Gospodine Sandiću, niste ni pokušali da se obraćate meni, nego ste se okrenuli tamo i obraćate se drugom narodnom poslaniku. I opet ću ja da budem kriv zbog vašeg ponašanja.

Vi znate da sam ja pristojan. Hteo sam da razgovaram sa vama.

Vidim. Znači, uopšte vas ne zanima član 107.
Da li uopšte ima smisla da vas pitam da li treba da se glasa?

Ne treba da se glasa, ali molim vas vodite računa.

Ne treba. Dobro, onda nećemo da glasamo.
Ali, vidite, ljudi, kako se ponašate i šta radite. Javite se za povredu Poslovnika, a onda se okrenete prema drugom narodnom poslaniku i sa njim se obračunavate. Čak i ne pokušavate da simulirate da se obraćate meni. Pričate tu o hvatanju autobusa iz Sorbone itd. Što niste uhvatili autobus iz Sorbone ili ne znam odakle u petak da budete na sednici?
Idemo dalje po prijavama za reč.
(Zoran Lutovac: Poslovnik.)
Sve sam vas saslušao, pokazali ste se, idemo po prijavama za reč.
Vladimir Đukić je prijavljen za reč.
Gospodine Đukiću, izvolite.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi predsedavajući, cenjene kolege narodni poslanici, ja ću govoriti ukratko o međunarodnim sporazumima, posebno ću se osvrnuti na ono što se odnosi na formiranje već koncipirano 2016. godine balkanskih medicinskih snaga za brza delovanja.

Pre nego što o ovome budem nastavio, želim da se osvrnem na ono što nikako ne sme da se ignoriše, na ono što se u ovom domu dogodilo pre dva dana kada je bio predsednik Vučić, da čuje šta mi mislimo o potencijalnom načinu rešavanja i modalitetima rešavanja kosovske tragedije i krize, krize koja traje decenijama i koja ne zahteva momentalno rešenje, ali zahteva kontinuiran, ozbiljan pristup hladne glave, da se očuvaju srpske svetinje, a te svetinje su ljudi koji žive na Kosovu. Upravo to nasrtanje na predsednika Republike, iracionalno, koje ni na koji način ne može da se objasni bila je slika na nedoraslosti istorijskim okolnostima, odsustva svesti i realnosti o onome što se događa na globalnom planu i ono što nas stavlja pred velike izbore, sa nažalost mogućim dalekosežnim posledicama.

Te slike kojima su se toliko radovali neprijatelji Srbije otišle su u svet, a nije prikrivena činjenica da je jedina meta tih nesvrsishodnih napada bio predsednik. Nismo čuli potencijalna rešenja, ničega konstruktivnog. Sednicu smo završili ipak se nečim dobrim, upravo sa onim što svi mi socijalisti i ja naravno vidim, a to je da Kosovo nikako ne sme da uđe u Ujedinjene nacije, da se naš narod ni na koji način ne sme prepustiti tuđoj volji ili zlovolji šiptarskog zuluma, ali nikako ni da dođe do sloma Srbije, jer teško smo izašli iz sloma 90-ih, iz ratova, urušavanja države, teško smo se povratili, teško smo ojačali, teško smo ponovo stekli samopoštovanje i odgojili pobednički mentalitet. Pobednički mentalitet danas zaista u Srbiji živi, živi liderska pijemontska pozicija Srbije na brdovitom Balkanu, živi njena uloga u formiranju Otvorenog Balkana. Nismo spremni da se toga odreknemo ni po malu, a ni po veliku cenu.

Slušali smo ovih dana i pozivale su se neke poslaničke grupe na akademike. Uvaženi akademici su govorili o svetinjama, o časti, proglasi su bili, ali zaboravili su predstavnici poslanički grupa koji su proglas uvaženih akademika ovde citirali, da je 21. septembra 2021. godine i predsednik Srpske akademije nauka uvaženi intelektualac profesor Vlada Kostić rekao da Akademija nema svoj zvanični stav, ima samo veliku brigu i želju da se uključi u sve društvene tokove koji će dovesti do pravednog rešenja za srpski narod na Kosovu.

