Hvala vam.
Sve već znate, nije vam prvi put, verovatno je hiljadu i prvi. Kad neko govori vi vičete iz klupa, onda naravno da ćemo to vreme da nadoknadimo. Tako je, to važi za sve.
Vidim da se egzaltirani, Milivojeviću. Osmeh od jednog do drugog uha, mašete sa obe ruke, aplaudirate.
Samo da vas pitam, na ovakvoj sednici, na ovakvu temu, šta vam je toliko smešno i toliko veselo?
(Srđan Milivojević: Vi, gospodine Orliću!)
Jel tako?
(Srđan Milivojević: Ti, gospodine!)
Jel to ponašanje?
(Srđan Milivojević: Ti, ti si smešan!)
Kako, kako? Ne čuje se dovoljno.
Od tog vašeg urlanja, koje se čuje do Terazija, verovatno se nije čulo dovoljno.
Pokažite to lepo ponašanje, te manire. Tako je. Te manire pokažite, i tu brigu zbog tragedije koja se desila.
(Srđan Milivojević: Ti, ti si smešan!)
Vičite, vičite, nek čuju svi ljudi. Nek čuju svi ljudi koliko poštovanja ukazujete nakon svega što se desilo.
Ovo da nekome prepričavate, ne bi vam verovao da je moguće, a mi to gledamo.
(Srđan Milivojević: Sram te bilo, ako znaš za sram!)
Vrlo ste veseli i radosni. Svaka vam čast.
Pravo na repliku, Marina Raguš, ako bude mogao da se kontroliše Srđan Milivojević.

Trebalo bi svi da znamo za sram.

Dete je ušlo u osnovnu školu, dete od 13 godina, i pobilo decu.

Niste sačekali da roditelji ožale svoju decu, krenuli ste u nešto. Kada sve ovo prođe, shvatićete koliko ste se delegitimisali kao političari, a proći će.

U politici je jako važan princip kada ulazite u nešto što se zove kritika ili preporuka.

Ovde je jedan kolega kolegi Jovanovu srednjem prstom oponašao felacio dok je on govorio. Kad sam ja govorila, gurao je celu šaku u usta. I sve dok je to oponašao, ja sam govorila – sram vas bilo. Niko od vas ga nije osudio. Nisu ni vaši novinari, ni vaši mediji. Ja sam postala predlog nečega u nekoj emisiji, a taj kolega, starac, čiji je libido očigledno pobegao u teoriju, je postao zvezda. Toliko, drage kolege, o principu.

Ja nikoga ovde nikada nisam uvredila, a sad ću citirati nešto čega se gadim, ali moram, a u vašim je redovima: „Baš me briga što je Ana Brnabić fikus premijer lezbejka, i to nikad nisam komentarisao, ali što tako zla, podmukla neznalica, član, predsednik, staje na stranu narkomančine i ubice“, pa tako dalje. „E pa, draga fikus premijerko, želim ti da te jednom taj isti Mitrović zatvori u „Zadrugu“, u četiri zida, bez ključa, sa jednim obdarenim Afroamerikancem, tek puštenim iz zatvora, i da taj šou narod gleda jedno par meseci, pa da vidim da li bi posle toga branila najgori ovozemaljski šljam“.

Gde ste, kolege?

Taj kolega je poslanik. Zove se Željko Veselinović. Kako je moguće da taj čovek koji ovako napiše za jednu ženu, na prvom mestu, bude poslanik?

Gde ste, kolege? Gde je sram? Šta spuštate glave? Jel ovo u redu? Jel ovo u redu zato što je reč o Ani Brnabić? Zar ovo nije poziv direktan na nasilje, najgore vrste?

Kolege, gde ste? Ovo je u redu? Ovo je princip u politici? Ovo je moral u politici? O čemu mi pričamo?

Sve će ovo proći jednog dana i sve će se ovo slegnuti jednog dana, a onda ćete u odrazu ogledala videti zaista šta ste ovih dana u Beogradu i Srbiji radili kad je Srbiju zadesio nezapamćeni masakr.

