Hvala vam.
Sledeći narodni poslanik je Željko Rebrača.
Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade i poštovani građani Srbije, današnja tema je rebalans budžeta i pre nego što govorimo o velikim projektima, hajde da odmah kažemo šta konkretno imamo pred sobom. Imamo 112,45 milijardi dinara više prihoda nego što je prvobitno planirano. Deo tog dodatnog prostora ide u nastavak kapitalnih projekata, i to menja perspektivu iz koje razgovaramo o rebalansu. Budžet prestaje da bude eksel tabela sa ciframa i postaje prostor da nešto konkretno uradimo, nešto što građani mogu da vide i koriste. Jer budžet na kraju upravo to pokazuje – šta nam je važno i gde želimo da budemo u godinama koje slede. A da bismo razumeli koliko danas možemo da uradimo, treba da pogledamo šta smo gradili prethodnih 14 godina. Kapitalna ulaganja su 2012. godine činila 3,8% BDP, a danas je to gotovo 7%. Iza tih 7% stoji vrlo konkretan iznos. Samo u 2025. godini više od 715 milijardi dinara uloženo je u kapitalne projekte. Ali 715 milijardi je samo broj dok ne kažemo šta se iza njega nalazi – putevi, pruge, energetika, bolnice, škole, vodovodi, kanalizacije, sportski objekti. To su stvari koje građani vide, koriste i koje ostaju.

11/3 TĐ/JG

Još jedan broj vredi staviti u perspektivu. Prema projekciji za ovu godinu BDP Srbije će iznositi 95,3 milijarde evra. Blizu smo ekonomije vredne 100 milijardi.

I meni ovde nije najvažnije da se poredimo sa drugima i računamo ko je prvi, drugi ili treći u regionu. Mnogo je važnije da Srbiju danas uporedimo sa Srbijom od pre 14 godina, jer to više nije ista ekonomija. A veća ekonomija znači da danas možemo da planiramo i gradimo stvari o kojima pre 14 godina nismo mogli da razgovaramo na isti način. Jedna od njih je EKSPO i baš mislim da tu treba razdvojiti dve stvari. O EKSPO-u se govori toliko da se ponekad stiče utisak da sve što Srbija danas gradi, gradi zbog EKSPO-a. Nije tako. EKSPO jeste veliki projekat, jedan značajan rok pred nama, ali nije cela investiciona politika Srbije. Paralelno se grade auto-putevi, brze saobraćajnice tzv. „smajli saobraćajnica“ koja će promeniti sliku Zapadnobačkog okruga, Moravski koridor, železnička infrastruktura, pruga Niš–Dimitrovgrad, lokalni putevi, vodovod, kanalizacija i energetska i komunalna infrastruktura.

12/1 AL/MJ 11.50 – 12.00

A s obzirom na to da dolazim iz Novog Sada ne moram daleko da idem da bih objasnio šta kapitalne investicije znače u stvarnom životu. Dva nova mosta, Fruškogorski koridor i tunel kroz Frušku Goru, a na Satelitu nova osnovna škola „Miloš Crnjanski“, jedna od najmodernijih škola u Srbiji sa 13.000 kvadrata i više od 1.300 učenika. To je razvoj koji u Novom Sadu ne moramo da tražimo u budžetskim tabelama. Vidimo ga pred sobom. Da brže pređemo Dunav, da deca imaju bolje uslove za školovanje, mostovi, tunel, škola, to su investicije. EKSPO jeste važan deo tog investicionog ciklusa, ali je deo mnogo veće slike.

EKSPO 2027 održava se od 15. maja do 15. avgusta tri meseca će proći. Mene mnogo više zanima šta ostaje 16. avgusta. Ostaje nova razvojna zona u Surčinu, ostaju novi sajamski kapaciteti, putevi i bulevari, vodovod, kanalizacija i elektroenergetska infrastruktura, ostaju nacionalni stadion i Akvatik centar. Velika stvar je što će Srbija tri meseca biti domaćin sveta, ali meni je još važnije šta ćemo mi koristiti kada sve to ode kući.

