Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, pre svega želim da istaknem da izražavanjem najiskrenijeg i najdubljeg saučešća ne mogu dovoljno da iskažem svoje žaljenje i tugu, saosećanje i ogromnu solidarnost prema porodicama nastradali, a najviše bol zbog dece koja su izgubila život.
Ja nemam prava da kažem da se osećam loše, da mi je teško, da nešto ne mogu, jer nisam u koži njihove braće i sestara, njihovih roditelja. Mogu da se poistovetim kolika je to praznina i bol koja nikada neće nestati i da se zalažem da nam se tragedije više ne dešavaju.
Prevashodno želim da se obratim našim sugrađanima, uzimajući u obzir izveštaj Vlade i obrazloženja koja je predsednica Vlade dala za njega, sa ciljem da novoformirani anketni odbor raspolaže sa pozitivnim rešenjima ove Vlade, koja su proistekla naporima Ministarstva sporta i prosvete, jer ovo što ću da iznesem je deo rada koji treba da doprinese bezbednijoj i sigurnoj zemlji, a naročito pozitivnijem odnosu među mladima.
Za sve vas koji me ne znate, moje ime je Tatjana Medved. Ja sam sportista, rukometašica sa dvadesetogodišnjom profesionalnom klupskom karijerom, bogatom titula i reprezentativka sa preko 200 nastupa za reprezentaciju, nosilac Nacionalnog priznanja za osvojenu medalju na svetskom prvenstvu.
Petnaest godina sam oblačila dres reprezentacije, bila kapiten u vremenima kada smo menjali himnu, reprezentovala svoju zemlju tokom svih promena koje smo prolazili, igrala za tri države sa jednim pasošem.
Moje generacije i ratne i posleratna vremena, vremena bombardovanja su oduzela mnogo u našim sportskim karijerama. Igrali smo u uslovima, danas nepojmljivim, pripremali se, putovali, organizovali na način danas nepojmljivim,
Poslednjih 12 godina i dalje sam na terenu i dalje reprezentujući svoju zemlju, kao Delegat Evropske rukometne federacije, imajući sada više učešća na evropskim i svetskim takmičenjima nego kao igrač, među prvim ženama, delegatima, koja je Evropska rukometna federacija nominovala za muška takmičenja na evropskom nivou. Zato ne zamerite što ću se u mom obraćanju koristiti sportskim žargonom, koristeći sportski duh i emocije, jer to je moja priroda, moje vaspitanje i moj karakter, što će biti lična i duža, ali samo sa jednim ciljem, kako bih prenela koje vrednosti ljudskih osobina nam nudi sport i zbog čega je počevši od fizičkog vaspitanja, pa preko sporta amaterskog ili profesionalnog ili rekreacije bitno da je on važan faktor u našem društvu i da ima nemerljive vrednosti za svakog od nas.
Želim da krenem od svog rodnog grada Novog Sada, da istaknem da volim svoj grad, u njemu živim, privređujem, doprinosim i društveno i u sportu, isključivo svojim radom. Osećam da sam za moje sugrađane, Novosađane, ali i druge građane Srbije, sportista koga pamte i rado me se sećaju sa terena.
Međutim, ni tokom moje karijere, ni kada sam je završila 2010. godine, ni kada smo osvajali medalje sa reprezentacijom, gradska vlast tada sport nije prepoznavala kao važan segment našeg društva. Nije prepoznavala ni napore ni uspehe mnogih od nas, birajući tada koga da uvaže i koga ne. Kao što je to počeo da čini za sve jednog pojedinca, sportistu i ekipe kada je postao gradonačelnik, Miloš Vučević.
Istovremeno, ulažući u sport, sportska udruženja, saveze, školski sport, takmičenja i sportsku infrastrukturu grada, bezpogovorno iz godine u godinu, sve više i jače, ujedno prateći ideologiju politike predsednika Vučića o bezuslovnoj podršci sportu i sportsku infrastrukturu.
