Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ljubiša Stojmirović

Ljubiša Stojmirović

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovane koleginice i kolege, Zakon o smanjenju rizika i upravljanju vanrednim situacijama je jedan zakon koji je Srbiji u ovom trenutku neophodan.

Normalno je da svako ko misli dobro Srbiji ovaj zakon podržava i da će se truditi svim silama da ovaj zakon učini ono što je namenjeno za građane Srbije.

Svake godine, Srbija se suočava sa velikim materijalnim štetama koje su prouzrokovane, kako ljudskim faktorom, tako i elementarnim nepogodama, koje veoma često pogađaju sve krajeve naše zemlje.

Ove godine, Crna Trava je imala tu nepriliku da je bila pogođena jednom elementarnom nepogodom koja je uništila veliki deo infrastrukture, seoske puteve, mostove i slično. Čak je bilo uvedeno vanredno stanje. Procenjena šteta od tih elementarnih nepogoda negde je oko 30 miliona. Možete da zamislite šta to znači za opštinu kojoj je budžet oko 167 miliona. Da bi se to predupredilo, verujem da ćemo proaktivno krenuti u susret, budući susret ovakvim elementarnim nepogodama, i da ćemo to blagovremeno sprečavati.

Crna Trava je podnela i jedan zahtev MUP u kome traži od MUP da se dozvoli otvaranje vatrogasne jedinice u Crnoj Travi. Lokalna samouprava je čak spremna da finansijskim sredstvima i potpomogne tu akciju i sa zebnjom očekujemo da se odobri otvaranje vatrogasne jedinice u Crnoj Travi. Možete li da shvatite, šta će se desiti ako dođe do požara većih razmera, ako treba da čekamo na vatrogasnu jedinicu iz Leskovca, koji je udaljen pedeset i nešto kilometara. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, evidentno je da se svi slažemo oko toga da je zaštita životne sredine jedan od prioriteta svakog društva, pa i našeg. O tome smo diskutovali ovde u ovih prethodnih nekoliko dana a i svakodnevno u sredstvima javnog informisanja vidimo da se svi trude i da vode računa, navodno, o zaštiti životne sredine. To jeste kod nas problem, kad god se u nečemu složimo, i kada to treba ostvariti onda dolazi do nekih čudnih razmimoilaženja i ne ostvarimo one ciljeve koje smo proklamovali.

Ja sam ovde često govorio da je u razvoj svakog društva, da su najvažniji vaspitanje i obrazovanje. To ću i sada ponoviti. Mi moramo naša pokoljenja, našu decu, od malih nogu da vaspitavamo i da učimo da čuvaju životnu sredinu, da budu prema njoj pravi domaćini, prava braća i prave sestre. Da li mi to radimo? Da li decu od malih nogu učimo kako se treba ponašati i kakav treba biti prema životnoj sredini, odnosno okruženju u kome živimo? Najverovatnije da to ne radimo dobro i zbog toga nam se dešavaju ove stvari i u oblasti ekologije, odnosno zaštite životne sredine, kao i u drugim oblastima. Zato moramo da stavimo težnju na vaspitanje i obrazovanje naših mlađih naraštaja, kako bi sačuvali svu lepotu i bogatstvo ove naše Srbije.

Na kraju ću da podsetim samo na reči velikog poglavice Sijetle koji je rekao – reke, planine, šume, ribe, ptice i sve ostale druge životinje su naša braća i naše sestre. Prema tome, svi mi moramo da vodimo računa o prirodi, o okolini, jer su to naša braća i naše sestre. Hvala lepo.
Hvala.

Koleginice i kolege, kada govorimo o ukidanju Zakona o privremenom smanjenju penzija, nisam iznenađen stavovima opozicije, jer njima je i zadatak da kritikuju sve zakonske predloge pozicije. Ali, ono što mene raduje, to je činjenica da u razgovoru sa građanima, pogotovo sa najstarijim građanima, penzionerima, nisam naišao ni na jednog koji je razočaran sa ovim Predlogom zakona, nisam naišao na građane koji imaju nešto protiv tog zakona.

