Poštovani predsedavajući, Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, odmah na početku želim u ime JS i u svoje lično ime da iznesem svoje i iskažem svoje najiskrenije saučešće porodicama svih žrtva nasilja, ne samo onog nasilja koje se desilo u „Ribnikaru“, u Duboni i Malom Orašju već svim žrtvama nasilja u Srbiji koje se desilo bilo gde i bilo kada.
Jedinstvena Srbija naravno ne podržava nasilje, prezire nasilje i uvek će se boriti protiv nasilja. Na veliku žalost našu umesto da nas ove strašne tragedije ujedine, da nas ujedine u borbi protiv tog nasilja, umesto da se napravi nacionalni konsenzus u borbi protiv nasilja desilo se da pojedinci taj trenutak slabosti i tuge čitavog društva, svih građana Srbije, iskoriste da bi pokušali da uberu politički poen za sebe po cenu da nanesu štetu državi Srbiji, da naprave štetu čitavom društvu i da dodatno podele građane Srbije.
Mogli smo čuti zahteve dela opozicije za formiranje neke tehničke Vlade, što nije ništa drugo nego pokušaj dolaska na vlast bez izbora. Mogli smo čuti zahteve za smenu pojedinih ministara, za smenu REM-a, tog nezavisnog regulatornog tela, a gde su u tim zahtevima deca, gospodo, gde su u tim zahtevima mere, predlozi mera za borbu protiv nasilja? Nema ih.
Nema ih, jer je baš briga te glasnogovornike zapada. Kažem – glasnogovornike zapada, jer smo na televiziji N1 mogli čuti da su to organizatori protesta, te stranke, taj deo opozicije, prozapadna opozicija. Znači, nema tih mera, jer to njima nije tema. Njima je tema, kako je rekao jedan od organizatora protesta protiv nasilja, da se oslobode Vučića i Rusije.
Oni imaju zahteve i ništa ih drugo ne interesuje. Ne interesuje ih jedna jako teška geopolitička situacija u kojoj se nalazi Srbija, ne zanima ih situacija na KiM, ne zanima ih neophodan dalji ekonomski rast i razvoj naše zemlje. Ništa ih to ne zanima jer oni samo hoće vlast, i to ne vlast osvojenu na demokratskim izborima, ne, to ih ne interesuje. Oni hoće vlast bez izbora, mimo narodne volje.
Hajde malo da se dozovemo pameti i razumu. Hajde malo da radimo za interese Srbije, a ne za interese jednog ili drugog pola moći. Srbija je mala. Srbija je na najnezgodnijoj geopolitičkoj poziciji. Srbija je jedino napredovala kada je bila svoja i kada se nije priklanjala ni jednom polu ili centru moći. Kome god od velikih da se priklonimo, ili će nas taj pojesti ili će nas onaj drugi uništiti. Znači, ni Rusija, ni kolektivni zapad, već samo i jedino i isključivo Srbija.
Prethodnih dana ovde u ovom domu, a i na ulici, moglo se videti kako se prstom upire, kako se po svaku cenu traži krivac za nasilje u državi. Najčešće se krajnje simplifikuje problem nasilja. A problem postoji. Problem nije nastao juče, nije nastao ni pre godinu dana, nije nastao ni pre 10 godina. Problem samim tim ne može ni da se reši jednim potezom čarobnog štapića, jer čarobni štapići ne postoje. Ako želimo da rešimo problem nasilja, moramo imati dovoljno odlučnosti, znanja, strpljenja i zajedništva, odnosno konsenzusa.
Ovaj problem nije teritorijalno vezan samo za Srbiju. Ovaj problem nagriza čitav svet, današnju civilizaciju. Imamo gotovo treći svetski rat u toku, imamo velike ekonomske, političke, energetske i svake druge krize. Imamo podele. Svet je podeljen danas. Imamo podele i u našem društvu, da se ne lažemo. Imamo jedan iscrpljujući životni tempo koji nam često uzima toliko vremena da nemamo vremena za prijatelje, za porodicu. Imamo tendenciju razaranja porodice, imamo pokušaje menjanja sistema vrednosti, tradicije i kulture, koji su vekovima stvarani na ovim prostorima. U takvoj situaciji normalno se stvara strah kod ljudi, a opšte je poznato da su strah i nasilje u srodstvu.
