Hvala vam.
Reč ima, ministar Nikola Selaković.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine.
Uvažena predsednice Vlade, kolege, odnosno koleginice ministri, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, hvala koleginici, odnosno narodnoj poslanici, gospođi Jevđić na, mogu da kažem, jednom veoma konstruktivnom i dobrom pristupu i davanju doprinosa ovome što jeste jedan ozbiljan institucionalni dijalog na teme koje su od suštinske važnosti, od suštinskog značaja kada je u pitanju funkcionisanje našeg društva.
Hvala vam na tome što ste naveli primer centra za socijalni rad u Kraljevu, jednog od najboljih centara za socijalni rad u Srbiji i gospođu Svetlanu Dražević v.d. direktora centra, osobu koja duže od jedne decenije radi taj posao, posvećeno, dobro i predano.
Zašto sam se pogotovo javio reč i da se negde nadovežem na ovo što ste vi do sada rekli? Upravo iz razloga što je ovo potvrda toga da u centrima za socijalni rad radi čitava armija ljudi koji ne rade tu isključivo da bi od tog posla živeli. Posao koji ti ljudi rade, na prvom mestu može da radi osoba koja ima dušu, koja ima veoma izraženo saosećanje za ono što su problemi drugih, jer kada uporedite koji je nivo primanja ljudi koji rade u tom sektoru, a on nije zavidno visok i takav je koliko možemo u ovom trenutku, trudimo se da bude što bolji i radićemo na tome.
Ali, kada vidite da ti ljudi rade jedan izuzetno važan posao, posle sudija i sudova u Srbiji, ljudi koji rade u centrima za socijalni rad jesu oni koji odlučuju o najširem korpusu prava pojedinaca i utiču na takav način na čitavu zajednicu.
Mi smo nedavno pustili u rad jedan program koji se zove „Sozis“, dakle, informativni sistem socijalne zaštite. Još u vreme koleginice Darije Kisić Tepavčević je započet rad na digitalizaciji rada centara za socijalni rad, sada je završen i sistem je ušao u primenu.
Kada sam imao pred početak primene prvi sastanak sa timom ljudi koji je radio na tome, tada sam saznao da u našim centrima za socijalni rad se vodi 513 različitih vrsta postupaka, pazite, 513 različitih vrsta postupaka koji vode zaposleni u centrima za socijalni rad. To pokazuje koliki je teret odgovornosti na tim ljudima. Pored toga, pored ogromnog tereta i pritiska samog posla, postoje neki od centara za socijalni rad kojima možemo da se ponosimo kako rade. Kraljevački je jedan od takvih, leskovački je jedan od takvih. Ima i mnogo drugih. Mnogi su negde i poboljšali svoj rad.
Zašto ovo naročito govorim? Kada se neki težak ili nemio slučaj dogodi, najčešće se centar za socijalni rad nađe na udaru.
Bio sam u Vladi i 2012. i 2014. godine na čelu resora pravde. Tada smo pokrenuli prvi put organizovanu, institucionalizovanu borbu protiv nasilja u porodici. Tada je po ugledu na zrenjaninski model napravljen model koji se primenjuje u čitavoj zemlji. Ponosim se time što smo uradili tada, ponosim se onim što su koleginice nastavile nakon toga da rade i taj sistem unapređuju. Ali, ovakav dijalog, koji je više puta naznačila kao delotvoran, kao suštinski lekovit, dobar, i predsednica Vlade i predsednik Republike i kolege i koleginice ministri koji u njemu učestvuju. Voleo bih da u jednom trenutku ukažem i na nešto drugo, čime mi sve vreme propuštamo da se bavimo, a to višedecenijski kao društvo propuštamo. Dakle, pričamo o borbi protiv nasilja u porodici, to je izuzetno važno, i sve vreme govorimo o sankciji. Što ne govorimo o prevenciji?
Ovo što ste rekli da u nekoj zemlji dete prvo nauči broj telefona da prijavi sopstvene roditelje, uz svaku čast i poštovanje, drugačiji su mentaliteti, kulture. Hvala Bogu da u Srbiji tako nešto ne postoji, jer se još uvek donekle gaji taj normalan odnos roditelja i dece. Ima li iskakanja od tog pravila? Sigurno da ima, izuzetaka uvek ima, ali to ne sme postane pravilo. Srbija je još uvek, hvala Bogu, zemlja u kojoj možete komšijino dete da pomilujete po kosi, da ga pozdravite, a da vas neko ne osumnjiči za pedofiliju, što u mnogim zemljama u svetu ne smete da uradite, jer će istog trenutka da vas prijavi neko za uznemiravanje deteta i, ne daj Bože, neku vrstu protivzakonitih, loših misli ili aspiracija.
Ali, mislim da je i ta inicijativa koju ste pomenuli kraljevačkog centra za socijalni rad, koju ćemo podržati, kao i uvođenje, neću da kažem odeljenja, ali jedinice za intenzivan rad i tretman u okviru Zavoda za vaspitavanje dece i omladine ovde u Beogradu, a što bi trebalo da imamo ne samo u Beogradu, već i u Nišu i u Knjaževcu, to je nešto što ćemo raditi u budućnosti. Ali, i tamo gde je stanje poodmaklo, gde imamo primere, imamo primere domova za decu i omladinu, kao što je, recimo, „Mika Antić“ u Somboru, gde imamo sistemski problem. Dakle, imamo decu sa problemima u ponašanju, sa poremećajima u ponašanju. Nažalost, još uvek nemamo nijednog zaposlenog psihijatra. E, tu moramo da transformišemo i da nađemo način da transformišemo takve ustanove u socijalno-zdravstvene ustanove, da pomognemo toj deci.
Drago mi je što je od strane nekih konstruktivnih opozicionih poslanika danas se čulo upravo to da treba više da vodimo računa i o mentalnom zdravlju čitave zajednice, dece pogotovo, kao ranjivih grupa, žrtava nasilja u porodici, starijih osoba. Da ne zaboravimo, mi smo zemlja u kojoj je starih sve više i više.
Zato mislim i zahvaljujem vam se i na konkretnom i vrlo dobrom doprinosu ovom našem dijalogu. Pozivam vas, kada god imate saznanja, ne samo u Kraljevu, mada znam da ste iz Kraljeva, već i u drugim mestima, da vidimo kako da poboljšavamo situaciju. To jeste posao i ove Vlade. Predsednica je to posvedočila do sada. Ali, od predsednika Republike, a evo i Narodne skupštine, svakako i hvala vam na tome.