A kada smo već kod sporta dozvolićete mi da tu budem malo subjektivan, kao neko ko je dobar deo života proveo u sportu, znam da medalja počinje mnogo pre pobedničkog postolja. Počinje u sali, na bazenu, na teretnu, u uslovima koje nekom detetu napravite danas. Zato nacionalni stadion i Akvatik centar ne gledam samo kao dva velika objekta. Oni su deo mnogo šireg ulaganja u sport, od novih stadiona u Loznici, u Leskovcu i Zaječaru do hala, bazena i terena širom Srbije. Nova strategija razvoja sporta do 2035. godine ide upravo u tom pravcu. Više lokalne sportske infrastrukture, više školskog univerzitetskog sporta.

Gradi se i kuća odbojke, odnosno nacionalni odbojkaški centar. A kada smo već krenuli tim putem iskoristiću priliku da pomenem još jednu temu, možda je vreme da razgovaramo i o kući košarke i nacionalnom košarkaškom trenažnom centru. Ako smo već zemlja košarke red je da ona jednog dana ima i svoju adresu, jer stadion nije važan samo kada se na njemu igra velika utakmica, bazen nije važan samo kada se na njemu održava veliko takmičenje. Važan je u ponedeljak u šest po podne kada na trening dođu deca koja tih sat ili dva nisu ni na telefonu, ni na ulici. Tu se bolje meri vrednost tih ulaganja koliko dece dobije bolje uslove da trenira, koliko klubova može da napreduje i koliko velikih takmičenja možemo da dovedemo u Srbiju, jer medalje na kraju ponese jedan sportista, ali put do nje počinje mnogo ranije.

I sada dolazimo do pitanja koje će neko sasvim opravdano postaviti – dobro, ali koliko sve ovo košta i možemo li sebi to da priuštimo? Hajde da odgovor ne tražimo u političkim ocenama. Imamo brojke. Predlog rebalansa projektuje javni dug na kraju 2026. godine na 43,8% BDP-a na centralnom nivou vlasti, odnosno 44,2% odnos na nivou opšte države. Dakle, nastavljamo veliki investicioni ciklus, a projektovani javni dug ostaje ispod polovine BDP-a.

Drugi pokazatelj su strane direktne investicije. Od 2016. do 2025. prosečan godišnji priliv iznosio je oko 3,46 milijardi evra. Rekordne 2024. u Srbiju je ušlo 5,23 milijarde evra direktnih stranih investicija i u 2025. priliv je 3,48 milijardi. Zašto je za nas to važno? Zato što investitor pre nego što uloži nekoliko stotina miliona evra ne pita ko je pobedio u jučerašnjoj političkoj raspravi, on gleda mnogo konkretnije stvari – da li je zemlja stabilna, kakvu infrastrukturu ima, ima li tržište, ima li ljude, može li roba brzo da stigne od fabrike do auto-puta, pruge ili granice, ima li ta zemlja perspektivu. Novac je prilično racionalan. Ide tamo gde vidi priliku. Ove brojke ne navodim da bih rekao da smo završili posao. Nismo. Navodim ih zato što pokazuju pravac u kome se Srbija kretala. I zato rebalans ne znači da menjamo cilj. Znači da prilagođavamo put do njega.

12/2 AL/MJ

Ali postoji još nešto o čemu mislim da treba govoriti. Ima već 22 meseca kako živimo u atmosferi u kojoj je gotovo svaka tema postala razlog da se podelimo. Dvadeset dva meseca je dug period. Dovoljno dug da počnemo da se navikavamo na nešto na šta ne bismo smeli da se naviknemo. Došli smo dotle da više nije dovoljno da znamo šta se dogodilo. Prvo pitamo ko je rekao da se dogodilo, pa tek onda odlučujemo da li ćemo u to da verujemo. Informacija postane interpretacija, a interpretacija za nekoliko sati postane činjenica, a činjenice na kraju sve manje koga zanimaju. To je mnogo ozbiljniji problem od jedne političke rasprave jer društvo u kojem činjenica zavisi od toga ko ju je izgovorio polako gubi sposobnost da razgovara. A odgovor na to, po mom mišljenju, nije da jedni drugima govorimo glasnije, nego da govorimo preciznije. Ne očekujem da u ovoj sali mislimo isto. Onda nam ova sala ne bila ni potrebna.