Hvala, gospođo Raguš.
(Boško Obradović: Jel ima pravo na tri minute replike?)
Jel možete da ne vičete iz klupa, Obradoviću?
Jel to veliki napor? Mislim da nije.
Reč ima ministarka dr Danica Grujičić.

Postavljeno mi je pitanje – koga smo poslali u osnovnu školu „Dr Vladislav Ribnikar“?
Ministarstvo zdravlja se, naravno, obratilo Institutu za mentalno zdravlje i Klinici za psihijatriju KCS i oni su odgovorili time što su odmah, već isti dan popodne, otvorili telefonske linije za podršku i deci i roditeljima i nastavnicima.
Kada je u pitanju raspored ko je išao, o tome su odlučivali direktorka Milica Pejić, koja je prvih dana bila i lično tamo, kao i profesor Milan Latas. Poslali smo kliničke psihologe, doktore nauka, primarijuse, profesore, docente. Svi su se odazvali, i to volonterski. Tako da smo poslali one koji se bave ovakvom problematikom. Niko od njih nije amater, niti bilo šta drugo, već se radi zaista o profesionalcima, koji su dokazani, što možete pogledati po njihovim biografijama.
Kada je u pitanju muziko-terapija, da li je ona zaista u ovom trenutku potrebna ili ne, o tome će odlučiti spoljašnji stručni nadzor Klinike za psihijatriju, gde radi doktorka koja je bila sporna. Inače, muziko-terapija je priznati metod lečenja i u našem Republičkom fondu se vodi pod šifrom 96-104–00 kao muziko-terapija. Ona je registrovana kao takva ne samo kod nas, nego i u svetu. Deci su se obratili oni koji umeju da rade sa njima.
Datog dana, 5. maja, doktorka je primetila jednu grupu dece koja su prvi put ušli u školu posle 3. maja. Došli su po svoje stvari koje su ostale u njihovim učionicama. Nije videla roditelje sa njima. Oni su se držali za ruke, bili su potrešeni, neki su plakali i ona je prosto predložila da deca uđu zajedno sa nastavnicima da obave jednu, da tako kažem, grupnu seansu. Deca su želela da razgovaraju o tome šta se desilo, da ispričaju svoje viđenje tog događaja, da rekonstruišu iz svog ugla kako je to sve izgledalo. Bilo je dece koja su imala krivicu preživelih, grupa im je pružila podršku i oni su shvatili da ne treba da se osećaju krivim zato što su živi. I u jednom trenutku je jedna devojčica pomenula tu neku narodnu pesmu. Oni su bili valjda na ekskurziji. To je poslednji put da je dečak koji je ubijen zajedno sa njima pevao tu pesmu. Koleginica je u tom trenutku procenila da bi bilo dobro da svi čuju tu pesmu. Znači, nije to bilo pevanje, nego je, jednostavno, puštena muzika preko telefona i posle određenog perioda vremena deca su se razišla.
Ja znam, kao i svi vi, da mi nismo svi isti, da svi različito reagujemo. Zato je najbolje da se svi razgovori i nastavnika koji osećaju potrebu za psihološkom podrškom i dece i roditelja odvijaju zaista u zdravstvenim ustanovama. Nije primereno da se to radi u školi, pogotovo ukoliko je potrebna neka veća podrška.
Ministarstvo zdravlja je u saglasnosti sa UNICEF-om i sa Društvom psihologa izdalo šest, da tako kažem, preporuka. Jedna je – Uobičajeni znakovi psihosocijalnog distresa kod dece, kako ih prepoznati. Drugi je – Delotvorna komunikacija sa decom u kriznoj situaciji, za kolege koje rade i u unutrašnjosti, jer moguće je da će određena deca reagovati u unutrašnjosti na ovo što se desilo u Beogradu. Razgovor sa decom o terorističkim napadima i pucnjavi u školama i zajednici u kojima se izveštava u vestima. Onda, Kako pomoći deci da se vrate u škole nakon tragičnog događaja u kome je više osoba pobijeno i povređeno. Preporuke za mlade kako se suočiti sa tragičnim događajem u kojem je više osoba ubijeno i povređeno, a za nastavnika – Kako brinuti o sebi tokom kriznih situacija. I ono što je najvažnije – Preporuke za izveštavanje o masovnim pucnjavama.
Ja još jednom molim sve medije da prekinu da pišu o ljudima, o osobama koje su izvršile ove strašne zločine. Oni moraju da budu zaboravljeni, oni moraju da budu u tišini, oni ne smeju da se pretvaraju u heroje. Molim vas, prekinite da pišete o obojici ovih mladića, dečaka koji su uradili ovaj strašan zločin.
Takođe, molim zaista i sve televizije, pozovite ljude koji se razumeju u ovu problematiku, nema ih malo u ovoj zemlji. Neka psihijatri, neka psiholozi daju svoje mišljenje i pustite da dečiji psihijatri i dečiji psiholozi kažu koji je uzrok bio. Oni će doći do tog uzroka, da jedno trinaestogodišnje dete napravi ovako strašan zločin i napravi ovakvu tragediju koja je zauvek promenila Srbiju, bar po mom mišljenju. Toliko o odgovoru koga smo poslali.