Te godine je, pod uredništvom akademika Koste Čavoškog, objavljena knjiga urednika Dragana Vojvodića o očuvanju kulturnih baština. Nije objavljena knjiga o potencijalnim modalitetima rešavanja krize na Kosovu, o baštini, o časti, o moralu i svemu tome, svi mi zajedno brinemo i to je imanentno svim poslanicima ovde, i onima koji su opozicija i onima koji su u vlasti. Mnogi od nas su učestvovali u tim nesrećnim, tragičnim ratovima, ili kao žrtve razaranja i bombardovanja ili kao neposredni učesnici ratnih zbivanja.

Ja sam imao nesreću da učestvujem u oba rata, i u ratovima u Hrvatskoj i u Slavoniji, u Prvoj gardijskoj proleterskoj brigadi, čuvajući svoj obraz i dedinu kuću u Dalju, gde je Srpska patrijaršija. Za mene su i dan-danas Slavonija, Republika Srpska Krajina, Lika, Banija i Kordun isto srce Srbije, i Dalmacija, naravno, srpska Dalmacija, ali realnost je takva da zahteva mudrost, da zahteva snagu u odlučivanju i jedinstvo.

Da ponovim da, naravno, nema mesta Kosovu u Ujedinjenim nacijama, nema priznavanja, nema šale sa takvim stvarima, ali nema šale ni sa državom, nema šale sa budućnošću i sudbinom naše dece. Da nikad nijedan hirurg više ne amputira nogu na ruševinama beogradske televizije, kao što sam ja imao tragični zadatak. Da se naša deca školuju i usavršavaju da rade u Srbiji. To može samo mirna, stabilna, ozbiljna Srbija. Jer i u tim ratovima 90-ih i na Košarama nisu ginuli ni akademici, ni narodni poslanici. Ginula su njihova deca. Ne kažem naša deca, kažem njihova deca. Zato moramo da budemo odgovorni, upravo kao što je uvažena koleginica Raguš pre nekoliko dana rekla. Ne smemo da se krijemo iza nečijeg kišobrana. Moramo sami da izrazimo svoj stav, da kaže svako od nas šta misli i o Kosovu, ali i o državi i budućnosti države i sa onim što nas čeka. Ili da budemo nesvesni i da ulazimo u neizvesne istorijske tokove u kojima možemo samo da se poništimo i kao država i kao narod i kao nacija ili da pregovaramo i da se u tim pregovorima borimo svom snagom za mesto u novom svetu koji nastaje, nažalost i očigledno, na ruševinama tragične Ukrajine.

Žao mi je što kolega Šaip Kamberi nije ovde danas sa nama. Dobio je priliku da vređa predsednika Vučića posle petog izbornog ciklusa. Da vas podsetim da jedan mandat tad, mandat SPS, danas koristi gospodin Kamberi, uživajući sve demokratske blagodeti države Srbije, šta god o tom demagogizmu on mislio i genocidnosti.

Pregovori koje danas vode u Briselu Ivica Dačić i Aleksandar Vučić su verovatno slični kao oni koje bih ja vodio sa hirurzima iz „žute kuće“. Zaboravili smo i Andriju Tomanovića, mog kolegu iz prištinskog medicinskog kliničkog centra, i mnoge druge. Zato boli Snežanu Paunović kada joj neko pominje Kosova. A gde da se vrati? Kako da se vrati u rodnu Peć? Kako Metohiju ne može da izbaci iz srca? Ali za to moramo da se borimo svi zajedno, na način koji će Srbiju činiti jačom, prepoznatljivijom.

Ali da se vratim na temu. Da se vratim na formiranje balkanskih medicinskih snaga za brzo delovanje, koje predstavljaju multinacionalnu snagu za brza dejstva u vanrednim situacijama, prilikom zemljotresa, požara, poplava. To je 2016. godine oformljeno. Nije to velika snaga, ali govori o tome da može da se funkcioniše kvalitetno dobro, da možemo i te kako šta da ponudimo.

