Da li ste se zato javili?

Ministre Mali, vi ste govorili o tome da ja ne bih trebalo da govorim o Kosovu i Metohiji ovde u Skupštini Srbije, a ne samo ovde u Skupštini Srbije, ja svuda i na svakom mestu govorim o tome koliko su građani Srbije koji žive na Kosovu i Metohije ugroženi upravo zbog ekstremističkog režima Aljbina Kurtija kažete, i ja mislim da nije trebalo uopšte vi da se bavite tom temom, jer očigledno puno ne znate o tome, treba da pustite ministra Dačića da govori o tome, vi govorite da su pregovori izmešteni da je Kosovo izmešteno iz UN, pa evo za par sati je sednica Saveta bezbednosti UN o Kosovu.

Znači, ne znate ništa o tome ministre, a govorite o tome. Pustite ministra Dačića da se time bavi i trebalo je on da ide večeras u Njujork na sednicu Saveta bezbednosti, nego što je otišla Ana Brnabić.

Čuo sam vas, takođe ste govori o brojkama volite to da radite niste opovrgli da u narednoj godini planiramo, planirate da se zadužite skoro deset milijardi evra, a sa druge strane govorili ste, čini mi se da ste rekli da je izgrađeno 142 bolnice od kada ste vi na vlasti, ako se ne varam rekli ste 142? Da, evo kada ste kod brojki već 76.082 lica nalaze se na listama čekanja u Srbiji na današnji dan, 76.082 lica od toga na pregled glave CTT pregleda glave čeka 536 lica, od toga na operaciju katarakte čeka 20.104 lica, od toga na ugradnju kolena čeka 19.986 lica, na ugradnju kuka čeka 14.122 lica.

Znate šta ministre u privatnim bolnicama sve to može odmah bez čekanja, ali za pare, zato što ste stvorili bogatu i povlašćenu elitu kojoj vi pripadate kojima je to dostupno, a običnim građanima to nije dostupno.

Priveli kraju?
Gospodine Gajiću, vi ste zadovoljni trajanjem replike, nivoom demokratije, vidim da jeste?
Reč ima potpredsednik Vlade, Siniša Mali.

Hvala puno. Lepo sam se ja izrazio, samo vi nećete da čujete, dakle kada sam govorio o pregovorima koji su vođeni u UN i koji su izmešteni na teren EU, ja sam o tome govorio, zaslužan za to je Vuk Jeremić i zbog toga imamo situaciju koju imamo.
Sada ću da vam pročitam, evo dve interesantne izjave, prvi je bivši predsednik Kosova, Fatmi Sejdiju, kaže – sećajući se šta se dešavalo iza kulisa pred početak dijaloga Beograda i Prištine, govorio je o molbi koju je uputio tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić.
Pa kaže, rekao je da je Srbija već znala tada da će se pitanje Kosova okončati nezavisnošću i Jeremić nam je na sastanku rekao da ne saopštavamo sve to, dok se ne završe izbori i dok Tadić ne postane predsednik, dakle tako je Vuk Jeremić branio Srbiju i interese Srbije, a onda osim onoga što sam govorio o Kurtiju, što je pak hvalio Vuka Jeremića, osim toga što je „Hvala Vuče“ bilo na naslovnoj strani albanske Gazete, Hašim Tači kaže, stav Međunarodnog suda pravde za koji je znamo zaslužan Vuk Jeremić, doveo je do međunarodne pobede Kosova i mišljenja legaliteta deklaracije nezavisnosti Kosova je jedna od naših najvećih pobeda. Eto to je rezultat vašeg rada i rezultat vaše brige kada se zaduživanjem i kada se pričama o zaduživanju, a ja ne opovrgavam ništa što ste vi rekli.
Dakle, postoji mogućnost da se zadužimo 10 milijardi, a možda se i nećemo zadužiti 10 milijardi, jer ste izbegli da kažete da je takođe u budžetu, predviđeno i vraćanje dugova u iznosu od 4,5 milijarde.
Takođe na računu imamo i još 5 milijardi evra koje možemo da isplatimo i koje možemo da uložimo u te investicije i da ne potrošimo nijedan dinar, ali sam vas zato vratio na početak i lepo objasnio koji podatak i šta treba da gledate, a to je udeo javnog duga u BDP, naredne godine, udeo javnog duga BDP Srbije 51,7 posto, dakle opet daleko ispod nivoa mastrihta, opet daleko ispod nivoa i mnogo razvijenijih i većih zemalja od nas, i opet daleko ispod proseka evrozone i opet isključivo se ulaže taj novac od čega građani Srbije imaju koristi, a to su prevashodno i putevi i bolnice i škole i lekovi i brze saobraćajnice i sve ono što menja Srbiju i što našoj deci omogućava bolju budućnost. Hvala puno.

