Hvala.
Pre svega dajem reč, ministru za evropske integracije, Nemanja Starović.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, želeo bih da kažem zaista kratko ono što je, verujem svima, veoma dobro poznato a to je da članstvo u Evropskoj uniji predstavlja strateško opredeljenje Republike Srbije.
36/1 JD/LjL 16.55 – 17.05
Kao što znate, naša država je kandidat za članstvo u EU još od 2012. godine. Od 2014. godine smo otpočeli proces pristupnih pregovora koji je veoma zahtevan, ali ukupno posmatrano, analizirajući poslednji godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku država kandidata ka članstvu u EU, Srbija je danas, odmah iza Crne Gore, među najspremnijim državama, analizirajući 33 relevantna pregovaračka poglavlja za punopravno članstvo u EU.
Međutim, kao što je takođe veoma dobro poznato, postoje određene političke percepcije koje su preuzele primat upravo u tom pristupnom procesu i to je ono što predstavlja realnost.
Naše pozicije po pitanju očuvanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije su veoma jasne i veoma su čvrste i za nas to predstavlja apsolutni imperativ i sa tim, sasvim sigurno, neće biti nikakve trgovine, pogađanja ili kockanja.
Kada govorimo o izjašnjavanju građana, ja bih svakako podsetio, kada je članstvo u EU u pitanju, da je to naše strateško opredeljenje, da je to bio i deo ekspozea odnosno programa i ove, kao i prethodnih Vlada Republike Srbije. No, direktno izjašnjavanje svakako dolazi na kraju pristupnog procesa i građani Srbije će, kao i građani svih drugih država koje su u prethodnim godinama postale punopravne članice EU, jednoga dana svakako imati priliku da se o tome direktno izjasne na referendumu. Hvala.

Hvala vam.
Reč ima ministar kulture, Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažene kolege narodni poslanici, ministri u Vladi, poštovani građani Srbije, narodni poslanik je postavio jedno pitanje koje, bez obzira što resorno nije u nadležnosti ministarstva koje predstavljam i na čijem sam čelu, ali smatram izuzetno važnim kao neko ko se u Republici Srbiji bavi politikom, i ne samo u Republici Srbiji već mogu slobodno da kažem da sam prisutan na čitavom srpskom etničkom prostoru, a to je pitanje Zakona o državljanstvu.
Koliko se tu suočavamo sa jednom vrstom, mogu slobodno da kažem, duboke države sa kojom do danas ni jedan jedini ministar unutrašnjih poslova nije uspeo da se izbori, daću vam jedan konkretan primer.
Dakle, negde mislim da je bila u pitanju 2015. ili 2016. godina, kada mi se obratila jedna osoba koja je inače studirala na fakultetu na kojem sam svojevremeno radio kao nastavnik, reč je o osobi koja je bila student generacije, koja se lično nacionalno izjašnjavanja kao srpkinja muslimanske veroispovesti, rodom i poreklom iz jedne bivše jugoslovenske republike, i koja nije ostvarila pravo na prijem u državljanstvo Republike Srbije zato što joj je iz Ministarstva unutrašnjih poslova tražen dokaz o srpskoj nacionalnoj pripadnosti. Ta osoba mislim da do dan danas nije ostvarila to pravo.
Daću vam drugi primer. U Republici Albaniji, u okolini grada Fijera živi zajednica Srba, dakle srpska manjina u Albaniji. Reč je o ljudima srpske nacionalnosti i islamske veroispovesti. Tim ljudima su službenici našeg Ministarstva unutrašnjih poslova kao dokaz srpske nacionalne pripadnosti tražili krštenice. Kada su oni odgovorili i rekli – mi nismo pravoslavni, ne možemo da vam podnesemo krštenicu, mi smo Muslimani, onda im je iz našeg Ministarstva tada, u to vreme, odgovoreno – ne može Musliman da bude Srbin.
Ja sam naveo ova dva primera koja govore o tome, a ja koliko znam, narodni poslanik koji je postavio ovo pitanje dolazi iz stranke čiji je predsednik i osnivač svojevremeno bio ministar unutrašnjih poslova i ni on sam nije uspeo da reši ovaj
36/2 JD/LjL
problem naše duboke države. Ako imam pravo da iznesem svoj lični i politički stav, apsolutno sam saglasan sa vama. Republika Srbija po Ustavu je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Srpski narod je državotvorni faktor ove države koji je i stvorio, ali su svi građani drugih nacionalnih pripadnosti ravnopravni po našem Ustavu i našim zakonima.