Možemo da se sporimo oko puta, ali bilo bi dobro da makar znamo gde želimo da stignemo. Da Srbija ima bolje puteve i bržu prugu, stabilnu energetiku, dobre škole i bolnice, sportske objekte, više investicija i bolje plaćenih radnih mesta, jer dok mi trošimo energiju na to ko je kome šta rekao, druge države se bave veštačkom inteligencijom, energetikom, novim fabrikama, Data centrima, kapitalom i tržištem. Za samo nekoliko godina promenila su se pravila po kojima funkcioniše energija, kapital, trgovina i bezbednost. U takvom svetu je danas možda teže nego ikada znati kako će svet izgledati za pet ili deset godina. U takvom svetu važna je sposobnost da razumeš trenutak u kojem živiš. Podele nas, budimo iskreni, nisu odvele nigde. Potrošili smo mnogo vremena i energije jedni na druge u periodu u kojem je bilo i ozbiljnih pokušaja da se zemlja destabilizuje. A ipak danas ovde ne razgovaramo o tome šta moramo da zaustavimo, gde moramo da smanjimo i čega moramo da se odreknemo. Razgovaramo o rebalansu u kojem su prihodi veći za 112,45 milijardi dinara od prvobitno planiranih.

Mislim da ta činjenica govori više od mnogo političkih ocena i tu dolazim do Aleksandra Vučića. Mislim da mu jednu političku sposobnost teško mogu osporiti čak i oni koji ga ne podržavaju – ume da pročita trenutak i unutrašnji kada treba sačuvati stabilnost zemlje i spoljno-politički kada treba razumeti gde se svet pomera i gde je u svemu tome prostor za Srbiju. Zato danas razgovara i sa Pekingom i sa Briselom i sa Vašingtonom i sa Moskvom. Mnogo je lakše izabrati jednu stranu. Mnogo je teže razgovarati sa svima, a ostati na svojoj. Mislim da se upravo i tu vidi njegova politička veština jer diplomatija nije fotografija sa sastanka. Važno je šta posle tog sastanka dođe u Srbiju, investicije, energetski sporazum, novo tržište ili više prostora da sama donosi svoje odluke.

Zato bih se vratio na ono od čega sam i počeo, na ono što ostaje. EKSPO će se završiti. Proći će i ova skupštinska rasprava. Prići će, nadam se, i vreme u kojem nam je gotovo svaka tema razlog za novu podelu. Ali putevi i pruge, škole i sportski objekti, fabrike i radna mesta ostaće i zato bez obzira na to koliko se politički razlikujemo ne smemo da izgubimo sposobnost ono što je dobro za našu zemlju, jer će na kraju ostati mnogo jednostavnije pitanje – šta smo uradili sa vremenom i prilikama koje smo imali. Neće nas pamtiti po tome koliko smo se dobro nadmudrivali, nego po tome šta smo iza sebe ostavili. Živela Srbija.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Ivanović.

Zahvaljujem.

Poštovani građani Srbije, i ova sednice je, kao i sve prethodne u ovom sazivu, zakazana po hitnom postupku a da apsolutno ništa nije bilo hitno. U petak kasno po podne smo dobili 59 tačaka dnevnog reda za sednicu koja je zakazana u ponedeljak

12/3 AL/MJ

ujutro. Time se zapravo suštinski krije istina od građana Srbije i pokušava ili pokušava da se limitira njen domet.

Šta je ono što je i ovog puta ponovljeno? Ekonomski tigar vam je i ovog puta ispostavio ceh. U masi ovog dnevnog reda se nalazi i novih 600-700 miliona zaduživanja. Ceh koji će plaćati svi građani Srbije. I ovog puta su taj novac uzeli od komercijalnih banaka, a ne od međunarodnih finansijskih institucija. Zašto? Kada uzmete novac od komercijalne banke po daleko većoj kamatnoj stopi nema ko da vam postavlja pitanje – zašto taj nova delite na javnim nabavkama svojim partijskim kolegama i zašto od svakog infrastrukturnog projekta napravite korupcionaški projekat koji građani Srbije plaćaju 10 i 50 puta skuplje.