Hvala vam.
Reč ima prvi potpredsednik Vlade.
Izvolite.

Hvala.
Želim samo apropo ovoga što je bila tema malopre vezano oko pregovora, odnosno dijaloga u Briselu.
Znate, mada nisu tu Dveri i Zavetnici koji govore o novim ljudima, ja ne pripadam tome i uopšte se ne stidim. Ja se ponosim da sam u ovu zgradu prvi put ušao 1992. godine i nisam ni izlazio i neću.
Delujem sveže. Čak sam dobio i jubilarnu nagradu sindikalnu za 30 godina rada. Ne, nije sat, toga više nema. To je bilo u socijalističko vreme. Sada je, ja mislim, plata i po ili tako nešto.
U svakom slučaju, mislim da su dve strateške greške napravljene. Znate, možemo mi sada da govorimo o Kosovu i Metohiji i da se vraćamo vekovima i decenijama unazad. Mogu i da govorim i o onome što je Milica Đurđević rekla i o Rankoviću kao stranka koja je nekada bila komunistička, ali mogu i da govorim i o odgovornosti srpskih komunista u odnosu na srpski nacionalni interes i prihvatanje Ustava iz 1974. godine, što smatram da je sasvim u redu i korektno da kažemo da je to bilo veoma štetno i da je to loše što je uradila komunistička partija, odnosno, pre svega, srpski komunisti.
Mogu da govorim, ali to je isto vezano za Kosovo i Metohiji, i o tome da li je Slobodan Milošević na najbolji način vodio nacionalnu i državnu politiku, odnosno da li je mogao da se izbegne rat ili je ultimatum iz Rambujea bio takav da se praktično nije mogao izbeći sukob, jer je tu bila ideja da se… i to je ubačeno bez saglasnosti i bez uvida cele kontakt grupe, takozvane, bez saglasnosti Rusije, da se posle tri godine Kosovo može izjasniti i o nezavisnosti referendumom, što bi značilo tada, da je to prihvaćeno, da bismo se mi složili sa tim praktično da na osnovu tog mirovnog sporazuma Kosova postane nezavisno.
Mogu i da kažem da je greška bila i ta što ćete bez ikakve politizacije svega toga, mislim da je strateški isto napravljena greška posle 5. oktobra, kada se tadašnja Savezna Republika Jugoslavija prijavila, odnosno zatražila članstvo UN kao nova država.
O tome se izjašnjavao čak i Vlatko Jovanović, tadašnji šef misije naše u UN. Vojislav Koštunica je potpisao taj zahtev, jer je, tako je rečeno u UN, to jedini način da izađemo iz prethodne situacije, a prethodna situacija je bila da smo mi bili suspendovani kao članovi, ali smo plaćali članarinu.
To ima posledice po državno-pravni kontinuitet, pa sad i oni koji prate odnose sa Kinom znaju da zbog toga Kina i dalje još nije utvrdila tačan datum uspostavljanja diplomatskih odnosa, jer oni su uspostavljanje 55. godine, čini mi se sa bivšom Jugoslavijom, ali oni računaju sada, ako gledaju UN, mi smo od 2000. godine članovi UN. Znači, maltene, prethodno nismo ni postojali.
Isto tako možemo da postavljamo i pitanje svih pregovora koji su vođeni do 2008. godine na raznim mestima,zašto tada nije izbegnuta nezavisnost Kosova i da tražimo odgovornost među našim pregovaračima, kao što je neko tražio odgovornost kod Slobodana Miloševića.
