Uvažena predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, pažljivo sam pratio izlaganja vezana za sudske takse i moramo da naglasimo da, ponavljam, zadnji put su sudske takse menjane 2009. godine.
Mnogo je vremena od tada prošlo.Ni tad, a ni sada te sudske takse nisu velike iz jednog prostog razloga, što uvek se prati i situacija i sposobnost, kao i dostupnost pravde građanima.
Kada o tome govorimo, Srbija kao zemlja članica Saveta Evrope i potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima sigurno prati član 6. Evropske konvencije, ali ono što je mnogo značajnije, a to je praksa Evropskog suda kada govorimo o dostupnosti pravdi, jer član 6. govori o pravu na pravično suđenje koje podrazumeva i pristup pravdi.
Taj član je mnogo širi. On govori i o kvalitetu suđenja, o ujednačenoj sudskoj praksi kao i o materijalnim uslovima pravosuđa.
Kada govorimo o sudskim taksama, jasna je praksa Evropskog suda koja kaže da sudske takse moraju da prate standard, da ne mogu da budu demotivišući u smislu da građani nemaju pristup pravdi. Jedini neki slučajevi u praksi Evropskog suda, kada govorimo o pristupu pravde, jeste kada su te takse, recimo, bile za fizička lica i za sporove gde su fizička lica u pitanju bila 12 prosečnih plata. To u našem slučaju sigurno nije.
Druga stvar, Srbija tradicionalno ima široko postavljeno, a to je vezano za oslobađanje od sudskih taksi i vrlo je to široko postavljeno i kada govorimo o socijalnim kategorijama i praksa sudova u Srbiji je vrlo jasna, a to je, recimo, da taksa nikada neće moći da ugrozi materijalni položaj lica koja trebaju tu taksu da plate i to je vrlo jasno i u ovom zakonu, ali i u sudskoj praksi sudova u Republici Srbiji o čemu se jako vodi računa.
Srbija je jedna od retkih zemalja koja ima da taksa se plaća na kraju postupaka, da je nemate kao u dosta zemalja u Zapadnoj Evropi, a to je da taksa mora da se plati pre bilo kakvog otpočinjanja postupka, tako da su to sve uslovi kojima mi govorimo o sudskim taksama i nikako ne možemo reći da imamo ugrožavanje građana ili da su građani onemogućeni pristupu pravdi, pošto to jednostavno nije tačno.
Što se tiče same granice, odnosno pomeranja granica zastarelosti, ona je usklađivanje sa Zakonom o porezima i poreskoj administraciji, jer takse ulaze u javne prihode i obaveze iz Zakona o porezima i poreskoj administraciji, a to je sve predviđeno i članom 114. ovog zakona koji govori o tome da su to javni prihodi.
Svi javni prihodi, po ovom zakonu, rok zastarelosti je pet godina i ovo pomeranje predstavlja usklađivanje sa zakonskim okvirom u Republici Srbiji, tako da ovo nije nikakav rok koji je neko nešto tako smislio, nego je jedno usklađivanje sa zakonima u Republici Srbiji i o rokovima zastarelosti javnih prihoda koje ostvaruje Republika Srbija.
Ponavljam, što se tiče samog povećanja, sve je izvlačeno iz konteksta i govorimo više o nečemu što su upravni sporovi, gde nemamo predviđene vrednosti spora, a to sigurno nisu, da kažem, uobičajene stvari i uobičajeni sporovi, tako da sama povećanja taksi sigurno neće dovesti ni do ugrožavanja, ni do pristupa pravdi.
Kada govorimo o nekim osetljivim kategorijama, kao što je ostvarivanje prava na izdržavanja građana, na zakonsko izdržavanje, ta lica su oslobođena plaćanja taksi.
Takođe, kada govorimo o sporovima veznim za radne odnose, isto tako ovim zakonom je predviđeno, a to nije ni menjano da su ta lica oslobođena plaćanja takse kada govorimo o radnim sporovima, o traženjima na povratak na rad itd, tako da nemojmo govoriti o tome da ovaj zakon širi krug lica ili onemogućava posebno osetljivim kategorijama pristup pravdi.