Hvala.
Reč ima ministar Gašić.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodo narodni poslanici, odgovoriću prvo na pitanje vezano za Odžake. Policija, nažalost, se suočava i sa ovakvim monstruoznim zločinima. Ono što mogu da kažem jeste da je istraga u toku i da su policijski službenici PU Sombor, 5. maja 2023. godine, po nalogu Osnovnog javnog tužilaštva Sombor lišili slobode i odredili zadržavanje do 48 časova O.I, 1997. godište, iz Bogojeva, zbog postojanja sumnje da je u za sada ne utvrđenom vremenskom periodu izvršio krivično delo nedozvoljene polne radnje nad 30 dece, 29 muškog i jednog ženskog pola, predškolske ustanove u Odžacima gde je imenovani, u periodu od oko godinu dana, bio zaposlen kao vaspitač.
U vezi ovog događaja obavljen je razgovor sa roditeljima oštećene dece. O događaju je obavešten i centar za socijalni rad koji će dostaviti izveštaj za svako oštećeno dece posebno i za svako oštećeno lice biće pisana posebna krivična prijava.
Zašto želim danas da pročitam i od 1997. godine do 2023. godine sva masovna ubistva? Zato što, ponavljam, po ko zna koji put, vi svi možete iz vaših klupa da iznesete šta god želite, poluinformacije, informacije raznoraznih insajdera koji zarad svoje neke dobiti vam dostavljaju neke podatke i trebali su da vam kažu, gospođo narodna poslanice, da se Jabukovac desio dva puta u istoriji Srbije, 2007. i 2019. godine. Pročitaću vam sva masovna ubistva od 1997. godine i ne zamerite mi na tome i da jasno kažemo.
Drugo, omalovažavanjem rezultata omalovažavate policiju zato što niko nije imao nameru da bilo šta sakrije. Pročitaću vam još jednom i ono što je postupanje prema Blažiću bilo, već sam to jednom pred ovom Skupštinom pročitao, ali nije teško da danas ponovo to pročitam.
Trećeg septembra 1987. godine paraćinski masakr se dogodio nešto posle tri časa ujutru u kasarni JNA „Branko Krsmanović“ u Paraćinu, a kada je vojnik Azim Keljmendi, Albanac sa Kosova, pucao iz automatske puške u spavaonici kasarne i tom prilikom ubio četiri vojnika, a ranio petoricu.
Subotica, 1993. godine, Josip Vujić, zvani Joco sekira, ubio je te 1993. godine sekirom devetoro ljudi bežeći od policije na auto-putu od Subotice do Bajmoka.
Januar 1994. godine, Subotica, Marinko Magda sa severa Bačke sa svojim eskadronom smrti krvavi pir je započeo u januaru 1994, a svi zločini su počinjeni iz koristoljublja. Među ubijenima je bilo i dece, iako Magda tvrdi da gde je on bio deca su ostajala. Tačan broj žrtava nikad nije utvrđen, ali mediji navode da je bilo 14 žrtava.
Dana 15. januara 2000. godine, na Novom Beogradu, u hotelu „Interkontinental“ se desilo mafijaško ubistvo.
Dana 12. maja 2000. godine, na Novom Beogradu, u prostorijama privatne firme „Bejs internešel“, od strane NN lica, usmrćeni su vlasnik firme Bukinac Nenad, njegova supruga, grčka državljanka Papanaku i sekretarica Slađana Jevtić. Dok su sedeli za stolom ispalio je više hitaca iz vatrenog oružja i usmrtio ih. Kao osumnjičeni za izvršen napad i krivično delo, 28. juna 2015. godine je uhapšen Boris Stefanović iz Kruševca, bivši pripadnik JSO.
Dana 13. juna 2000. godine, u selu Gradojević kod Koceljeve, od strane šest NN lica izvršeno je krivično delo teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva. Oni su naoružani i maskirani ušli u kuću Milošević Milomira i uz pretnju oružjem protivpravno prisvojili novac i hicima iz automatske puške lišili života Milošević Milomira, Ljiljanu i majku Milenu.
