kako sam predstavio ranije tu stvar u vezi sa našim prosvetnim sistemom.
Imali smo raspravu koja je iza nas u ova prethodna dva dana. Jedino ono što nije dobilo oštrinu je činjenica da Srbija danas izgleda nema druge argumente sem pravne, ali su pravni argumenti na strani Srbije - naš Ustav, Povelja Ujedinjenih nacija, član 2. te Povelje, Rezolucija 1244. To su tri pravna dokumenta koja su dovoljna da naš predsednik, koji na to sve ide sam, bez obzira na svoj veliki legitimitet politički koji ima.
Ne treba u tome da učestvuje, jer razgovara i pregovara sa državama koje su već priznale Kosovo, sa članicama Kvinte, koje su prekršile tim priznanjima međunarodno pravo i koje pokušavaju da reše tu stvar na našu štetu, nasuprot jedinom nadležnom mestu, a to je Savet bezbednosti UN, gde oni ne mogu da nametnu svoja rešenja i zbog toga je Narodna stranka rekla da to treba odbaciti i sa njima ne raspravljati.
Predsedniče, ako mi dopustite, izgleda da ću imati samo nekoliko sekundi.