Neverovatno je kako to da u našem okruženju svaka država koja je matična država nekoga naroda daje pravo i mogućnost svojim sunarodnicima koji nisu rođeni na njenoj teritoriji već negde u rasejanju ili u država gde su pripadnici nacionalnih manjina da ostvare pravo na državljanstvo matične države, a Srbiji se to uskraćuje. Daću vam jedan konkretan primer.
Na delu naše teritorije, na Kosovu i Metohiji, mi već godinama unazad imamo deljenje državljanstva, u ovom konkretnom slučaju Republike Bugarske, koja je sa samozvanim vlastima u Prištini potpisala čak i ugovor o statusu bugarske nacionalne manjine na KiM, koja nikada u istoriji tamo postojala nije. I kada se pitate ko je to tretiran kao bugarska manjina, onda ćete prvo videti da su to naša braća Goranci, koji se tako nikada nisu ni izjašnjavali, nikada nisu ni osećali, niti tako postupali. Dakle, reč je o ljudima koji svog srpskog porekla nisu hteli ni pod najgorim turskim zulumom da se odreknu. A posle Gore prešli su u Kosovsko Pomoravlje, pa sad i u Kosovskom Pomoravlju pokazuju i pričaju o tome da postoji njihova manjina. Naravno, ne sme nikome da padne napamet da kaže da u Bugarskoj nemamo srpsku manjinu, jer tamo ne postoji po njihovom ustavnom i zakonskom režimu, koji je prihvatila EU, tamo ne postoje nacionalne manjine, nema prava te vrste.
A što se vašeg pitanja tiče, to pitanje je potpuno na mestu. Apsolutno sam mišljenja kao političar, nezavisno od funkcije da li jesam ili nisam na njoj, da mi moramo da donesemo zakon o državljanstvu. Ili, ne moramo čak ni da menjamo zakon.
Znate, ja sam kao diplomirani pravnik mišljenja da zakon uvek treba pokušati primeniti na ispravan način. Ovaj naš Zakon o državljanstvu, on poznaje mogućnost da pripadnici srpskog naroda steknu pravo na državljanstvo po osnovu svog srpskog etničkog porekla ali ako pogledate šta se dešava sa Srbima u Crnoj Gori gde pravo na dvojno državljanstvo imaju i Hrvati i Albanci i većina Bošnjaka, jedini koga nema to su Srbi.
Znate kako je to rešeno? Oni su vas sa većinom ovih država potpisivali međudržavne ugovore koji imaju jaču pravnu snagu od zakona i onda se ispostavilo na kraju da se na Srbe primenjuje zakon, a na sve druge se primenjuje međudržavni ugovori.
Naravno, mi se sad tu nalazimo u još jednoj situaciji, a to je da je nekim mozgovima koji su u stanju sve živo da izokrenu u sopstvenu suprotnost palo napamet da uoči izbora pričaju o tome kako se izborni inženjering vrži kroz prijem u državljanstvo. Naravno, neće da kažu da kada su oni bili na vlasti da je u državljanstvu Srbije primljeno, ako se ne varam i do pet puta više ljudi nego što je u periodu od 2012. godine do danas ali i to može vrlo jednostavno da se reši.
Pravo na državljanstvo ne znači automatski pravo glasa, postoje modeli u Evropi i svetu kako to može da se uradi. Činjenica jeste da mi to pitanje efektivno, ne zakonski, nego efektivno nismo rešili, jer ako imate službenika koji osobi islamske veroispovesti kojoj se kaže oseća kao Srbin.
Možete zamisliti kakvi su to naši sunarodnici koji su prošli kroz decenije diktature Envera Hodže i ostali pripadnici srpskog naroda gde su i menjana imena, menjana prezimena, gde nisu imali pravo da govore na sopstvenom jeziku i oni su ostali verni svome rodu i svome poreklu.