Dana 6. oktobra 2000. godine u OJT u Vranju podneta je krivična prijava protiv Vujisić Predraga iz Kragujevca i Savović Dragana iz Kosova Polja zbog osnovane sumnje da su lišili života Blagunovski Avrama iz Vranja, Milosavljev Čedu iz Bujanovca i Petković Dejana iz Vranja i Čolić Aleksandra iz Prištine zbog krivičnog dela itd.
Dana 11. marta 2001. godine u Beogradu, na kolovozu ulice Nikola Sovilja, ispred kuće koja pripada ulici Gospodara Vučića, vozilo marke Reno tvingo, lišeni su života Roktić Miloš, Milovanović Dušan i Đorđević Milan, dok je maloletni Đ. N. zadobio teške telesne povrede. Nepoznati izvršioci su u pravcu putničkog vozila ispalili više projektila iz vatrenog oružja i Roktić i Milovanović su preminuli na licu mesta, a Đorđević je podlegao povredama po prijemu u urgentni centar.
U periodu od 16. do 18. februara 2002. godine, u stanu na beogradskoj opštini Voždovac, Mijailović Ivan izvršio je trostruko ubistvo nad suprugom Jasminkom i decom Nikolom i Irenom.
Dana 27. jula 2002. godine u Leskovcu, u bilijar klubu „Sedam“, Čedić Dragan iz Leskovca izvršio je teško delo ubistva nad Lukić Nenadom i krivično delo ubistvo u pokušaju nad Kržalić Slavoljubom, Biserkom, nad njenim suprugom Blagojem, sinom Đorđem.
Dana 27. septembra 2002 godine u mestu Brza Palanka, opština Kladovo, Živanović Srebrenko, Denić Dejan i Franc Robert, Antić Miodrag i Radosavljević Nebojša, svi iz Niša, izvršili su krivično delo teškog slučaja razbojništva, krađe i razbojništva, u kući Pitarević Aleksandra i upotrebom pištolja i noža smrtno su stradali Pitarević Aleksandar, njegova supruga Stana i ćerka Petrović Dušanka.
Dana 30. septembra 2003. godine u Nišu lišen je slobode Rovčanin Vladan, pripadnik BIA, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistva nad Novićević Radojem, Momčilović Momčilom, Dragović Tomislavom i Radenković Anom, kao i krivično delo ubistva u pokušaju nad Vasić Nebojšom, Aksić Radetom i Derikravić Slavišom, svi pripadnici BIA. Istog dana Rovčanin iz službenog vatrenog oružja otvorio vatru na kolege koje su se zatekle u kancelariji načelnika odeljenja, hodniku i u stepeništu prostorija Odeljenja BIA za Kosovo i Metohiju.
Dana 7. jula 2004. godine u Pirotu lišen je slobode Đorđević Aca zbog osnovane sumnje da je izvršio teško delo ubistva nad suprugom Žaklinom i njenim roditeljima Marković Slavoljubom, Jelicom, a svi iz Bele Palanke.
Dana 16. oktobra 2004. godine u Novom Sadu izvršeno je trostruko ubistvo i ubistvo u pokušaju. Dva dana nakon izvršenog ubistva od strane policije BiH, postupajući po raspisanoj poternici, lišen je slobode Milan Matković iz Veternika. Matković je, u ulici Braće Ribnikar, iz automatske puške ubio Darka Brajovića, Aleksandra Bojanića i Nebojšu Simovića, svi iz Herceg Novog, dok je Darko Bilić iz Kumbora zadobio prostrelnu ranu.
U noći između 1. i 2. aprila 2005. godine u opštini Zemun, u stanu, Zoran Gradiška je u dogovoru sa suprugom Tanjom hicem iz pištolja marke CZ usmrtio maloletne sinove Tonija i Luku, potom i suprugu, a zatim izvršio samoubistvo.
Dana 22. februara 2006. u Beogradu, u sobi br. dva Instituta za neuro-psihijatrijske bolesti dr Laza Lazarević u Padinskoj Skeli na Paliluli, koristeći fizičku snagu i jastuk, Milan Garić zadavio je pacijente Savu Selenu i Igora Stamenkovića koji su zajedno sa njime bili smešteni u istoj sobi, a narednom jutra i Borivoja Mićića.