Reč ima Danijela Nestorović.

Poštovani građani Srbije, danima ovde u Skupštini slušamo predizborne slogane, nažalost. Zaboravili smo šta su tačke dnevnog reda. Zaboravili smo da je prva tačka dnevnog reda zapravo Izveštaj o bezbedonosnoj situaciji u Srbiji nakon ovih jezivih masakra.

Ono što bih vas zamolila je da zaista prestanete da pričate o bilo čemu što ima veze sa izborima, sa tim šta je bilo pre 20 ili 30 godina i da se vratimo i skoncentrišemo na ono što je tema.

Naime, predstavnicima vlasti koje ovde već danima slušamo ja ne znam zaista šta bih poručila, osim da prestanu da nas ubeđuju kako su bezgrešni, kako su idealni i kako bi ih svaka druga država sveta poželela zapravo ovakve kakvi jesu.

Naravno, jasno je svakom promišljenom građaninu Republike Srbije da je sve ovo šarada, bez jasnog cilja, u smislu zadovoljenja potreba građana. Ovo je šarada u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba predstavnika vlasti.

Duboko ožalošćeni i još uvek potrešeni i bukvalno u posttraumatskom stanju, građani Srbije trpe i dalje nasilje. Nasilno se uguravaju u autobuse, podmićuju da dođu na sveopšti protest, kako se ovde naziva, koji će se održati u petak u Beogradu, za podršku vođi. Nasilje koje zapravo se ogleda u tome što se ne dozvoljavaju fer i pošteni izbori. Nasilje je i kulturološki genocid koji vrše televizije „Hepi“ i „Pink“. Nasilje je i porobljavanje i urušavanje državnih institucija i to traje već čitavih 11 godina.

Sada mi ovde pričamo o nekakvom dijalogu. Meni je jako žao što se ovaj dijalog nije desio ranije. Morale su da se dese izgleda ovakve stvari da biste vi izjavili ovde danas kao premijer ove države da želite da spustite loptu, da smirimo ton i da pokušamo da komuniciramo. Komunikacija je prestala onog momenta kada ste vi počeli da nas nazivate oni, kada ste počeli, imali smo priliku pre neki dan da čujemo ovde ministra unutrašnjih poslova koji je nazvao – kada je ubijen vaš premijer. To su skandalozne izjave.

Ja sam kao advokat bila šokirana pre neki dan kvalifikacijom krivičnog dela ministra policije koji pokušava da nam objasni da je u Mladenovcu izvršen terorizam, čoveka koji pokušava da biće krivičnog dela i akta terorizma kvalifikuje na način kako ga je kvalifikovao.

Ja neću ulaziti, jer građani to neće razumeti, ja nemam puno ni vremena da objašnjavam građanima, žao mi je što ste nas pre neki dan nazvali kvazi borcima protiv nasilja. Ovo što vi radite, evo, vidite, su kvazi poslanici. Ovo je kvazi politika, ovo je kvazi država. Vi zapravo ne radite ništa na sprečavanju tog nasilja, čak ga i pospešujete. A znate kakav je srpski narod? Ako jako dugo vršite nasilje nad njim, inat je ono što nas kvalifikuje i karakteriše. Inat je proradio i taj inat ćete videti u subotu 27. Hvala.

Reč ima Marijan Rističević.

Dame i gospodo, malo pre smo čuli prikrivenu pretnju – nešto ćemo videti u subotu.

Gledao sam „Žute patke“, „Jedan od pet miliona“, sada ih se valjda skupilo 619 miliona, gledao sam ja te blokade Gazele više puta, gledao sam njihovo nasilje, osetio sam njihovo nasilje, gledao sam kako čupaju ljude iz kola, tuku, uz povik – majku vam seljačku, itd.

