Kao i prošli put, poslednji krug.
Dobićete priliku i vi. Ako izazovete, biće kraj.
Izvolite, dva minuta.

Dakle, ako mogu samo da razjasnim. Da li je prethodni govornik iskoristio termin „šizofrenija“? Jeste.

Dakle, predsedavajući, sećate se juče kada smo imali situaciju u kojoj vam je Milenko Jovanov tražio hitni stenogram da proverim nešto? Evo, ja bih iskoristio tu mogućnost, pa da tražim hitni stenogram, da proverimo da li je prethodni govornik iskoristio termin šizofrenija, optužujući druge narodne poslanike.

Nema potrebe da se uzrujavate, gospodine Jovanov. Ja ukoliko pogrešim, ja nemam nikakav problem da se izvinim, ali zar niste vi ti koji ste pozivali i govorili i dobacivali ljudima da su ludaci, da popiju lek, da su pušteni iz bolnice i slično?

Dakle, ako to radite, na to sam mislio. Dakle, ja sam samo to zamolio, gospodo.

Nemojte koristiti te izraze. Znate zašto? Zato što onda ti ljudi koji imaju ove probleme se osećaju dodatno stigmatizirani. Razumete? Imate dodatno ljude… opterećujete život nekih ljudi koji ne sede ovde na taj način.

I to vam je slično kada deca koja imaju problema sa mentalnim zdravljem, ako oni vide da vi ovde u ovom domu ismevate ljude koji imaju te probleme, onda će oni reći – dobro, ja onda to neću da prijavim nikome, jer se plašim da ću ja biti ismevan i na taj način vi dodatno produbljujete naše probleme kojih nije malo ionako.

Ne morate vi da se složite sa mnom, ne mora da vam padne kruna s glave, pa da nešto poslušate od opozicije. Uopšte ne mora to. Ne morate ništa da se izjašnjavate da li sam ja u pravu ili nisam, da zaboravimo da se ovo desilo, a vi samo nemojte to da radite i ja bih bio srećan i zadovoljan i eto jedan lep primer kako možete da doprinesete da u javnosti ne bude više mržnje, da ne bude produbljivanje problema i svega ostalog.

Ako to uradite, evo, unapred vam se zahvaljujem.

Hvala.

Kako li reaguju deca koja gledaju Skupštinu kada čuju da Milivojević onako naziva narodnu poslanicu? O tome ništa.
Pravo na repliku, Milenko Jovanov.

Dakle, opet kažem, nemam nikakav problem, ali dokažite to što govorite time što ćete reagovati na ono što znate da se desilo. Dakle, bili ste u mogućnosti da pokažete da verujete u ono šta govorite. Imali ste savršenu priliku. Propustili ste je svi vi. Ovako neko ogavno i odvratno da reaguje kada je ustala Nevena Đurić to se nije desilo nikome u ovom sazivu.

Nemojte mi odmahivati rukom. Znači, nema veze Nevena Đurić? Ok? Eto, bar smo to rešili.

Predsedniče, ja bih želeo na nešto drugo da ukažem pošto ovde od razgovora nema ništa, jer da njega interesuje šta ja imam da kažem, ne bi išao da razgovara sa predsednikom Skupštine, niti njega zanima da napravi bilo kakav dogovor ili razgovor ili da čuje drugu stranu. Njega zanima da izdeklamuje ono što mu je napisano i da ponovi one svoje teze i to je to.

Ono što jeste bitno i na šta bih voleo da se obrati pažnja, a to je na dobacivanje Ćute Jovanovića. Ja mislim da prolazim isti put koji je prošao Marijan Rističević, a ja to ne želim.

Dakle, u startu želim da kažem, prvo je, molim vas, on je Marijanu Rističeviću prvo dobacivao, pa se svađao, na kraju mu je slao ljubavne poruke i pitao ga kada mogu da se vide, šta radi večeras itd.

Dakle, on se sa mnom prvo svađao, dobacivao, a sada je rekao da sam ko puslica i dobacivao mi da super izgledam, itd.