U svemu tome, u stvari, vidite jednu konstantu, a to je da su svi ti problemi o kojima govorima, problem separatizma, secesionizma i, na kraju krajeva, moram da kažem da smo i tu napravili grešku 2000. godine, posle pada Miloševića je došlo do pobune na jugu Srbije i nisam čuo ni da smo mi mnogo govorili o tome, a ni međunarodna zajednica, da su tzv. oslobodilačku vojsku Preševa, Bujanovca i Medveđe nazivali terorističkom organizacijom. Čak su insistirali, OEBS je na tome insistirao, da se potpiše sporazum sa teroristom.
Jedna od tih grešaka jeste bilo i to pitanje obraćanja Međunarodnom sudu pravde zbog pitanja kako je postavljeno i druga, zbog prebacivanja pregovora, odnosno dijaloga u Brisel.
Sada, budimo iskreni, jer sam lično i svedok toga, Vlada Republike Srbije, odnosno Srbija je podnela dva predloga rezolucije Generalnoj skupštini. Prvi koji je usvojila Vlada uopšte to nije bila tema. Tekst novi je promenjen dok je Vuk Jeremić bio na putu ka Njujorku i podnet novi zahtev rezolucije, o čemu je Vlada odlučivala telefonskim putem.
Znam iz iskustva da mi je Vuk Jeremić tada rekao da ga je sramota zato što bi prvi tekst verovatno prošao u Generalnoj skupštini. Da li je to istina? To je istina.
Znači, od toga ne treba bežati. Treba se suočiti sa tim. To je bio direktan dogovor Ketrin Ešton sa tadašnjim rukovodstvom Srbije, sa Borisom Tadićem i sa ne znam ko je još bio…
Međutim, šta se tu desilo? Na samom glasanju u Generalnoj skupštini, tada nisam bio ministar spoljnih poslova, pa ne znam sve te detalje, ali to možete da vidite u arhivi UN. Na samom glasanju, iako je to sve kao bilo dogovoreno, SAD i Velika Britanija nisu glasale za taj predlog koji je Ketrin Ešton podnela. To je bio zajednički predlog EU i Srbije, što je kod Ketrin Ešton tada izazvalo veliku ljutnju itd. Rezultat svega toga je bio, pošto se to dešavalo 2012. godine, početak dijaloga u Briselu. Taj dijalog u Briselu, ja sam na prvom sastanku tražio da se razgovara o političkoj suštini toga. Na prvom sastanku su rekli – to nije uopšte tema. A što nije tema? Ne da nije tema zato što je to nesporno, nego sa našeg stanovišta ako neko misli da je to bilo nesporno da je to očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije, to nije tačno. Za njih je bilo nesporno, jer su smatrali da je to pitanje već rešeno i tada počinju svi ti razgovori u Briselu. To je puna istina i mislim da oko toga nema nikakvog razloga da sada govorimo drugačije. Odgovornost je što smo takav predlog podneli.
Oni su ga generalno prihvatili kao naš zahtev i sada je veoma teško vratiti dijalog u UN.
Tačno je da UN raspravljaju kroz Savet bezbednosti, ali bilo je četiri puta godišnje. Svaki put traže da se smanji. Sada se smanjilo na dva puta. Hoće da bude jednom, pa hoće da ukinu totalno, da se o tome uopšte raspravlja, ali mislim da je veoma važno da svi ovde znamo i da to ne zaboravimo, da, bez obzira na naše političke razlike, suština problema na Kosovu i Metohiji nije nijedno rukovodstvo Srbije, nego separatizam, secesionizam i terorizam, nasilno odvajanje dela naše teritorije kroz oružani ustanak, odnosno oružanu pobunu i to je naše međunarodno pravo i obaveza ne samo po našem Ustavu, nego i braneći međunarodno pravo da se za to zalažemo i ja sam zato i na početku rekao da ovo rukovodstvo Srbije se dosledno pridržava te politike od 2012. godine i od kad su taj dijalog prebacio u Brisel.
Hvala vam.

