Reč ima Nenad Mitrović.

Pre nego što počnem sa pitanjima jedino što mogu da uradim u ovom trenutku je da izrazim iskreno saučešće zbog tragedije koja je zadesila narod u Turskoj i Siriji to je jedino u ovom trenutku što mogu. Ljudi izdržite, to nije tragedija, to je apokalipsa i priroda nam je stvarano pokazala koliko mi kao ljudska vrsta svo nebitni, slabi i koliko smo samo trenutak na ovoj planeti i da ne mislimo da smo mnogo važni, pogotovo mi ovde u parlamentu.

Prvo pitanje koje bih postavio, odnosno pridružujem se pitanjima gospodina poslanika Lazovića i gospođe Kalajdžić, predsedniku Skupštine u vezi interpelacije prema ministru Siniši Malom.

Gospodine predsedniče Skupštine, vrlo ste samouvereni, ja znam vaše rezultate u školi, znam vaše uspehe, briljantno školovanje, međutim, odnosno, vaši roditelji su bili jako ponosni na vas. Nemojte dozvoliti zbog ovakvog stava i zbog ovakvog pristupa arogantnog da se vaši potomci stide vaših dela, jer politička moć dođe i prođe, ostane samo ime i prezime sa kojim će se neko ponositi ili možda ga tiho izgovarati. Ja vam to ne govorim politički, ja vam to govorim iz iskustva, jer sam sve to preživeo, odnosno sve to doživeo.

Drugo pitanje koje je vrlo važno i obraćam se Vladi Republike Srbije i Ministarstvu rada. Vi ste u jednom trenutku doneli zakon da svim ljudima koji pre 65 godine izađu u penziju, a imaju 40 godina radnog staža, smanjite penzije trajno 20%.

Vi ste najvećim radnicima, koji su odmah posle 18 godine svog života, 19, mnogi koji nije interesovalo školovanje ili neki koji nisu imali novca za školovanje bili odgovorni prema formiranju svoje porodice, prema državi Srbiji, zaposlili se i sa 58 godina, 60, 59 izašli u penziju.

Umesto da takve radnike, a to su radnici rudari, metalostrugari, radnici na poljoprivrednim dobrima, putari i svi ostali bez kojih ova zemlja ne može da funkcioniše vi ste njima ukinuli trajno penziju na 20%. I onako su ti najbolji radnici bili najmanje plaćeni, najmanje doprinose su imali, primaju penzije 20.000 dinara, sada zbog tog trajnog umanjenja do kraja njihovog života oni primaju 16.000 dinara.

Tim sramotnim zakonom, tim ljudima ste onemogućili da njihovi unučići dolaze kod njih, da im oni kupe neki poklon, jer neće da dođu kod dede i babe, jer deda i baba su siromašni.

Ja ovim putem, kao narodni poslanik, naređujem ministru Nikoli Selakoviću, da gotovo danas krene sa izmenom ovog lošeg zakona i da se ovi ljudi na neki način da dobiju materijalnu satisfakciju.

Treće pitanje, koje je vrlo važno i obraćam se ministru policije, a ujedno i sa poslanikom iz Vladičinog Hana Zoranom Stojanovićem, želim da vas obavestim o problemima policijske stanice u Vladičinom Hanu.

Ovo je izgled policijske stanice u Vladičinom Hanu koje ima 70 zaposlenih ljudi. Ovo je čučavac, ima dva čučavca na 70 zaposlenih, ovde policajci čuvaju motor sa koji regulišu saobraćaj u hodniku, ovde rade ljudi i tu im je arhiva, preti opasnost da se sruši ceo zid da poginu zaposleni radnici, ovde čuvaju gume u prostorijama, čak i ljudi, tzv. izbeglice ili azilanti kad dođu da im se uzmu podaci se smeju u kakvim uslovima žive naši policajci.

Tražim od ministra policije da dođe u opštinu Vladičin Han i da konačno izdvoji novac za rekonstrukciju policijske stanice u Vladičinom Hanu.