Zašto ne blokiraju saobraćaj na Mostu na Adi? To je njihovo delo ili nedelo ili nedelo njihovog vođe? Zašto tamo ne blokiraju saobraćaj? Zašto najprometniju saobraćajnicu, međunarodni put, koridor, zašto to blokiraju? Zašto ne odu na Most na Adi, na to nedelo koje služi da se svojevremeno prevedu žedni preko vode i da neko popuni džepove. Zato što tamo moraju da se načekaju da neko naiđe u vršenju svojih krivičnih dela da nekog blokiraju i da mu spreče slobodu kretanja. Ja im preporučuju da odu tamo, zato što će izvršiti manje krivičnih dela, jer svako sprečavanje slobode kretanja, a ja sam to doživeo i ovde na parkingu, je krivično delo po članu 133. i kažnjivo do godinu dana zatvora. Ako radite blokadu međunarodnih saobraćajnica, član 290, to je krivično delo za koje je zaprećena kazna od tri godine zatvora. Ja ne razumem fakultetski obrazovane ljude koji se ponose time što su izvršili krivično delo.

Meni je žao zbog tragičnih događaja koji su se dogodili, ali morate da znate da put prema otvorenom društvu, skroz otvorenom društvu i slobodi izražava i informisanja na internetu može da bude bolan i mi smo to osetili ovih dana. Nema apsolutne bezbednosti, ima samo više nivoa bezbednosti. Mi treba da tražimo put da bude taj nivo bezbednosti najviši za naše građane, ali opet, apsolutne bezbednosti neće biti.

Ne možete sprečiti da se neko teoretski virtualno ne obrazuje na internetu. Kako ćete? Mora da mu uđete u glavu. Ne možete ulaziti u svačiju glavu, u svačiji stan, itd. Teoretska obuka potpomognuta nepažnjom roditelja koja je prerasla kasnije u krvavu praksu, teško je sprečiti, bilo gde u svetu, pa i u Srbiji. Ali, trgovina tugom i tuđim suzama je nešto što ja ne mogu da prihvatim.

Dame i gospodo, vi koji ste protiv nasilja, vaše pristalice kažu – je.. svoju mrtvu majku, gorećeš. Da li je to u redu? Jel to vaše nenasilje? Istog momenta imam da dođem da te oderem kao jarca. Jel to vaše nenasilje? E, tebe ćemo je…. na Terazijama, visićeš.

Idemo dalje, ovo je sve u poslednjih 30-ak časova. Kaže – da, pretim ti, jahaću te kao magare. Koliko trčiš na 100 metara? Sve ispod 15 sekundi biće loše po tebe. Verovatno onaj njihov trči ispod 15 sekundi. Crn ti barjak bio na vrhu kuće. J…. m… seljobersku. Crko dabogda, da i tvoja deca vide metak, majku ti j…. seljačku. Da ne čitam dalje. Ovo je priča o vašem nenasilju.

Ja se zalažem za ono za čega se založio Lutovac juče – da budemo svi jednaki pred zakonom. Zašto jedan legalni skup, po vama, treba da bude zabranjen, a nelegalno okupljanje na Gazeli sa blokadom i krivičnim delima da bude nešto ekstra, nešto elitno? Zašto? Zašto tražite da se zabrane legalni mediji u korist nelegalnih? Zašto tražite da se zabrane mediji? Valjda želite da vodite uređivačku politiku svih medija. Zašto tražite da se zabrane domaći u korist stranih? Zašto da se zabrane oni koji plaćaju sve takse u korist onih koji ne plaćaju ništa? Zašto da se zabrane oni koji imaju svoju uređivačku politiku u korist onih koji navodno uređivačku politiku donose u Luksemburgu? Kako mi to utičemo na slobodu medija, navodno nezavisnih a Šolakovih? Kako, kad oni tvrde da uređivačku politiku vode u Luksemburgu i da tamo donose odluke o programu? Kako mi to utičemo na uređivačku politiku?

Kako vas, bre, nije sramota da se zalažete za medije koji lažu da reemituju program. Pročitajte malo zakone, Zakon o elektronskim medijima, Konvenciju o prekograničnoj televiziji, koju smo potvrdili, pročitajte Zakon o oglašavanju. Sve i da je tačno da oni reemituju program, ovi Šolakovi, a to nije tačno, svi znate da je to na Novom Beogradu, ali sve i da je tačno, kaže Konvencija da televizije koje reemituju program, da taj reemitovani program sadržinski pretežno ili u potpunosti ne mogu namenjeni zemlji prijema, što se događa, jer se to smatra izbegavanjem jurisdikcije u zemlji prijema i zloupotrebom prava. Pročitajte i otvorite na Guglu Zakon o potvrđivanju Konvencije o prekograničnoj televiziji i to ćete naći tamo.

Takođe, u članu 27. piše da oni mogu da emituju samo izvorne reklame, one koje dolaze preko granice, a oni otimaju, iako ovde ne plaćaju ništa, nemaju pravo samim tim na reklame, na marketing, reklame medijima koji plaćaju sve i koji imaju pravo po zakonima da na marketinškom tržištu ostvaruju prihode. Nema nezavisnih medija bez prihoda, a vi ove legalne medije hoćete da ostavite bez prihoda, tako što Šolakovi nezavisni mediji koji, uzgred budi rečeno, zakazuju, učestvuju u organizaciji, suorganizatori ovih okupljanja koja su, po meni, nasilna, jer dolazi do masovnog kršenja Zakona o javnom okupljanju i masovnih krivičnih dela. Ako se skupi vas 10.000 na Gazeli, treba da znate, oni koji su bili u vojsci, da je to problem za bezbednost mosta, ali radi se o masovnom kršenju zakona, članova Krivičnog zakona.

