Zahvaljujem predsedniče.
Uvažene kolege, poštovani građani, današnja sednica zahteva za smenu članova REM-a i ukidanje televizije „Pink“ i „Hepi“ nažalost nije samo borba protiv nasilja u našem javnom prostoru, to je samo najtransparentniji vid pritiska na sve one koji učestvuju, što na tim televizijama, što poruka onima kojih uređuju da zauzmu promenu kursa ili ih biti neće.
Kada je to zaista i počelo? Da li sa ovom strašnom tragedijom u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu i u okolini Smedereva? Nije, ali jeste najglasnije. To naravno ne znači da su devetoro članova REM-a od kojih dva člana bira Narodna skupština, neki anđeli, naprotiv, mnoge kritike stoje, pa i sada nakon tragedije, ne čujemo recimo, a neki odavde su apelovali da se prekine sa pominjanjem ovih ubica u medijima i na naslovnim stranicama. Svi do sada shvatili da je nažalost takvim umovima slava, pa makar bila i najcrnja, nešto što samo može da motiviše neke druge, zasad pritajene psihopate da učine isti ili slični zločin.
Tragedija koja se dogodila više je nego strašna. Dete koje ubije svoje drugarice i drugove i u tome ne oseća ni trunku kajanja, već traži odgovor koliko je popularan dovodi do velikog očaja svakog člana ovog društva i da za ovakav strašan zločin mora da se prinese žrtva, mora da se doživi katarza, a patnja i bol usmerena krivca. Pošto vinovnik ovog zla ne može krivično da odgovara, javnost je u strahu da adekvatna kazna ne može biti sprovedena koliko god druge institucije učestvuju u smislu držanja ovog deteta pod ključem i zato se traga dalje i zato se upire prstom.
Da li će nečija smena da promeni nešto? Da li je ostavka ministra Ružića iz naših redova nešto promenila? Nije. Ostali su mnogi problemi. Život ide dalje. Sada je pitanje kako će deca završiti školsku godinu, kako će upisivati škole, fakultete? To sve neko mora da organizuje i vodi. Na moralnoj i simboličkoj ravni ostavka je značila i bila je vest od jednog dana.
Moram da napomenem, iako to sada nije popularno, da sve ovo što je danas na dnevnom redu, imamo prilike da pročitamo kako izveštaj Evropske komisije, doduše uvijenije, tako i u najnovijoj Rezoluciji Evropskog parlamenta, koja je zvanično usvojena početkom maja, pisana mnogo ranije i sa prihvaćenim amandmanima u stvari puštena u etar 23. aprila. Koga zanima može naći na sajtu Evropskog parlamenta. Pa, šta su nam to Bilček i Viola fon Kramon poručili vezano za temu medija i REM-a u Srbiji, kojom novom metodom nadziranja i kažnjavanja ovom prilikom delaju?
U delu koji se odnosi na slobodu i ljudska prava u 13 tačaka bave se našim medijima, uređivanjem istih, dodelom frekvencija, famoznom petom operatoru, usklađivanjem sa evropskim standardom, u izveštavanju, pohvalama „Kriku“ i „Danas-u“, osudi zbog neukidanja neemitovanja programa za „Sputnjik“ i „Raša tudej“, duboko i zabrinutosti zbog tzv. lažnih vesti koje nam Rusi šire zajedno sa Kinezima, a tu su i Mađarska zajedno sa Srbijom koja pomaže Rusiji i Kini u ostvarivanju njihovih geopolitičkih ciljeva. Pazite, ovo je bio citat iz tačke 43. Znači, mi i Mađari zajedno možemo da pomognemo Rusiji i Kini da ostvare geopolitički cilj. Da vam pravo kažem ja bih zaista bila ponosna da mi to možemo.