Dana 25. jula 2006. godine u Vajskoj, u ulici Pere Segedinca, Imre Mišković je zajedno sa sinovima Goranom, Zdenkom i Bobanom, svi iz Vajske, došao ispred kuće osumnjičenog Zorana Nađa i Franje Nađa u nameri da se fizički obračunaju. Nakon verbalnog sukoba Zoran i Franja su pobegli u kuću, a Imre, Goran, Zdenko i Boban su pokušali da uđu nasilno. Iz kuće je izašao Zoran i sa više hitaca iz automatske puške marke „Zastava“ lišio života Imrea, Zdenka, Gorana i Bobana.
Dana 18. decembra 2006. godine PU Šabac lišila je slobode Maksimović Marka zbog teškog ubistva nad Stanković Miodragom, Stanković Ljubinkom, Stanković Milevom, svi iz Šapca.
Dana 15. jula 2007. godine u Beogradu, na opštini Rakovica, Damir Crnjanin u porodičnoj kući je usmrtio svoje rođake tetku Gordanu Sitarica, Zorana Sitaricu i sestru Zoranu Sitaricu.
Dana 27. jula 2007. godine, u 18.35 časova, u Jabukovcu, opština Negotin, Radosavljević Nikola izvršio je desetostruko teško ubistvo nad Borongić Draginjom, Borongić Branislavom, Banković Persom, Đorđević Veljkom, Marinom, Draganom, maloletnim Bađikić Srđanom, Badejević Branislavom, Đokić Anikom, svi iz Jabukovca.
Dana 27. septembra 2007. godine, u beogradskoj opštini Rakovica, u preduzeću „S kompani“, nepoznato lice izvršilo je teško ubistvo nad Samardžić Vladimirom, Dušanom Pejovićem i Dankom Živkovićem. Uhapšen je u oktobru 2016. godine na graničnom prelazu Brod.
U periodu od 8. do 11. oktobra 2007. godine beogradska opština Mladenovac, u porodičnoj kući u naselju Selters banja Mališa Miletić je iz pištolja marke „Armanijus“ ispalio više projektila i usmrtio suprugu Slavicu i decu Miloša i Jelenu. Nakon toga je izvršio samoubistvo.
Dana 27. na 28. 10. 2007. godine na beogradskoj opštini Čukarici u vremenu od 19.00 do 01.00 u iznajmljenom stanu izvršeno je krivično delo teško ubistvo nad Zoranom Obradovićem, suprugom Dragicom, sinom Željkom i sinovom devojkom Majom Gostić. Dana 24. juna 2009. godine uhapšen je Milija Veljković, koji je izvršio ovo delo.
Dana 16. 03. 2008. godine u Kruševici, opština Bujanovac…
Ja sam imao utisak da vas interesuje sve ovo što se desilo u Srbiji i da je to tema, zato vas molim da slušate.
Dana 16. 03. 2008. godine u Kruševici, opština Bujanovac, u kući Ristić Blagoja, Mitić Boban iz Rataja, opština Vranje, izvršio je krivično delo teško ubistvo nad suprugom Mitić Suzanom, taštom Sunčicom i decom Lazarom i Anđelom.
Dana 17. 09. 2009. godine u Lugavčini, opština Smederevo, ulica Srbina 76 u porodičnoj kući Kuzmanović Slađan je lišio života članove svoje porodice, oca Kuzmanović Zorana, majku, kao i brata Dejana.
Dana 22. 03. 2011. u beogradskoj opštini Surčin, u podrumu porodične kuće, Papulić Cvijan je počinio trostruko ubistvo nad Srećkom Mićićem, njegovim sinom Srđanom i unukom Aleksom.
Dana 18. 11. 2011. godine u selu Kruševica, opština Vlasotince, ponovo Kruševica, od strane Jovičić Ivana izvršeno je krivično delo teško ubistvo nad supružnicima Marković Čedomirom, Marković Vidosavom i njihovom komšinicom Jovanović Smiljom.
U periodu od 2012. do 2023. godine:
Dana 14. 12. 2012. godine, Beograd, Čukarica, Nebojša Raonić je sa više uboda nožem i udaraca drvenom palicom po glavi i telu ubio Olgu Raonić, Savetu i Branislava Bučevića.
Dana 9. 04. 2013. godine, Velika Ivanča, beogradska opština Mladenovac, Ljubiša Bogdanović je pištoljem u ranim jutarnjim časovima lišio života 11 komšija, sina i svoju majku u mestu Velika Ivanča. Ubijeno je šest muškaraca – Bogdanović Branko, Despotović Goran, Despotović Jovan, Despotović Mihajlo, Ješić Milan, Mijailović Velimir, šest žena – Bogdanović Dobrila, Despotović Milena, Stekić Danica, Stekić Dragana, Ješić Ljubina, Mijailović Olga i beba Despotović David, dok je teške telesne povrede opasne po život zadobila njegova supruga Bogdanović Javorka. Od povreda zadobijenih prilikom pokušaja samoubistva Ljubiša Bogdanović je preminuo 11. marta.