Već sam rekao da je problem kompleksan, pa je kompleksno i rešenje. Ono ne može biti univerzalno, kao što ni nasilje nije univerzalno. Rešenje mora biti krajnje personalizovano, jer je i nasilje personalizovano. Znate, u „Ribnikaru“ nije ubijao bilo koji trinaestogodišnjak. Ne, trinaestogodišnjaci to ne rade. Ljudi to ne rade. Uradio je trinaestogodišnjak sa imenom i prezimenom, dečak kome je falilo ljubavi ili mu je ljubav, nažalost, data na krajnje pogrešan način, ne vodeći računa o njegovom uzrastu, o njegovom psihofizičkom razvoju, o njegovim emotivnim, kognitivnim i drugim sposobnostima, bio je, nažalost, učen da koristi oružje, dato mu je oružje u ruke. Dečaku umesto toplog očinskog razgovora u kojem bi bio vaspitavan u skladu sa normalnim vrednostima, o tome da treba voleti svet oko sebe ili ljubiti bližnjeg svoga, kako je kome više volja, umesto odlaska na basket, fudbal, šetnju, izlet u prirodu sa čitavom porodicom, dato mu je oružje u ruke.
Da se o detetu, njegovom psihičkom stanju, sistemu vrednosti, nije vodilo računa, govori i činjenica da je danima na njegovom radnom stolu stajao njegov plan, a da niko nije našao za shodno da pogleda šta taj dečak ima na stolu i šta planira da uradi.
Meni je indikativna izjava da je dečak pred sam taj čin hteo da pozove majku. Zašto mi je to indikativno? Prosto, postavljam pitanje – zašto je odustao? Odustao je verovatno zato što je i ranije pokušavao na sličan način i bio je izignorisan, pa je odustao i ovog puta, jer je pretpostavio takođe da će biti ignorisan.
Zašto sve ovo pričam? Ljudi, zatajila je porodica. O tome su pričali mnogi poslanici ovde. O tome je pričao i Dragan Marković Palma, evo i ja. Porodica je zatajila i to je osnovni problem. Nijedan sistem na svetu u toj situaciji ne bi mogao da spreči ono što se desilo.
Radim u prosveti čitav svoj život. Imao sam na stotine slučaja vršnjačkog nasilja. Imao sam mnoge slučajeve porodičnog i svakog drugog nasilja. Jednostavno, nema tog obrazovnog sistema koji je mogao anticipirati, prevenirati i sprečiti ovaj događaj. Obrazovni sistem nije kriv. Zatajila je porodica kao osnovna ćelija svakog društva i moramo učiniti sve da osnažimo porodice, da društvo vratimo osnovnim tradicionalnim vrednostima, a da porodici vratimo ljubav, veru, nadu, sklad i mir. Samo u takvoj porodici deca će izrastati u dobre, poštene, brižne i pravične ljude.
Ne smemo dopustiti dalje urušavanje porodice, jer društvo je kao organizam. Ako je porodica osnovna ćelija svakog društva, onda je dovoljno da jedna ćelija postane maligna i metastaziraće po čitavom organizmu.
Zato sa ovim poboljšanjem uslova u kojima deca uče, a na tome se dosta uradilo u poslednje vreme, moraćemo se pozabaviti obrazovnim sadržajima, naročito kod dece u osnovnim školama. Mora se više sadržaja, pa možda i posebni nastavni predmet koji ćemo posvetiti domaćem, porodičnom vaspitanju, mora se povećati više časova fizičkog vaspitanja, o tome je govorila i moja koleginica Marija Jevđić. Mora se pojačati pedagoško-psihološki i vaspitni rad u školama.
Naša deca su dobra, ali sa decom se mora raditi više. Ali ne tako što ćemo im nametnuti samo još više sadržaja za učenje i pamćenje, već mora više vaspitnih sadržaja i pojačan vaspitni rad.
Mi danas raspravljamo o Izveštaju REM-a, zahtevu opozicije da se smene članovi REM-a, o medijima. Mi danas, nažalost, imamo medije koji jure za senzacionalizmom, jer se senzacionalizam najbolje prodaje. Trka za lajkovima, za čitanošću i gledanošću jeste ništa drugo nego trka za profitom. U eri interneta i elektronskih komunikacija, ogromna je konkurencija među pružaocima medijskih usluga. Novine kao mediji polako se gase, ali internet, taj beskrajni informacioni svemir, pruža nove neslućene mogućnosti. Medijska sfera se sve više oslanja na internet, radio odavno, a u novije vreme i televizija gube primat nad društvenim mrežama i televizije se takođe sele na internet.