I zadnje pitanje, za koje imam još tridesetak sekundi, Ministarstvu poljoprivrede i upravi za veterinu. Zadnjih četiri godine iz lokalnih budžeta je izdvojeno 51 milion evra za napuštene pse i mačke. Za povrede koje su nastale u zadnje četiri godine potrošeno je 40 miliona evra, gotovo 100 miliona evra smo zadnjih četiri godine potrošili na ujed pasa, koje neki ljudi zovu lutalice. Da li ste primetili…

Isteklo je pet minuta.

Jako je važna tema, isteklo je pet minuta, ali je važna tema. Da li mogu da završim?

Da li ste završili rečenicu ili toga ima još više?

Završiću rečenicu.
Da li ste primetili da nikada više azila u Srbiji za napuštene životinje nema, odnosno ima, a nikad više napuštenih životinja na ulicama? Mnogo je važno da taj problem rešimo sada. Hvala.

Hvala i ne znam šta bih vam rekao sem da mi je žao zbog, kako ste rekli životnog iskustva, koje ste podelili sa mnom.
Reč ima Ivana Parlić.

Imam pitanje za ministarku pravde Maju Popović. Moje pitanje je – ministarka, da li znate šta se trenutno dešava u Šapcu, tačnije u kazneno popravnom zavodu Šabac, tačnije da li ste gospođo ministarka upoznati sa tim da već više od šest meseci osuđenici za lakša krivična dela, štićenici Kazneno popravnog zavoda Šabac, mladi ljudi na pragu svojih dvadesetih godina tri puta nedeljno idu na radno angažovanje u kompaniju „Eliksir“ gde bukvalno lopatama skupljaju kancerogeni otpad?

Da li znate u kakvom se zdravstvenom stanju nalaze ovi ljudi po izlasku iz pogona ili preciznije da vas pitam, da li znate da ovi mladići po izlasku iz pogona povraćaju i imaju opekotine po rukama i ide im krv na nos?

Da li znate da su ovi ljudi prinuđeni da potpišu izjavu da ulaze u ovaj pogon „Eliksira“ na svoju odgovornost i da li ste svesni, kao pravnik i kao ministar, da li možete da shvatite sav besmisao i protivpravnost ove izjave?

Da li ste upoznati sa okolnostima kako je došlo do radnog angažovanja ovih ljudi u kompaniji „Eliksir“ ili tačnije, da li znate da pre njihovog angažovanja kompanija „Eliksir“ je angažovala specijalizovanu firmu koja je imala posebnu specijalnu opremu za rad sa opasnim materijama, ali da je rukovodstvo kompanije „Eliksir“ odlučila da radi smanjenja troškova sklopi ugovor sa Kazneno popravnim zavodom Šabac, na čijem čelu se nalazi upravnik Dušan Dukić.

Hoću da vas podsetim da je po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, upravnik Zavoda taj koji sudiji za izvršenje podnosi predlog da osuđeni obavlja poslove van Zavoda na osnovu pribavljenog mišljenja stručnog tima.

Zahtevam da mi dostavite imena članova tog stručnog tima koji je procenio da ovi mladi ljudi, takođe, nečiji sinovi, treba da rade sa opasnim otrovom i kancerogenim otpadom. Koji je pravni osnov da dozvolite ovaj robovski rad?

Ovi mladići, kao što znate, ne smeju da se pobune, ne smeju da se protive, ali vi kao pravnik razumete da su lica u zatvoru zbog okolnosti u kojima se nalaze najugroženija grupa u smislu opasnosti od zlostavljanja i torture.

Ovi okrutni i nečovečni postupci prema zatvorenicima strogo su zabranjeni oblici zlostavljanja. Ovakvo postupanje prema zatvorenicima protiv je Ustava, protiv je Krivičnog zakonika, Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.

Da li je moguće da ministarka ne zna da je ovakvo postupanje sa ljudima suprotno Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, Konvenciji UN protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih i ponižavajućih postupaka i kazni. Suprotan je članu 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali, pre svega, gospođo ministarka, suprotno je osnovnoj ljudskosti. Zato naglašavam da ova država ima apsolutnu obavezu da zaštiti zatvorenika kao i svako drugo ljudsko biće, da zaštiti njegov život, njegovo pravo na zdravlje i njegovo dostojanstvo.