Dana 5. 07. 2013. godine, selo Visoko, opština Arilje, Sarić Mileta iz Visoke, u toku noći metalnim čekićem je ubio svoju majku, strica i Sarić Kosaru, a zatim izvršio samoubistvo vešanjem.
Dana 17. 05. 2015. godine, Kanjiža, dan posle svadbe svog sina Vlastimira, Rade Šefer počinio je u selima Omor i Martodoš, nadomak Kanjiže, masakr koji ovaj kraj ne pamti. U alkoholisanom stanju, sačmarom iz legalnog poseda je ubio šestoro lica – taštu, tasta, snajine roditelje, snaju i suprugu, dok je teške telesne povrede u vidu prostrelne rane naneo prijateljici francuskoj državljanki toj i toj, francuskom državljaninu, u nameri da zaštiti goste koji su se nalazi u kući, drvenom stolicom u rukama zadao je više udaraca u predelu glave Šefket Radetu, a zatim ga lišio života davljenjem.
Dana, 2. jula 2016. godine, Žitište, Siniša Zlatić, u kafiću „Makijato“, usmrtio je petoro ljudi i ranio 22 osobe. Zlatić je rafalno pucao iz automatske puške i na licu mesta usmrtio bivšu suprugu Zlatić Dijanu, njenu prijateljicu Popović Jovanu, dok su u urgentnom centru od posledica ranjavanja preminuli gosti kafića Kosović Vladimir, Jojić Stevan, Mijatović Vladimir.
Dana 26. 10. 2016. godine, Kraljevo, Lazić Slaviša je u kući u noćnim satima sekirom usmrtio oca, brata, majku i pobegao sa lica mesta.
Dana 7. 12. 2016. godine, Kraljevo, ponovo, Radičević Života u Donjoj Ratini, dok je izvodio radove na njivi, iz lovačke puške u legalnom posedu ispalio je više patrona i na licu mesta usmrtio Krstović Miloja, Stevanović Zorana, a zatim u Ratini, u Zoranovoj kući, upotrebom istog oružja usmrtio Zoranovu suprugu i Čugljuš Ivana pogodio u predelu ruku i nogu, nanevši mu teške telesne povrede.
Dana 24. 04. 2017. godine, Barič, opština Golubac, Dačić Božidar je prilikom svađe u dvorištu svoje kuće iz pištolja marke CZ usmrtio sina Daničić Miroslava, šuraka, suprugu i naneo snaji teške telesne povrede.
Dana 24. 05. 2019. godine, Novi Sad, u porodičnoj kući u ranim jutarnjim satima Janković Goran je tasta Branislava i taštu Nadu usmrtio čekićem a zatim otišao na sprat kuće i suprugu Janković Mirjanu zadavio kablom.
Dana 10. 06. 2019. godine prijavljen je nestanak tri lica iz Dobanovaca, Šubara Nađe, njegove majke Šubara Darinke i Petković Milje, čija su tela pronađena 17. juna u septičkoj jami u zadnjem delu dvorišta poslovno-stambenog objekta.
Dana 7. 08. 2019. godine, Jabukovac, opština Negotin, plan teškog ubistva iz koristoljublja je osmislila i zahtevala Bađikić Maja, dok je Perdić Davor, oboje iz Jabukovca, vatrenim oružjem u dvorištu porodičnog domaćinstva lišio života četiri člana porodice Kazimirović – Raja, sestra Ljubinka, sestričina Dragana i majka Dragica, a zatim, nakon premetačine, otuđio novac iz kuće.
Dana 9. 05. 2020. godine, Leskovac, Ilić Miloš je u kući čvrstim predmetom, sekirom, usmrtio oca, maćehu, sestre, jednu koja je bila u poodmakloj trudnoći i maloletnu Saru, 2008. godište.
Dana 16. 01. 2021. godine, Sjenica, u selu Rasno, Enedin Turković je iz pištolja ispalio više projektila i usmrtio bivšu suprugu, njene roditelje i ranio još tri osobe.
Dana 28. 09. 2021. godine, Moravac, opština Aleksinac, prijavljen je nestanak tročlane porodice iz Aleksinca, Đokići, čija su tela zapaljena pronađena u selu atara Moravac.