Hvala vam.
Idemo dalje.
Reč ima Milivojević Srđan.

Poštovani građani Srbije, dobro pogledajte ovaj balon. Ovaj balon na kome piše - Vučiću odlazi, na najbolji mogući način simbolizuje ovaj budžet. Previše ničega je stalo u ovaj budžet i previše ničega kad se negde smesti, kad tad mora da pukne. Može da pukne na dva načina. Prvi je, pošto imamo posla sa mega lažovima, oni mogu ovaj balon da duvaju do iznemoglosti i on će pući. Istorijska pravda je da 17. decembra građani Srbije uzmu olovku i probuše ovaj balon i da mu kažu - konačno si čoveče pukao.

Dakle, nismo smo se videli par meseci. Za par meseci koji su prošli od one poslednje sednice, na kojoj smo vas probali da sprečimo da donesete one poreze i harače kojim opterećujete trudnice, penzionere, majke sa malom decom, kada smo probali da vas sprečimo da opljačkate građane Srbije. U međuvremenu desile su se neke veoma neprijatne stvari. Jedan dečak je zaklan, ubijeno je još nekoliko dece, jedna devojčica je ubodena, pucalo se ispred osnovne škole u Užicu, uhapšen je Radoičić, pušten je Radoičić, desila su se ubistva žena. Parizer je pojeden, i to onaj parizer koji je umotan u Banjsku.

Budžet koji danas imamo pred nama pokazuje da SNS ništa nije sveto, samo bruto i neto i koliki je njihov deo.

Ovaj što dobacuje da nije meni lako, pa, nije mi lako jer jedna sekunda govora ministra finansija nas košta 56 evra, jedan sat nas košta 201.600 evra, toliko se Srbija zadužuje na sat, za 10 sati danas potrošio je dva miliona i 600 hiljada evra narodnih para i meni nije lako zbog toga i nije mi lako da to objasnim građanima Srbije.

Ovaj novi budžet sastavljen od povećanih akciza, poreza i nameta i drugih naprednih harača, jasno nam kaže da će poskupeti ponovo i struja, da će poskupeti i potrepštine i potrošačka korpa. Hvala Bogu, pa će plata ostati ista, bar neka kakva takva stabilnost.

Ali, da pitam ja vas sada o kakvom vi bre budžetu pričate posle Banjske, posle Belivuka, posle Mladenovca, posle Ribnikara? O kakvom budžetu pričate posle svedočenja žandarma Vučkovića, koji vam je kazao da ste mafija? Šta vi pričate o budžetu? Kakav bre vaš budžet? Vama da damo pare? Gde na svetu lisica čuva kokoške? Pa, nigde. I vi bi da brinete o budžetu posle ovih svedočenja. Pa vi još niste podneli ostavke. Vi čekate da se usvoji budžet, još vam je malo para, još hoćete para u narodni džep, iz narodnog džepa u svoje džepove, pa onda da idete na izbore.

Da vas pitam, gde vam je ovde logoreična premijerka Ana Brnabić? Što nije došla da brani budžet? Šta, već ste je otpisali? Već će Siniša Mali da bude novi premijer, ona je nepotrebna? Ona Ana Brnabić koja je rekla da je potomak Nemanjića. Pazite, Ana Brnabić potomak Nemanjića. Pa, hvala Ani Brnabić i Vučiću, svi smo mi Nemanjići. Neko nema za struju, neko nema za hleba, neko nema za granu. Kakvi bre Nemanjići, vi ste punišići bre, vi ste puni kao brod, kao onaj brod koji Vučić kaže plovi taj brod, plovi sigurno po uzburkanom moru. Pa, plovi taj brod, pa nama na brodu je muka, pa nam je muka, pa nikako da nam prođe od vas.