Vi ste elita, vi sve možete. Vi ste narod, mi nismo narod. Mi smo deo naroda, vi ste deo naroda. Vi mislite da samo vi imate prava, a da mi svojih prava nismo vredni. Da vi imate pravo na javno okupljanje koje često nije zakonito, a da mi nemamo pravo na zakonito javno okupljanje, da se okupimo oko svojih vođa.

Kad smo kod vođa, družina se po vođi prepoznaje. Verovatno nas prepoznajete po predsedniku Republike Aleksandru Vučiću. Mi vas ne prepoznajemo više po Pekiću, po Mićunoviću, po Đinđiću. Mi vas prepoznajemo sad spram ovog lokatora NATO pakta. Kako je moralo kratak put od lokatora do blokatora? Veoma kratak put i vi se time ponosite.

Vi pričate o rijalitima. Ja sam bio u „Farmi“. Jedna trećina preko, mogu da kažem, takvih u tom rijalitiju nije bilo. Vi pričate da je nasilje vezano za rijaliti. Ja ću vam reći, ako nešto mrdne ispod ćebeta ili neko nekom u rijalitiju udari šamar, to je masovna osuda sa vaše strane. Da li to proizvodi nasilje? Možda. Ja vas pitam za holivudske filmove u našoj produkciji, a često ti finansira Filmski centar Srbije ili RTS ili „Telekom“. Ja vas pitam za seriju „Klan“. Ja vas pitam za onog Maraša iz „Južnog vetra“. Ja vas pitam – koliko ima eksplicitnih scena? Da li kad se neko svuče do pola u rijalitiju, to je gadost, a kad se neko svuče skroz ili do pola kao nekad Svetlana Bojković, kako se zvala, onda je to umetnost? Zašto je tamo neka ćuška u rijalitiju za vas… Možda i oni glume. Zašto je nasilje koje se prikazuje na RTS-u u serijama itd. umetnost? Zašto se onda mladi ne bi ugledali na onog Maraša koji je maltene pozitivan lik u nekim serijama itd. koje idu na RTS-u? Vama je, pre svega, do toga da kontrolišete medije, jer mislite da će se tako doći na vlast.

Dame i gospodo, sve je jasno. Da bi Srbiju neko srušio spolja, neko mora da im pomogne iznutra. Ja nisam taj, ja ne mogu, očigledno da vi možete. Srbiju ne može niko srušiti spolja dok im neko ne pomogne iznutra. Ali, nije samo rušenje vlasti, rušenje Srbije u pitanju i ne samo Srbije. U ovom trenutku vi, rušite i Republiku Srpsku i parče Srbije koje se zove Zajednica srpskih opština koju moramo da postignemo, da sutra kada se vratimo na Kosovo, a doći će dan da se vratimo, ja se molim Bogu i mislim da će on to dozvoliti, da to parče Srbije i parče srpskog stanovništava može da kaže - dobro nam se vratili.

Vi rušite i položaj Srba u Crnoj Gori i na Balkanu. Vi sve rušite u želji da dođete na vlast. Za vas je demokratija doći nasilno na vlast, a doći na izbore, izborima na vlast, e to je za vas diktatura. Pa, ne vlada onaj koga vi najviše volite, već onaj kome narod da najviše glasova, to treba da znate.

Nemojte da se poredite sa 5. oktobrom. Posle 5. oktobra su vladali oni koji su bili izabrani, a 5. oktobar se desio da se priznaju rezultati izbora, a vi govorite o nekom novom 5. oktobru da se ne priznaju rezultati izbora i da vi nasilno dođete na vlast.

Ja znam da strane službe, da su bogate službe koje u Srbiji očigledno kupuju neke jeftine ljude, ali se zalažem da ono što je rekao Lutovac, da zakon bude za svakoga zakon, to je rekao Valtazar Bogišić. On je juče rekao da zakon bude jednak za sve, ali prvi trči na „Gazelu“ da kriši zakon.

Dame i gospodo, Srbija je previše ozbiljna stvar da bi ponovo bila u vašim rukama. Ja nebranim vlast, ja branim državu, srpski narod i pravo da postoje. Hvala.

Hvala vam.
Idemo dalje.
Reč ima Dragana Rakić. Nije tu. Da, ništa novo, mada nije niko iz poslaničke grupe, da li je tako? Znači, možda su napustili ponovo sednicu, možda nisu?
Vladeta Janković?
(Ksenija Marković: Imaju konferenciju za medije, opozicija.)
Šta su, otišli na konferenciju za medije? Demokratska stranka cela? Dobro. I Vladeta Janković? Čekajte, kako opozicija, pa i vi ste tu iz te poslaničke grupe i vi ste tu? Dobro. Videćemo sada ko je ostao da govori kao što se prijavio.
Reč ima Nenad Tomašević. Izvolite.

Hvala.

Evo, žao mi je što ministar Gašić nije tu, ali kolega iz policije je tu pa bih sa njim par stvari što se tiče struke ove vezano za naoružanje i to, ali naravno i sa predsednikom Vlade.