37/1 GD/JG 17.05 – 17.15
Bilo je pokušaja mešetarenja iz Srbije da ih ubeđuju da su oni nešto drugo. Ne, oni su rekli – mi smo došli iz Srbije negde u, mislim da je bilo reči o osmoj ili o devetoj deceniji 19. veka, doselili se u okolinu Fjera dok je to bila Otomanska imperija, sačuvali svest o svom srpskom poreklu, to smo i danas i zamislite službenika koji kaže – dostavite mi krštenicu.
I, da završim priču onako kao što sam počeo, ta osoba, taj student koji je bio izuzetno uspešan student, koji se deklarisao kao pripadnik srpskog naroda, islamske veroispovesti, na kraju je dostavio i krštenicu, ali od našeg ministarstva nije dobio pravo da postane državljanin Srbije. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Reč ima predsednik Vlade Đuro Macut.
Izvolite.

Poštovana predsednice Skupštine, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani, mislim da pitanje koje je poslanik postavio nadilazi zapravo jednu opštu temu oko toga da li smo samo pred referendumskim pitanjem za ulazak u Evropsku uniju ili smo pred rešavanjem, da kažem, državljanstva i gde smo tu.
Mislim da je ovo tema koja je od šireg značaja i da smo u poslednjih godinu i po dana imali priliku da, razgovarajući sa brojnim predstavnicima Evropske unije koji su bili u Beogradu, gotovo od prvog trenutka kada smo počeli u ovom mandatu da radimo, postavljeno je jedno osnovno pitanje – da li smo mi za ulazak uopšte u Evropsku uniju ili nismo.
Znači, postavlja se jedno osnovno temeljno pitanje – da li je Srbija orijentisana ka Evropi ili nije? Iz tog razloga mislim, da je ovo pitanje koje je postavio narodni poslanik izuzetno bitno da se zapravo potencira i da se još jedanput razgovara na temu opredeljenosti Srbije kao države, moderne države u srcu Evrope i njene pozicije u odnosu na pristupne uslove i sve ono što nas razlikuje od jednog Islanda, ništa ne omalovažavam, samo pokušavam da napravim paralelu, zapravo zemlji koja verovatno sa mnogo manje uslova pristupa Evropskoj uniji ili će pristupiti i brzo to završiti kroz referendumsko pitanje – da li jesu ili nisu za Evropsku uniju?
Znači, postojanje dvostrukih standarda, pa možda i trostrukih standarda je potpuno jasno da postoji i u međunarodnim okolnostima, međunarodnoj komunikaciji, kada govorimo o globalnoj politici pristupanja pojedinih zemalja i ovo je da kažem na strani Srbije potpuno bilo vidljivo. Međutim, za ovih poslednjih godinu i po dana smo stvarno imali puno toga da uradimo i Reformska agenda koja jeste na stolu i traje već dve godine, evo danas smo imali sastanak da kažem Radne grupe za sprovođenje Akcionog plana vezanog za Reformsku agendu, je uradila veoma mnogo uz velike napore i političke u ovom telu gde se vi nalazite, ali i u Vladi koja je u poslednjih nekoliko meseci krenula da zapravo odgovara na onih 24 koraka koja postoje do decembra 2026. godine.
Znači, čitavih godinu dana i više smo posvetili pokušaju da izađemo iz nekakve vrste političke blokade i nekakvog nerazumevanja, neshvatanja da je neophodno da imate jedan politički konsenzus da biste pristupili bilo čemu odgovorno, da kažem, na jedna realan način i da biste završili ono što jeste interes svih građana i ono što jeste interes zemlje koja se nalazi u Evropi potpuno integrisane u smislu postojanja , da kažem, na kontinentu na kome se nalazimo i infrastrukturno povezane, komunikaciono, u bilo kom smislu, i obrazovnom, i ekonomskom, i saobraćajnom, na rekama u kontinentalnom delu. Znači, postoji puno razloga zbog čega mi treba da uđemo i jesmo potpuno posvećeni tome, ali postoje brojne prepreke koje su se pokazale kao neminovne, odnosno kao neminovne u našem slučaju, za razliku od nekih drugih zemalja. Iz tog razloga mislim da je razmatranje pitanja drugih zemalja koje će možda biti neke nove
37/2 GD/JG
zemlje koje će se naći ispred nas zapravo postojanje takve vrste destandardizacije u odnosu na sve zemlje. Iz tog razloga hoću da kažem da je Vlada Republike Srbije u poslednjih godinu dana najmanje, a sigurno je to kontinuitet koji traje već jako dugo u poslednje vreme, veoma posvećena tome da pristupi EU, a blokada čitavog procesa traje već godinama, obzirom da nismo otvorili taj famozni Klaster 3. Znači, već preko nekoliko godina postoji jedno političko nerazumevanje da se ovaj proces nastavi, proces koji je uspostavljen najdalje u odnosu na sve zemlje koje su trenutno u razmatranju za pristupanje u EU.
