Hvala.
Imao bih zaista mnogo pitanja, posebno za predsednika Vlade i ministra prosvete, ili kako ga zovu popularno na univerzitetu - osvete, a u vezi sa stanjem u obrazovnom sistemu.
Pre toga bih samo dao nekoliko napomena koje se tiču konteksta u kome postavljam ova pitanja, jer sva pitanja koja se mogu uputiti predstavnicima vlasti u Srbiji odavno prevazilaze okvire neke dnevne ili izborne politike ili pitanja formulisanja i sprovođenja određenih politika. Ona se mogu svesti na dva pitanja koja smo često čuli u ovoj sali. Jedno pitanje je - kako vas nije sramota? Drugo - da li ste vi normalni?
Voleo bih da na ova pitanja odgovori svaki funkcioner vladajuće većine i svi oni koji sede u ovoj sali i dižu ruke za zakone i odluke koje uvek iznova probijaju te granice sramote i normalnosti. Kako vas nije sramota prema Dijani Hrki? Kako vas nije sramota u odnosu na rušenje grada i rušenje Generalštaba? Kako vas nije bilo sramota da donesete onakav Zakon o planiranju i izgradnji itd?
Građani i građanke Srbije svakodnevno otkrivaju. Da citiram jednu pevačicu iz devedesetih godina, na šta je jedan kolega i prijatelj ovi dana ukazao – da dno ima podrum. Kad god čovek pomisli da ne možete dublje da potonete, vi pokažete da dno nema granicu. To se može videti i ovih dana. Još jedan od podruma otkrila nam je rektorka državnog Univerziteta u Novom Pazaru, koja je potpisala rešenje za prestanak statusa studenata, onima koji su šetali do Novog Sada kako bi odali pomen žrtvama režimske korupcije i bahatosti.
Da ova država jeste ono što bi trebalo da bude, predsednik države, da to on zaista jeste, predložio bi studente iz Novog Pazara za odlikovanje, jer još se sećamo prelepih scena od 15. februara iz Kragujevca i njihove šetnje ogrnutih u državne zastave, proslave Dana državnosti i najave jedne nove Srbije bez mržnje i podela koje unosi i širi vlast.
Bez obzira na to i bez obzira na sva ova zbivanja, u prethodnih godinu dana razloga za razrešenje rektorke Dolićanin bilo je na pretek i pre pokretanja velikih protesta i blokada fakulteta. Univerzitet je izgubio akreditaciju za tri programa. Otpuštani su profesori, sprečavana su napredovanja, zapošljavani su penzioneri uglavnom iz Beograda koji su obavljali određene funkcije i obavljaju određene funkcije na Univerzitetu. Tako da, Univerzitet je izgubio resurse da u stvari opstane kao univerzitet. Međutim, Vlada i dalje podržava rektorku Dolićanin i uprkos brojnim zahtevima da se ona razreši i uvede prinudna uprava, ona to odbija da učini.
Moje pitanje je da li će i kada Vlada uvesti prinudnu upravu na ovaj univerzitet ili je na delu scenario koji prizivaju dva doktoranta, tj. jedan doktorant i jedna doktorantkinja Beogradskog univerziteta, recimo, Vladimir Đukanović ili Sandra Božić, ali ponavljaju i Ana Brnabić, Aleksandar Vučić i njihov akademski politički otac Vojislav Šešelj, a to je da se, citiram - do temelja sruši postojeći univerzitet i da se izgradi valjda, u poznatoj rečenici – novi, lepši i stariji nego ovaj? A podsetiću da je Beogradski univerzitet stariji od moderne srpske države.
Na kraju, u kontekstu svega ovoga završiću sa jednim citatom čoveka kojeg smo devedesetih godina zvali Sale nacionale, predlagali da mu se podigne spomenik na Trgu Republike zbog njegovih trojki na utakmicama za reprezentaciju i za Partizan. Reč je, naravno, o Aleksandru Đorđeviću. Oni koji se ne sećaju tog perioda, to je čovek koji nam je vraćao sportsko dostojanstvo u tom periodu, koji je napisao nešto što svi mi osećamo. Citiram: „Nekad sam se bezrezervno dičio svojom zemljom, ponosan i gord u odbrani njenih boja, vrednosti i istorije. Sada me je sramota bezosećajne, poražavajuće neljudskosti koja izbija iz mraka ćacilenda.“ Hvala.