Suština je da pozdravljamo naravno ovu akciju prikupljanja nelegalnog naoružanja i da pozivamo građane da sve nelegalno naoružanje, pogotovo te duge cevi, minsko eksplozivna sredstva i sve ostalo, da to predaju. Moram vas podsetiti da nema potrebe da se toliko hvalite sa tim, jer to nije prvi put. Gospodin iz policije je tu, pa može da kaže da je to u Srbiji bilo već jedno tri-četiri puta te akcije prikupljanja nelegalnog naoružanja.

Zanima me, pošto ste svakodnevno, maltene, obično predsednik države, izlazio u javnost sa statistikom koliki je broj naoružanja prikupljen, da ako je moguće kažete mi koliko to iznosi u procentima ili po brojevima po regionima? Recimo, posebno me interesuje jug Srbije, opštine Bujanovac, Preševo, Novi Pazar, Sjenica, Tutin, čisto da znamo?

Strana statistika, čitao sam nedavno, mislim da je radio „Slobodna Evropa“ izašla sa tim, nas prikazuje, naravno sve što dolazi sa Zapada uzimamo sa rezervom, jer oni su skloni da nas blate po svemu tome, da smo među najgorima po pitanju broja naoružanja po glavi stanovnika.

Nisam video u tom društvu Hrvatsku, BiH, nisam video Makedoniju, Tursku, Francusku, tek Albaniju. Znamo, naročito oni malo stariji koji se sećaju 1995. godine u Albaniji kada je bila tzv. „revolucija“, kada su upali u vojna skladišta i uzeli sve dugo naoružanje, minsko eksplozivna sredstva. Nažalost, veliki deo tog naoružanja prelio se na Kosovo i Metohiju i na današnji jug Srbije, takođe Preševo, Bujanovac, Medveđu, gde smo imali takođe onaj tzv. „ustanak“ 2000. godine.

Švajcarska, država koja svoje lično naoružanje svojih vojnika koji služe vojni rok drže kod kuće, bar je to bilo do nedavno, ispravićete me ako grešim. Šta želim sa tim da kažem? Želim da kažem da oružje samo po sebi nije ono koje je krivo. Naravno, oružje ne može samo da puca. Krivi su ljudi koji ga upotrebljavaju, odnosno koji ga zloupotrebljavaju.

Moram da podsetim da, recimo, država Island ima liberalan stav prema naoružanju, tako da njihovi građani mogu da imaju u posedu naoružanje o kojem mi možemo da sanjamo, recimo, a to je država sa jednom od najmanjih, ako ne i najmanjom stopom kriminaliteta na svetu.

Sa druge strane, recimo, država Meksiko, njihovi građani nemaju pravo apsolutno da imaju u posedu legalno naoružanje. U Meksiko Sitiju imate jednu prodavnicu naoružanja koja je pod kontrolom vojske, ali ih to ne sprečava, tako rigorozan zakon o naoružanju, da imaju jednu od najvećih stopa ubistava, čak mislim da imaju blizu 100 ubistava dnevno.

Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog mera o kojima ste pričali i moratorijuma koji ćete da uvedete na dve godine na izdavanje zabrane za nabavku, legalnu nabavku naoružanja.

Podsetiću vas da na području PU Novog Sada više od tri godine nije izdata maltene ni jedna dozvola za nabavku naoružanja, pa to nije sprečilo da se u Novom Sadu dese neka ubistva, da li je tako?

Statistika kojom često pokušavamo da pokažemo nešto, naravno nema bolje nauke od nje za sada, što se tiče toga, egzaktne stvari, kaže da, malo sam istraživao, od 90 do 93% krivičnih dela se izvrši sa nelegalnim oružjem, ovim sada koje država uzima, što pohvaljujem. Sedam posto čak, što je po meni „nonsens“ sa službenim i samo od jedan do tri posto sa registrovanim.

Predsednik države u početku je najavio da će 90% oružja legalnog, za koje ljudi poseduju urednu dozvolu biti oduzeto na neki način, odnosno smanjeno. Ja pitam vas – kako? Koji će to kriterijumi biti po kojima će država da oduzima oružje od onih građana koji poseduju lično naoružanje za ličnu bezbednost, lovci, sportski strelci, da jednostavno nemaju ni jednu mrlju, nemaju ni jedno remećenje javnog reda i mira ili bilo šta na osnovu čega bi im neko oduzeo to oružje? Da li je to pretenciozna poruka predsednika države ili država zaista ima tu nameru da oduzima 90% legalnog oružja?

Mislim da pre svega treba malo pročešljati ta neka obezbeđenja koja često vidimo po Srbiji, legalna, nelegalna, sa džipovima, bez džipova, pa da vidimo kako ti pojedinci imaju mogućnost ne samo da drže, nego i da nose naoružanje? Naš zakon, postojeći, moram da kažem, u principu je dobar zakon, mogu da kažem odličan zakon, ali najveći problem tog zakona je to što se ne sprovodi, odnosno što država ne kontroliše sprovođenje ovog zakona.

Ukoliko se uvede moratorijum postoji opravdana bojazan da će se pojačati trgovina ilegalnim oružjem. Neki građani jednostavno žele da imaju oružje za ličnu bezbednost i možda će da pokušaju da ga nabave na crno.