Prema tome, postoje objektivne okolnosti u kojima se mi nalazimo i koje su delom vrlo pod uticajem zapravo politike, jedne kontinuirane, rekao bih možda dnevne politike u evropskom smislu, ali koje se odnose na nas i ono što je nerazumevanje ili nepotvrđivanje zapravo naše rešenosti da pristupimo EU i da smo na tom putu već preko jedne decenije. Znači, već preko 12-13 godina mi smo stalno u tom procesu. Prema tome, nekako smo stalno u konfrontaciji, u pokušaju da savladamo nekakve kriterijume ili nešto, ali stalno sam pokušavao da dam paralelu nekih zemalja koje se nalaze u EU i koje su bile čak u direktnim konfrontacijama, kao što je slučaj, recimo, Republike Kipar koja jeste ušla u EU kao podeljeno ostrvo. Znači, imamo vrlo različite pristupe koji sada posle 20 godina od pristupanja tih zemalja ili više nisu više standard u EU. Mi sada menjamo stalno nekakve uslove na koje se mi odnosimo. Prema tome, politička pitanja su očigledno prevashodno bitna, odnosno ona su presudna i bilo koji procenat pristupni koji ostvarimo i koji nije mali, koji sada već dolazi do granice potpune prihvatljivosti, i dalje je nedovoljan jer se želi pristupanje, odnosno usvajanje svih mogućih zahteva koji dolaze a koji nisu u skladu sa našom opštom politikom prema, da kažem, spoljnom politikom ili prema onome što nudi ili što zahteva naš Ustav.
Prema tome, postoje neke linije oko kojih se ne može raspravljati i koje jesu vrlo specifične za nas, pa prema tome specifičnost svake zemlje mora da se ipak uzme u obzir. EU to razume. Evropska komisija u poređenju sa EU koja to kao zajednica zemalja pojedinih članica i dalje ne razume. Jedan od primera jeste i primer Šengenskog sporazuma i tumačenja različitog u odnosu na transportere, odnosno vozače koji rade u takvim kompanijama. Znači, ne postoji razumevanje da se jedna zakonska regulativa koja bi trebala da može da se promeni na vrlo jednostavan način promeni zarad boljeg funkcionisanja zemlje ili grupe zemalja koje se nalaze na evropskom kontinentu.
Znači, suočavamo se sa brojnim problemima. Brojni su zahtevi koji se nameću Srbiji koji nisu isti kao što bi bila u slučaju recimo kada je u pitanju jedan Island koji sada razmatra da li da uđe u EU ili ne, iako je, recimo, komunikaciono daleko u lošijoj poziciji nego Republika Srbija.
Prema tome, i na ovom primeru možemo da pokažemo da postoje stvarno velike razlike. Koliko god Island kao zemlja Zapadne Evrope jeste integrisana, ali na početku svog puta ka EU će verovatno imati nekakve bolje komparativne prednosti u odnosu na Srbiju.
Znači, zadnjih godinu i po dana smo imali velike napore da ovo što je poslanik i potencirao, a to je pitanje referenduma, koji je daleko ispred nas. Mi se trudimo i nadamo da će to biti kraći period, da će trajati mnogo kraće do takvog trenutka, ali opredeljenost Republike Srbije jeste definitivno da se integriše u zajednicu evropskih naroda jer mi živimo na tom kontinentu, svi smo rođeni ovde, svi smo zapravo sa ovog prostora i vrlo smo integrisani i u evropsku kulturu i privredu i postojanje saobraćajne komunikacije, provodimo život i vreme ovde i mislim da je potpuno logično da budemo i deo zajednice evropskih naroda.
37/3 GD/JG
Nadam se da ćemo u narednom periodu imati veću komunikaciju, bolju zapravo komunikaciju sa zemljama koje se nalaze u okruženju i u EU, članice su zemalja EU. Opet se vraćam na primer transportera.