Udar na građane, tako da toga jednostavno nema i o tim pitanjima, jednostavno, nije u ovom zakonu ni bilo reči, niti su ti standardi menjani.
Kada govorimo o rasporedu prihoda vezanih za sudsku, tužilačku administraciju, to je ono što sam i ovde u uvaženom domu nekoliko puta pomenuo, to je čitava jedna armija ljudi koji stoje iza presuda, iza čitavog rada pravosuđa. Ovo jeste jedan od načina da poboljšamo njihov materijalni položaj i ne samo materijalni položaj nego i uslove u kojima ti ljudi rade. Povećanje se odnosi ne samo na direktni materijalni položaj zaposlenih u pravosuđu, ono se odnosi i na poboljšanje materijalnih uslova u kojima oni rade.
Takođe, oni ne snose odgovornost za nivo naplate i zato radimo i na tome da se poboljša i sam nivo naplate sudskih taksi, ali isto tako kada govorimo o ne naplativom iznosu. On je ukinut zato što kada pogledate ne naplativ iznos partikularno u pojedinačnom predmetu to jeste možda malo. Imali smo čak i igranje sa tim iznosima, pa je neko uplatio deo takse, a ostavio onaj deo duga koji je ne naplativ, pa se postavilo pitanje onda kolika je ta taksa i da li naplaćivati.
Međutim, kada govorimo o ne naplativim iznosima nemojmo zaboraviti da mi u sistemu imamo oko 3.500.000 predmeta. Govorimo o desetinama hiljada predmeta koji danas su ne naplativi iznos, a nema veze nikakve sa onim što smo govorili o oslobađanju takse, zato što neko nije u materijalnoj poziciji kao porodičnoj, kao domaćinstvo da tu taksu plati. Ovo jednostavno neko je i zloupotrebljavao i u većini slučajeva govorimo i o zloupotrebi kada govorima o ne naplativim iznosima takse, zato što tih primera u praksi imamo dosta. Isto tako napominjem taj ne naplativi iznos i ukidanje ne naplativog iznosa nemaju nikakve veze sa krugom lica koja su oslobođena plaćanja takse.
Kada govorimo o dostupnosti pravde građanima, to nije samo izraženo kroz takse nego je izraženo i u funkcionisanju celokupnog sistema u materijalnim uslovima u kojima sistem radi i u uslovima koji zaposleni u sistemu rade. Na taj način kroz poboljšanje materijalnog položaja i uslova mi onda možemo govoriti o digitalizaciji u pravosuđu. Taj korak je napravljen, ali sigurno moramo da napravimo još veći korak kada govorimo o digitalizaciji u pravosuđu, o podizanju nivoa bezbednosti u digitalnom svetu, pa i u pravosuđu.
Danas smo imali i Zakon o digitalnoj bezbednosti, ali moramo i da uđemo u eru digitalizacije. Ona uključuje nešto što će privredi ubrzati privredne tokove, jer privreda je dosta ušla u digitalna dokumenta i pravosuđe kao neodvojivi deo društva to mora da otprati. Takođe, i građani sve više raspolažu sa digitalnim dokumentima.
Druga stvar, ulaganje u digitalizaciju i unapređenje pravosuđa smanjiće nam troškove koje imamo po isto ovde pomenutom članu 6. Evropske konvencije koji je jako veliki i koji govori o suđenju u razumnom roku. Srbija plaća godišnje nekoliko miliona dinara samo zbog kršenja prava na suđenje u razumnom roku. Kroz samu digitalizaciju, kroz jačanje i materijalnog položaja i uslova rada pravosuđa mi možemo govoriti onda i o skraćivanju trajanja postupaka i skraćenje tog trajanja postupka smanjiće nam broj predmeta koje imamo zbog suđenja u razumnom roku.