Ne želim da ne spomenem Pokrajinsku Vladu Vojvodine i sve napore i ulaganja koja su učinili, naročito po pitanju sporta, sportske infrastrukture i sportske medicine u proteklom periodu.
Krenule su ozbiljne promene u poslednjih 10 godina. Velika ulaganja su učinjena. Stvoreni su uslovi za vrhunski sport koji su i mojoj generaciji bili potrebni, koje smo i mi priželjkivali i sigurno zaslužili da ih i mi imamo. Sve jedan sportista će se složiti sa mnom.
U vrhunskom sportu smo se izdigli sa svih bolnih prizemljenja koje smo kao sportisti i nacija doživljavali zbog debakla na velikim takmičenjima i uspesi nisu izostajali. Naši sportisti, kako u individualnim tako i u ekipnim sportovima i naši reprezentativci su nas nebrojeno puta obradovali. Otvaralo se sve više škola sportova, sportska udruženja, klubovi, savezi, najvećim delom ili celosno se finansiraju iz sredstava koja se opredeljuju za sport preko subvencija programa a sve iz budžeta države.
Počevši da se kroz gradski rukometni savez Novog Sada, zajedno sa rukometnim savezom Srbije i Vojvodine od 2019. godine intenzivno bavim popularizacijom rukometa među najmlađima i među školskom decom u Novom Sadu, ali i širenju pravih vrednosti, organizovanju takmičenja za uzrast od 7 do 12 godina bez takmičarskog značaja, prezentovanjem i promocijom državnih obeležja reprezentacije i naše himne, organizovanjem raznih edukativnih tribina na temu zdravlja i ishrane kod deca, odnosa trener-igrač, počela sam bliže da se bavim problematikom koje smo svi iz sportske struke negde bili svesni, a to je da je sve veći broj dece koja nisu dovoljno spremna za sport, sve veći broj tehničko nekvalitetno spremne dece u bazama mlađe kategorije reprezentacije u bilo kom sportu u zemlji, sve više problema zdravstvenog stanja školske dece, tu prevashodno mislim na gojaznost, neusklađenost posturalnog statusa, ali najpre nedovoljno dobre motorike, manjak fizičkih aktivnosti u mnogim školama ali i pojave da deca ne žele da rade fizičko ili im roditelji traže da ga ne rade jer su u sistemu treninga, što su za mene i moja shvatanja nedopustivi razlozi.
Raspadom bivše države i posleratnim godinama naš svima poznati postavljeni sistem sporta koji počinje od osnovnih škola i fizičkog vaspitanja, pa se širi preko klubova do reprezentacije se razvodnjavao i urušavao. Čak ni uvođenjem Zakona o sportu 2010. godine kojima su tada zatvorena mnoga sporna pitanja ali nedovoljno precizna i konstruktivna da su ostavila mnoga druga pitanja od suštinskog značaja nezatvorena i neuređena, sistem sporta se nije oporavio.
Učinjeni su napori vlasti 2016. godine dopunama i izmenama Zakona o sportu i ostalim zakonskim aktima i pravilnicima da se unapredi i reguliše mnogo toga zaostalog u zakonu, povećana su ulaganja u sport, ali u društvu se nastavilo linijom manjeg otpora. Kod mnogih se odavno izgubila svest o poštovanju, posvećenosti, autoritetu, dobrim međuljudskim odnosima i činjenju stvari čije posledice ne smeju da stvaraju ili uzrokuju probleme.
Da bi sistem funkcionisao, svako mora da ga poštuje. I to iz mog iskustva, kontakata i razgovora sa ljudima iz sporta kako u našoj zemlji tako i u drugim evropskim zemljama i ne samo onih koje nas okružuju, danas imamo veliki problem. To su nam donela moderna vremena i pravo na pravo drugih.