Možemo da ponudimo našim vojnim snagama, jer je VMA države Srbije… Malo lekcije iz istorije koju će mnogi voleti da čuju od mene, kao i uvek. Dakle, 1844. godine osnovana je VMA, odnosno glavna bolnica Srbije ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića Drugog.

Glavan bolnica američke vojske „Volter Rid“, kasnije integrisana sa Betezda bolnicom tek 1890. godine. Pola veka. Znači, Srbija ima čime da se ponosi danas. Ima da se ponosi ne samo svojom vojskom, odbrambenim snagama, već i srpskim vojnim sanitetom, mojim kolegama koji rade u ustanovama vojnog sistema Republike Srbije.

Itekako da da se ponosimo onim što smo radili u poslednje vreme. Ja zato želim da ova Skupština počne da liči na ono na šta je ličio Odbor za nauku i kulturu na kojem je pre nekoliko dana kolega Atlagić govorio, bez konflikta, sa poštovanjem, sa diskusijama i opozicije i pozicije o projektima u kojima Srbija učestvuje i koji će danas biti kao tema sporazuma za glasanje, projektu „Horizon“ ili projektima Erasmus, gde je sve funkcionisalo onako kako i ova Skupština treba da funkcioniše - odgovorno, ozbiljno, sa poštovanjem jedni prema drugima.

Ja se nadam da će ovaj moj govor isto biti jedan mali doprinos boljem i skladnijem funkcionisanju Skupštine.

Hvala lepo.

Hvala.
Sledeći prijavljeni za reč je Janko Veselinović.

Baltazar Bogišić, ugledni pravnik je govorio – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Možda bi naši građani, običan narod bolje razumeo reči da od komada drveta za držalo ili držalicu za motiku ne možete napraviti violinu. Tako je i sa ovim zakonima koji su proizašli iz jedne nedemokratske procedure izmene Ustava, na kojima je glasalo za te ustavne promene svaki šesti građanin. Dakle, kada sretnete na ulici šest ljudi, pet od njih nije glasalo za ove ustavne promene. Od 6. 510.000 birača, glasalo je svega milion 189.000 ljudi.

Prvo, hteo bih da se zahvalim i sudijama i tužiocima koji pored prisutnog pritiska na njih, još uvek odolevaju i rade svoj posao časno i pošteno i najveći deo jeste takvih ljudi.

Međutim, ove promene o kojima mi danas pričamo se tiču svakog građanina, svakog radnika, penzionera, studenta, pa i deteta, jer one će imati trajne posledice za sve građane Srbije. Pored nedemokratske procedure, pored činjenice da je Ustav izmenjen na način kako je izmenjen, pored fingiranja rasprave, pored javnog slušanja na kome je ministarka ostala svega šest minuta i posle toga zalupila vrata i okrenula leđa građanima i onima prisutnima na toj javnoj raspravi i otišla, koliko sam posle shvatio na radove izgradnje jednog suda, šta će vam, ministarko, sud u kome će vladati nepravda?

Šta zapravo ovi zakoni znače za građane Srbije? Pošto nisu prihvaćene izmene Zakona o policiji, znače da vam neće policajac upasti u stan bez naloga, ali će dobiti nalog od suda, od sudije, koje ćete vi na ovaj način birati. Moći će da štancuje te naloge za upad u stan građana. To znači da će tužioci legalno podizati optužnice i štancovati protiv političkih protivnika u koje upere prstom ljudi iz Srpske napredne stranke. To znači da neće biti ozbiljnih investicija, jer nema zdravog kapitala u zemlji u kojoj nema pravne države. To znači da onda nema pristojnih plata i onda imate radnike koji rade na konfekcioniranju kablova. To znači da će i dalje građani Srbije bežati iz zemlje, jer nema pravne sigurnosti.