Dalje, sada već zadiremo u temu. Podvlači se značaj poboljšanja u funkcionisanju i nezavisnosti REM-a koji je dodelio četiri nacionalne frekvencije kanalima sa istorijom, kršenja novinarskih standarda, uključujući upotrebu govora mržnje i obmanjivanje javnosti i to gde tačno? Pa, posebno nastavlja Bilček i Viola na „Hepi“ TV, koja iako upozorena od REM-a, i dalje širi dezinformacije i pruža podršku narativu iz Kremlja o ruskom ratu u Ukrajini i zato traži da se ponovo razmotri dodela frekvencija i dozvola nacionalnim televizijama i poziva da se peta frekvencija da onima koji su u skladu sa međunarodnim standardima u medijskim slobodama. To je tačka 48.
Na udaru je i RTS, ali mnogo manje, jer jasno je, pogotovo sada kada bi recimo, Rusija pobedila NATO pakt, što je vrlo verovatno, na RTS ćemo verovatno imati reprizu „Evrosonga“. Sada šalu na stranu, mene zanima kako to ovi promoteri Bilčeka i Viole ne citiraju nama ovu rezoluciju Evropskog parlamenta? Da li zbog toga što bi samo jednim pogledom na datum kada su usvojeni amandmani bilo jasno da su sve ovo već imali spremno i da im je trebao samo povod, a ova jeziva tragedija, to nažalost za ove zahteve jeste.
Dalje, da li stvarno bilo koji građanin u svom domu, svojoj deci kaže – e, nemoj to da gledaš osudio je REM ili ugasi televiziju i kaže to ne možeš da gledaš, idi igraj se, čitaj knjigu, prošetaj kera, spremi svoju sobu. Većina građana Srbije ne zna da u ovom regulatornom telu za medije sede citiram ugledni stručnjaci iz Univerziteta akreditovani u Republici Srbiji zajedničkim dogovorom, pa onda Udruženje izdavača, elektronskih medija čiji članovi imaju najmanje 30 dozvola za pružanje audio i audio vizuelnih medijskih usluga i Udruženja novinara u Republici Srbiji koji svako ponaosob ima najmanje 500 članova. Ljudi, to su armije ljudi. Onda Udruženje filmskih, scenskih, dramskih umetnika, Udruženje kompozitora u Republici Srbiji, pa, udruženje čiji su ciljevi ostvarivanje slobode izražavanja i zaštita dece, pa, onda nacionalni saveti nacionalnih manjina zajedničkim dogovorom i crkve i verske zajednice zajedničkim dogovorom. Odbor za kulturu ove Narodne skupštine bira znači jednog člana i nadležni odbor Skupštine AP Vojvodine.
Zato drage kolege, ovo nije ništa originalno i nemojte više izmišljati. Skinite plašt zabrinutih građana, lepo priznajte šta radite, pa hrabro međusobom odlučiti ko vam je lider, pošto ga očigledno nemate, jer ne biste išli kod čika Krisa, kako mu tepate, a to vam je građani, američki ambasador, koji sada više pozira sa našim opozicionim političarima, tužiteljkama i drugima nego što će ikad Bocan Harčenko i Čen Bo moći iako je 85% naroda u ovoj našoj zemlji protiv uvođenja sankcija Rusiji.
Ovih dana često kažu, nekada je bilo bolje, nekada se znao red, kada smo mi išli u školu bilo je drugačije, ali niko ni ovde, ni na tom Odboru za kulturu neće da izgovori da je to tako bilo u socijalizmu, da kaže nešto o društvenom i državnom uređenju i na kraju da kaže nešto o kapitalizmu koji je ovde dočekan 2000. godine kao najsrećniji dan svakog Srbina i sestre Srpkinje.