Vraćajući se na srž mog izlaganja i ono čega smo svi svesni, ali većina želi da upire prstom u drugog umesto da bude koncizna i jasna u isticanju rešenja problema, je da su odrasli počeli da stvaraju probleme prevashodno deci, jer se umanjivao značaj fizičkog vaspitanja i sportskih sekcija u osnovnim školama. Mnogi roditelji su upisivali decu u nekoliko sportskih škola želeći najbolje, ali ujedno su narušavali prirodan proces koji se zasniva da sve potiče od fizičke kulture i fizičkog vaspitanja. Mnogi učitelji u nižem školskom uzrastu su prestali da pridaju veliki značaj časovima fizičkog vaspitanja i sportskim sekcijama. Na školska takmičenja idu samo deca koja su u nekom sistemu treninga.
U takmičenjima mlađih kategorija taktika i rezultatski značaj su uzeli primat nad tehnikom i pravnim razvojem veština kod dece. Mnogi su nakon 14. godine i polaskom u srednju školu prestajali da se bave sportom, jer nisu imali gde dalje da nastave. Njihova sportska škola ili klub je radio samo sa decom do tog uzrasta, a takvih je mnogo.
Umanjivao se i značaj klubova sa tradicijom i radom svih uzrasnih kategorija, umanjivao se značaj trenera, jer biti stručno osposobljen mnogi koji to nisu bili a vodili su škole sporta i ekipe mlađih kategorija su ovu zakonsku regulativu prihvatili kao napad na svoj džep i nečije hirove, a ne ulaganje u sebe i svoje znanje i prevashodnu odgovornost koju nosi rad sa decom, naročito uzrasta 16 godina i mlađi.
Počeo je rast velikog broja roditelja koji su počeli i želeli da se mešaju u sve, i u trenerski rad i u rad sudija i sprovođenje takmičenja i vršenje pritisaka i na decu i na trenere i činjenja drugih neprimerenih radnji, kao i niz drugih problema koje smo i kao društvo koje koristi sve mogućnosti koje su nam obezbeđene svesno ili nesvesno provocirali.
Danas mnogi sebi daju za pravo mnogo. Struka, nauka i metodološki pristup su jedino iznalaženje rešenja svih problema, ali se moraju poštovati od svakog od nas na prvom mestu i imati poverenja u struku koja to vodi, a imamo i te kako vrhunsku struku u mnogim oblastima, ali i to volimo da spočitavamo.
Dolaskom na mesto narodne poslanice, kao član Odbora za obrazovanje, pokrenula sam inicijativu za formiranje pododbora za sport, čija sam predsednica sada. Kao jedan od naših zadataka, za mene prevashodan, jeste utvrđivanje i praćenje stanja razvoja sporta u zemlji, kao i rada Nacionalnog saveta za sport i Nacionalnog saveta za sprečavanje negativnih pojava u sportu, čime smo odmah po formiranju počeli intenzivno da se bavimo.
Moram da istaknem da je izuzetno bitno što su predsednik države i predsednica Vlade Srbije kroz svoju politiku sport u zemlji izdvojili kao jedan od prioriteta ove Vlade i u tom smislu formirali Ministarstvo sporta kao zasebnu celinu. Time su se otvorile mogućnosti da se Ministarstvo sporta snažnije i delotvornije bavi uspostavljanjem jačeg strateškog sistema sporta od predškolskog uzrasta do vrhunskog sporta.
Koristeći stručnost, iskustvo i snagu svih sportskih institucija, državnih organa i nevladinih organizacija u delokrugu sporta i sportske medicine, sa posebnim osvrtom na povećanje bavljenja fizičkim aktivnostima dece uzrasta od sedam do 11 godina odnosno od prvog do četvrtog razreda u svojim školama, naglašavajući i ističući da fizičko vaspitanje nije sport, sport je deo fizičke kulture, kroz časove fizičkog vaspitanja se sprovode fizičke aktivnosti dece u skladu sa njihovim uzrastom, u kome ih kroz fizički trening učimo osnovnim elementima potrebnim za njihov pravilan psihofizički razvoj, njihov pravilan rast i razvoj motorike.
Radimo na jačanju njihovih kongetivnih sposobnosti i procesima morfoloških osobina i bitan je predmet kao i svaki drugi, ako ne i najbitniji.