Ne mogu da ne prokomentarišem i ove predloge zakona koji se bave izborom sudija i tužilaca. Prosto je neumesan način na koji pokušavate građanima Srbije da predstavite da je to nešto što smo dobili od Evropske unije, što je servirano kao uzmi ili ostavi. Netačno. Sama Evropska unija poznaje različite modele kako ljudi prvi put ulaze u pravosudni sistem. Susedna zemlja Hrvatska, članica Evropske unije, ima sličan model dugi niz godina. U julu ove godine je donela odluku u svom parlamentu da odustaje od tog modela uz obrazloženje da je naneo veliku štetu pravosudnom sistemu. Odluka stupa 1. septembra ove godine na snagu. Dakle, to nije tačno. Na Odboru za pravosuđe nisam dobio od predstavnika Ministarstva odgovor, ali se nadam da ću dobiti od ministra Vujića.

13/1 MV/MO 12.00 – 12.10

Kako ignorišete i zašto ignorišete stručnu javnost, društvo sudija? Zašto ignorišete odluku Visokog saveta sudstva, pre svega, od pre par meseci koji vam kaže da vam je predlog nezakonit, neustavan, podseća vas na odluku Ustavnog suda iz 2014. godine koja sličan jedan predlog takođe kategoriše kao neustavan? Ali, vama je samo cilj da nezakonito, neustavno savladate sistem i prilagodite ga sebi. Sistem u kome pre svega deset dana u Valjevu tužiocu koji vodi postupak protiv SNS batinaša zapale automobil ispred zgrade u kojoj mu živi porodica. To je mafijaška poruka. Ne njemu samo, nego celom sistemu i svim tužiocima, sudijama i policajcima, da shvate šta će im se desiti ako se drznu da krenu putem koji nije naložen. To je mafijaški potpis, gospodo.

Šta je država uradila? Ćuti. Saopštenje, osudili su. Je li imamo rezultat istrage? Nemamo. Je li imamo uhapšene počinioce? Nemamo. Sve se svelo na konferenciju za štampu. Kao ono sa Banjskom, kao ono sa ubistvom Olivera Ivanovića. Uvek isti potpis.

Za kraj, bavite se ovde definisanjem pojma izdaje, pa moram i svoj doprinos da dam u sagledavanju tog pojma. Gospodo, izdaja je kad kao najviši državni funkcioner građanima Srbije na Kosovu i Metohiji kažete da nikada ni pod koju cenu nećete dati Gazivode. Izdaja je da kada u danima dok im Aljbin Kurti bagerima tamo ruši i gledamo slike oca i sina koji zagrljeni plaču dok im ruše imovinu, vi trčite po šatorima, jedete pečenje i pevate neke patriotske pesme, varate narod ponovo u nadi da ćete pokušati još jednom da ih obmanete. To je, gospodo, izdaja.

Da li ima nekoga kome nije jasno zašto je Banjska organizovana? Da li ima nekoga sada kome nije jasno da ni Gazivoda ni osvajanje severa Kosova i Metohije, koji ni u ratu nije izgubljen, ne bi došlo i ne bi moglo da se realizuje dok se ova grupa ljudi nije povukla? Nije mogla da se povuče na konferenciji za štampu, to je moralo da se odradi kroz neki alibi, kroz neki događaj koji ste iscenirali.

Pravite šalu oko suše i promaje, da su to jedine stvari za koje se ne optužujete. Bliži se dan kada ćete pasti sa vlasti. Budite ubeđeni da nećete odgovarati za sušu i za promaju, ali da je lista pitanja na koja ćete morati da date odgovore i da se suočite sa zakonom toliko velika, da vam neće biti ni do smeha ni do šale. Zahvaljujem.

Samo zarad istine, poštovani narodni poslaniče, da vam kažem, rekli ste da je sednica sazvana po hitnom postupku, a na dnevnom redu nema ništa što je hitno. Ne postoji sednica o kojoj se raspravlja o rebalansu budžeta a da nije sazvana po hitnom postupku. Ne u ovom sazivu, u bilo kom sazivu. Zato što kada imate rebalans budžeta Trezor je zatvoren i nema nikakvih plaćanja od strane države. Ne postoji vlast koja je išla na rebalans budžeta, a koja nije to stavljala po hitnom postupku. Žao mi je što to ne znate. Dakle, kada usvojimo rebalans budžeta, tek onda može da se otključa Trezor i da država nastavi da funkcioniše i da nastavi plaćanja. Zbog toga je po hitnom postupku ova, kao i svaka u prošlosti.
Idemo dalje. Reč ima Lepomir Ivković.
(Aleksandar Ivanović: Možete samo da mi date reč da odgovorim?)
Ne mogu, objasnila sam zašto je po hitnom postupku, nema razloga za repliku.
(Aleksandar Ivanović: A da mi objasnite zašto na svakoj sednici…)
Sve je u redu. Nemojte da se svađate sa mnom. Očigledno je da ne znate, moje je da vam objasnim i to je to. Hvala vam.
Lepomir Ivković.
13/2 MV/MO