Ja vas molim da to prekinemo, pre nego što dođe do ljubavnih poruka. Evo, ja javno kažem, nisam zainteresovan, ne zanima me to. Dakle, molim vas nemojte sa tim porukama, nemojte sa tim. Marijan se čovek jedva izvukao. Žena mislila Bog zna šta se dešava. Znači, nemojte.

(Aleksandar Jovanović: Ti si već u vezi…)

Dobro. Dobro.

Ja sam u vezi sa Vučićem, a vi ste izgleda ljubomorni? Da. I onda nemojte da pokušavate. Evo, ja vas molim. Šuto, molim. Nemojte kvariti tu vezu. Ostavite tu vezu. Šuto, evo, molim, nemojte kvariti tu vezu, Šuto, molim, nemojte kvariti tu vezu.

(Aleksandar Jovanović: Ti si navikao da moliš.)

Predsedniče, jeste li čuli? Ja vas molim. Stvarno mi je neprijatno. Stvarno mi je neprijatno. Ja na ovakvo udvaranje nisam navikao. Meni se nikada niko na ovaj način nije obraćao, sladak si jako, a da je muškog pola. Zaista, nije.

(Aleksandar Jovanović: Al si sladak svakako.)

Stvarno ne mogu ni da se koncentrišem, ne mogu ni da govorim. Dajte molim vas, reagujte. Nema smisla. Ja ne znam šta da radim više. Ne znam kome da se obratim. Moraću da prijavim. Ovo počinje da bude seksualno uznemiravanje i ja moram da reagujem.

Dakle, molim vas prestanite sa tim. Ja vas evo, još jednom molim, nemojte, nisam zainteresovan. Sve vas razumem, vi te svoje ideje negde drugo probajte. Nisam zainteresovan. Pomirite se sa tim.

(Aleksandar Jovanović: Džaba što nisi.)

Ovo je silovanje.

Da zamolim Aleksandra Jovanovića, ako ne može drugačije. Znači ta vrsta napadnog udvaranja, šta je to već, to neke ljude uznemirava. Nemojte to da radite. Ljudima to smeta.

Njega odbijanje izgleda motiviše. Ja ne znam ni šta da radim više.

Evo, ja javno samo kažem, da se zaštitim, dakle, da nisam zainteresovan, a za sve ostalo što se desi, ako se desi, da znate da nije bilo mojom voljom. Hvala.

Treba se nekada obuzdati malo.
Dejana Vasić ima reč.

Poštovani predsedniče, kolege poslanici, počeću ovo izlaganje rečenicom – čovek možda jeste mera stvari, ali su činjenice mera istine. Zato ćemo mi da podržimo iz moje poslaničke grupe SDPS formiranje anketnog odbora.

Sada bih malo volela da pričam o svojoj struci. Ja sam psiholog, stručni saradnik u školi. U srednjoj školi, u osnovnoj školi, za vreme svog staža dosta toga sam prošla i mogu da vam kažem da je psiholog u školi jedan vrlo odgovoran posao, ali i vrlo zahtevan, odgovoran, ali i vrlo lep posao, zato što danas raditi sa decom, zaista, nema cenu.

Psiholog je detetu i drug i prijatelj i savetnik, i jeste istina da možda delujemo kao zatrpani dokumentacijom, papirima, ali to je neophodno, da bismo adekvatno obavljali svoj posao, mi moramo da vodimo beleške i da se bavimo administracijom.

Psiholog mora da pohađa sve stručne seminare. Psiholog mora, kao i pedagog, naravno, da ne zaboravim svoje kolege pedagoge, moramo da koordiniramo svim onim što se dešava u školi, da bismo imali jasnu sliku u kasnijem radu sa decom.

Ono što jeste jako važno da istaknem, da mi radimo u timovima i da prosto procena psihologa uvek iziskuje i mišljenje drugih kolega. Tu je i kolega psiholog, tu je kolega pedagog, učitelj, predmetni nastavnik, kao i direktor škole. Direktori škole moraju da se konsultuju sa svojim stručnim saradnicima da bi doneli određene odluke i rešenja.