Na časovima fizičkog vaspitanja decu učimo se igraju i uživaju u igri, unapređujemo njihove navike povezane sa zdravljem, pripremamo da budu zdravi i sposobni mladi ljudi, radimo na stvaranju njihove kvalitetne koncentracije i pažnje, omogućavamo da imaju bolji fokus na ostalim časovima, otvaramo im vrata sporta za koji bi sami trebali da se opredele i budu usmereni u njega od strane svog nastavnika fizičkog, koji prema detetovim predispozicijama treba da ga usmeri koji sport je za njega najbolji.
Kada se deca uključe u sistem sporta od svoje 11. godine, 12. godine, odnosno od Petog razreda, a do tada prođu kroz više sportova, kroz promocije sportova na školskim takmičenjima i sportskim sekcijama tada im kroz sisteme takmičenja, treninge i ostalim sportskim aktivnostima razvijamo njihovu obuku i veštine koje će ih podržavati u ostvarivanju i postizanju njihovih socijalnih, društvenih i svakako i sportskih uspeha, koji treba da budu stub naše države i našeg društva.
Doprinosimo njihovom zdravom duhu i sigurno njihovoj pozitivnoj energiji koja ima uticaja i na smanjenje vršnjačkog nasilja i svakako takvim sistemom se rasterećuje nametnuti i bespotrebni trošak roditelja plaćanja članarina koje ne traži država, već klubovi ili sportske škole.
Pododbor za sport je radeći u skladu sa Poslovnikom i zadacima koji su mu povereni održao desetine radnih sastanaka u prethodnih nekoliko meseci sa resornim ministarstvom, Ministarstvom prosvete, Ministarstvom odbrane, Ministarstvom unutrašnjih poslova, Olimpijskih i Paraolimpisjim komitetom, Savezom za školski sport, Republičkim i Pokrajinskim zavodom za sport i sportsku medicinu, Pokrajinskim sekretarijatom za sport, Srpskim savezom profesora fizičkog, eminentnim profesorima Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, članovima Nacionalnog saveta za sport, Srpskim atletskim savezom, a sve u cilju utvrđivanja stanja sporta u Republici Srbiji i usvajanja koraka ka utemeljenju jake sportske, a prevashodno zdrave, srećnije i izdržljivije nacije.
Sva nabrojana ministarstva i nevladine organizacije, sportske institucije, sportska struka, struka sportske medicine su ujedinjeni u podršci i doprinosu, rade na pripremi i implementaciji sledećih ciljeva Ministarstva sporta i Nacionalnog saveta za sport kao hitnih mera na kojima se radi, jer su prevashodno neophodno biti i pre ovih tragedija bili, a sada u ovom trenutku su neophodni da se bez puno zastoja sprovedu i implementiraju.
Ciljevi su sledeći – podizanje nivoa rada sa nižim školskom uzrastom od sedam do 11 godina, sprovođenje nastave fizičkog vaspitanja, učitelja sa profesorima fizičkog vaspitanja. Na ovoj pripremi intenzivno radi Ministarstvo sporta i Ministarstvo prosvete, prikupljeni su svi relevantni izveštaji zdravstvenog stanja školske omladine i utvrđuju se pravne forme za pokretanje pilot projekta čiji rezultati bi bili naučni osnov za brzo implementiranje od strategije programa ovakvog načina rada u svim školama.
Na nivou nižeg školskog uzrasta od sedam od 11 godina uključivanjem profesora fizičkog vaspitanja kao najkvalifikovanijih stručnih lica koji poseduju kompetenciju i akademsko znanje za sprovođenje i praćenje efekata fizičkih aktivnosti, nastave fizičkog vaspitanja na antropološki status učenika i realizaciju korektivnih tretmana posturalnog statusa učenika čime značajano i direktno doprinose podizanju nivou rada na razvijanju motorike, morfoloških osobina i kognitivnih sposobnosti dece, časovi fizičkog bi trebalo da se održavaju pet puta nedeljno. Svako dete treba da radi fizičko i nauči da se za taj čas mora presvući u šorc i majicu, neupitno je da li se fizičko sprovodi u sali ili na spoljnim terenima.