Ono što građanima ove naše zemlje nije napomenuto jeste da uz sve te pare i slobode dobijaju silni užas u paketu, destrukcija svega ljudskog, divljanje niskih strasti, kompetencije i konkurencije, čovek potrošač, čovek roba i nezasiti kupac. Princip slobodnog protoka kapitala opravdavao je sve što smo uništili, a da je valjalo, po nečijem diktatu naravno. Sprdali smo se sa samoupravljanjem, a sada kukamo kada stignu rate za kredite. Nekada su se stanovi dobijali od države, a sada je događaj kada država stranim bankama da naredbu da se ne divlja sa povećanjem iznosa kredita. Pravo da budeš rob do kraja života i da budeš srećan jer si otplatio kredit i tako svoje dete nisi ostavio u ropstvu.
Osnovno obrazovanje u socijalizmu postalo je obavezno. Škole su bile otvorene za svako dete. Postojao je jedan zavod za udžbenike i stranci te udžbenike nisu pisali niti su pravili program za našu decu. Elitnih škola kao ni privatnih nije bilo. Nije bilo ni privatnih gimnazija, a daleko bilo privatnih fakulteta. Na kraju, kupljenih diploma kao takvih nije ni moglo biti. Da li su se nekom poklanjale ocene i na blanko u indeks upisivale? Jesu, ali to nije mogao da bude sistem korupcije ili indeks afera kakvu smo imali u novije doba.
Nakon ove tragedija koja se desila u osnovnoj školi, naš ministar prosvete, Branko Ružić je rekao da su krive zapadne vrednosti. Čovek je zbog te izjave prošao toplog zeca. Pa, evo da vas pitam, šta je pogrešno rekao? Da nisu to istočnjačke vrednosti, da nisu zen budizam i meditacija doveli do ovog masakra ili obučeni pucač od 13 godina? Većina vas su hrišćani ovde i vernici, u Svetom pismu, Vavilon, sodoma i gomora, jesu i bili su personifikacija zapada, trulog i razvratnog Rima. Samo kod nas se od 2000. godine mogli da čujete priču o poštenom kapitalizmu, o kapitalizmu sa ljudskim likom, o tome da gutate žabe da bi vam bilo bolje, kao i priče o poštenim kurvama koje bi još poštenije bile samo da plaćaju PDV. Sa takvim idiotizmima i u ljudskom i u političkom smislu, retko ko može da se pohvali.
Šta sada imamo svih ovih dana u Skupštini? Najgoru zloupotrebu ove tragedije, kao i monopol nad empatijom, kao da smo mi svi ovde bezosećajni, grozni ludaci koji neće da uvide da treba da se borimo protiv nasilja, to jest koji neće da se sklone, bez izbora i puste njih da preuzmu vlast, jer mi smo svi ništa, a oni su moralne gromade.
Pa, ljudi moji, u ovoj sali ima više preletača nego u jatu ptica selica koje svake godine migriraju u toplije krajeve i zato je priča o REM-u i o rijaliti programima klasičan smokvin list za ono što su politički zahtevi, a to je davanje nacionalne frekvencije strancima i ukidanje „Hepi“ televizije zbog izveštavanje o vojnim uspesima Ruske Federacije u sukobu sa NATO alijansom, tj. kolektivnim zapadom.
Vidite, nekada je u Beogradu postojao ogromni park za decu, tematski park, gde su sva Beogradska deca iz svih osnovnih škola išla sa svojim učiteljima da se druže i igraju. Ja sam bila u tom parku i moji i drugi roditelji nisu morali ništa da plaćaju. Taj divni park se zvao „Pionirski grad“.
Od 2006. na tom mestu gradska vlast napravila je prvu rijaliti pozornicu i otela taj prostor svoj deci koja danas idu u osnovne škole u Beogradu i ta simbolika je jeziva i onda vi koji ste bili tu i tu odluku sproveli pričate o rijaliti programima. Ko normalan može da kaže da je to u redu?
Ali, šta će vam ijedan park koji ne donosi pare, u koji stalno treba nešto da se ulaže, kada imate super investiciju koja donosi milione na privatne račune i to baš jednog od vođa opozicije, čije ime, doduše, u ovom sazivu sada ne spominjemo, ali u prošlom sazivu smo pričali o njemu do besvesti.
