Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2025. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da na sednici prisustvuje 86 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite evidencione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 96 narodnih poslanika.
Nastavljamo sa radom.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Prvi u sistemu je gospodin Đorđe Pavićević.
Izvolite.

Hvala.
Imao bih zaista mnogo pitanja, posebno za predsednika Vlade i ministra prosvete, ili kako ga zovu popularno na univerzitetu - osvete, a u vezi sa stanjem u obrazovnom sistemu.
Pre toga bih samo dao nekoliko napomena koje se tiču konteksta u kome postavljam ova pitanja, jer sva pitanja koja se mogu uputiti predstavnicima vlasti u Srbiji odavno prevazilaze okvire neke dnevne ili izborne politike ili pitanja formulisanja i sprovođenja određenih politika. Ona se mogu svesti na dva pitanja koja smo često čuli u ovoj sali. Jedno pitanje je - kako vas nije sramota? Drugo - da li ste vi normalni?
Voleo bih da na ova pitanja odgovori svaki funkcioner vladajuće većine i svi oni koji sede u ovoj sali i dižu ruke za zakone i odluke koje uvek iznova probijaju te granice sramote i normalnosti. Kako vas nije sramota prema Dijani Hrki? Kako vas nije sramota u odnosu na rušenje grada i rušenje Generalštaba? Kako vas nije bilo sramota da donesete onakav Zakon o planiranju i izgradnji itd?
Građani i građanke Srbije svakodnevno otkrivaju. Da citiram jednu pevačicu iz devedesetih godina, na šta je jedan kolega i prijatelj ovi dana ukazao – da dno ima podrum. Kad god čovek pomisli da ne možete dublje da potonete, vi pokažete da dno nema granicu. To se može videti i ovih dana. Još jedan od podruma otkrila nam je rektorka državnog Univerziteta u Novom Pazaru, koja je potpisala rešenje za prestanak statusa studenata, onima koji su šetali do Novog Sada kako bi odali pomen žrtvama režimske korupcije i bahatosti.
Da ova država jeste ono što bi trebalo da bude, predsednik države, da to on zaista jeste, predložio bi studente iz Novog Pazara za odlikovanje, jer još se sećamo prelepih scena od 15. februara iz Kragujevca i njihove šetnje ogrnutih u državne zastave, proslave Dana državnosti i najave jedne nove Srbije bez mržnje i podela koje unosi i širi vlast.
Bez obzira na to i bez obzira na sva ova zbivanja, u prethodnih godinu dana razloga za razrešenje rektorke Dolićanin bilo je na pretek i pre pokretanja velikih protesta i blokada fakulteta. Univerzitet je izgubio akreditaciju za tri programa. Otpuštani su profesori, sprečavana su napredovanja, zapošljavani su penzioneri uglavnom iz Beograda koji su obavljali određene funkcije i obavljaju određene funkcije na Univerzitetu. Tako da, Univerzitet je izgubio resurse da u stvari opstane kao univerzitet. Međutim, Vlada i dalje podržava rektorku Dolićanin i uprkos brojnim zahtevima da se ona razreši i uvede prinudna uprava, ona to odbija da učini.
Moje pitanje je da li će i kada Vlada uvesti prinudnu upravu na ovaj univerzitet ili je na delu scenario koji prizivaju dva doktoranta, tj. jedan doktorant i jedna doktorantkinja Beogradskog univerziteta, recimo, Vladimir Đukanović ili Sandra Božić, ali ponavljaju i Ana Brnabić, Aleksandar Vučić i njihov akademski politički otac Vojislav Šešelj, a to je da se, citiram - do temelja sruši postojeći univerzitet i da se izgradi valjda, u poznatoj rečenici – novi, lepši i stariji nego ovaj? A podsetiću da je Beogradski univerzitet stariji od moderne srpske države.