Dana 29. 12. 2021. godine, Sombor, Goranović Zdravko je u kući, najverovatnije nožem, lišio života bivšu suprugu, ćerke i maloletnu Anabelu.
Dana 3. 05. 2023. godine, nažalost, u beogradskoj opštini Vračar, u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, učenik taj i taj je ušao u školu i pištoljem… to je ono o čemu danas pričamo, kao i 4. 05. u 22.37, u selu Dubona, beogradska opština Mladenovac.
Znači, niko ništa nije sakrio ni u izveštaju, niti je tretirao bilo koji period. Mogu da vam pročitam sve ministre koji su vam u to vreme bili, ali naravno da nikog nema u klupama da me sluša, a postavljaju mi pitanja.
(Marinika Tepić: Ne vidite nas.)
Izvinite, izvinite molim vas što vas nisam video. Odlično, i trebate da me slušate dobro.
(Radomir Lazović: Ja vas slušam.)
Imate šta i da čujete.
Što se Blažića tiče, to što dobijate iz Tužilaštva, ja sam ovde jasno i glasno pročitao i prošli put, i ovog puta ću da pročitam sve ono što je policija preduzimala, centar za socijalni rad i Tužilaštvo, kada je porodica Blažić u pitanju.
Policijska stanica Mladenovac, događaj od 31. maja 2000. godine, protiv Blažić Uroša, godine 2020, VJT za maloletnike podneta je krivična prijava, broj taj i taj, za krivično delo „napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. KZ. Vozio je motorcikl, nije se zaustavio na znak policijskog službenika i udario istog motorom, a policijski službenik zadobio povrede ramena i kuka. Prošao dve patrole i treća ga zaustavila. Doveden u PS Mladenovac, gde je utvrđeno da se radi o maloletniku, u prisustvu oca, Radiše Blažića, uručen poziv da se javi dana 1. juna 2020. godine, licenciranom policijskom službeniku za maloletnike u PS Mladenovac. Tada mu je uručena i potvrda o privremenom oduzetom motorciklu.
Po konsultaciji za zamenikom tužioca, VJT u Beogradu, protiv Uroša Blažića je podnesena krivična prijava za krivično delo „napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti“ iz člana 323. KZ u redovnom postupku.
Dana 01. juna 2020. godine, u prisustvu oca i advokata, sačinjen zapisnik o saslušanju osumnjičenog koji je zajedno sa krivičnom prijavom prosleđen VJT u Beogradu.
Takođe, 2. juna 2020. godine dostavljen je Izveštaj Centru za socijalni rad Zvezdara, Uroš Blažić ima prijavljeno prebivalište na Zvezdari, radi preduzimanja mera iz svoje nadležnosti.
Mogu da vam čitam šta je urađeno i sa svim ostalim prekršajnim prijavama koje je Uroš Blažić imao, pošto su to bila vaša pitanja.
Postavili ste mi pitanje, znate, gospođo narodna poslanice, imate samo jednu veliku razliku. Vama se priviđaju baklje verovatno one koje ste pre dve godine bacali na Narodnu skupštinu ovde napadajući na Narodnu skupštinu. Ono što je dočekalo predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, na ulazu u Kruševac su bile dimne zavese u boji Srbije. Isto ono što rade ruski piloti prilikom parade koju prave u Moskvi ili isto ono što francuski piloti izvode kada imaju svoje neke parade u Francuskoj. U boji srpske zastave su bile dimne zavese koje su bile dok trenutka. To ste mogli da vidite na snimku, da, u direktnom prenosu i jako sam ponosan što je predsednik odvojio svoje vreme da tog dana bude sa građanima Kruševca, jer za razliku od nekih koji su samo table imali da pišu neke njihove, mi smo dobili i autoput i mnogo toga za Kruševac.
Kažete – Belivuk. Izvinite da vam pitam – ko je uhapsio Belivuka? Ko je uhapsio Belivuka?
(Radomir Lazović: Evropol.)
Ko je uhapsio tu krvoločnu…
(Radomir Lazović: Da niste vi?)
Izvinite, da vam odgovorim ako mogu, ali bez dobacivanja.

