Nemojte, molim vas, to posle ide kod mene na Administrativni odbor. Meni žao da im dajem opomene posle. S druge strane, unose dinamiku ovako u raspravu, zanimljivije je.
Znači, rekao sam već, petnaesti put moram isto da ponavljam, nisam nadležan za slike sa interneta. To morate da vidite sa ChatGPT. Ja nisam ChatGPT. Odete tamo, prebacite sliku i kažete šta je ovo i onda vam on objasni, mada pogreši vrlo često.
Kako se oni razumeju u zaštitu spomenika kulture? Tako što su „Beogradski sajam“ prodavali 2009. godine za 40 miliona evra. Došao kupac iz Riminija u Italiji i na jednoj sednici Vlade, pošto su sednice Vlade održavali telefonski, valjda nisu znali šta rade, greškom na predlog beogradskog zavoda po proceduri koja je pokrenuta ranije stavili ceo sajam pod zaštitu, ceo sajam pod zaštitu i onda kad se kupac iz Riminija pobunio, kad je kupac iz Riminija rekao – čekajte, šta vi ovo radite, za sedam dana skinuli zaštitu, ne sedam godina, ne 17 godina, sedam dana trajala zaštita na sajmu, za koga će isto tako da kukaju da je zaštićeno dobro. Sedam dana je trajala zaštita i za sedam dana do naredne sednice Vlade poništili odluku i stavili pod zaštitu samo Halu 1, koja je danas pod zaštitom i biće restaurirana. E, tako je izgledala zaštita spomenika kulture i važnih objekata u ovom gradu za njihovo vreme. Sedam dana trajala zaštita dok nije došao investitor i rekao – ovo ne dolazi u obzir. Tako je to izgledalo. Sad nam oni drže predavanje.
Meni nije problem, i ja mislim, nije u sali, pa da ga ne spominjem, rekao da je ovo sve jedan igrokaz, ja se slažem sa tim, ja sam u potpunosti saglasan, i ja mislim da je igrokaz, jer oni sve vreme glume da su protiv nečega i da traže neke razloge zašto su protiv, a da sve vreme nisu našli nijedan ozbiljan razlog za to, ponavljaju neke stvari u nedogled i sa druge strane, bili bi protiv i da smo bilo šta drugo, kao što rekoh, predložili. Da su ikada za bilo šta rekli – e, pa ljudi, ovo je dobro, mogao bi čovek da pomisli da je njihovo protivljenje zapravo posledica nekog ozbiljnog promišljanja, ozbiljne želje da se nešto unapredi, uradi, ovako ili onako. Međutim, oni su bili protiv izgradnje svega u ovoj zemlji, ali bukvalno svega i svaki put su pravili halabuku i pravili cirkus.
Dakle, isti ljudi koji su vodili kampanju „Most ostaje“ sada prete da će da vode kampanju „Generalštab ostaje“. Apsolutno isti ljudi. Mi smo imali pretnje ovih dana, nekoliko puta u različitim diskusijama, da će ulica da odluči da li Generalštab ostaje ili ne ostaje. Dakle, oni su potpuno na ulicu u nameri da prebace sve, da ulica odlučuje ko je za šta kriv, da ulica presuđuje, da ulica izriče opomene, odnosno sankcije. Sve će ulica da radi. Nema Skupštine, nema Vlade, nema ničega, samo ulica. Taj film u Srbiji gledati nećete i te pretnje da će ulica da reši ovo, pa rešiće baš kao što je rešila i Savski most. Sad kada taj most koji se izgradi bude lepši i funkcionalniji, onda će da ćute, kao što ćute i o Beogradu na vodi iz koga ne izbijaju svakog dana i za koji su sami rekli kako su ga prihvatili i kako je to sada njima prihvatljivo.
Oni govore o zaštiti kulturnih dobara. Dakle, ni jednu kulturno-istorijsku celinu u Beogradu nisu proglasili. Ni jednu. Od 2012. godine proglašeno je 15 kulturno-istorijskih celina u Beogradu. Samo na Beogradskoj tvrđavi ova vlast je obnovila Malo stepenište Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji, Velike stepenice restaurirali, Pobednika koji je bio pred padom, a taj simbol Beograda ih nije interesovao, ma nek padne Pobednik, optužićemo vlast, baš nas briga.
(Đorđe Pavićević: Rušićete.)
Šta rušimo, Pobednika? Kad ćemo da rušimo Pobednika, gde to piše, ko to kaže? Gde ste to pronašli? Kad smo rekli da rušimo spomenik Pobedniku u Beogradu? Dakle, bio pred padom, popravljen je.