Na kraju, u kontekstu svega ovoga završiću sa jednim citatom čoveka kojeg smo devedesetih godina zvali Sale nacionale, predlagali da mu se podigne spomenik na Trgu Republike zbog njegovih trojki na utakmicama za reprezentaciju i za Partizan. Reč je, naravno, o Aleksandru Đorđeviću. Oni koji se ne sećaju tog perioda, to je čovek koji nam je vraćao sportsko dostojanstvo u tom periodu, koji je napisao nešto što svi mi osećamo. Citiram: „Nekad sam se bezrezervno dičio svojom zemljom, ponosan i gord u odbrani njenih boja, vrednosti i istorije. Sada me je sramota bezosećajne, poražavajuće neljudskosti koja izbija iz mraka ćacilenda.“ Hvala.

Sada vam je isteklo vreme.
Hvala vama.
Reč ima gospođa Ana Ivanović.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, naše poslaničke pitanje je upućeno Vladi Republike Srbije, a povodom Izveštaja o nezakonitim aktivnostima miniranja u zaštitnoj zoni Hadži Prodanove pećine koja predstavlja zaštićeni spomenik prirode od izuzetnog kulturnog, istorijskog i verskog značaja za Srbiju, koja je deo najstrože zaštićenog područja srpske istorije, prirode i vere.
Da li je Vlada upoznata sa činjenicom da se uprkos eksplicitnoj zabrani eksploatacije mineralnih sirovina i miniranju u zaštićenom zoni oko Hadžiprodanove pećine i dalje vrše intenzivne aktivnosti miniranja u obližnjem kamenolomu, što je dovelo do potpunog uništenja obližnje crkve pri čemu je jedina sreća što nije bilo ljudskih žrtava. Dodatno kamenolom je veliki zagađivač vode i vazduha, pri čemu je utvrđeno da u reci postoje tragovi arsena, nikla i drugih teških metala.
Koje su konkretne mere koje je Vlada preduzela ili planira da preduzme kako bi se zaustavile ove aktivnosti, kaznili odgovorni i obezbedila zaštita ovog nacionalnog nasleđa, uključujući moguće suspenzije dozvola za rad kamenoloma?
Posebno me zanimaju konkretni koraci da se Hadžiprodanova pećina zaštiti, jer je de jure pod zaštitom, a de fakto se tretira kao deponija. Ako nije preduzeto ništa, da li će Vlada hitno sprovesti inspekciju, zabranu i javno objaviti nalaze?
Drugo pitanje je za Ministarstvo prosvete za ministra prosvete. Zbog čega strane korporacije koje dolaze iz neprijateljskih zemalja koje imaju tendenciju revizije naše istorije i dalje sastavljaju i štampaju udžbenike za naše đake? Kao da smo pod klasičnom vojnom okupacijom.
Zar nam lično predsednik države nije obećao da će se toj praksi hitno stati na kraju i da će se srpska država obrazovati udžbenicima koje će sama da piše i štampa obrazovati sopstvenu decu?
Sledeće pitanje je za Ministarstvo kulture. Zašto nam je vladajuća stranka u izbornoj kampanji obećala da će izmestiti Kuću cveća, taj simbol hrvatske okupacije Srbije? Onda je predsednik lično taj proces zaustavio, što je priznao u intervju stranoj štampi. Hvala.

Hvala vama. Imali ste još skoro dva minuta.
Sledeći u sistemu, pre nego što prozovem, molim sve ostale koji žele da postave pitanje, zatraže objašnjenje, da se prijave pošto za sada imam samo još dvoje narodnih poslanika.
Gospodin Mitar Kovač. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, imam tri pitanja za Vladu, prvo pitanje odnosi se na nebrigu Ministarstva odbrane i Generalštaba o vojnim objektima. Naime, nije to slučaj samo sada. U dužem vremenskom periodu nakon 2000. godine pa sve do danas postoji kontinuitet olakog otuđivanja vojnih objekata i lokacija, a posebno u centru Beograda. Istakao bih primer Katanićeve, Nemanjine ulice, Centra za vojno naučnu dokumentaciju i slično. Mislim da ta praksa treba da bude prekinuta, posebno sa Ministarstvom odbrane i Generalštabom.