Jako je važno reći da psihologija nije egzaktna nauka i ne postoji neki štapić mađioničarski da bismo mi mogli da rešavamo tako lako sve probleme. Naravno da uvek svakom detetu pružio adekvatnu pomoć i da nijedno dete, bez obzira na sve ove naše aktivnosti koje sam navela, nije ostalo da nije dobilo pomoć.

Ukoliko se i dese neke vanredne situacije, naravno, tu je uvek iz Centra za socijalni rad i pomoć naših kolega kliničkih psihologa u dečijoj bolnici. Nikada nije zakazao sistem u tom smislu i nikada nijedno dete nije otišlo kući bez adekvatne pomoći i nikada nije roditelj bio lišen informacija o svom detetu.

Još ono što bih volela da kažem jeste da razvojna psihologija je ogromna oblast psihologije, u kojoj postoje neki postulati, razvojne faze kroz koje prolazi svako biće. Te razvojne faze, naravno, donose određene karakteristike, ali i određene rizike, pogotovo u toj nekoj predadolescentskoj i adolescentskoj fazi. Mi ne znamo kada će biti okidači nekih devijantnih stanja. Oni se ponekada mogu naslutiti, ali se mogu desiti i neočekivano i teško su predvidivi.

Šta smo čuli ovde? Dosta toga pričamo ko je kriv. Država je kriva. Ja moram da vam kažem da država ne vaspitava našu decu. Moram da vam kažem da u društvu je uvek bilo loših uticaja, ali ono što je važno da napomenem jeste da, naravno, svako dete vaspitava roditelj. I sve ono što jeste naše dete, jeste slika prilika u svojoj porodici i onoga što je roditelj utisnuo u njega u najranijem detinjstvu.

Važno je da kažem da svako emotivno stabilno dete, dete koje pravilno rezonuje, dete koje zna da razluči šta je dobro, a šta je loše, čak i kada posmatra nasilje u medijima, na internetu, ono će jasno da istakne svoj negativan stav, ono neće kopirati, neće usvajati neke loše oblike nasilja. Čak će ga i osuditi.

Jako je važno da kažem da, naravno, sve ovo što se desilo, ostavilo je trag i na nama i na našoj deci. Stalno postavljamo pitanje da li smo krivi, da li sam kriva ja, da li smo krivi svi i stalno je ta neka dilema koja pretače krivicu sa jednih na druge, a uvek se pitamo da li je sada to negde u fokusu ko je kriv.

Razlozi postoje razni, ali hajde da prepustimo struci, da struka o tome da neki svoj sud.

Jako je važno i želim da pohvalim mere koje je do sada preuzela naša Vlada u prevazilaženju ove situacije. Mislim da su jako dobre i tek ćemo da vidimo njihove efekte u narednom periodu. Ništa ne može tako brzo i tako lako.

Govorimo o autoritetu. Jako je važno da pitam da li je autoritet nešto što se gradi na strahu ili nešto što se gradi na poštovanju i samopoštovanju. Pričamo o empatiji. Vrlo često ovde čujemo tu reč empatija, a ja se ponekad zapitam da li je empatija zaista tu i da li je posedujemo ili je to neki naš društveno poželjan odgovor na datu lošu situaciju.

Pričamo o nasilju, a svaki dan ga činimo. Komunikacija nam potpuno nema kodekse. Više ne možemo da napravimo distinkciju da li je to u pitanju govor mržnje ili neka konstruktivna kritika. Sve se nekako svodi na te neke reči, gomile nekih otrovnih nauma koji imaju samo za cilj da diskredituju sagovornika i da njemu nanesu neku duševnu bol.