Lazoviću, bez vikanja. Niti imate reč, niti vam se iko obraća.

Naravno. Ko je uhapsio Belivuka? Ko je jednu od najkrvoločnijih kriminalnih grupa na teritoriji ne Balkana, Evrope, sveta uhapsio? Pa upravo pripadnici MUP-a, upravo pripadnici BIA i u svim tim akcijama smo bili prisutni i mi zajedno sa našim pripadnicima.
Kažete mi – pa, da, ali tog jutra kada se desio ovaj masakr od strane ovog monstruma u „Ribnikaru“ prva koja je stigla na lice mesta je bila profesorka Dana. Malo posle toga je stigao ministar Ružić, a ja sam stigao zadnji posle svega toga i sve vreme smo bili tu zajedno i sa osobljem i sa decom pre svega, i sa osobljem koji su bili tu.
(Marinika Tepić: Smejali ste se.)
Ne možete… Ja vama nisam dobacivao.
(Marinika Tepić: Smejali ste se.)

Gospođo Tepić, pristojnost molim vas.

Gospođo Tepić, mi se smejali? Dvadeset dana posle tog događaja još uvek imam slike te dece i tih devojčica koje su bile tu. Svu podršku koju smo mogli da pružimo našoj koleginici, to sam i prošli put rekao, dva labuda su u Mladenovcu, mlada dva deteta, mali policajac koji je malo pre toga počeo da radi i njegova sestra, lepi ko lutke izgubili glavu od monstruma i celu noć sam tu noć bio sa mojim policajcima i mojim saradnicima.
(Marinika Tepić dobacuje.)
Pitajte građane Mladenovca…