U vezi sa tim iznosim u javnosti, a i ovde pred Skupštinom podatak. Tragajući za time došao sam do podatka da je 2003. godine izvršena ekspertiza ili veštačenje Ministarstva odbrane i Generalštaba i da je utvrđeno da ne treba da se ruši ni jedan ni drugi objekat, da ključni elementi nisu poremećeni i da se objekat može rekonstruisati i vratiti u staro stanje. U vezi sa tim postoje podaci u Upravi za infrastrukturu Ministarstva odbrane kod nas, danas.
Sledeće pitanje odnosi se na bezbednosni aspekt rešavanja ovog pitanja na način kako je predviđeno Nacrtom zakona. U vezi sa tim pitanje Vladi. Kako je moguće da se Vlada, nadležno ministarstvo odbrane ne oglasi povodom predloga ovog zakona? Naime, u vezi sa pokretanjem Nacrta ovog zakona trebalo se obezbediti mišljenje nadležnih bezbednosnih službi Ministarstva, pa i BIA, jer se radi o izgradnji kompleksa u centru vladinih institucija.
Sigurno da u ovakvom stanju na tom mestu ne može ostati stari Generalštab, odnosno vladine institucije u tom objektu, da se Vojno obaveštajna i VBA moraju seliti, da se moraju seliti dva sektora Ministarstva odbrane, a to je Sektor za materijalne resurse i Sektor za ljudske resurse.
Takođe, ako bi se kojim slučaju, a ja u to ne verujem i pored donošenja zakona izgradio taj hotelski kompleks od nekih tridesetak spratova, koji je to osećaj u bezbednosnom smislu da danas sa savremenim aparaturama za prisluškivanje ni jedna institucija Vlade ne bi bila bezbedna. Ni Ministarstvo spoljnih poslova, ni Vlada, ni Ministarstvo finansija, naravno ni Generalštab, niti ti delovi Ministarstva odbrane koji bi ostali na toj lokaciji.
Ovo govorim javno jer sutra sigurno neko može odgovarati za ugrožavanje nacionalne bezbednosti Srbije u dužem vremenskom periodu, jer se radi o stranoj investiciji gde nemamo potpune podatke od ugrađenih materijala pa do toga koje prostorije i u koje namene će se sve koristiti.
Treće pitanje. Kada će Vlada da inicira referendum o tzv. evropskom putu? Sve vlasti i prošla i ova posredno preko rezultata izbora zaključivale su da evropski put, odnosno EU nema alternativu. Po istraživanjima javnog mnjenja, to danas nije tako ni blizu. Mislim da bi bilo moralno i odgovorno da se ispita šta je volja naroda, a ne šta to želi izvršna ili čak zakonodavna vlast. Hvala vam i toliko.

Hvala vama. Gospođa Marija Jevđić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, koristim pravo iz člana 2087. Poslovnika Narodna skupština, da postavim pitanja i svoje današnje pitanje upućujem Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Na početku bih iskoristila priliku da pohvalim izgradnju, odnosno završetak i puštanje u rad brze pruge Beograd-Subotica, deonica brze pruge između Novog Sada i Subotice je duga 108 kilometara i time je završena jedna od najvažnijih projekata u Srbiji, železnička pruga Beograd-Novi Sad-Subotica i granica sa Mađarskom se približila, ukupne dužine 183 kilometara. Za građane Subotice je ovo istorijski trenutak jer je putovanje koje je do Beograda trajalo nekih četiri i po sata, je skraćeno na sat i 40 minuta.
Kao poslanica koja dolazi iz Kraljeva pohvalila bih i što je usvojen projekat „Modernizacija i rekonstrukcija železničke pruge Stalać-Kraljevo“. U planu je uspostavljanje jednokolosečne pruge prilagođene mešovitom saobraćaju sa brzinom do 120 kilometara na sat.