Kada govorimo o samoj digitalizaciji neophodna su velika ulaganja i neophodno je razvijati i u dva pravca i samo pravosuđe kao digitalno, ali i elektronske sudnice, elektronske mogućnosti komunikacije i to je isto prostor koji nam omogućava i sutra i uštede, jer ta ulaganja isto tako poboljšanje materijalnog položaja i E-pravosuđe dovode nam do unapređenja kvaliteta suđenja, ali ujedno i ušteda.
Danas velika sredstva trošimo i na sredstva kao što su štampanje dokumenata, papir, štampači i sva ta sredstva koja mi, da ne govorimo o dovoženju i dovođenju lica na suđenja, itd, što bi sve možda moglo da se radi kroz sistem informacionih tehnologija, kao što se radi već u dosta zemalja.
Takođe, ovo je sve prostor koji otvara ulaganje u pravosuđe. Spomenut je i položaj zaposlenih. Juna meseca smo pokrenuli zajedno sa reprezentativnim sindikatima razgovore i formirana je i radna grupa za donošenje posebnog zakona o zaposlenim u pravosuđu. Koliki je dat značaj tome, a to je da su svi predstavnici oba reprezentativna sindikata u pravosuđu uzela aktivno učešće. Imamo, da kažem, redovnu komunikaciju i u radnoj grupi su i ja sam preuzeo na sebe i da budem i predsednik te radne grupe, kako bismo zaposlene u pravosuđu svrstali u jedan poseban zakon, jer oni i pripadaju jednoj posebnoj kategoriji lica, zato što rade u pravosuđu. Danas su po Zakonu o državnim službenicima i nameštenicima i tu je njihov status dosta otežan, jer ovde ne možemo govoriti o licima koja su klasični nameštenici. Ne možete angažovati preko agencije, recimo, daktilografa ili upisničara. Oni barataju vrlo osetljivim dokumentima i oni moraju biti lica koja imaju i određenu poziciju.
Zato i želimo i da uvedemo i taj poseban zakon, pošto je i to spominjano kao nešto što je jako bitno. To je sigurno bitno. Plan je da na proleće izađemo pred vas ovde sa tim zakonom. Gledamo da on bude jedan krovni zakon, za sve one koji su zaposleni u pravosuđu. Tu samo ne govorimo o sudskoj, klasičnoj sudskoj i tužilačkoj administraciji, nego i o posebnim kategorijama, kao što su sudski i tužilački pomoćnici, koji zavređuju jedan poseban status i zbog svog karijernog napredovanja i onog šta oni idu u pravcu sudija i tužilaca.
Takođe imamo i druge kategorije, kao što su lica koja rade u izvršenju zatvorskih sankcija. To je sve ta kategorija zaposlenih u pravosuđu i tim posebnim zakonom mi ćemo probati da ih učinimo mnogo vidljivijim i da postavimo osnove za poboljšavanje i njihovog materijalnog položaja. Kažem, jako su bitni i uslovi u kojima ti ljudi rade, kao što je praksa u Ministarstvu pravde, a to je prilikom razgovora sa sudijama tužiocima i obilazaka sudova i tužilaštava, obavezno imamo i razgovore sa zaposlenim u sudovima i tužilaštvima u sudskoj i tužilačkoj administraciji, kako bismo sve ono što jeste plan, a to je digitalizacija, uvođenje novih modernih tehnologija u pravosuđe, da bi im objasnili šta to znači za njih, za njihov posao, ali isto tako, da bi bili svesni da će to uključivati i određenu obuku i da se i o tome razmišlja.
Kao što je recimo prilikom uvođenja profesije izvršitelja, brinulo se o svima onima koji su bili zaposleni u izvršnim odeljenima u sudovima kako ne bi ostali višak. Radilo se na njihovoj dodatnoj edukaciji, pa su prevedeni u zapisničare, u daktilografe i plaćene su i te obuke kako bi dobili određene kvalifikacije.