38/1 TĐ/MJ 17.15 – 17.25
Uz ogromne napore koje činimo i dalje imamo očekivanja da će se uspostaviti poseban vizni režim, recimo, sa zemljama gde naši ljudi odlaze, gde voze, gde prevoze i gde ćemo sigurno morati da sa njima i dalje pregovaramo na ovu temu. Začuđujuće je da ne postoji taj stepen fleksibilnosti. Koliko god mi tražili da se daju preporuke od strane Evropske komisije ka zemljama članicama, da se zapravo te preporuke ne poštuju, odnosno predstavljaju nešto preko čega se prelazi. Mislim da je to jedan momenat, jedna tačka koja zapravo govori da ipak Evropa u ovom trenutku nema konsenzus oko, generalno, pristupanja, odnosno prihvatanja zemalja koje su samo formalno van EU i da se ovakvi problemi vezani za transport, pojaviće se možda neki drugi problem, koji je u našem svakodnevnom životu, svakako moraju rešavati. Mislim da nije dobar način da se vrši opozicija zemlji koja u potpunosti ima integrisanu privredu i gde je najveći ekonomski partner upravo EU i da se zapravo potpuno skretanjem teme na nešto drugo, pokušava opravdati ono što je trenutno, ne mogu da kažem negativan stav, ali nevidljivost Srbije unutar evropskog prostora zarad funkcionisanja evropskih kompanija i privrednih društava koje se nalaze u našoj zemlji i koji komuniciraju direktno sa EU, transportujući zapravo svoje proizvode ka svojim zemljama.
Prema tome, sve drugo je potpuno nerazumljivo i neprihvatljivo sa našeg stanovišta. Ja se nadam da će zemlje članice EU, sa kojima Srbija najviše komunicira, trguje, imati puno sluha da posebne vizne režime uspostave sa našom zemljom i da ćemo na taj način prevazići nešto što apsolutno nije u interesu naše zemlje, niti je naša zemlja bilo kakav pobornik bilo kakvih intervencija protiv drugih zemalja sa kojima ekonomski sarađujemo.
Tako da se zahvaljujem još jedanput na ovom komentaru koji predstavlja, oslikava zapravo poziciju Srbije unutar evropskog prostora, a ako govorimo o referendumima unutar zemalja koje pristupaju, svakako je ovo bitno za Srbiju i da se ne desi da i neke treće zemlje, koje su možda najnovije na listi ili u redu ka ulasku u EU, dobiju zapravo mnogo brže tu prijemnu dozvolu ili prijemnu saglasnost. Zahvaljujem se.

Hvala vam.
Još dva minuta, narodni poslanik Bojan Torbica.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Upravo, hvala vam, kako premijeru, tako i ministrima. Upravo smo uradili ono što svi pokušavamo već mesecima. Uspeli smo da pokrenemo pitanje i da dobijemo odgovore. Znate kako, kada se već pet-šest puta po istom pitanju obraćamo tokom zasedanja i uvek samo naša strana priča, samo mi pričamo, ne dobijemo odgovore, nije baš svejedno kada sedimo u ovim klupama i kada predstavljamo građane i vidite kad otvorimo temu, kada pokrenemo, i upravo hvala, pre svega, ministru Selakoviću, onda u javnosti dođemo do zaključka da pripadnici srpskog naroda bez obzira na versku opredeljenost imaju problema prilikom ostvarivanja i dobijanja srpskog državljanstva i da to treba rešavati, što se slaže i Vlada, slažemo se i mi.
Dolaze novi izbori, dolazi nova vlada, dolazi novi saziv, ali nadam se da ćemo ovo pitanje delegirati, da će to ostati u nekom budućem periodu, upravo, ali ne samo za pripadnike srpskog naroda. Mi smo tu predvideli još neke druge stvari, da otvorimo temu, da ovde razgovaramo, a ne da blanko zakone, zato što, ne znam, nisu dogovoreni sa Vladom ili nije dogovoreno u okviru većine, automatski skidamo sa dnevnog reda.