Ono što ja želim da pitam danas Ministarstvo za saobraćaj i infrastrukturu je kada se planira rekonstrukcija železničke pruge Kraljevo-Kragujevac-Lapovo? S obzirom da u ovom trenutku vozovi na toj relaciji voze nekih 30 kilometara na sat, kada će se uraditi ova rekonstrukcija i time ponovo biti vraćena direktna železnička linija Kraljevo-Beograd.
To je prvenstveno značajno ne samo za Kraljevčane nego i za građane Kragujevca jer mnogi Kragujevčani koji žive u selima između Kraljeva i Kragujevca rade u kompaniji „Leoni“ koja je u Kraljevu, koja zapošljava nekoliko hiljada građana, a sa druge strane mnogi Kraljevčani rade u Kragujevcu, a takođe i mnoga deca iz Kraljeva studiraju u Kragujevcu.
Kada bi se uradila rekonstrukcija pruge Kraljevo-Kragujevac, mislim to ne mora da bude projekat brzine 120 kilometara kao što je planirano na deonici Kraljevo-Kruševac, to može biti i brzina do 80 kilometara na sat, vozovi bi na liniji Kraljevo-Kragujevac stizali za nekih 40 minuta, a to je opet brže neko kolima, jeftinije, sigurnije, a do Beograda bi samim tim se stizalo za nekih dva, dva i po sata.
Znamo da se glavna železnička stanica nalazi u samom centru Beograda i građanima koji dolaze u Beograd bi bilo mnogo lakše da se orijentišu i dođu do mesta zbog kojeg su došli u Beograd, prvenstveno, nažalost, građani iz provincije u Beograd dolaze zbog Kliničkog centra, tako da bi im sam Klinički centar bio mnogo bliži.
S obzirom da znam da su razlozi zbog kojih je pre nekoliko godina ukinuta direktna železnička linija Kraljevo-Beograd su nedovoljan broj voznih sredstava i nedovoljan broj zainteresovanih putnika, jer se putovalo nekih pet sati do Beograda, a u poslednjem periodu „Železnice Srbije“ su nabavile nove modernije vozove, koji bi na rekonstruisanoj pruzi Kraljevo-Kragujevac mogli da saobraćaju i time pruže pun komfor putnicima, tu mislim na pristup internetu, moderna udobna sredstva, sigurnost i sve to. Verujem da bi i broj ljudi koji bi putovali za Beograd bio ogroman, time bi pospešili rad železnice i kvalitet putovanja, ali i našim građanima bi pružili veću sigurnost, jer znamo da je železnički saobraćaj mnogo sigurniji i bezbedniji od drumskog.
Znajući podatak da mašinovođe iz Kraljeva voze iz Užica voz za Beograd, znači Užice ima direktnu liniju za Beograd, znači da Kraljevo ima i stručan kadar i tim mašinovođama bi pružili mogućnost da iz svog grada upravljaju vozovima do Beograda, a ne iz Užica. Zahvaljujem.

Hvala vama, gospođo Jevđić.
Sledeći je gospodin Slobodan Petrović. Izvolite.

Hvala.
Postavljam poslanička pitanja ministrima Zlatiboru Lončaru, Nenadu Vujiću i Milici Đurđević Stamenkovski. U skladu sa politikom povratka lekara iz inostranstva u maticu Srbiju, kao i sa politikom povećanja nataliteta, obraćam vam se povodom jednog zahteva za roditeljski dodatak za treće dete, koji u praksi demantuje sve ove politike koje vi očigledno zagovarate samo u teoriji. Dete je rođeno u Nemačkoj, a pomenuti zahtev je podnet aprila ove godine od strane roditelja, nekada studenata Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sada lekara na privremenom radu i boravku u Nemačkoj. Roditelji lekari su poreklom iz Vranja, cela petočlana porodica ima prebivalište u Beogradu, a boravi već punu deceniju na privremenom radu u Nemačkoj i tamo ima samo dozvolu za doživotni boravak.
Vođena idejom povratka u Srbiju, ova porodica podnela je zahtev za roditeljski dodatak za treće dete. Njihovi prvorođeni blizanci ne ostvaruju prava na roditeljski dodatak u Srbiji, jer roditelji koji su nakon završenog fakulteta bili kratko na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i u Srbiji do danas nemaju nikakva primanja, niti su zasnovali radni odnos, po rođenju blizanaca 2021. godine nisu podneli zahtev, ali su to pravovremeno učinili za treće dete, ove godine.