Znači, taj proces o kome govorimo, unapređenje njihovog položaja, nije nešto što se završava sa izmenama procenata koji idu na poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih. Mi idemo, kažem, ponavljam, na usvajanje tog zakona. Očekujemo vrlo brzo, znači tu negde na proleće da ćemo doći ovde u Skupštinu. Intenzivno radimo sa ova dva reprezentativna sindikata. Juče, prekjuče smo baš imali zajednički jedan sastanak, što je jako značajno kako bismo našli najbolja rešenja za zaposlene.
Tako da, ceo ovaj proces o kome govorimo nastavićemo i dalje i sigurno biti otvoreni za sve primedbe i sugestije kada govorimo o položaju zaposlenih u pravosuđu.
Isto tako i naći načina kako da ih motivišemo i da ostanu u pravosuđu, ali isto tako i da mladi ljudi budu motivisani da rade u pravosuđu.
Sve je to nešto što čini ovaj paket o kome govorimo i svi zaposleni u pravosuđu, to su moja očekivanja, a to je da imaju jedno aktivno učešće kako bismo našli najbolja rešenja i u budućnosti, jer i do ovih i procenata i razmera koje imamo došli smo u saradnji sa reprezentativnim sindikatima. Sigurno da to je nešto što je dogovor sa njima, kao što je i Ministarstvo pravde uvek otvoreno i mi recimo redovno šaljemo reprezentativnim sindikatima, šaljemo im izveštaj o nivou naplate sudskih taksi. To nije nikakav tajni izveštaj, tako da i oni imaju uvid koliko je pristiglo sredstava po tom osnovu u budžet Ministarstva pravde da bismo znali kada govorimo i o procentima, ali i o nominalnim iznosima koji se onda daju zaposlenima na ime materijalne pomoći i podrške zaposlenima.
Tako da, Ministarstvo pravde ovde u ovoj oblasti, kao i u svim drugim, je otvoreno i za dalje primedbe i sugestije, a pogotovo kada uđemo u ovu aktivnu digitalizaciju celog pravosuđa.
Što se tiče posebnog zakona vezanih za EKSPO, odnosno izmene zakona, izmene i dopune zakona, naglašavam jednu stvar koja se ovde pojavila, a to je da se zakon odnosi na objekte i infrastrukturne objekte u okviru prostornog plana gde se gradi EKSPO kompleks zajedno sa nacionalnim stadionom. Ukoliko se radi o sadržajima van granica prostornog plana izmenama i dopunama zakona precizirano je da je to isključivo infrastruktura u funkciji objekta u okviru prostornog plana. Zakon se ne odnosi na projekte kao što su, na primer, akvarijum ili prirodnjački muzej nego baš samo na infrastrukturno povezivanje onoga što je u prostornom planu.
Podsećam, i to je ono što sam i dobio informaciju od uvaženog sekretara Ministarstva finansija, a znam i iz materijala koje smo i proučavali, a to je da je ova definicija i ova izmena baš plod javne rasprave. U javnoj raspravi je rečeno da je postavljeno mnogo široko i insistiralo se baš na tome da bude ovako precizirano i ovo je definicija iz javne rasprave. Prema tome, ovo je definicija koja unosi jasnoću i odnosi se na te objekte.
Isto tako, kao plod javne rasprave pojačana je i bezbednost kada je u pitanju bezbednost objekata i pitanje kao jedan od prioriteta, a to je da govorimo ovde da se objekti puštaju u rad po izdavanju pozitivnog izveštaja Komisije za tehnički pregled. To je isto tako plod javne rasprave i ovde je reč o istom nivou u smislu garancija bezbednosti kao da je u pitanju upotrebna dozvola. To je izmena koja je jasno definiše i povezuje sa upotrebnom dozvolom.
Kada govorimo o postavljanju i uklanjanja paviljona, tu dolazimo do privremene građevinske dozvole, što je u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji. Takođe, i kada se uklone privremeni objekti, onaj objekt koji se rekonstruiše posle uklanjanja dobija isto tako upotrebnu dozvolu. I ove izmene zakona su plod nekakve javne rasprave.
Ja se zahvaljujem narodnim poslanicima na prispelim amandmanima i na diskusiji koju smo imali. Hvala na pažnji.