Profesori fizičkog vaspitanja treba da usmeravaju decu u sportove koji im po njihovim predispozicijama najviše odgovaraju. Uvođenje Zakona o sportu, da su atletika, plivanje i gimnastika bazični sportovi od nacionalnog značaja za zdrav i pravilan razvoj dece u Republici Srbiji. Time i pravno i formalno možemo bolje i jače da uređujemo i nastavne programe i školska takmičenja i sportsku infrastrukturu i da kao društvo, a ne samo kao roditelji pružimo deci sve što je potrebno i neophodno.
Zakonskom formom isključiti rezultatski značaj u svim takmičenjima svih sportova u uzrastu od 12 godina i mlađi, deca treba da se igraju i zavole sport u tom uzrastu treba da savladaju sve tehničke elemente i ovladaju motorikom, a ne da brinu o pobedi i porazu. Time ujedno utičemo i na anuliranje negativnih pojava ponašanja roditelja na tribinama i njihovih pritisaka koje su postali sve češća pojava.
Unapređenje školskih takmičenja i uključivanjem sve školske dece, a ne samo one koje se bave nekim sportom svim nacionalnim gradskim savezima i njihovim klubovima omogućiti da vrše nesmetane i u većoj meri promocije sportova u svim školama i doprinesu popularizaciji svojih sportova tokom školskih takmičenja.
Podizanje nivoa promocije olimpijskog duha i odnosa prema državi i državnim obeležjima u predškolskom uzrastu, organizovanjem mini olimpijada širom Republike Srbije. Na ovoj pripremi će raditi Olimpijski Komitet i Savez za školski sport.
Podizanje nivoa svesti školske omladine o važnosti njihovog uključivanja i učešća omladine u sportu i edukacije kroz sport, pokretanjem olimpijskog karavana kojim će se kontinuirano predstavljati širom Srbije naši mladi reprezentativci uzrasta od 16 do 23 godine koji su osvojili medalje u svojim uzrasnim kategorijama na velikim prvenstvima, nastupajući za reprezentaciju Srbije. Na ovoj pripremi će raditi Olimpijski komitet i nacionalni granski savezi. Ministarstvo prosvete i Olimpijski komitet su potpisali sporazum o uvođenju predmeta olimpijsko obrazovanje u osnovne škole sa ciljem koji ima olimpizam, a to je da stavi sport u službu harmoničkog razvoja čovečanstava u cilju promovisanja mirnog društva koje brine o očuvanju ljudskog dostojanstva.
Kontinuirano praćenje fizičke forme i navika povezanih sa zdravljem školske dece, uvođenjem redovnih sportskih lekarskih pregleda za svako školsko dete, kojima bi republički i pokrajinski zavod za sport i sportsku medicinu mogli da utvrđuju najvažnije aspekte zdravlja i sposobnosti školske dece, podizanje nivoa rada fizičkog vaspitanja u srednjim školama i na univerzitetima, uvođenje državnih programa sportska medicina i oporavak, više edukacija o prevencijama povreda i brža dostupnost i raspoloživost intervencija oporavka za sve mlade sportiste.
Državna laboratorija spoznaje i sportska psihologija, više interaktivnih tribina za decu, jer treniranje uma je jedno važno kao i treniranje tela. Ne mogu, ad a ne iznesem svoje mišljenje da nam je nacionalni stadion bitan i potreban, bez ulaženja u bilo kakve diskusije, jer na temu potreba sportskih infrastruktura ne sme da ih bude, ali ću reći da nam treba još sportskih objekata, sala za trening i bazeni, posebno pri školama. Treba ih više i svaki sportski objekat je preko potreban. To su mesta gde naša deca i omladina moraju da imaju svoje uporište i svoje oaze mira i sreće, mesto okupljanja i druženja.