E, sad, nije lako omogućiti stabilnu isplatu penzija ukoliko nemamo jaku finansijsku strukturu u zemlji. Kako ćemo to da obezbedimo? Pa, normalno, kao i u svim drugim zemljama, naplatom poreza. Zato pozdravljam i ovu izmenu u Zakonu o PIO, gde se kaže, da oni koji ne plaćaju redovno doprinose, da im se prekida staž, ako u roku od godinu dana ne namire to.

Pozdravljam taj predlog, ali i predlažem da se povede više računa o velikim dužnicima, nego o ovim malim privrednicima, jer oni najčešće i plaćaju te svoje doprinose. Nekada je postajala jedna služba, Služba društvenog knjigovodstva, koja nije dozvoljavala da neko ne uplati te doprinose, nego je to bilo prvenstveno. Prvo su se plaćali doprinosi za PIO i zdravstveno osiguranje, a kasnije se isplaćivale plate, itd. Zato predlažem i Vladi da iznađe takvu neku mogućnost gde bi se lakše određivao način plaćanja tih doprinosa. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, evidentno je da danas prisustvujemo jednoj raspravi koja u svom svetlu prikazuje pozitivne rezultate u odnosu na građane Srbije, i kako zakon, koji se dotiče penzionerima, tako i ove izmene u Zakonu o obrazovanju.

Meni je posebno zadovoljstvo da mogu danas da kažem da smo mi na odboru imali skoro jedinstven stav da prihvatimo sve promene koje su sada u ovom zakonu vezano za obrazovanje.

(Aleksandra Jerkov: Pa, baš i nije tako.)

Rekao sam skoro jedinstveno koleginice.

Sad, da li je bilo moguće rešiti to na drugi način? Svako ima neki svoj model i svako će pokušati da nam kaže da je moglo i ovako i onako. Ovo je nasleđeno iz perioda unazad 18 godina, i teško je sada odrediti neki model gde će svi biti zadovoljni. Možda je kolega Šešelj bio u pravu kada je rekao da studentima ne treba ograničavati, da ih treba pustiti da studiraju dokle god hoće. Možda su u pravu i oni koji kažu da ovo treba da bude poslednji put da se produžava studentima rok da bi završili svoje studije. Ali, ja mislim da je obaveza ministarstva i svih nas da izađemo tim ljudima u susret i ministarstvo i veliki deo parlamenta se trudi da izađe tim ljudima u susret, i mislim da će se pronaći rešenje i za bolonjce i za sve grupe studenata koji su jedva čekali da se usvoji ovaj zakon.

U tome, predlažem svim kolegama da podržimo ovaj zakon u danu za glasanje i da toj grupi naših građana omogućimo da završe svoje studije i da nekako reše svoje probleme. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, evidentno je da ćemo se svi složiti da je zdravstvo veoma značajno za svakog stanovnika naše zemlje i da je zadatak svih nas da vodimo računa, odnosno brigu o zdravlju i zdravstvenom sistemu.

Sa druge strane, isto ćemo se složiti da bi mogli da ostvarimo jedan dobar i kvaliteta zdravstveni sistem, da su potrebna i neophodna određena finansijska sredstva. Ali, ima nešto što veoma retko spominjemo i o čemu ne vodimo dovoljno računa. To je obrazovanje i vaspitanje svih građana i mi smo tu zatajili. Naši građani nisu imali mogućnost ni kroz školski sistem da se obrazuju i da nauče nešto o zdravstvu. Ranije smo imali jedan predmet, fizičko i zdravstveno vaspitanje, sada vidim da je izbačen iz obrazovnog sistema i mislim da bi morali mnogo toga da učinimo da budući naraštaji od malih nogu, od kuće budu vaspitavani i naučeni osnovnim postulatima, vezanim za zdravstveno stanje i za zdravstvo.

