Hvala vam.
Poštovani predsedniče parlamenta, uvažene koleginice i kolege, evo nas pri kraju ove rasprave o anketnom odboru i potrudiću da zaista da anketni odbor ostane tema, iako smo imali razna meandriranja ovde po različitim temama i bilo je mnogo takoreći distrakcija, kako u samoj Skupštini, tako i u programu režimskih medija, pa su se tako neke nove pojavljivale, valjda sa namerom da se ove ovde i ono što je suštinski što manje čuju.
Nismo se složili zapravo oko toga čija je krivica, čija je odgovornost. Zaključujem da se nećemo ni složiti. Mi svakako mislimo da vi ne smete i ne možete izbeći političku odgovornost a naša je obaveza na to da ukazujemo.
Ostalo je još pitanje čovečnosti da se ispita, da li je ima u ovom domu, da li je ima u ovom društvu, gde je tražiti, na kojoj strani?
Ali, svakako mi je obaveza da doprinesem ovoj raspravi na način da je ovaj anketni odbor potreban i neophodan, pre svega da se ne bi ulazilo ponovo u neke stvari koje su se već desile, a to je da kada je predsednik države Aleksandar Vučić saopštio prve mere koje bi trebalo da budu odgovor na tragedije koje su nas zadesile, te mere su se sutradan na Vladi usvojile.
Mi zapravo stalno prisustvujemo tome da je on svemoguć, da sve zna i da se u sve razume, diktira nekada i neke cifre koje se tiču budžeta ili našeg napretka, pas sve do šeste decimale. Jedino ne može uvek jasno da se seti kog tačno dana je bio u školi „Ribnikar“ da se upiše u knjigu žalosti, pa kaže – ne znam tačno, možda sam bio pre tri, možda pre pet, možda pre sedam, nemojte me tačno pitati. Ali, zna tačno šta je radio i šta je nosio kad je bila opsada Sarajeva, zna da nije bila puška nego zna da je bio kišobran i svih se detalja seća, samo ovog izliva empatija prema porodicama ubijene dece nikako ne može da se seti i to mu valjda toliku neprijatnost stvara da ne može o tome ni da misli.
Moram da pričam o anketnom odboru i o potrebi da se on formira iz još jednog razloga, da ne bi bio kriv, kako je u jednom momentu na RTS-u rečeno, Aspergerov sindrom, što je stigmatiziranje ljudi koji su oboleli, kako ne bi za tragedije bile krive sekte, što je takođe jedno vreme bilo skoro pa zvanično objašnjenje, kako za ove tragedije ne bi bila kriva visoka primanja roditelja, Vučić obezbedio visoka primanja a gle, oni svi besni od dobrog života, brzih automobila, od čestih godišnjih odmora na koje sad mogu da idu, od te sreće u koju ih je Vučić uterao, pa onda ne znaju šta će, nego se late pištolja.
Moram da pitam i za anketni odbor, da li će biti bar formiran, da li ćete ga usvojiti, i zbog toga što je jedno vreme bila kriva video igrica, pa video na Jutjubu koji je neko od ovih dečaka gledao. Moram da pitam zato što ste i na kraju prva dva sata tragedije ponudili kao odgovor zapadne vrednosti.
Ja pripadam stranci koja je posvećena zapadnim vrednostima i od njih nikada neću odustati, ali kažem da sa zapada ne dolaze samo dobre stvari, kao što ni sa jednog dela sveta ne dolaze samo dobre stvari.
Bilo bi jako pogrešno i bilo bi podmetanje govoriti da su zapadne vrednosti i ovo što nam je došlo glave kao društvu iz prostog razloga šta smo mi sami ovde krivi za domaće i autohtone vrednosti koje ovde postoje, kojih nema ni na zapadu, smeo bih reći da ih nema ni na istoku. Pa, mi smo takođe proizveli neke duboke traume u ovom društvu koje su karakteristične samo za nas.
Rekao je predsednik – 50 hiljada komada oružja je oduzeto i Okej, to je u redu, ali je dodao još jednu rečenicu i rekao – zamislite koliko je života zbog toga spašeno. Onda ja moram da pitam – otkud silno oružje kod građana Srbije? Otkud jedan komad oružja po odraslom muškarcu u Srbiji? Da li to možda ima veze, pitam, sa naoružavanjem devedesetih kada je bilo korisno da se oružje ima u rukama? Da li bismo možda lakše razoružali ljude da ih prethodno neko nije naoružavao? Da li je taj čovek jedan te isti? I da li je moguće da je on danas u ulozi mirotvorca, on koji ceo život zapravo svoju političku karijeru duguje tome što su se drugi između sebe sukobljavali i ratovali?