Ono što je takođe važno, a to je da 146.000 ljudi radi u ovom sektoru oružja, municije, kaiševa, torbica, ranaca i sve prateće opreme. Svi ti ljudi će u toku dve godine moći da zatvore te svoje radnje i da ostanu na birou. Moramo voditi računa i naravno o tom aspektu.

Šta predlažemo? Pa, gospodo, primenite zakon, uvedite kontrolu, uvedite kontrolu propisanog držanja oružja. Znači, jasno je u zakonu da ovo oružje mora da bude državno u određenim zaključanim pretincima koji moraju da budu fiksirani, da bude oružje odvojeno od municije.

Ja imam u posedu legalno naoružanje i nikada za 20 godina nisam imao nijednu kontrolu provere od strane policije, da provere da li ja to oružje držim kako treba. To treba da se uvede.

Dalje, lekarski pregledi. Treba da se vodi računa da li su ti lekarski pregledi adekvatni ili dođete, platite i za 15 minuta završite lekarski preglede. Čemu će vam vađenje krvi da bi imali pravo da držite naoružanje?

Pojačajte lekarski pregled u smislu psihotestova, pojačajte psihotestove. Nemojte da se razgovor sa psihologom svodi - jesi loše sanjao, nisam, dobro, prošao si test, ali verujte mi to se radi ili tome slično. Čast onima koji rade pošteno svoj posao. Uvedite kontrolu i ovde.

Dalje, imamo formalne, teorijske i praktične ispite kod nabavke oružja. Verujte mi, mnogo tih potvrda možete i jednostavno platite taksu i dobijete.

Uvedite kontrolu da li šaljete pripadnike policije ili službenike države u streljačke klubove ili bilo gde gde se ovi ispiti održavaju da vide da li su to pravi ispiti, da će građanin da polaže ispit o rukovanju naoružanjem i o čuvanju i merama bezbednosti.

Dalje, a to ste već naveli i to pozdravljam, pooštrenje kazne i za nelegalno oružje. Ma nije dovoljno 15 godina, pooštrite još i sprovodite. Sudska praksa nek bude ako je od dve do 15 naše sudije izdaju dve godine. Zašto? Neka izda 10, 15. Šta je problem?

Na kraju, a pričao sam o tom pre nekoliko meseci, to je on što je po meni užasno i što otvara proces zloupotreba, a to je diskreciono pravo načelnika policijskih uprava da daju nabavne dozvole. Ukinite diskreciono pravo načelnicima policijskih uprava da daju nabavne dozvole. Šta će njima diskreciono pravo? Nisu oni ni psiholozi ni stručnjaci da da znaju da neko može ili ne može da ima to naoružanje.

Gospodo, primenjujte zakon onako kako je napisan i verujte mi da ćete ovaj procenat koji iznosi od 1% do 3% kriminala sa legalnim naoružanjem još da smanjite. Ne kažnjavajte ljude koji su pošteni i većina građana Srbije koje poseduju oružje ne zloupotrebljava. Primenite ove mere. To je ono što treba da radite. To je ono gde, neću se složiti sa predsednikom Vlade da je rekla da sistem nije zakazao, jeste u ovom delu kontrole zakone i primene tog zakona. Hvala lepo.

Reč ima predsednica Vlade Ana Brnabić.