Sa druge strane, ministarstvo i njihovi timovi moraju da krenu od jednog do drugog mesta i da na licu mesta kažu građanima šta donosi koji zakon, šta su noviteti i o čemu mora da se vodi računa.

Bio sam ovog vikenda na Tumbi u Crnoj Travi, polagali smo venac palim borcima, građanima Crne Trave, trećepozivcima koji su dočekali bugarske snage i porazili ih u prvom ratu, porazili ih do nogu, onemogućili da nastave ovamo prema središtu Srbije i tako veliku pomoć ukazali našim borcima.

Nadam se, ministar mi je obećao da će one druge nedelje najverovatnije doći u Crnu Travu, pa će na licu mesta sa građanima da porazgovara i da vidi kakvo je njihovo mišljenje. Sada smo razgovarali o donatorstvu organa, mnogi od njih nisu ni znali šta je, ima puno zainteresovanih koji hoće da se uključe u tu akciju. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, svrha, odnosno cilj svakog od zakona koji mi ovde raspravljamo trebalo bi da bude kvalitetniji život građana, s druge strane lakše rešavanje određenih problema, ako ih imaju, i najvredniji i najvažniji cilj koji proklamuje svaka vlast i svaka stranka, blagostanje svih građana Srbije. Nema sumnje da su zakoni koji su danas na dnevnom redu ispunili tu svoju svrhu. Na nama je da ih dobro razmotrimo i da ih usvojimo kada dođe za to vreme.

Svaka zemlja bi morala da povede računa o svim oblastima, a posebno o obrazovanju i zdravstvu. To su dva stuba na kojima počiva svako društvo. Društvo koje ima neobrazovane ljude, koje nema zdrave ljude nema ni perspektivu. Danas u Crnoj Travi je boravio ministar Mladen Šarčević, ministar prosvete, sa svojim timom i ulio je nadu i veru ljudima u toj opštini, da država zbilja vodi računa o svim delovima Srbije, pa samim tim i o onim delovima koji su manje razvijeni.

Ministar Šarčević je obećao dosta toga i rekao nam je i šta je sve ministarstvo uradilo i šta će uraditi. Ja prenosim pozdrave ministru Lončaru i pozivam njega u ime svih Crnotravaca da sa svojom ekipom, sa svojim timom poseti tu opštinu, da vidi, jer ona je prototip jedne opštine nerazvijene, pogranične, da vidi u kojim uslovima žive i rade ljudi u tom delu naše zemlje. Biće im posebno drago i daćete im veliku nadu i volju da se bore i dalje i da žive u tom delu Srbije koji je manje razvijen ako im sa svojim timom ukažete na određene stvari koje vi radite i na ono što ćete uraditi u budućnosti. To kada vi posetite Crnu Travu sa svojim timom će mnogo značiti tim ljudima. Verujem da će to biti veoma brzo.

Posebno se zahvaljujem ministru Lončaru na informaciji koju nam je malopre dao jer je to nešto što je izuzetno fino, lepo i dobro je kada to čujemo. Imao sam jednu muku da imam jednog građanina koji je došao pre par godina kod mene da se obrati sa molbom – treba mu bubreg za transplantaciju, nikako da dođe na red. I, ja sam pokušavao, molio sam i kolegu Lončara, molio sam i direktora Klinike za urologiju i oni su imali dobru volju da izađu u susret, ali šta se dešava? Ne mogu da se potrefe svi elementi koji su bitni da se presadi taj organ. Znači, nije to tako jednostavno, samo naći ćemo, dobićemo organ od nekog donatora i moći ćemo da damo onome kome treba. Treba da se poklope mnogi od tih elemenata.

