Poštovani predsedniče, uvažene kolenice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, prošlo je tačko 40 dana od tragedija koje su nas zadesile, tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u kojoj su stradala nedužna deca i tragedija u okolini Mladenovca i Smedereva u kojoj su stradali nedužni mladi ljudi.
Mi u Narodnoj Skupštini Republike Srbije već četiri sedmice razgovaramo o tačkama dnevnog reda koje se odnose upravo na ove događaje. Jedna od tačaka jeste i današnja tačka, a to je formiranje anketnog odbora koji će činiti predstavnici svih poslaničkih grupa.
Kao što su moje kolege iz poslaničke grupe Ivica Dačić Socijalistička partija Srbije već rekle, mi ćemo podržati formiranje ovog anketnog odbora i delegiraćemo one naše predstavnike narodne poslanike za koje smatramo da će svojim dosadašnjim profesionalnim i radnim iskustvom doprineti da na najbolji mogući način utvrdimo i okolnosti zbog kojih su se ove tragedije dogodile, ali i da se utvrde mere koje će imati za cilj da se nikada više ovako nešto ne dogodi.
Ova situacija u kojoj se mi danas nalazimo od nas je zahtevala da o ovim temama govorimo i oprezno i odgovorno. Ova situacija je od nas zahtevala da mnogo više i u ovom Domu govorimo ljudski, a manje politički. Ova situacija od nas je zahtevala da mnogo više se usredsredimo kako da dođemo do rešenja, a ne da politizujemo bilo koju od ovih tema.
Ova situacija je takođe podrazumevala i zahtevala da se ujedinimo, a ne da se nanovo delimo i da se razjedinjujemo, toga je bilo dovoljno u prethodnom periodu i zbog toga ako smo našli dovoljno zajedničke snage da svi damo doprinos formiranju ovog anketnog odbora, onda je trebalo da zajedno svi damo doprinos i političkom dijalogu, ali i političkoj stabilnosti u našoj zemlji povodom svih ovih događaja.
Ako uzmemo u obzir sve ono što nam se dešavalo u prethodnih 40 dana mislim i na ove dve velike tragedije, mislim i na sve ono što prolazi naš narod na Kosovu i Metohiji, mislim i na složenu geoplitičku situaciju koja se neminovno odražava i na našu državu, onda je jasno da je narodno jedinstvo i politička stabilnost u ovom trenutku naš najvažniji nacionalni i državni interes.
Bojim se da ako se oko ovih tema ne složimo, da će biti manje važno oko čega ćemo se uopšte i složiti i zato smatram da mere koje je država preduzela da su već dale određene rezultate.
Kada govorimo o opštoj bezbednosti dobro je što smo produžili akciju za predaju ilegalnog oružja, videli smo tu da ima značajnih rezultata i ja sam mišljenja da svaki metak, svaki komad oružja koji smo uspeli da sklonimo iz naših domova, sa naših ulica jeste opasnost manje za svakog našeg građanina i jeste povećanje opšte bezbednosti u našoj državi i našem društvu.
Takođe, mislim da oko jedne stvari možemo da se složimo, da je formiranje porodice, vaspitanje dece i očuvanje te iste porodice najvažniji zadatak u životima svih nas. Zbog toga, verujem da koliko god rešenje za ovakvu jednu kompleksnu situaciju u kojoj smo se našli zahteva i multidisciplinarnu, interdisciplinarnu, jedan opsežan pristup. Porodica negde i mere prema porodici, podrška prema svim porodicama i roditeljima treba da bude u fokusu.
Mi, pre svega, moramo da stvaramo, da nastavimo da stvaramo bolje, radne i materijalne uslove, kako bi svi građani u Srbiji, pre svega imali mnogo više vremena da provode kvalitetno vreme sa svojom decom kako bi na najbolji način mogli i oni da budu i sigurniji i bezbedniji i mirniji, imajući u vidu da rade pravu stvar tako što vaspitavaju svoju decu. Zdrava i jaka porodica jeste nešto što je osnova, ne samo za sve članove te porodice, već i za celo društvo.
Ono što mi moramo takođe da uradimo jeste da se suočimo sa izazovima koje naša porodica ima u ovom savremenom društvu, nešto što je nesumnjivo jeste da su internet i društvene mreže izazov za gotovo svakog roditelja. Ne postoji ni jedan roditelj koji ne muči muku kako i na koji način da ograniči vreme koje njegovo dete ili njegova deca provode sa telefonom u rukama ili za računarom.
Mi smo svesni da vrlo često, iako i provodimo vreme pored naših mlađih članova porodice i sa svojom decom da nekada se osećamo kao da živimo u različitim svetovima i ono kao društvo i kao država što moramo da uradimo jeste da nađemo neko rešenje na koji način možemo da ih zaštitimo u tom virtuelnom svetu, na koji, nažalost, vidimo i da se prenosi u realnost.
Takođe, kada dođemo do tih rešenja, kada dođemo do tih mera, ne smemo da zaboravimo da se i mi odvojimo na trenutke od svojih telefona, da i mi damo lični primer deci, jer dete, kao što svi znamo, najbolje se vaspitava ličnim primerom i ne smemo da dozvolimo da uzori u našoj porodici ne budemo mi sami, već da budu virtuelni likovi, a na kraju krajeva, videli smo šta može da se desi da to budu i u biti. Zahvaljujem.