Da li je naš domaći proizvod i ova atmosfera ovde? Da li je naš domaći proizvod i njegov rečnik? Da li je naš domaći proizvod rijaliti šou koji još uvek traje? Znate koji je to rijaliti šou? Zove se dijalog i 300 monologa. To je rijaliti šou.
Jedan dijalog na koji nas kao pozivate, a onda imamo za 365 dana 300 puta samostalno obraćanje predsednika Srbije u kome on dalje širi ideje od kojih nije mnogo odmakao od ovih pomenutih devedesetih godina.
Moram da kažem da mi je žao što ih pominjem, ali zapravo on ih propagira sve vreme. Kada on prestane da ih propagira, ja ću stati da ih pominjem.
Tražimo da se ovaj rijaliti što pre ukine. Tražimo da se preispita da li je moguće da recimo i u 2023. godini u ovom parlamentarnom životu koji pokušavate da nam predstavite da imamo, da i tu može da bude stranka čiji je predsednik bio osvedočeni kriminalac i ratni zločinac koji za to nikada nije odgovarao i da je on danas živ verovatno bi on ovde bio i sedeo ovde sa nama i pričao o tome kako Srbija treba da izgleda i imao svu prisutnost na frekvencijama koje kontroliše upravo ovaj režim.
Pretvorili ste ovaj slogan da Srbija sanja u noćnu moru iz koje izgleda nema buđenja. Ni posle mesec i po dana nismo odmakli od prvog dana tamo gde smo se svi zajedno našli. Ovo je mala zemlja za ovoliko nesreće koju ste joj priredili. Imajte to na umu. Možda će vama biti dobro dok traju sve ove privilegije, ali siguran sam da ne postoje građani sa kojima to više možete da podelite.
Nisam siguran da treba da spominjete i glumce. Nisam siguran da treba da im odgovarate na način – Okej, ako ulaze u politiku neka se pripreme za politički odgovor. To nije politički odgovor to što oni dobijaju. To je odgovor koji je dobio i Oliver Ivanović. To je uličarski odgovor, a to što neko misli da je to politika to samo govori u kolikom smo problemu.
Da su ti glumci na vreme uzeli da se bave politikom pogrešno verujući da mogu da se bave samo svojim poslom i da to bude jedini doprinos koji mogu ovom društvu da daju i da to tako treba da bude, jer tako izgledaju zdrava društva, oni su u to poverovali ispali naivni, a da su se oni svojevremeno bavili politikom ne bi ostalo nikog ko bi mogao da im parira, a najmanje bivših radikala, današnjih naprednjaka.
Sve je na svom mestu, glumci treba da budu tamo gde najveći doprinos mogu da daju, to su pozorišta i filmovi i hvala im što učestvuju i na protestima. Protesti su danas od opšteg interesa za ovo društvo i predsednik je tamo gde treba, on je na „Hepiju“ sinoć tri sata. Prošli put je bio tamo, pa, mu je Marić saopštio kako im je porastao rejting televizije, ovaj mu je čestitao, sinoć je Vučić bio pa, objasnio Mariću kako je porastao rejting njemu lično, pa, je ovaj njemu čestitao, dakle, oni jedan drugog bodre. Jedan drugom dižu samopouzdanje. Nestalo je, jasno je, tog samopouzdanja, a znate zašto je nestalo samopouzdanja? Ljudi se sada više plaše ostanka ove vlasti koju imamo, nego potencijalnih promena, ma kako da one mogu da izgledaju.
Na kraju pošto je tema anketni odbor i tema je sve ono što smo pričali, a tiče se onih tragedija, neću da se udaljavam od toga, nama kao društvu ostaje da čuvamo decu da budemo…
(Predsednik: Vreme ovlašćenog predstavnika.)
Za 30 sekundi završavam.
Da, budemo ljubazniji nego inače, da budemo pažljiviji nego inače i da budemo uz one koji svoju decu više ne mogu da pomiluju. Hvala.