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani članovi Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, javljam se u vezi sa prvom tačkom dnevnog reda – Predlog zakona o rebalansu budžeta. A zašto? Zato što sam sanjao noću, a snevao danju dan kada će jedne sunčane nedelje roditelji pozvati svoju decu, a ako oni ne mogu mi stariji svoju unučad, i krenuti kolima na izlet od Beograda do Beograda auto-putem, da im pokažemo lepote naše Srbije, a da nijednom ne ubacimo menjač u rikverc poziciju, nego da vozimo napred, napred i samo napred. I za bezmalo 12 kilometara od Vrbe do Adrana ja sam taj san i dosanjao i dosnevao.

A kako bi, poštovani građani Srbije, taj izlet izgledao? Na primer, oko podneva, iz raznih krajeva našeg prelepog grada, krenemo ka brzoj deonici koja vodi ka auto-putu Miloš Veliki. Videćemo sa leve strane nacionalni stadion u izgradnji i mnoge EKSPO građevine, ponosni što smo baš mi, što je naša Srbija u jakoj konkurenciji dobila organizaciju te prestižne izložbe naredne godine.

I dok dlanom od dlan prođosmo Obrenovac i stigosmo do skretanja za mali gradić Ub, koji se ponosi velikim imenima koji su u njemu rođeni. Biću malo profesionalno pristrastan, pa ću prvo pomenuti velikog glumca Radomira Rašu Plaovića, koga sam imao čast kao mlad glumac da upoznam i po kome nosi ime manja scena Narodnog pozorišta. Pa legendarnog fudbalera Dragana Džajića, najbolje levo krilo sveta. Čini nam čast što njegova ćerka Sanja sedi sa nama u ovom parlamentu kao narodni poslanik na listi Srpske napredne stranke. Na Ubu živi naš drug i naš brat Darko Glišić. A neka mi oproste svi drugi velikani koje nisam pomenuo.

I dok dlanom od dlan, evo nas kod izlaza na brzu deonicu za Valjevo, Mionicu, Divčibare, Struganik, rodno selo velikog vojskovođe Vojvode Živojina Mišića, a levo za Lajkovac, Lazarevac. I možda je baš tu vreme da našu decu i našu unučad naučimo originalnoj verziji pesme koju bi trebalo da nauče, a ona kaže: „Ide Mile, ide Mile Lajkovačkom prugom, ide Mile, ide Mile sa ranjenim drugom, ide Mile, ide Mile, sija mu cigara, i on nosi, i on nosi ranjenog drugara, a sa vrha slavnog Cera…“

Ovo, kolega Lazoviću, verovatno ne znate, zato se javljate.

„…poručuje čika Pera – nema nazad da se kasni za slobodu i krst časni!“

I dok dlanom od dlan, evo nas pored Ljiga, a vrlo brzo stižemo do znamenitog Takova, u kome je na Cveti, 23. aprila 1815. godine, Miloš Obrenović podigao Drugi srpski ustanak i izabran za knjaza Srbije.

I dok dlanom od dlan, evo nas ispred Čačka i svima koji idu desno, preko Požege, Užica i Zlatibora, želimo srećan put, a mi skrećemo levo na Moravski koridor i počinjemo da pevamo drugu pesmu: „Oj Moravo, moje selo ravno!“

I dok dlanom od dlan, stižemo do Kraljeva grada, tamo gde se Ibar voda u Moravu sliva, a „Da nije Morave, pričaju kiridžije, ne bi bilo ni mora koje brodovi seku, niti bi bilo slano da Srbija nije toliko plakala uz svoju najlepšu reku“, peva Dobrica Erić, veliki srpski pesnik koji, za razliku od nas srećnika, nije doživeo da vidi najlepši i najpametniji auto-put.

E, tu ćemo malo da usporimo, od Adrana do Vrbe, i da sačekamo da se do kraja otvori i poslednja deonica od 12 kilometara velelepnog auto-puta.