Kada smo kod „Pinka“, ne znam šta je tu sporno, takođe? „Pink“ je uvek bio uz vlast i biće uz vlast koja god ona bila. I tu je bilo suvlasnika sa ove i one strane političkog spektra. Priča o „Pinku“ ne postoji u rezoluciji Evropskog parlamenta i ovde služi samo da ne bude previše očigledno da je glavna meta tzv. ruska propaganda ili zadnja medijska brana ne uvođenja sankcija Rusiji.
Kada smo kod teme naša deca, kojima smo se u suštini malo bavili ovde, moram da istaknem još jednom da kao roditelj i majka troje maloletne dece, deca ne gledaju televiziju. Oni su na internetu, tj. na društvenim mrežama, „Jutjubu“, „TikToku“, „Snepčetu“. To je paralelni svet u kojem oni žive, u kome se druže i kada nisu u školi, tu nastavljaju druženje. Nasilje koje vrše jedni na drugima uglavnom tu počinje.
Ja nisam čula zahtev da se ukinu društvene mreže ili bar suspenduju na neko vreme. Pretpostavljam da to ima veze sa onom zapadnom demokratijom koju ne smemo da uvredimo.
A kako žive svakodnevno ta naša deca? Da li kod nas postoje deca prvog, drugog i trećeg reda? Pa, evo da vam otkrijem tajnu. Ako niste znali, postoje. Evo vam jedan primer i, gle čuda, opet je parkić u pitanju.
Naime, skoro pa u srcu Beograda, na donjem Dorćolu pre 20 godina postojala je jedna zelena površina koja po Gradskom urbanističkom planu predviđena bila za park. Onda se pojavio neki fini investitor koji je napravio ogromnu zgradu, tzv. pametnu zgradu, koja je pod krov stavila sposobne i pametne ljude koji su za kvadrat davali i po 5.000 evra. Znači, mnogo pametna zgrada - sa dvadesetčetvoročasovnim obezbeđenjem, garažom, divnim parkom za decu tih ljudi.
Taj park je nastao tako što je taj genije, investitor ukrao pola te zelene površine, digao veliki zid, ogradio to parče zemlje, stavio visoku žičanu ogradu, a onda posadio i gustu živu ogradu koja se naslanja na tu žicu sve sa ciljem da ta deca iz te zgrade budu bezbedna i sigurna od nekih dorćolskih manijaka koji bi tu dečicu snimali i pratili.
U međuvremenu, ovaj ostatak te zelene površine kopni u korovu i dežurni je pisoar i kakaonica svim kucama i macama iz kraja. Ljudi su se žalili, protestvovali i išli u Gradsku kuću, ali i dalje, a to traje od 2004. godine, stvar nije rešena i ova naša obična deca nemaju parkić, a manijaci koji vire iza ograde i gledaju decu u lepom parkiću, nisu manijaci već ta naša deca koja čeznutljivo i zbunjeno gledaju. Njima je zabranjeno da uđu, osim ako ih dete iz tog parkića, tj. ona koja žive u toj zgradi ne pozovu da se igra sa njima.
E, sada, zamislite da ste roditelj, da svaki dan prolazite tu sa svojim detetom i da vas to dete pita – ej, mama ili ej tata, šta ja ne mogu da se igram u tom parkiću? E, vidite, kada od malena živite nepravdu, onda vam postane normalno da kada porastete ćutke prolazite i pored veće nepravde.
I, sada, pošto poredak kao takav još uvek ne možemo očigledno da promenimo, hajde da barem napravimo privid jednakosti za našu decu i krenemo da ispravljamo za početak ove male tzv. male stvari, jer one su paradigma za sve veće koje nužno moramo da menjamo, ako uopšte kao društvo želimo da se promenimo i da opstanemo na ovim prostorima.
Zahvaljujem.