U takvoj situaciji će ostati nekažnjeni kriminalci. Ostaće nekažnjeni i Terzić i Kokeza. Ostaće nekažnjeni oni koji su rušili Banovinu. Ostaće nekažnjeni tajkuni koji podižu bespravne objekte širom Beograda i cele Srbije. Ostaće nekažnjeni i ljudi koji uništavaju javna dobra, seku šume, zagađuju reke, ljudi koji u katastrima javno prodaju usluge investitorima i zna se već za koje tarife.

Zašto smatram da su ovi zakoni štetni? Oni neće doneti nezavisnost pravosuđu, jer imamo institut istaknutog pravnika koji ste integrisali u ove zakone i koji će omogućiti instalaciju, instaliranje poslušnih sudija i poslušnih tužioca koji će raditi u interesu Srpske napredne stranke, a ne u interesu građana.

Dakle, ostavili ste mogućnost da postavite svog istaknutog pravnika koji će odlučivati o izboru sudija, o izboru tužilaca i to ne može da donese korist građanima Srbije.

Šta je rešenje, uopšte? Građani danas koji su otišli u market ili na pijacu doneli su pola cegera u odnosu na ono što su mogli da kupe pre godinu dana,. Šta je izlaz? Izlaz je smena ove vlasti koja se zasniva na partokratiji, koja je pipke pružila i u pravosuđe. Izlaz su slobodni izbori. Izlaz je to da se glasovi ne kupuju na ulici, za novac koji ide od građana Srbije. Izlaz je smena ove vlasti.

Još bih vas zamolio samo jednu stvar. Ministarko, ako biste želeli da odemo ruku pod ruku, ili ne moramo ruku pod ruku, da obiđemo malo rubne delove Beograda ili neke delove po Vojvodini i da dođemo do objekata koji se grade bespravno i za koje funkcioneri iz Srpske napredne stranke iz lokalnih samouprava uzimaju novac ljudima da grade bespravno? Da li vi to znate ili ne znate? Obiđite te delove grada iz Srbije.

Hvala.

Verujem da je bila metafora u pitanju. Niste hteli da držite ministarku za ruku? Nije to važno.
Gospođa Maja Popović, ministar.

Pre svega, hvala što ste smo se vratili na temu vezano za pravosudne zakone.
Vi ste rekli da postupak donošenja zakona nije transparentan, niti inkluzivan, imajući u vidu da ste kao najveću manu tome istakli činjenicu da sam ja posle pet minuta izašla sa javnog slušanja koje je organizovala Narodna skupština. Ja sam bila prisutna na svim okruglim stolovima prilikom prvog kruga predstavljanja zakona, a nakon toga tokom javne rasprave.
Želim da vam kažem iz kog razloga sam otišla nakon svog govora i nakon uvodnog govora i predsednika Skupštine i nakon mog govora, a to je da smo 20 dana pre toga organizovali događaj da se zahvalimo ambasadoru EU, imajući u vidu da je EU dala 13 miliona evra za zidanje zgrade u Novom Sadu, zidanje zgrade pravosudnih organa i bilo bi izuzetno nekorektno, da ne kažem nekulturno i nezahvalno, da se ja nisam odazvala pozivu ambasadora da prisustvujem tom događaju, a tom događaju je prisustvovao i gradonačelnik Novog Sada.
Kao što sam rekla, taj događaj je ranije dogovoren, a zakazivanje javnog slušanja u Narodnoj skupštini zakazali su predstavnici Narodne skupštine.
Želim samo da vam kažem da sam ubeđena i duboko ubeđena da će ovi zakoni doneti pozitivne promene u cilju nezavisnosti sudstva, a da kriterijumi za izbor istaknutih pravnika, kao i način izbora pravnika daje mogućnost da za istaknute pravnike budu izabrani najbolji kandidati.
Zato vas ponovo pozivam i opoziciju i poziciju da nađete način da sagledate ozbiljnost ovog problema i da zaista pokušamo da nađemo konsenzus da dvotrećinskom većinom u ovom parlamentu izaberemo istaknute pravnike. Upravo je ta dvotrećinska većina i predložena u ovom zakonu kako ne bi bilo političke homogenosti. Dajte da bar tu nađemo konsenzus, ako ne možemo oko drugih stvari. Hvala.