Gaženje principa, torture zatvorenika je težak protivpravni čin za koje je odgovorna država i ministarka lično. U vezi sa ovim, zahtevam da mi se dostavi, ugovor, ako postoji, između kompanije „Eliksir“ i KPZ Šabac, kao i izveštaj u kakvom se zdravstvenom stanju nalaze sledeća lica: Stojković Dalibor, Balaž Mihal, Petrović Slobodan, Radovanović Željko, Kolaković Aleksandar, Buljević Siniša, Samardžić Bogdan, Savić Dušan, Dabić Dejan, Jovanović Nenad, Radojević Zlatko, Spasenović Marko, Jakupović Sadmir, Bulajić Boško, Petrović Milorad, Milan Bogdanović, Antović Darko, Stanković Jovan i Pantelić Vladimir i zahtevam pod hitno da preduzmete neophodne mere da se ovo nečovečno postupanje prema ovim ljudima pod hitno zaustavi, da obezbedite nezavisnu lekarsku komisiju, hitan lekarski pregled i lečenje, da o svemu tome izvestite mene lično, Narodnu skupštinu i javnost Republike Srbije.

Nenad Tomašević ima reč.

Uvaženi predsedniče Skupštine, uvaženi potpredsedniče Mihailoviću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pitanje postavljam Republičkom javnom tužiocu. Postoji li ijedan pravni razlog zašto još uvek niste podigli optužnicu protiv bivšeg šefa Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji Vilijama Vokera, koji je kriv za fabrikovanje slučaja Račak, koji je doveo do besomučne agresije NATO pakta na našu državu?

Laž Vilijama Vokera možda najveća u 20. veku dovela je do napada na jednu suverenu zemlju, do zločina nad civilnim stanovništvom, ubistva preko 3.000 ljudi, od toga bezmalo 100 dece, do materijalne štete oko 400 miliona dolara i neviđenog zagađenja životne sredine, kao i zdravlja naših građana.

Podizanje optužnice protiv Vilijama Vokera nije samo stvar morala i međunarodnog prava, nego stvar pravde i istine i, jednostavno, ceo svet mora da zna da je slučaj Račak montiran.

U tom slučaju nije se radilo o nikakvim ubistvima nevinih albanskih civila, nego o klasičnoj protivterorističkoj akciji, protiv terorista OVK-a, koju su briljantno izvele srpske snage bezbednosti na Kosovu i Metohiji i ta se akcija i dan danas proučava u određenim zapadnim vojnim školama kao primer uspešne protivterorističke akcije.

Postoji više nego dovoljno dokaza da se podigne optužnica protiv Vilijama Vokera, a najnovija je priznanje finskog patologa Helene Rante o lažiranju masakra, odnosno da je radila pod pritiskom i da je dobila naređenje od šefa OEBS-a da se slučaj iskonstruiše.

Nepodizanjem ove optužnice dolazimo u situaciju da se pravdamo i branimo i da na takav način možda pošaljemo sliku u svet da smo možda i krivi. Ako se stalno pravdamo, a ne preduzimamo pravno dejstvo prema krivcu, kakvu sliku šaljemo u svet? Pitanje glasi: kada ćete podići optužnicu protiv Vilijama Vokera?

Drugo pitanje postavljam ministru unutrašnjih poslova. Kada će država Srbija prestati sa diskriminacijom Srba koji imaju prebivalište na Kosovu i Metohiji, kojima se izdaju putna dokumenta, odnosno srpski pasoši na takav način da ukoliko žele da putuju u zemlje EU oni su prisiljeni da idu u tzv. ambasade i konzulate u Prištini da bi išli, recimo, u Grčku, Nemačku, Španiju ili bilo koju drugu zemlju, da dobijaju vize? Znači, oni su ovom uredbom koja je doneta još 2009. godine apsolutno stavljeni u podređeni položaj sa ostalim građanima Srbije koji ne žive, odnosno nemaju prebivalište na Kosovu i Metohiji i ovim je apsolutno prekršen Ustav.

Pitanje za ministra unutrašnjih poslova glasi: kada ćete ukinuti spornu uredbu i omogućiti Srbima sa Kosova i Metohije da imaju ista prava kao i Srbi koji nemaju prebivalište na Kosovu i Metohiji?

Hvala lepo.