Šta radite, bre, ljudi, sa ovom zemljom? Kaže sada - Ana Brnabić nije ovde, menja je cela Vlada, odlazeća Vlada. Gde vam je na balkonu Radoičić? Gde je taj čovek? Šta je, stidite ga se sad? Nije došao da pojačava, da viče – Aco, Srbine, da tapše? Gde su one vedete sa balkona, koje su ovde dovodili? Šta je bilo? Gde je Radoičić? Šta, da nije sa ovog broda koji sigurno plovi ponovo prešao na Pacolijevu jahtu?

Znate li, građani Srbije, da ove vedete koje brane Kosovo, brane ga tako što piju šampanjac na Pacolijevoj jahti i dogovaraju pošto Banjska? I šta ćete sada? Šta ako se Radoičić dogovori, pa da progovori? Pa, kaže – ej, skinite mi sankcije američkog ministarstva finansija, ja ću sve da vam ispričam i kako sam došao, dobio posao sa strujomerima i koliko je tog posla od strujomera trebalo da se daje na Kosovo, ja ću vam reći ko mi je dao pušku i snajper. Jeste mu razdužili oružje? Jel se naoružan vratio u Beograd? Hoćete tako naoružani i sa onim arsenalom da čuvate glasačke kutije?

Pa, nećete da postavljate lokatore, nego ćete da polažete zakletvu. Ta Srpska lista je položila zakletvu nad Kurtijevim ustavom. Evo, kad držim Kurtija, oni staju mirno ispred gazde. Pola ih pošlo da ustane kad sam rekao Kurti. Bar u pod da gledate kad vam spomenem gazdu. Ne, vi ste ponosni koalicioni partneri Aljbina Kurtija. I vi ćete da branite Kosovo i Metohiju? Kako vas bre nije sramota?

Kaže – Radoičić heroj Srbije, pa mu onda pokazuju kuću. Gledajte ljudi kako izgleda kuća Živojina Mišića, vojvode koji je branio Srbiju. Vidite kako izgleda kuća Stepe Stepanovića, vojvode koji je branio Srbiju, koji je prolivao krv da bi ovi naprednjaci tu krv prodavali za kilo čvaraka i špricer i kavrumu. Pogledajte kako izgleda kuća Stevana Sinđelića, vojvode iz Prvog srpskog ustanka. A ovako izgleda Radoičićeva kuća. Pogledajte, bazeni, heliodromi. Ima se, može se, asfaltira se po Srbiji, pravi se na Gazivodama, asfaltira se sa Kurtijem.

Ovako će tebi da izgleda kuća. Vidi ovo, ti što dobacuješ, ovako. Ovo je Zabela. Tu ćete svi da idete. Dobro pogledajte ovu sliku. Tu ćete vi. Tu ćete da imate glavni odbor i sednicu Vlade posle 17. decembra.

Evo snimak danas iz Zabele. Raduju vam se drugari što dolazite. Imate već istureno odeljenje. Nemojte ništa da brinete.

Vi ćete da pričate nešto građanima Srbije. Građani Srbije 17. decembra biramo ili SNS mafija ili Srbija. Izbor je mnogo lagan. Nemate uopšte potrebe da razmišljate šta ćete zaokružiti. Pogledajte koliko ih je stalo pod zastavu mafije. Tu je i Belivuk, tu je i Šarić, tu je i škaljarski klan i kavački klan i avački klan i Dijana Hrkalović, sve su stavili, i kurtinčići i murtinčići i Kurti, njihov gazda i šef, svi su stali pod steg Srbije. Nikada Srbija nije imala ovakvu Vladu i ovakvu vlast koja ovako mrzi državu i narod. Prvi put u istoriji civilizacije jedna Vlada ovako mrzi i prezire sopstvenu zemlju i sopstveni narod. Ja sam siguran da se vi budite svakog dana samo sa jednom mišlju – šta ću danas da radim ovom nesrećnom narodu, kako ću danas da se iživljavam nad njim. To je vaša politika, s time vi izlazite na izbore.