14/1 MT/CG 12.10 – 12.20

E, tu ćemo malo da usporimo, od Adrana do Vrbe, i da sačekamo da se do kraja otvori i poslednja deonica od 12 km velelepnog autoputa.

I dok dlanom od dlan, evo nas i pored Vrnjačke Banje, bisera banjskog turizma, a evo nas nedaleko i od reke Rasine i Jastrepca, visoke planine, gde kao bašta rascvetalih ruža grad Kruševac svima ruke pruža. U njemu je sablja Obilića, spomen kula braće Jugovića, Lazarica, ponosita, stara, srpskog je pričestila cara. Idemo sa decom i unucima da vide Lazaricu i da upalimo sveću kosovskim junacima.

Pošto bi trebalo da bude vreme ručku pitaćemo za preporuku gde je najbolje pečenje našeg druga i brata ministra Batu Gašića. Verujem da će njegov odgovor biti u Stopanji.

Posle ručka nastavljamo ka Ćićevcu i gledamo kulu vojvode Prijezde, koga verna ljuba Jelica moli da je ne ostavlja zulumćarima rečima: „Morava nas voda odhranila, nek Morava voda i sahrani“.

I dok dlanom o dlan…

Molim vas, predsednice, umirite kolegu studenta dok ja govorim šta bi naša deca i naša unučad trebala da nauče

Nemaju ljudi razumevanja za poeziju. Nastavite vi, narodni poslaniče.
Nemaju, nisu umetničke duše. Izvolite.

I dok dlanom od dlan, evo nas na starom autoputu za Beograd, pored Paraćina, Ćuprije, Jagodine, Batočine, Lapova, Velike Plane, skretanja na Dunavski koridor koji će uskoro biti završen, prema Požarevcu, Velikom Gradištu, Golupcu. I dok dlanom o dlan, evo nas ispred našeg belog grada, Beograda.

Dragi građani Srbije, radujte se svakom novom kilometru autoputa, novom kilometru brze pruge, brzih saobraćajnica, svakom novom mostu, novom tunelu, svakoj novoj školi, novom zdravstvenom centru, novom dečijem igralištu, radujte se makar pola koliko se tome raduje naš predsednik Aleksandar Vučić i vi ste se svojoj zemlji odužili.

Zato ću glasati sa svojim kolegama za Predlog zakona o rebalansu budžeta i zato se usvajanju tog Predloga iskreno radujem.

Hvala našem predsedniku, gde čuo i gde ne čuo, za sve što je uradio za našu Srbiju i njenu večnu slavu digao u gorde nebeske visine.

Živela Srbija, živeo naš predsednik i budući premijer Aleksandar Vučić.

Izvolite gospodine Lazoviću.

Hvala predsedavajuća.

Izvinite, mi se jesmo smejali, zato što mislim da je to adekvatan odgovor na ovaj govor, na ovaj pokušaj neke narodne pesme. Da li ste možda putujući kroz tu Srbiju mogli da vidite da u Čačku, Požezi, Lučanima i Gornjem Milanovcu su restrikcije vode, da pola Vojvodine nema pijaću vodu, da vam se otpadne vode bez prerade izlivaju u reke naše koje toliko volite?

Možete li nekada ljubav prema Srbiji da pokažete kroz to da se uradi npr. da se te vode prerade pa da ne zagađuju reke, da recimo ljudi imaju gde da baca đubre, da imaju da se reguliše odnošenje otpada, da ne gore deponije. Možda možete ljubav prema Srbiji koja vam tako izbija iz svake pore vašeg bića, kako vi to volite da kažete prethodni govorniče, da pokažete npr. time da kupite adekvatna sredstva za gašenje požara ljudima koji evo danima gase požar u Deliblatskoj peščari, na Stolovima ili gde god se ti isti požari pojavljuju Srbiji.

14/2 MT/CG

Možda nismo morali da kupimo rafale, pa da ljudi imaju neke modernu opremu kojom bi mogli iste te požare da gase ili da odgovore na posledice klimatskih promena koje ovde ignorišete. Dakle, možete li ljubav prema Srbiji jednom da pokažete kroz nešto čime nešto možemo da uradimo, a ne pokušavanjem nekih epskih pesama ili nekih, da kažem nebuloza koje ovde čujemo svaki put na ovim sednicama. Hvala.