Konkurencija u mediima je nikad veća. Promene u medijskoj sferi nikada brže i sve je teže pratiti medijske sadržaje, a kvalitet tih sadržaja je sve diskutabilniji. Otuda i praćenje medijskih sadržaja nije nimalo lako i regulatorna tela poput REM-a imaju sve teži zadatak.
Velika se galama diže protiv TV Pinka, Hepija, rijaliti programa i nasilja koje se može videti na tim televizijama. U redu, mogu prihvatiti i složiti se sa tim delimično. Više puta sam i sam u ovoj sali ukazivao na pojedine neprikladne sadržaje na ovim, ali i na nekim drugim medijima. Prekjuče se šetalo ispred RTS-a, jer navodno RTS ne informiše. Ne navodno, nego RTS ne informiše objektivno i istinito javnost. Pa i vi sami kolege znate da sam ovde u ovom domu više puta govorio kako mi iz JS imamo primedbe na izveštavanje RTS-a. Svi vi iz opozicije, svi do jednog ste deset puta više prisutni na RTS-u nego JS i Dragan Marković Palma.
Dragan Marković Palma nije gostovao šest godina na RTS-u, ali nikada nam nije palo na pamet da šetamo ispred RTS-a. Evo večeras 1200 ljudi iz čitave Srbije polazi za Grčku, za Hanioti u organizaciji Dragana Markovića Palme, a sve o trošku donatora. Baš me interesuje da vidim kakvo će biti izveštavanje RTS-a i baš me interesuje da vidim kakvo će biti izveštavanje drugih medija o tom događaju i o tim dešavanjima.
Ok, kažete - smetaju rijaliti. Hajde da razgovaramo o tome. O tome je govorio i predsednik Vučić. O tome treba razgovarati. Evo, „Pink“ je ukinuo Zadrugu, ali to ne sme biti selektivno. Onda nema rijalitija ni na jednoj drugoj televiziji, a ne samo na „Pinku“ i „Hepiju“. Dakle, nema ni na „N1“, „Nova S“ i na drugim televizijama.
U medijskoj sferi ne može biti selektivnog pristupa. Ako nema nasilja ne sme ga biti ni na „Pinku“, ni na „Hepiju“, ali, naravno, ne sme ga biti ni na „Nova S“ ni na „N1“. Ako nema nasilja na stranicama „Informera“, „Kurira“ „Srpskog telegrafa“, onda nema nasilja ni u „Danas“, ni u „NIN-u“, ni u „Novoj“, ni u „Vremenu“. Nema više ni snajpera, nema više ni meta, nema više Petričića itd.
Reći ćete da je ovo kod nas satira, pa onda dajte šlagvort i ovima drugima da kažu – pa, i ovo kod nas je satira. I nije satira i nije sve nasilje.
Znate, nema dvostrukih aršina, ili će biti univerzalnog pristupa, znači, neće biti selektivnog pristupa ili je sve politizacija.
Pa, gde ćete veću politizaciju, nego kada čujem, a evo i danas sam čuo i prethodnih dana sam to čuo da kažu da su „Pink“ i „Hepi“ nešto crno, najgore što se dešava u Srbiji, a verovatno su „N1“ i „Nova S“ televizije koje šire ljubav, hipi kulturu ili ko zna šta drugo. Onda je za takve verovatno Marko Vidojković Desanka Maksimović današnjice, a ne jedna bahata, nevaspitana, opskurna i blasfemična osoba kojoj je suština postojanje nasilje.
Slabo čujem i jako su mi nekako slabašne osude na Jovu Bakića. Ne mogu ga nazvati profesorom. Znate, biti profesor ne znači smo poznavati jednu naučnu oblast, biti profesor znači imati i puno vrlina i vrednosti, a kada neko kaže – da će nekog juriti po ulicama Beograda i da će neko plivati po Savi i Dunavu, svakako takvog čoveka ne mogu nazvati profesorom.
Šta je zatvaranje auto-puta nego nasilje nad slobodom kretanja. Šta je to kada pretite policajcem i šutirate kola građana Srbije nego nasilje i to sve uživo na „N1“.