Hvala vam.
Evo, reagovaću odmah zato što želim da vam odgovorim upravo na ovo poslednje. Pažljivo sam slušala sve što ste pričali i onda ste rekli – e, pa dobro sistem je ipak zakazao u vezi sa kontrolom. Kako da vam kažem, sve što ste vi rekli da mi treba da pooštrimo, ništa od toga ne bi sprečilo ovu tragediju, bukvalno ništa.
Molim vas da me pustite da govorim bez coktanja. Čini mi se da je makar kultura komunikacije da probamo toliko, nenasilna komunikacija.
U svakom slučaju, pogledajte ovako – vi kažete, koliko sam razumela, vi ste ipak negde protiv ove mere razoružavanja u smislu nelegalno jasno, legalno zašto oduzimati ljudima.
Ali, evo, pričam o tragediji u „Ribnikaru“. Taj čovek koji je imao legalno oružje nije imao nijednu jedinu mrlju. Dakle, ne postoji razlog zašto bi bilo kakvom kontrolom, bilo kakvim pooštravanjem njemu oduzeli svo oružje koje ima. Ugledni lekar. Mislim da je imao jedan saobraćajni prekršaj i to potpuno nešto benigno. Da li bi on prošao psihološke testove, koje kažete – uvedite redovno? Sve u redu. Pritom mislim da su tu vaši predlozi zaista za ozbiljno razmatranje. Mislim da su ozbiljni i odgovorni i svakako ćemo uzeti to.
Onda vi meni recite ovako – on bi to sve sigurno prošao, verujem, ne mogu da kažem sigurno, verujem, nisam stručna, ali po svemu što, je li, se vidi o njegovom životu i njegovom radu profesionalnom, svemu onome što je on profesionalno pokazao, ali da li onda treba da uvedemo psihološku procenu za sve ukućane koji kako tako nekako mogu da dođu do tog oružaj iako je legalno, nije na njihovo ime, jel onda i za maloletne?
Šta je sistem ovde mogao da uradi? Čovek se prijavio za oružje, prošao kontrole, dobio. Pogledali smo sve njegove relevantne podatke. Ne možete mu naći mrlju. Psihološke testove – u redu. Ko ste vi, odnosno mi kao država da podvrgnemo psihološkom testiranju njegovom maloletno sina? I kako to da sprečimo?
Pritom, sve da je držao, kaže držao je, sad ne mogu da ulazim u to, vodi se proces, najozbiljnije moguće – držao sam obezbeđeno, držao sam pod šifrom, držao sam odvojeno. Očigledno se nešto desilo.
Upravo u tom slučaju koji je proizveo ovaj najmonstruozniji zločin i najveću tragediju zato što je dete ubilo decu država apsolutno ništa nije mogla da uradi sve da je pooštrila sve te kontrole. Tu država reaguje time što apeluje, moli svoje građane da čak i oni, zahvaljujem se onima koji su imali i imaju legalno naoružanje i shvatili da šta god da uradite možda nije sasvim bezbedno imati naoružanje u kući, odlučili da vrate to državi, a ima ih mnogo i ja sam zamolila pripadnike MUP-a da mi daju najnovije informacije od jutros u sedam časova pa i po regionima, pa i po oblastima i upravnim okruzima.
Dakle, naš apel je da ljudi vrate i to legalno oružje koje imaju, za koje imaju dozvolu. Mi ćemo uraditi obavezni otkup. Mi ćemo njima to proceniti. Mi ćemo njima to platiti, ali znate kako, očigledno je da je čitava porodica bezbednija ako nema oružja u kući. Meni je očigledno.
Tako da zbog toga apeluje. Znate, šta će nekom, razumem lovce, zaista razumem i pokušavam da imam još više razumevanja i da razgovaramo sa njima, imali smo sastanak i videćemo dalje. Naravno, sagledaćemo i sve predloge koji dolaze od narodnih poslanika i to, ali znate, šta će nekom ko je lekar, profesor na univerzitetu, kako god, oružje u kući?
Predsednik Republike je imao zaista sasvim legitimnu jednu tezu, bojazan, gde je opet apelovao na građane, a to je pa čak i da se ne desi najgrublja zloupotreba, da ne uzme neko od ukućana, ne sazna na jedan ili drugi način šifru, otvori, spoji sa municijom, zamislite da se desi požar u kući. Konsekvence samo tog požara koji bi možda bio benigan u slučaju da imate oružje, municiju u kući mnogo su veće.
Tako da u tom smislu svaka vrsta bezbednosti se povećava ako ljudi predaju svoje oružje i još jednom apel je zbog toga. Mi ćemo pooštriti još dodatno kontrole, uredu, ali u stvari mislim apel čitavog društva da se razoružamo zato što ne možete da obezbedite, ne možete kao država da uđete, da testirate svakog od ukućana, posebno ne ako se radi o deci, maloletnim licima, posebno ne možete svakih šest meseci ili svakih godinu dana, i na kraju krajeva ko vam kaže da će i to da prevenira nešto. Jedini zaista, i što kaže narodni poslanik gospodin Rističević, ne postoji apsolutna bezbednost, ali ako nemamo oružje u kući, ako nemamo municiju u kući, bezbedniji ćemo biti svi.
Da, vi ste u pravu, zašto se toliko hvalimo oko ove akcije, opet ne hvalimo se oko ove akcije razoružavanja Srbije, svaki put se zahvaljujemo građanima zato što su oni pokazali odgovornost da daju svoje oružje i da prijave. Ja im se zahvaljujem još jednom. Zašto mislimo da je ova posebno uspešna? Pa, zato što jeste, zato što ni jedna druga nije bila ni upola uspešna. Poslednja koju smo imali je bila 2020. godine. Tokom prvog dana ove akcije prikupljeno više oružja i više municije nego u čitavoj toj akciji koja je trajala tri meseca samo prvog dana zato što su ljudi prepoznali da nismo bezbedni sa tim, da ne znamo da li će naša deca iz radoznalosti ovoga ili onoga možda potražiti to oružje i na kraju - .krajeva da će se desiti neka tragedija.
Mi smo do 24. maja do 7.00 časova ujutru, to je danas, ukupno prikupili 37.416 komada oružja, od toga 30.269 oružja, a 7.147 minsko-eksplozivnih sredstava i 1.504.652 komada municije.