Prvi element je ovaj ovde koji mi raspravljamo i o kome govorimo i ako mi ovde svesno izglasamo ove zakone i ako svi imamo tu svest da je to nešto što je pozitivno i dobro za naše građane, biće onda mnogo lakše da se taj problem reši. Nadam se da ćemo svi biti dovoljno svesni, da ćemo se potruditi da ljudima kojima je ta pomoć potrebna stigne na vreme, blagovremeno i da tu svrhu koju smo odredili ispunimo onako kako treba. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, sve se pitam da li je ovaj zakon samo slamka među vihorove ili je Srbija najzad rešila da se vazdigne iz pepela, da visoko podignutog čela krene u budućnost i da svakom zlotvoru koji joj bude na putu kaže – kuš, u stranu, ide časna Srbija sa svojim slavnim precima. Da se više nikada ne desi da nam brane da čitamo Knjigu o Milutinu, da naša pokoljenja mogu slobodno da zapevaju „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“, „Ja sam ja, Jeremija“, „Oj, vojvodo Sinđeliću“, da ponovo zasija vatra na spomeniku u predsedničkom parku preko puta Palate Srbije i da ta vatra simboliše stradanje nevinih žrtava u brutalnom zločinačkom napadu koji je izveo NATO agresor sa 19 drugih zemalja EU 1999. godine. Da više nikada, niko, ne može Srbinu da zabrani da se ponosi sa svojom prošlošću, da se ne desi da nam mali, nikakvi, mogu da kažu da smo mi bili agresori. Kako možemo da budemo agresori u svojoj zemlji? Branili smo svoju zemlju i svoj narod. Mi smo oslobodioci, mi smo branitelji našeg naroda.

Nadam se da ćemo još doći sebi pameti i da nećemo jedni druge napadati, da nam se neće desiti, kao što se nedavno desilo u ovoj Skupštini, kada je predsednik parlamenta Slovačke rekao da Slovačka nikada neće da prizna nezavisnost Kosova, da jedan deo ove sale ne aplaudira.

Moramo da budemo jedinstveni. Moramo da shvatimo da je Srbija naša jedina domovina i da se borimo za nju. Moramo prema svojim precima da budemo dostojanstveni, da bi budućnost, odnosno potomci, i nas poštovali. Hvala lepo.
Koleginice i kolege ja pozdravljam odluku Ministarstva da ovim izmenama poboljša Zakon o lokalnoj samoupravi, ali istovremeno i gajim nadu da će Ministarstvo imati razumevanja i prema ovim rubnim mestima, odnosno selima u Srbiji.

Kao što sam već juče rekao u Srbiji ima oko 4.600 sela koja su u najvećem delu nerazvijena. Da bi omogućili razvoj Republike Srbije pored gradova i varošica moramo da povedemo računa i o razvoju sela. Ja sam imao tu čast pre jedno 20, 30 godina da budem gost jednog našeg čoveka u Minhenu i pošto nismo završili posao u predviđenom roku, on nas je pozvao o njegovom trošku da budemo gosti kod njega u selu. I, sad normalno mi kažemo – ko hoće da ide sad u selo da se bakće, ja to mislim, da je selo kao što su kod nas sela. Kad smo otišli tamo to selo je bilo lepše od najvećeg broja naših gradova i uređenije.

Da bi isto tako naša sela bila, makar slična našim gradovima i varošicama, moramo da povedemo računa mnogo više da se ulaže u sela. Pored toga što ćemo im omogućiti pristup internetu i najnovijim telekomunikacijama moramo da izgradimo infrastrukturu, moramo da im obezbedimo puteve, a recimo, mestima kao što je Crna Trava, u kojoj postoji jedna srednja škola, građevinska je nekad bila, a danas je to mešovita škola koja čak osposobljava i negovateljice za stara lica, moramo da omogućimo razvoj tih profila, kadrova koje bi trebali da školujemo, jer danas Srbija već ima problema sa nedostatkom majstora iz oblasti građevinarstva. Ako krenete pored ovih zgrada koje se grade ovde po Beogradu i drugim gradovima videćete napisano – tražimo zidare, tražimo tesare, tražimo armirače. Da ne bi došli u tu situaciju da danas sutra uvozimo tu radnu snagu pomozimo onima koji znaju da obuče i da nauče te mlade ljude. Hvala gospodine Arsiću.
Poštovane koleginice i kolege, uglavnom se današnja diskusija svela na to da svi kažemo kakva je situacija u našim lokalnim samoupravama. Najsvetliji primeri su oni koji se vezuju za gradove, odnosno opštine i lokal u razvijenom delu Srbije, odnosno razvijenijem delu Srbije. Ali, Srbiju ne čine samo ti gradovi i opštine, Srbiju čine i naša sela. Selo je u ubrzanom nestajanju i propadanju i ukoliko ne povedemo računa u budućnosti ćemo imati velikih problema.