Takođe, moram da istaknem da Ministarstvo odbrane i MUP posebno neguju sportski duh među svojim pripadnicima, jer je psihofizička spremnost njihovih pripadnika koji i postižu fizičkim treningom i sportom od prevashodnog značaja za njihov rad. Imaju odlične timove i organizaciju sporta koji o tome brinu. Takođe u svojim redovima imaju vrhunske pripadnike koji su ujedno i vrhunski sportisti, članovi sportskih jedinica, koji postižu vrhunske rezultate na međunarodnom nivou i oni moraju biti vidljiviji. Na njihove rezultate moramo biti podjednako ponosi kao i na rezultate drugih reprezentativaca, jer vrednost sporta u policiji, vojsci se meri njihovim novoom fizičke obučenosti i spremnosti, čije takođe jačaju ugled bezbedonosnih snaga naše zemlje. Ali i njima je potrebno da nam dolazeće generacije budu zdrave i jake i kod nje sport mora konstantno osnaživati.
Uvek ističem kada imam priliku kroz intervjue, promocije i slične akcije, da je moju snagu požrtvovanost i istrajnost tokom moje karijere, moj današnji kredibilitet, integritet, volju i energiju koju mnogi vide i osete u meni, stvorilo moje roditeljsko, školsko i iznad svega sportsko vaspitanje. Moja sportska karijera i formiranje moje ličnosti je počelo od moje osnovne škole, već od prvog razreda. Moja snaga za prevazilaženje svih životnih problema je stvorena mojim sportskim duhom. Moje dostojanstvo i borba za očuvanje pravih vrednosti je nepokolebljivo.
Kada sam prvi put zakoračila u ovu velelepnu zgradu, dom ove države, moj osećaj je bio ravan ulasku u reprezentaciju, a ulaskom u ovu salu sam ponovo obukla reprezentativni dres. Zašto ovo ističem? Poseban je osećaj tog ispunjenja i ponosa kada u reprezentativnom dresu na sportskom terenu pevaš svoju himnu, a naročito kada si na postolju. Poseban je osećaj kada reprezentuješ svoju državu i vrednosti svoje zemlje. Zato mnoge od nas sportista vidite sa suzama u očima u tim trenucima, jer te emocije nadvladaju i upravljaju nama, uvek daju motiv da daš sve od sebe i ostaviš srce na teren. Te emocije pevanja himne i dan danas, gde god se intonira himna se ne gube i ne prestaju. Odnos prema državi i državnim obeležjima je jedinstven. Sport nam je utkao sporski duh da ostanemo istrajni i dosledni, pošteni ali hrabri i borbeni, da postanemo veliki ljudi, da budemo dostojanstveni, uvažavamo protivnika, da sebe nikad ne precenimo, ali i ne potcenimo i uvek idemo korak napred, nikad nazad i uvek može bolje. Da davanje od sebe i srce na teren ne zavisi od toga koliko si plaćen, već koliko voliš to što radiš i koliko si posvećen onom što radiš.
Nismo učeni da mrzimo već da ojačavamo sebe i da se izdignemo iznad svega i da su problemi za rešavanje uvek polazeći od sebe, a ne upiranjem prstom u nekoga i govorenjem da nije dobar i nečinjenjem ničega. Svi oko mene znaju da ja tako vodim i predvodim šta god da radim. Fizička kultura i sport je životna misija koja nas oplemenjuje i zdravlje i dušu, produhovljava nas. To su vrednosti sistema sporta koje svako od nas mora da podrži, to ga se pridržava i podržava uvek. Sportska struka i sportisti na čelu sa Ministarstvom sporta su ujedinjeni da je sve ovo preko potrebno i čvrsto stoji iza uverenja. Uspostavljanje jačeg i strateškog sistema sporta od predškolskog uzrasta do vrhunskog sporta stvarajući moćnu sportsku, ali nadasve zdravu, srećnu i uspešnu naciju.
Mnogo izazova je pred nama, mogu se prevazići samo ako se pravilno postavimo prema njima i ako smo ujedinjeni u dobrobiti za svakog od nas i našoj državi. Počevši od toga da se mora istaći šta je sve dobro urađeno do sada, pa onda kritikovati šta još ali ili nije dovoljno dobro i onda gaziti da se to postigne, a ne nipodaštavati, besomučno vređati ljude koji vode ovu zemlju i one koji veruju u njih.
