Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, 3. i 5. maja Srbija je doživela veliki šok, ali i veliko otrežnjenje, pogotovo kada govorimo o politici, jer država je u tom trenutku prontno reagovala i na zahteve roditelja koji su izgubili svoju decu u tragičnom piru koji je bio 3. maja i 5. ali i donela prontno 10 mera kojima je trebalo u stvari da odreaguje, pre svega da se ožale žrtve, da pomogne roditeljima u tom trenutku i na kraju krajeva da učini sve da se tako više nikad ne ponovi.
Ono što je hronologija događaja pokazala i ovih poslednjih mesec dana koje imamo prilike u parlamentu da razgovaramo to je da su negde maske pale kada pričamo uopšte o tome zašto su počeli protesti, šta su razlozi, ko su inicijatori protesta, jer kada vi pozovete ljude koji su potpuno u šoku, skrhani bolom, koji se ne mire jednostavno sa nedostatkom svojih najbližih, onda kreće taj osećaj krivice, pokušaj opozicionih lidera tzv. da izmanipulišu taj osećaj ljudske krivice i samokrivice, možda smo mogli i nešto više da uradimo, je prebačaj bio na Aleksandra Vučića i na politiku Vlade Republike Srbije.
Dosta je ljudi izašlo upravo zbog toga, tog osećaja krivice i šoka, ali niko nije izašao zbog toga što je zaista u tom trenutku podržavao Bakića, Vidojkovića i Brkića, koji su pozivali u tom trenutku, trećeg dana žalosti u Srbiji, na konkretno nasilje, počev od porodice Aleksandra Vučića, pa na dalje. To je jednostavno nedopustivo.
Na kraju krajeva, i premijerka je ovde u parlamentu rekla da kada su došli stručnjaci iz Norveške da su glavom bez obzira pobegli jer su rekli da je prva stvar da bi se lečilo društvo od velikih ovakvih masovnih ubistava je jednostavno ne politizovati ovu temu.
Sad ja vas pitam – ako je 2002. godine u Leskovcu stradalo sedmoro ljudi u tragičnom masakru, 2007. godine u Negotinu devetoro, jel za to bio kriv gospodin Tadić? Da li je trebao narod onda da izađe na ulice, i tadašnje opozicione stranke?
Kada je orman pao na dete kada je gradonačelnik Beograda bio gospodin Đilas, u jednom beogradskom vrtiću koji je renovirao grad Beograd, jel tada trebala opozicija da izađe na ulice i politički to da kapitalizuje? Naravno da se mi time nikada nismo bavili i da to nikada ne treba da bude uopšte princip i da to treba da bude jedna sramota sa kojom jednostavno politička scena više nikada ne treba da se susretne.
Mi treba u društvu da sprovedemo jedna konsenzus u kome treba da razgovaramo o ovakvim temama. Pre svega na mnoge stvari, na mere niste odgovorili kao opozicija. Niste dali, pod jedan, na tim protestima ni roditeljima da uzmu reč. Pod jedan. Pod dva – niste se uopšte osvrnuli na to, na inicijativu građana da se ugasi Tik Tok, nego ste brže bolje uplatili reklame vaših političkih lidera da se reklamiraju na tim društvenim mrežama. Čak i te društvene mreže i dan danas zloupotrebljavate i držite, otprilike, tenziju da biste što više ljudi pozivali na proteste.
Znači, jednostavno imate tu političku potrebu da kapitalizujete tuđu nesreću i da tu političku nekrofiliju svakodnevno plasirate ovde u parlamentu. To smo videli i danas. Verujte mi da ta morbidna politika nikada nikome ništa dobro nije donela. Neće ni vama doneti zato što narod prepoznaje suštinu i ciljeve bilo kojih protesta.
Bitno je da kada pričamo o zahtevima i današnjoj tački dnevnog reda moramo da ponovimo da su ovi zahtevi isključivo politički, iako se mnogi politički lideri ovde kriju iza naroda, pod znacima navoda, i ne smeju da izađu da budu ispred tog naroda kad vode te proteste upravo zbog toga što shvataju da taj narod njih i ne podržava.
S druge strane, kada govorimo o političkim protestima i kada govorimo o političkim zahtevima, prvo smena REM-a bi bilo jedno pravno nasilje. Vi vrlo dobro znate da se REM bira ovde u parlamentu, da ima 13 članova REM-a. Samo dva idu na predlog poslanika i Odbora za kulturu, 11 se bira na osnovu udruženja, svako udruženje bira svog predstavnika. Zamislite kada bi sada mi kao poslanici uzeli da rušimo, praktično, predloge tih udruženja, pa ko smo mi da to radimo? Znači, mi bi vršili jedno pravno nasilje kada bi na ovaj način, kako ste vi to predložili, radili. Praktično je nemoguće to uraditi.
Kada govorite o uređenju medijskog prostora, o cenzuri, mi smo imali prilike ovih mesec dana da vidimo da suština gašenja, vašeg zahteva gašenja tv „Hepi“ je u stvari u tome da se, kako vi kažete, smanji ruski uticaj, a na svim tim televizijama ove desničarske partije su za prošle izbore svakodnevno se pojavljivale da bi ušle ovde u Skupštinu. Sada ćute o tome.
S druge strane, kada pričamo o televiziji „Pink“, pa mi smo juče čuli, u stvari, da gospodin Željko Mitrović jako dobro sarađuje sa gospodinom Šolakom, da je, u stvari, prodao za 30 miliona evra „Pink“ Bih i Crne Gore, da je otkupio od Đilasa ovde da bi postao većinski vlasnik televizije „Pink“ ovde. Znači da je u pitanju, očito, neka konkurencija i da ste vi u stvari zastupnici te konkurentske prednosti koju bi Šolak trebao da ima.
Znači, uopšte se ne radi ni o televiziji „Pink“, ni o televiziji „Hepi“, ni o Aleksandru Vučiću, ni o politici SNS, nego isključivo interesima koje vi ovde zastupate, određenih centara moći.
Kada govorimo uopšte o ostavci gospodina Gašića, pa vrlo je simptomatično da na vašim protestima se pojavljuju ljudi koji su funkcioneri, odbornici Skupštine grada Zagreba. Na kraju krajeva, imate posle toga jedan tvit NATO lobiste Felingera, koji kaže: „Došlo je vreme za srpsko proleće, došlo je vreme za revoluciju u Srbiji“.
Na kraju krajeva, imate pozdrav Kurtija koji se raduje takvim protestima. U tom trenutku vi tražite ostavku ministra unutrašnjih poslova. Znate, mnogo je slučajnosti na jednom mestu i takve slučajnosti Srbija prepoznaje. Predsednik države i Vlada Republike Srbije traže jednostavno stabilnost, sigurnost i mir upravo u trenutku kada Srbi na KiM su pod najvećim terorom Aljbina Kurtija. One proteste koje treba podržati danas u Srbiji su protesti koje Srbi sprovode u Mitrovici i kojima se bore za svoja prava da žive koliko-toliko u miru i da se formira ZSO da bi mogli da osiguraju svoj normalan koliko-toliko život u svojim ognjištima.
Na kraju krajeva, zaista predaja nije opcija i ono zbog čega Srbija treba da se bori, to je zaštita srpskih nacionalnih interesa. Hvala.