Hteo bih da skrenem pažnju na tempo kojim odgovore izvršne vlasti na pitanja koja postavlja zakonodavna vlast stižu. Ti odgovori često izostaju, nekad kasne, a ima slučajeva kada, kad stignu, takvi su, da upotrebim kolokvijalni izraz – ne bi ih pojeo pas s maslom.
Meni se to dogodilo upravo sad, pre dva dana. Dobio sam odgovor na pitanja koja sam postavljao prvo pre dva meseca, pa ponovo pre dve nedelje, u vezi sa cenom spomenika Stefanu Nemanji, odnosno odredbom, klasifikacijom državne tajne, koja je stavljena na taj podatak. Pitanje je bilo upućeno Goranu Vesiću, trenutnom ministru za građevinu i nakratko doktoru Siniši Malom, ministru finansija.
Odgovor koji sam dobio je uvredljivo glup. Goran Vesić odgovara da Ministarstvo za građevinu nije nadležno za državnu tajnu, što bi, naravno, znao svaki šimpanza.
Znate, ta odredba o državnoj tajni je Uredba koja je doneta 20. maja 2013. godine, sa potpisom Ivice Dačića. Ona ima osam odredbi. Ni jedan od slučajeva kada se državna tajna stavlja. Ni jedan od tih slučajeva ni blizu nije u vezi sa spomenikom Stefanu Nemanji.
Zato ja sada preusmeravam ovo pitanje sa ministara Vesića i Malog, koji su kao ona deca koja kada se uplaše žmure i misle da su nevidljiva i upućujem ga predsednici Vlade, jer ona mora biti ono što se zove ovlašćeno lice javne vlasti.
Drugo pitanje tiče se glasova koji se u poslednje vreme čuju u stručnoj javnosti, koji su prodrli na društvene mreže, a potvrđuju ih i neki ozbiljni privredni krugovi, a tiču se internacionalnog globalnog fonda „Blek rok“. To je jedna, za one koji ne znaju, svemoćna internacionalna kompanija čiji je kapital preko tri triliona dolara i koja je upropastila neke zemlje kao što su Pakistan, Argentina, da ne pominjem.
Ovi glasovi koji se šire toliko su opasni da bi trebalo da ih premijerka, a njoj upućujemo ovo pitanje, demantuje, istine i mira radi. Ja to činim blagovremeno i u dobroj veri.
Naime, priča se da je ta kompanija koja u Beogradu širi svoje poslove u poslednje vreme otkupila odnosno preuzela spoljni dug Srbije koji u ovom trenutku iznosi 34 milijarde evra, sa izgledima da dostigne 40 milijardi, a za to je Srbija morala nešto da založi. Ono što je Srbija tu založila mogu biti samo rudna bogatstva, energetski potencijal, poljoprivredno zemljište.
Drugim rečima, i „Beograd na vodi“ i PKB, sve su to sitnice u odnosu na ovo. Ako je ova vest istinita, mi smo onda zadužili Srbiju do svoje unučadi.
Ja bih molio da mi odgovor, odnosno demanti ove vesti odnosno glasa da predsednica Vlade Srbije.
Najzad, hteo bih da se pitanjem obratim ministru unutrašnjih poslova, Gašiću, koji je ovde nekoliko dana, sa više ili manje uspeha odgovarao na primedbe i prigovore o njegovom poslovanju. Pitam ga – da li je svestan šta je učinio onim što je ovde izgovorio, pred svima nama i pred milionskim auditorijumom, rekavši da se ubica Olivera Ivanovića zna i da se nalazi pod zaštitom, nije rekao jedne strane države, nego je rekao Nemačke. Na šta je posle 24 sata usledio šamar iz nemačke ambasade i taj šamar nije pao na čisto liste Bratislava Gašića samo, nego je pao na lice naše zajedničke domovine, na lice ove države.
Da čak nije kriv ni za „Jovanjicu“, ni objektivno odgovoran za ove zločine odnosno ubistva koji su se dogodili, da nije kriv ni za šta, samo to što je uradio u ovoj prilici, pred svima nama, dovoljno je da ne bude dostojan da bude ministar unutrašnjih poslova ove zemlje. Zahvaljujem.