Ali, sudeći po plakatima koje lepite po Srbiji, pa malo vam je gazda Kurti, morali ste i Pavelića da pozovete u pomoć, vašeg ideologa, vašeg poglavnika. Ljudi, građani Srbije, jeste li videli plakate sa ustaškim simbolima po Beogradu, izlepljene na dan najvećeg masakra na Baniji počinjenog od strane ustaša u Drugom svetskom ratu? E, to ovi lepe, da bi prokazali Pavla Grbovića. Oni lepe ustaške simbole i ponose se time. Kako vas, bre, nije sramota? Ustaške simbole po Beogradu. Vi, sram vas bilo, pa vam se još i divi onaj Dabić, kaže – vidi kako smo lepo pokazali ove ustaške simbole.

Kako te nije sramota, bre? Hej, u Beogradu, posle milion poklanih Srba, to da radite Beogradu? Pa, sram vas bilo. Pa, Pavelić iz groba da ustane, on bi vas uzeo za doglavnike. Kako vas nije sramota? Jeste li se smirili?

Građani Srbije, svi jahači apokalipse su u sedlu. Tu je i peti jahač apokalipse, Aleksandar Vučić, vođa tog čopora. Svi su čopori ustali protiv Srbije. Ali, ako mislite da nema nikog sa ove druge strane, e, pa, znate, mi smo razumeli poruku onih hiljada i desetina i stotina hiljada okupljenih građana Srbije.

Vidite ovaj grb što stoji iznad Orlića, e tu se nalazi grb sa četiri ocila koji kaže – samo sloga Srbiju spasava. Složni smo, ujedinićemo se, pobedićemo vas, ako se ikada usudite da raspišete izbore, ako se ikada usudite da raspišete izbore, jer ste u panici, jer je frka.

Kažete, tajkunska lista. Jeste, vi ste tajkunska lista. Kao što su se nekada vrteli snimci šta radi član Veljka Belivuka, tako se danas vrte snimci kako vas vaši tajkuni lupaju i šamaraju, kako vam lupaju čvrge, kako vas postrojavaju kada ne dobiju ono što traže. Nikada Srbija nije bila u raljama mafije i tajkuna, kao kod vas. Šalju nam snimke kako vas ponižavaju, audio snimke nam šalju kako vas šalju po doručak, kako vas teraju da stojite mirno, zato što niste obezbedili dozvole koje ste obećali, a idu beogradski izbori.

Kako smo doli do toga da od kanala Beograd – Solun, od fabrike čipova, od svih onih čuda koja su obećana, od one promocije da ćemo u Kinu izvoziti svinjske noge, svinjske uši i pileće nogice, dođemo do parizera. Kako smo došli?

Evo ga Orlić u kampanji se slikao kako vozi leteći automobil. Ateriraćete u Zabeli sa tim letećim automobilima, odmah da vam kažem, svi do jednog. Tamo će biti autodrom gde ćete vežbate vožnju.

Kako smo došli dotle, zaista? Došli smo preko toga da nam nudite parizer, nama parizer, a pogledajte građani Srbije ovu gozbu na slavi Srpske napredne stranke. Da li vidi neko ovde parizer na slici? Pa, ne. Za njih su bifteci i vina od 10.000 evra i 16.000 evra, a za vas je parizer i za nas je parizer, pa onda mi kaže ovde žena koja radi u Skupštini za platu od 30.000, pa ja kad bi deci davala po 100 grama parizera svakog dana, imam troje dece, ne bi mi pokrilo 29.000 dinara. Sram vas bilo. Rugate se narodu sa parizerom. Kako vas nije sramota?

Jeste, evo vam ga šef Aleksandar Vučić večera u restoranu u Njujorku pingus, 6.000 dolara je dolara je večera. Taj pošteni čovek što ima platu od 1.000 dolara može da zaradi za ručak od 6.000 dolara. To je onaj što je rekao – napadnu li naš narod, neće biti kreni, stani, nisam ja ni Milošević, ni Tadić. Nisi. Ti si službenik Aljbina Kurtija i predao si mu i Banjsku i sever Kosova.