Nadležni su u prvom rešenju za treće dete priznali pravo na jednokratnu pomoć od strane grada Beograda, što je u skladu sa zakonom, logično i očekivano, dok je u drugom rešenju zahtev za roditeljski dodatak za to isto treće dete odbijen, sa šturim obrazloženjem da podnosioci, kao i dete žive u inostranstvu.
Kako to da u konkretnom slučaju država Srbija priznaje detetu određena prava, a da ih u drugom slučaju to istom detetu ne priznaje? Da li država Srbija priznaje treće dete od oca Srbina i majke Srpkinje kao svoje, bez obzira na mesto rođenja i ako čitava porodica ima srpsko državljanstvo i pasoš?
Naša srpska petočlana porodica u Nemačkoj, u kojoj trenutno radi i boravi, a otišla je odmah nakon završenih studija medicine u našoj zemlji, jer za njih nije bilo mesta za rad i život u matici Srbiji, tamo ostvaruje prava po nemačkim zakonima, a ta ista prava ne može da ostvari u Srbiji.
Pitam nabrojane ministre, posebno ministra Lončara, kome su puna usta lekara koji se vraćaju iz inostranstva – da li država Srbija poznaje i priznaje sopstvenu decu i zbog čega su naši lekari, sa srpskim pasošem i poreklom, odbačeni i tretirani kao stranci u sopstvenoj zemlji, jer se njima i njihovoj deci ovakvim postupkom pokazuje da ovde za njih nema mesta, dok ih kao takve, na primer, država Nemačka prihvata, ne pitajući ih za poreklo? Da li to imamo previše lekara koji su se vratili iz drugih država u Srbiju i previše dece rođene u njoj, pa se svih ostalih van nje tako lako i brzo odričemo, dok im ceo svet otvara vrata, utrkujući se za svakog od njih pojedinačno, čineći sve kako bi ih naveli da ostanu i nastane se tamo gde trenutno borave. Izgleda da su Nemci, po svemu sudeći, veći prijatelji našoj srpskog porodici, našoj deci i našim obrazovanim, stručnim i radnim ljudima, od vas i vaše napredne, navodne politike povratka lekara i povećanja nataliteta.
Zalažemo li se mi to samo deklarativno za našu decu, za našu budućnost, dok iste ne priznajemo, niti poznajemo kao u navedenom slučaju, niti su nam potrebni, pa ih puštamo da odlaze iz Srbije, često i zauvek, jer ovde nemaju osnovne uslove za život? Ističem da motiv ove, kao i mnogih drugih porodica rasutih po belom svetu nije primarno novac, već želja da se vrate u našu Srbiju, koja je pod vlašću SNS-a očigledno nekome majka, a nekome maćeha. Najbolje što Srbija ima, poput ove mlade porodice lekara sa troje male dece, otišlo je odavde u potrazi za poslom i boljim životom, jer ovde nisu hteli da prodaju svoje dostojanstvo u zamenu za radno mesto.
Ista ta porodica u državi poput Nemačke ostvaruje veća prava nego u svojoj rođenoj zemlji pod vlašću SNS-a. Kada se ipak neko od njih usudi i pokuša da se vrati nazad, već na prvom koraku ga ponovo sačeka sve ono zbog čega je iz nje i otišao, a to ste vi iz SNS-a kojima ovakvi ljudi nisu ni potrebni, osim za slikanje u propagandne slike i za slanje s mukom zarađenog novca iz inostranstva, kako bi njihove porodice u Srbiji uspele da prežive.
Na kraju kratko pitanje za ministra Bratislava Gašića, koliko je starešina prekomandovano na jug Srbije zbog toga što su učestvovali u protestima ili su objavljivali i lajkovali sadržaje na društvenim mrežama koje podržavaju proteste? Hvala.