Kada govorimo o rešenjima, mislim da je jako važno da krenemo od sebe, da sagledamo svoje emocije odakle su došle, kakvog su intenziteta i zašto su tu. Jako je važno da kažem da mudrost ne stanuje tamo gde postoje predrasude, gde osuđujemo jedni druge. Lični osećaj jeste kada upotrebimo sve naše kapacitete da bismo prevazišli dati problem, a iz toga izađemo još bolji i još čvršći.

Slažem se, neke stvari možda i trebaju da se promene, da se redefinišu. Individualna promena uvek utiče na tu neku kolektivnu promenu, ali ako kalkulišemo i ako kroz život idemo bez spontanosti i promišljanja, nećemo daleko dogurati. Ne smemo dozvoliti da vrednovanje materijalnog poništi ono što je osnovno, a to je vrlina. Zaboravili smo šta znači reč vrlina.

Jako je važno da deci ne šaljemo informaciju da vrede zato što imaju, nego da vrede zato što znaju. Moramo menjati stvari, sve ono što možda nije dobro bilo do sada. Ja se s time slažem. Jako je važno da znamo da u korenu nepromenjivosti jeste strah, a strah je ono što blokira. Kako prevazilazimo strah? Strah prevazilazimo i blokade edukacijom i znanjem.

Moram da vam kažem da dosta pričamo o deci, ali jako bih volela da svi mi možemo da uđemo u tu učionicu i vidimo kakva su nam deca. Deca su nam sjajna. Deca imaju danas vrlo, vrlo jasne stavove, kritičko mišljenje, ne libe se da ga kažu javno. Sa decom se može diskutovati o svim temama. Deca jako lepo rezonuju, analiziraju i zaključuju i o svima imaju određeno mišljenje i stav. Ne bismo smeli da se pri ovakvim temama delimo. Ne postoji polarizacija društva na ovakvim važnim temama za nas i našu decu. U ovoj situaciji svi moramo da smo na istoj strani, da se borimo za isto, a to je da su naša deca bezbedna.

Ono što još želim da istaknem jeste važnost porodice, jer od porodice i iz porodice sve polazi. Jako je važno da je zdrava porodica temelj i stub savremenog društva i da je negujemo i čuvamo.

Ako je moguće da se vratimo na onaj početak, a to je da negujemo lepu reč bez ovih nekih danas koje smo čuli optužbi i ružnih stvari. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima Radomir Lazović.

Hvala, predsedavajući.

Koleginice, hteo bih možda malo da prokomentarišem ovaj vaš govor, pošto mislim da on ide u skladu. Prvo hvala vam na način na koji ste izneli ove stvari. Mislim da je to apsolutno primereno onome što govorimo i mislim da je tema o kojoj govorite primerena. Hvala vam što ste kao neko ko dolazi iz te struke odlučili da govorite iz vaše poslaničke grupe. Nadam se da će neko kao što ste vi možda i učestvovati u anketnom odboru, jer mislim da upravo ljudi koji dolaze iz ove struke će najbolje i znati. Siguran sam da će vas vaša grupa i podržati.

Samo malo ako možemo da vidimo kako izgleda ovo što ste rekli. Ne slažem se sa nekim delovima onoga što ste rekli, s obzirom da bih, recimo, u ovome što pričate video upravo politiku koju sprovodi država, koja je ustvari da sistem nije zakazao. Vi kažete - važna je porodica. Da li ima neko ko se ne bi složio sa vama? Vi kažete - važna je lepa reč, da ne bude gruba. Da li ima neko ko se ne složio sa vama? Pogledajte kako izgleda ovo oko nas. Mislim da ćemo se tu lako složiti. Vi kažete - vrednosti kod dece treba gajiti, da ne bude ko koliko ima, nego koliko vredi. Da li ima neko ko se ne bi složio sa vama?

Šta je problem u onom prvom delu koji ste rekli? Kažete - ni jedno dete nije otišlo bez adekvatne pomoći. Stvarno. Na osnovu kojih istraživanja i analiza ste vi došli do toga? Poštujem vaše lično iskustvo. Možda u okruženju u kome vi radite je takva situacija. Voleo bih da je tako, uopšte ne ulazim u to. Ukoliko trudite da je to inače stanje sistema, meni deluje da vi zapravo podržavate državnu politiku, da sistem nije zakazao.