Danas u Srbiji ima negde oko 4600 sela i u njima živi oko 55% stanovnika naše zemlje. Ako se nastavi ovim tempom oni koji su stručni za to predviđaju da će za 20 godina oko 1200 sela biti neuslovno za život i da će biti nenaseljena. Koje sve probleme ima današnje selo? Jedan od najvažnijih problema je taj što mladi ljudi sve više napuštaju selo i odlaze ili u naše gradove ili širom Evrope i sveta da bi pronašli uslove za bolji život. Zatim, obrazovna struktura stanovništva je na veoma niskom nivou. Stepen socijalne zdravstvene zaštite je veoma nizak i ja ću to da vam kažem na jednom primeru iz Crne Trave.

Crna Trava je imala stomatološku službu u okviru doma zdravlja i onda je služba ukinuta sa razlogom što nije isplativo za državu da tu službu dalje finansira. Posle toga je došlo novo iznenađenje, ukinuta je apoteka sa istim obrazloženjem, ne posluje po tržišnim uslovima, odnosno negativno posluje. Država mora da povede računa i tim oblastima gde ima manje stanovništva, a pogotovu u oblastima koje su prigranične, kao što je Crna Trava.

Sa druge strane, veliki problem je infrastruktura. Ti seoski putevi su veoma lošeg kvaliteta i kada dođe nevreme i zimski period, oni su i neprohodni. Još jedan veliki problem je taj što je moral i motivacija na selu na veoma niskom nivou. Kako možemo da dovedemo u situaciju da i ta naša sela žive? Tu, gospodine ministre, morate i vi mnogo da nam pomognete.

Koristim ovu priliku da vas pozovem da budete gost kod nas u Crnoj Travi, da vidite kako živi jedna mala, siromašna opština i da nađemo zajednički način kako ćemo da pomognemo toj opštini i mnogim drugim opštinama u Srbiji koje imaju iste probleme.

Navešću vam samo još jedan problem da vidite sa čime se mi suočavamo. U selu Gornje Gare, postoji školska zgrada u koju nijedan učenik nije ušao jedno 20 godina. Ne zato što ta deca ne vole školu i što beže iz škole, nego zato što nema dece. Pre par godina rođeni su blizanci u tom selu, i ja sam zamolio lovačko društvo, Udruženje lovaca, da pomognu da se zgrada škole dovede u pristojno stanje, kako bi za par godina, kada ova deca treba da pođu u školu, bila u funkciji. Lovci su pristali, odazvali su se, hteli su da preurede to, i dogovarali smo se da jedan deo koji je bio stambeni deo gde je živeo učitelje, odnosno učiteljica, koriste oni kao svoje prostorije, ali da nam preurede i učionice kako bi ta deca koja danas-sutra pođu u školu, bili uslovi koliko-toliko, normalni.

Nije uništena ta zgrada zbog toga što je neko bio bahat pa je uništio, nego zub vremena je uništio. Krovna konstrukcija je popustila, prozori su se od nevremena i čuda svih, razbili, vrata, stakla, prozori, itd. Sve je to lepo bilo, trebala nam je saglasnost osnovne škole iz Crne Trave, koju smo dobili, međutim, sada nastaju problemi. Treba saglasnost Direkcije za imovinu, treba saglasnost Ministarstva, i ja sam lično išao da tražim to, da se dogovorim. Ja tim ljudima iz Direkcije i Ministarstva ne mogu da zamerim, oni rade u skladu sa zakonom, ali zakon nalaže da imate milion ograničenja koja ne možete da ispunite.