Skroman narodski predsednik Aleksandar Vučić sa platom od 1.000 evra. Ima sako od 3.000 evra. Trka se sa Erdoganom. Erdogan ima bar državu koju ne prodaje. Lako je njemu.

Kako je to moguće? Moguće je. To nam je rekla vaša bivša ministarka koje ovde nema. Evo ova Zorana Mihajlović – Srpska napredna stranka je postala džuboks za bogaćenje i bahaćenje pojedinaca iz redova SNS. To kaže onaj koji je do juče sedeo ovde u Vladi. Sada je napadate, jer će možda da formira stranku, pa će opet sa vama ponovo.

Moram da kažem nešto. Odakle pare za vino od 16.000 evra? U budžetu ste namenili projekat Ekspo, 12 milijardi bez tendera, 12 milijardi bez tendera. Ljudi, pa vi ste naglavačke skočili u narodni novčanik, pa vi ste naglavačke skočili. Vi otimate od naroda kao Ali-baba. Mi to nismo imali u istoriji. To u istoriji nismo imali.

Nisam vas čuo dobro. Glasnije dobacujte, nemojte da se stidite. Ja kada pomenem Kurtija, stajete mirno, kada dobacujete šapućete. Dobacujte muški, brate, hrabro, a frka zbog izbora pa se šapuće, a? Tek će da šapućete, a neki će i da pevate, a u Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Da bi vi legalizovali ovu situaciju koju sada imamo, najgori ministar informisanja u istoriji Srbije, Aleksandar Vučić, pre 25 godina, 20. oktobra 1998. godine, doneo je najsramniji Zakon o informisanju. Sada je rešio da pretekne sam sebe. Znate kako se prošli put završio Zakon o informisanju? Da li se sećate rečenice –osvetiću se kad tad za laži koje o meni izgovara Slavko Ćuruvija. Ovako se to završilo. Ovako. Dobro pogledajte. Nemoj da gledate u pod. Znam da vas je sramota. Slobodno dignite glave. Niste na optuženičkoj klupi, tamo ćete tek da stignete.

Milivojeviću jer me slušate?
Kontrolišite se bar malo. Kontrolišite se bar malo.

Sada, gospodine Orliću, hoćete ovo da uradite, da ugasite N1. Što gasite N1?

Meni kažu da kada Žaklina Tatalović uđe na Andrićev Venac da postavlja pitanja, pa tri dana nema bensedina u apotekama oko Andrićevog Venca. Ne mogu da smire čoveka. Ne možete da ga smirite. Nema bensedina, potroši čovek mesečno sledovanje.

Dakle, građani Srbije ide 12. decembar. Dvanaesti decembar ima prvo, važniji, jedan datum. Tada će početi neka izborna ćutnja. Tada ćete neke od ovih ovde ljudi što me ispravljaju poslednji put videti na Javnom medijskom servisu. Posle toga gledaćete ih na televizijama sa nacionalnom frekvencijom iz sudnice Specijalnog suda.

Sedamnaestog decembra, građani Srbije sviće nad Srbijom. Mi smo svi zajedno ovde upalili baklju slobode. Ja vam sada kažem, građani Srbije, za nama i ne bojte se tmine, jer tmina je tamo, sunce je ovde, svetlo je ovde i zato, građani Srbije, samo hrabro i odlučno i neka još milion ljudi upišu u birački spisak, na tako lažnim izborima ne mogu da pobede istinu, pravdu i slobodu. Poručujem vas, posle tih izbora neće biti mosta gde će se sresti dobro i zlo, pravda i nasilje, mudrost i gluposti. Nemojte da gledate ka ovim redovima, ovde za vas mesta nema.

Građani Srbije, zastave slobode lepršaće u vašim rukama, malo aplauz da čujem, neka se zemlja otvori i neka progovore nebesa. Kraj je tiranije SNS! Dole tiranin! Živela slobodna Srbija!