Vama, premijeru, puno hvala, hvala vam na odgovoru. Znate kako, ja se iskreno nadam, ubeđen sam i verujem u to da će Srbija dobiti vladu na čijem čelu će biti
38/2 TĐ/MJ
Aleksandar Vučić i vladu koja će jednostavno poveriti mandat građanima da odluči o budućnosti Srbije. Jer, znate kako, kada iza sebe imate raspisan referendum, kada imate jasno izraženo mišljenje građana, kada građani kažu da li za to ili nisu, onda svaka buduća vlast ima zacrtan put. Siguran sam da će Aleksandar Vučić, na čelu srpske vlade, to učiniti. Siguran sam da će građani reći mišljenje i siguran sam da će nova vlada, nova skupština i građani Srbije zajedno u budućnosti na direktnom referendumu i direktnim izjašnjavanjem odlučiti buduće ekonomske i političke integracije Srbije. Hvala vam.

Hvala vama.
Sledeći na listi prijavljenih narodni poslanik Aleksandar Jovanović.
Izvolite.

Dobar dan svima.

Srbija i građani Srbije nemaju preči i nacionalni interes nego od ovoga što držim u ruci. To je voda, ljudi. Voda je unutra. Od vode nema prečeg interesa. To vama, gospođo Mesarović, i svi vi koji putujete Srbijom ovih dana, a i meni, govore žedni građani, a vi ćutite na inicijativu, na predlog da Srbija pokaže da joj je stalo do čiste pijaće vode. Zbog milion žednih građana u ovom trenutku, zbog još miliona, pitaj Boga koliko, koji će ostati žedni zbog klimatskih promena, zbog svog ovog ludila koji je zahvatio ceo svet. Pokažite da vam je stalo da sačuvamo ono bez čega niko ne može. Ko god da je na vlasti – šta će vam vlast ako vam je narod žedan? Šta vas sprečava da pokrenete referendum gde će građanima biti postavljeno jedno prosto pitanje – da li ste za to da voda pripada svakom građaninu ove zemlje podjednako i da ne može biti predmet bilo kakve trgovine? Voda, ljudi. Žedni ćemo ostati, već jesmo. Šta je problem? Ćutite, već dva meseca vam postavljam to kao pitanje. Vi ćutite. Imaćete jasan odgovor građana. Ja ne znam šta to vas sprečava da to sprovedete, jedno jedino pitanje. To su uradili Slovenci pre četiri godine.

Kad smo već kod Slovenaca, gospođo Handanović, kolika je rudna renta u Sloveniji? Pet posto rudne rente za sve ono što je ispod zemlje, a znamo šta je u Majdanpeku i Boru, kod Homolja. Pet posto svega što čine prirodni resursi ove zemlje i prirodna bogatstva. Šta smo mi blesavi? Što pet posto? To je jedno pitanje – kad ćete da povećate rudnu rentu, kao što su uradili svi oni kojima je stalo, da ne dođe do svakodnevnog čerupanja svega što pripada generacijama? Nas čeka tek napad na Homolje, na Malka Golaju i vi to sve vrlo dobro znate. „Rio Tinto“ neće odustati. Imaćete opštu pobunu. Narod je jasno rekao šta misli o tome. Dakle, pitanje za vas – zašto samo pet posto nama, a Kinezima i svima ostalima 95%? Jesmo li mi blesavi?

I ne samo to, zašto su se „Ziđin“ i kompanije slične njima upisale kao trajni vlasnici zemlje u katastru. Patriote. Hajde što ste dali ono što je ispod zemlje, nego ste dali zemlju Kinezima, te su oni – mislim na „Ziđin“ – trenutno najzapadnija kineska provincija u svetu. To smo mi. Dali ste budzašto nešto što ne pripada samo vama.

To isto važi i za Generalštab, gospodine Selakoviću. Kom je to patrioti palo na pamet da, bez da pita građane Beograda, bez da pita narod na referendumu, što bi bilo takođe pošteno, da li ste za to da se Kušnerima pokloni zemlja usred Beograda, pa nek se građani o tome pitaju, a ne da vi iza leđa narodu, ko što vam je običaj, potpisujete ugovore sa tom firmom i onda kada dođemo do dokumenta, prvo tvrdite da ništa niste potpisali. Isto kao sa „Rio Tintom“. Poklonite, brate, zemlju, pa čiju to vi zemlju poklanjate?

38/3 TĐ/MJ