Znači, ljudi, ako pričamo da nema nasilja, onda ne može biti dvostrukih aršina u slučaju nasilja, pa i u slučaju nasilja u medijima ili ćemo, postoji i drugi način, danas imamo svi 200 kanala, možemo birati šta nam je volja i pustiti tu slobodu izbora i to je naravno opcija.
Ili možda vi zagovarate maksimu „Quod licet lovi, non licet bovi“ ili - ono što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu. Tačnije, ono što vama dopuštate drugima ne dopuštate i dozvoljavate. Ako je to tako, gospodo, to otvoreno i kažite.
Mi iz Jedinstvene Srbije smatramo da je svaki društveni dijalog lekovit, pa i dijalog na temu medija. Možemo i treba da razgovaramo. Uostalom, predsednik Vučić je i u petak na mitingu i sinoć na televiziji pozvao na dijalog i to je dobar državnički gest.
Hajte sada i vi pokažite makar malo političkog razuma i krenite u dijalog. Samo tako, uz dijalog i razumevanje, možemo doći do društvenog konsenzusa koji je Srbiji potrebniji više nego ikada. Pokažite sada makar trunku političke zrelost, izađite iz vaših šinjela, izađite iz vaših ideoloških ostrašćenosti i uđite u dijalog. To je jedni put koji može dovesti do nekog rezultata koji je dobar za Srbiju. Sve drugo je politikanstvo. Politikanstvom i ulicom nećete postići ništa, a posledice će biti loše po građane Srbije.
Srbija danas mora biti jedinstvenija više nego ikada i potrebniji je konsenzus više nego ikada.
Tražite smenu Bate Gašića sa mesta ministra policije? Za šta je to tačno odgovoran Bratislav Gašić? Zato što je kriminal u ovoj godini smanjen za 20% u odnosu na prethodnu godinu? Zato što je od januara do aprila 2023. godina 5.788 krivičnih dela, a u istom periodu prošle godine je bilo 7.205? Da ga smenimo zato što je beogradska policija rešila sva najteža krivična dela protiv života i tela, a izvršioci su podneti nadležnim tužiocima.
Uhapšen je policajac zbog ubistva u Priboju, uhapšen je masovni ubica iz Mladenovca, policija i policijski službenici maksimalno posvećeno rade svoj posao. Ministar Gašić je sve vreme bio sa policijom dok nije taj krvnik iz Mladenovca uhapšen. Uhapšeni su i njegovi otac i stric.
Šta je, ljudi, više policija mogla da uradi? Dajte mi jedan smisleni argument za ostavku Bratislava Gašića, a da to ne bude – Gašić je Vučićev i SNS-ov, a mi mrzimo i Vučića i SNS, pa samim tim hoćemo i ostavku Bratislava Gašića. Nemojte mi koristiti kao argument – smenimo Gašića da bismo oslabili Vučića. To nije mera borbe protiv nasilja, to je politikanstvo. Znate, tražite smenu. Budite iskreni prema sebi. Kažite otvoreno – mi hoćemo smenu Bratislava Gašića iz političkih razloga, a ne zbog realne odgovornosti. Recite – hoćemo smenu Gašića, Ružića, Vulina, REM-a, da bi izazvali što veći haos u državi, kako bi destabilizovali državu, kako bi preuzeli vlast bez izbora. Na taj način kao ljudi priznajte da politički zloupotrebljavate tragedije koje su nas sve zajedno zadesile.
Nema nikakve odgovornosti Bratislava Gašića, kao što nema odgovornosti ni Branka Ružića, ali prosveta je najosetljiviji sistem, radi se o našoj deci i imam razumevanje za njegov postupak.
Jedinstvena Srbija neće glasati, da znate, i to vam unapred kažem, za smenu Bratislava Gašića. Jedinstvena Srbija podržava poziv na širok društveni dijalog, Jedinstvena Srbija podržava formiranje velikog državnog pokreta, jer Jedinstvena Srbija se zalaže za ono što i njeno samo ime kaže i znači u njegovom najširem smislu – jedinstvo po svim važnim i elementarnim državnim i nacionalnim pitanjima.
Znate, još jedna stvar, nasilje se neće rešiti novim nasiljem. Nasilja ćemo se rešiti ako ga svuda i na svakom mestu osudimo, ako svuda i ličnim primerom pokažemo da nasilje nije prihvatljiv oblik ponašanja.
Drage kolege poslanici, lični primer je najbolji način da se rešimo nasilja. Razmislite o tome. Hvala.