Rekao sam to i ranije, reći ću ponovo. Dakle, problem sa tom idejom, sa tim motivom, da sistem nije zakazao, je to što onda nema potrebe da se nešto menja. Evo, vidite u vašem blagom govoru i u vašem načinu da kažete, da ulijete možda ljudima neku vrstu, kako bih rekao, sigurnosti, mislim da je to pogrešno, jer ne treba da imaju sigurnost ako je moguće da kao posledica ovakvog delovanja države dođe do ovakvih rezultata. Dakle, potrebna nam je promena.

Podsetiću vas da upravo o tome govore ovi đaci čije zahteve sam pročitao. Njihov glavni stav, ključna stvar je promena. Oni traže nekako drugačije da bi došli do toga, što vi ispravno zaključite, da je možda pozitivno na kraju. Dakle, ljude vide da ovaj sistem ne radi, a vašim izlaganjem doprinosite lažnom shvatanju da bi možda mogli da se uljuljkamo u to i da kažemo da je sve u redu – evo, u mom okruženju je situacija takva da roditelji dobiju savet i slično.

Dakle, ono što mene boli u ovome što vi radite jeste upravo to. Na neki način nam vi govorite da te velike promene, za koje smo mi naravno, za koje vi, kao vladajuća većina, možda niste, ali problem je u tome što je to ono što ljudi traže. Ljudi traže drugačiji odnos prema deci. Kako da dođemo do toga, što ste lepo primetili, da nije važno ko koliko ima, nego ko koliko vredi? Zar nisam to pročitao u onim zahtevima koje su srednjoškolci rekli? Što ne ustanete i ne podržite, na primer, bar taj deo. Evo, to ne dolazi od opozicije. Što ne kažete da je to nešto što bi moglo da uđe u anketni odbor, to je nešto na čemu bi mogli da radimo? Zar nije normalno da se traži više psihologa i pedagoga?

Znate, vi verovatno imate neke krugove u kojima sa vašim kolegama razgovarate, razmenjujete mišljenja i slično, da li baš oni dele vaše mišljenje da ima dovoljan broj psihologa i pedagoga, da sva deca baš odu sa dovoljno saveta, da svi roditelji imaju dovoljno saveta? Da imaju dovoljno saveta, roditelji bi onda znali kako sa tom decom koja zaista dolaze sa svim ovim problemima koje ste vi rekli, a koja sam i ja pominjao ranije. Ljudi su u jednom okruženju koje nije sigurno i ona vaša reč ovde znači puno.

Jel me razumet šta hoću da kažem? Ne bih voleo da vi, kao neko ko je stručan i ko zna ovu temu, podržava ideju da sistem nije zakazao. Zato što rezultati toga vode da se ništa ne promeni, a rezultati celog ovog sistema su da imamo probleme, da imamo probleme i sa mentalnim zdravljem, da imamo probleme i sa manjkom vaspitanja dece, da imamo probleme sa manjkom socijalnih radnika, da imamo probleme sa manjkom pedagoga i psihologa.

Pozivam vas da iskoristite ovu repliku koju ćete sigurno dobiti da nam kažete na osnovu kojih to istraživanja… Sećate se da smo dosta napadali premijerku kako je mogla da izađe i da odmah tvrdi da je sve u redu, pa pozivam vas da mi kažete koja to istraživanja ste vi videli, pa da kažete da je sve u redu sa psihološkom i pedagoškom podrškom kod đaka i, ako je to sve u redu, kako smo došli do toga? Nemojte prebacivati samo na roditelje. Nemojte prebacivati samo na tu decu. To rade ovi drugi ljudi. Vi ste dužni, kao neko ko je stručan da razumete da nije samo odgovoran pojedinac, već i društvo i okruženje u kojem se kreće.