Damat ali pašino turbe, česmu Mehmed paše Sokolovića, obnovili Zindan kapiju, obnovili Sahat kulu i kapiju, otvoren Rimski bunar za posetioce, osvetlili tvrđavu, postavili statuu Filipa Višnjića koji je jedini deo spomenika Karađorđu vajara Paška Vučetića 1913. godine koji su Austrijanci uništili. Šta ste vi radili na tvrđavi sve to vreme? Šetali. Prošetali ponekad, opalili neki selfi i to je bio njihov doprinos kulturi Beograda. Ništa više od toga.
Koliko ste saopštenja napisali zato što je zapušteno nešto od ovoga? Nikad ni jedno. Gde ste se to bunili? Nikada nigde. Zašto? Zato što verovatno nije bilo rasprave u Skupštini da se kaže da se to sredi, pa ste se onda setili da to postoji, kao što se setite svega da postoji tek onda kad mi rešimo nešto da uradimo sa tim.
(Biljana Đorđević dobacuje sa mesta.)
Šta je bilo sad? Šta sad, kakvo sad delo? Dokle smo sad stigli, do čijeg dela? Nisam ja zaboravio, ja znam gde treba da nastavim, nego sad ne znam šta me pitate.
(Ana Jakovljević: Samo nastavi.)
Šta? Da nastavim?
Dakle, ni za jedan od ovih simbola Beograda niste napisali ni red, niste pitali, niti vas je interesovalo. Ni za ovo ne biste se pitali, niti bi vas interesovalo da nije pokrenut ovaj razgovor u Skupštini na ovu temu.
Opet kažem – da smo predložili zakon kojim tražimo da se izdvoje dodatna budžetska sredstva da se taj objekat, ne znam ni ja šta uradi sa njim, pošto ne može da se restaurira, vi biste rekli – vi niste normalni, gledajte na šta bacate pare, to će opet da radi „Milenijum tim“, to su vaše firme, nameštate posao vašem tajkunu, onu ruševinu hoćete da popravljate itd.
Kako to kod njih funkcioniše? Evo, sad ću da vam kažem. Napadnu nas u medijima kako ćemo da prodamo halu 2. i 3. Beogradskog sajma i kažu – evo ih, sad će oni to da prodaju, to je za Beograd na vodi, to će dalje da bude nova afera itd. Mi kažemo – u redu, izdvajaju se hale 2. i 3. Beogradskog sajma, neće biti predmet nikakve prodaje, neće biti predmet ničega, idemo da spasemo te dve hale pošto su u takvom stanju u kakvom su, ajde da to rešimo. Šta onda sledi - jeste li vi normalni, pa jel vidite vi koliko košta spasavanje te dve hale? E, to bi vam bilo, ljudi, i sa Generalštabom. Spasavajte Generalštab. Kad bismo rekli to košta 700, 800 miliona evra ili milijardu, koliko bi verovatno i koštalo, oni bi rekli – pa, vi niste normalni na šta vi bacate pare. To vam je cela priča. Sve je tako.
Što ne uradite, a kada uradite – što ste uradili. Kad uradite, zašto radite. Kad ne uradite, zašto niste uradili. I to je sve i tu dolazimo do onoga što sam pričao danas zašto su nepotrebni više i zašto više niko na njih ne obraća pažnju sem mene sirotog koji to moram da radim po službenoj dužnosti, ali šta ćete za to me narod plaća i ja se trudim da svoj posao radim krvavo. Što bi rekao ovaj i najpišljiviji lični dohodak mora da se zaradi krvavim radom, tako i ja moram da se bavim njima, ali šta ću.
(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)
Jesam siroče, kako nisam siroče. Ja jedini se bavim vama u celoj zemlji. Jedini vam ja ukazujem pažnju. Jedini ja pokušavam na svako vaše pitanje da odgovorim. Gde god se pojavite vas oteraju. Možda sam ja beskoristan, ali ja bar smem da vodim na miting sopstvene stranke. Ja kada moja stranka organizuje miting, ja se pojavim, pa se ljudi rukuju, pa se slikaju, pa me pozdrave, neki i kritikuju, svašta ima, kažu da sam previše blag prema vama. Vi kada se pojavite na mitingu koji vi organizujete vas oteraju. Vas oteraju, bre, ljudi! Što vičete na mene, vičite na one što vas teraju sa mitinga.
(Ana Jakovljević: Ti kao da ne živiš u ovoj zemlji. Niko se ne bavi.)
Ja moram. Ne bih ja, ali moram. Moram, takav mi posao, šta da radim, neće niko drugi i meni su ovo dali, nisam ja želeo da se bavim vama. Verujte mi.
Ja mislim da vi treba da budete srećni zbog toga što loše radim svoj posao. Vi ste srećni…
(Ana Jakovljević dobacuje sa mesta.)
Šta je sad bilo? Jeste li zadovoljni? Vi ste onda zadovoljni mnome. Eto, vidite kako… Zadovoljni su. Što mi dobacujete kada ste zadovoljni.