Svako od nas ovde treba da doprinosi svojim znanjem i iskustvom, isključivo u domenu svoje struke, ne mešajući se u delokrug rada u kome nije stručan. Na taj način od najvišeg nivoa dajemo primer kako funkcioniše dobar sistem. Na kraju, dolazim do toga da i ja kažem zašto sam ovde i zašto podržavam politiku SNS i njenog lidera, Miloša Vučevića i predsednika države Aleksandra Vučevića.
Ovde sam jer iznad svega volim svoju državu, sposobna sam i spremna da doprinosim svojim radom, kao i svaki moj kolega ovde. Niko ovde nikome to ne limitira ili drugačije diktira, kako nam se spočitava. Predsednik države i predsednica Vlade stalno ističu kako može i mora bolje, a ne da je sve postignuto. Ovde sam kao osoba ostvarena na svim poljima, majka i sportista koja se stavila u funkciju politike u delokrugu sporta, koja želi i treba da promoviše prava i vrednosti sporta i to isključivo i jedino se traži da radim. Sada sam u godinama zrelosti, mogućnosti da svoja iskustva i znanja iz sporta prenesem i iskoristim svoj postulat – uvek može bolje, uvek mora bolje, uvek timski, zajednički.
Ovde sam jer sam obukla dres SNS, jedine stranke u zemlji koja gaji i održava taj patriotski odnos prema državi, državnim obeležjima. To nije bolest kako neki žele da omalovažavaju, to je patriotizam, ljubav i odanost prema državi i svim njenim građanima i to podržavam. Patriotizam nas čuva, ujedinjuje i održava u celini zajedničke interese svih građana Srbije, bez obzira koje smo nacionalnosti i vere. U politici, a posebno na ovako odgovornim funkcijama svako od nas taj odnos prema državi mora da zastupa bez obzira čiji dres nosi.
Iza patriotizma ne mogu da se kriju loše namere, samo konstantna borba za najbolje za svoju zemlju i svoje građane. Verujem u zakon, poštovanje sistema, hijerarhije i prioriteta. Izuzetno verujem u novoizabranog predsednika SNS Miloša Vučevića i njegove pre svega ljudske kvalitete, a potom visokoprofesionalne i stručne sposobnosti.
Verujem u predsednika države, koga je ne zovem šefom, već selektorom, da dobro vodi i reprezentuje našu zemlju u ovim izuzetno teškim i neshvatljivim vremenima, kada nam mnogi rade o glavi već godinama i toga prvo moramo biti svesni i upućeni u to. Verujem da radi non-stop, zato što i nema pravo da bude drugačije, jer u upravljanju državom ništa ne može da se ostavi za sutra, jer je to onda juče davno prošlo. Da nije tako, ne bi ni došli do mogućnosti da izlazimo iz mraka u kom smo bili, da se ispravljaju stvari i problemi koji su ukorenjeni u našem društvu bili, da nam se država oporavlja, ojačava i uređuje ka nivou koji svaki od nas priželjkuje da ona funkcioniše, da danas možemo da kažemo – ovo može bolje, jer ga sada ima, a pre ga nije bilo i da državom upravljamo mi, Srbi.
Verujem u našu Vladu, jer sam odavde sa ovog mesta, u zadnjih devet meseci, koliko sam u ovoj sali, čemu sve prisustvujem i vidim na sednicama Skupštine i sednicama odbora u kontinuitetu, prilike koje imam da uvidim stvari koje od kuće nisam mogla, čvrsto uverena u stavove koje sam iznela.
Ovim se izjašnjavam da sam za formiranje anketnog odbora, za koji se nadam da će takođe posvetiti posebnu pažnju i podršku ciljevima Ministarstva sporta koje sam iznela.
Za mene Srbija nije mala i moja država je za mene svetinja. Hvala.