U četiri akcije predaje oružja 2015, 2016, 2017. i 2020. godine je predato ukupno 3.881 komad oružja, tako da je dramatična, drastična razlika i ja zahvaljujem još jednom našim građanima koji su do te mere izašli u susret, prepoznali koliko je ovo važno za sve nas, za našu zemlju, za sve naše građane i zaista postupili onako izuzetno odgovorno.
Za moratorijum od dve godine i ta opasnost da će povećati trgovinu ilegalnim oružjem opet paralelno sa moratorijumom mi idemo da dramatično, drastično uvećane kazne za ilegalnu trgovinu, nošenje, posedovanje, držanje oružja, tako da verujem da ćemo to uspeti da preveniramo, ali opet sve te stvari će biti svakako i na javnoj raspravi i na kraju krajeva doći će u ovaj dom da se o njima raspravlja i da se ovde u stvari da finalna reč o tome kako će ti zakoni izgledati.
Vlada jeste za to i predložiće moratorijum, ali naravno svakako vi ste ti koji dajete poslednju reč o tome. Toliko o tome, ali želim još jednom ipak da vam se zahvalim na konstruktivnim predlozima, jer i ja ću se popodne javiti da kažem opet i po regionima ili ćemo vam dati izveštaj. Ako bih imala šta da zamerim ili da kažem da možda mislim da nije korektno svi treba da budemo povećanog senzibiliteta u ovim trenucima, a to je nekako zato što ste nabrojali one sredine gde posebno žive nacionalne manjine, da vas posebno zanima to, ali i narodni poslanik juče je upravo skrenuo pažnju na to i zamolio da se u tome takođe ne delimo i da u tom smislu ne izdvajamo te sredine iz bilo kog razloga, ne znam kakva vam je bila intencija, mislim da nije bila nikako negativna, ali eto samo toliko o tome.
I, sad kad sam se već javila da odgovorim i narodnoj poslanici koja nam je prebacila nešto što se meni zaista nikako nije svidelo i nikako ne mislim da je to poziv na nasilje, a učestvuje u ovoj čitavoj kampanji i protestima protiv nasilja. Ona kaže da je sve ovo, ovih poslednjih četiri dana, koliko ja sedim ovde i većina vas, ne od onih, ne većina od onih koji su zahtevali ovu sednicu i tražili ovaj izveštaj, kaže to je i citiram – sve ovo je šarada u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba vlasti. Ja građane Republike Srbije koji prate ovu sednicu Skupštine želim da obavestim da ovo niti je šarada, upravo suprotno mislim da je jedna od najozbiljnijih sednica koje smo imali u poslednje vreme, niti u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba vlasti zato što vlast nije zahtevala ovu sednicu, opozicija je zahtevala ovu sednicu. Poslanici dela opozicije, njih 84, iz devet poslaničkih grupa uključujući i poslaničku grupu iz koje dolazi ta narodna poslanica su 8. maja, kao predmet zahtevali da se hitno sazove sednica Narodne skupštine i zahtevali izveštaj od strane Vlade Republike Srbije o bezbednosnoj situaciji u Srbiji nastaloj nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i na teritoriji Smedereva i Mladenovca u Malom Orašju i Duboni.
Mi smo se naravno odazvali na taj poziv i sednica je zakazana sa tim dnevnim redom, tako da mi zaista niti smo imali sopstvene potrebe u vezi sa ovim tragičnim događajima i ovim užasnim nepojmljivim zločinima, niti smo želeli da ih zadovoljimo ovom sednicom. Ovde smo zato što su nas oni pozvali, oni nisu tu, upravo ova narodna poslanica koja je u stvari svima nama valjda u vlasti, to zamerila. Dakle, mi smo ovde po pozivu. Tražen je izveštaj, mi smo izveštaj dali. Došla sam ovde, predstavila izveštaj, četiri dana sedim ovde. Paralelno radim na svim onim stvarima koji su tekući poslovi, koji se tiču upravo ove dve tragedije, odnosno užasnih zločina, ali je to osećaj da ja moram da budem ovde tokom čitave ove rasprave. Oni koji su tražili nisu.
Opet sam čula da prestanemo da pričamo o bilo čemu što ima veze sa izborima. Ja to nikako ne mogu da shvatim. Traže određeni narodni poslanici i traže određeni ljudi koji protestuju na ulicama političku odgovornost. Ako pričate o političkoj odgovornosti i tome da mi ne bežimo od političke odgovornosti, vi onda neophodno u jednom ja mislim demokratskom društvu na kraju krajeva dođete do priče o izborima. Jer, ako smo mi svi odgovorni i treba da se menja vlast, ona se menja na izborima. Tako da mislim da je neodvojivo da pričate o političkoj odgovornosti, a da ne želite da pričate o izborima. Ne znam kako to izgleda, ali nažalost poštovani građani Republike Srbije, ja ovde ni nemam sa kim da debatujem zato oni koji govore o dijalogu su došli, rekli šta imaju i odmah izašli iz ove sale. Toliko ih zanima dijalog i toliko ih zanima debata i toliko i zanima da mi zajedno ovde pričamo o tome šta treba dodatno uraditi. Toliko ih čak zanima odgovor na pitanje koje su mi postavili, na probleme ili zamerke koje su imali. Dakle, odmah su izašli.
I konačno na kraju, jedino na kraju što sam čula, kao zaključak tog nastupa, valjda protiv nasilja, je – u inat se vidimo u subotu. Pa šta ćemo mi sada da se inatimo jedni drugima? I to je razum, jel? To je toliko prekopotreban razum koji nam je potreban u ovom trenutku. Inat. Vi ćete u inat da se pojavite. A šta će onda neki drugi ljudi, onda u inat da se pojave? Ne, ja pozivam na razum, pozivam na dijalog. Ovde sam četiri dana da debatujem, da razgovaram, da suočavamo mišljenja i, okej, na kraju krajeva, u ovom slučaju nemam s kim, zato što su rekli šta su imali i napustili salu Doma Narodne skupštine. Hvala vam.