Prvo, ne može da se dodeli taj prostor udruženju. Ne znam zašto, ali tako je valjda zakonski regulisano. Drugo, mora da bude javni tender, ili tako nešto, gde će se javiti tri, četiri, dva, pet, učesnika itd. Pa, ja sam jedva uspeo ove da ubedim da oni pristanu da to urade. Ko će da dođe tamo da radi i da pokušava. Tu država mora da bude fleksibilnija i da omogući barem onim ljudima koji hoće da pomognu, koji se trude da nešto urade, da na jedan zbilja lakši i jednostavniji način to urade.

Nadam se, kada gospodin ministar bude došao tamo i kada bude video tu situaciju i upozna se sa njom, da će nam mnogo lakše biti da pomognemo i tim ljudima u Crnoj Travi, a i svim drugim ljudima u Srbiji koji su u sličnom položaju. Hvala.
Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, digitalizacija i elektronsko praćenje su savremene tekovine i bez obzira koliko je ko konzervativan, mora da bude svestan da to moramo da prihvatimo, da je, na kraju krajeva, to budućnost i svako od nas će to na svojim primerima da oseti koliko ima boljitka, a koliko je možda način plaćanja bio bolji ranije.

E sad, ovakav način plaćanja bi trebalo da donese boljitak sveukupnom društvu, odnosno da utiče na blagostanje svakog od građana jedne zemlje, pa je i takav slučaj kod nas u Srbiji. Samim tim, ja sam ovako malo nešto razmišljao, tu bi bila jedna mogućnost i da se poveća taj BDP, odnosno BDP po glavi stanovnika. Međutim, nađem u teoriji, a i u praksi današnjoj da mnogi osporavaju tu veličinu kao nešto što nam pokazuje jednu objektivnu sliku života stanovništva u pojedinim zemljama, pa tako i kod nas i onda dođem do jednog podatka. Kaže, osam najbogatijih ljudi na svetu imaju više materijalnog bogatstva, nego 3.600.000.000 najsiromašnijih i onda razmišljam, pa u pravu su možda ovi koji osporavaju taj BDP, jer ako podelite te veličine, dobijete lažnu sliku, a lažna slika će nam pokazati da oni koji su, nažalost, mnogo siromašni, prikazuju se u nekom boljem obliku, prikazuju se u obliku koji, faktički, zamagljuje bogatstvo određenog malog broja ljudi.

Da ne bih ja sad sve vas ovde zamarao, meni je ovo prilika da zamolim guvernera Narodne banke da mi ukaže čast da dođem jedanput kod nje i da mi ona malo objasni nešto vezano oko ove teorije koju sam ja sada iznosio. Biće mi zadovoljstvo. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, kad govorimo o digitalizaciji i elektronskom poslovanju, moramo biti svesni da je jedan od zaslužnih građana, odnosno možemo da kažemo i krivaca, veliki stvaraoc Nikola Tesla. To je proizvod njegovog dostignuća i mi danas imamo mogućnost na jedan mnogo lakši i kvalitetniji način da mnoge stvari uradimo.

Nikola Tesla, kao i drugi naučnici i izumitelji je, stvarajući ta svoja dela, te pronalaske, imao u vidu pozitivnu stranu. On je hteo da ljudima omogući da na lakši i efikasniji način žive i završavaju određene poslove.

Međutim, šta se dešava s druge strane? Neko pokušava to i da zloupotrebi, tako da imamo mnoge zloupotrebe i u ovom sistemu poslovanja. Zbog toga ovaj član 1. i govori o zaštiti prava korisnika, a ja ću da navedem jedan primer koji se meni desio, nije vezan za ove finansijske transakcije, ali jutros mi je stigla neka poruka na mobilni telefon, gde se kaže – čestitamo što ste se uspešno prijavili za korišćenje neke VIP igrice, nemam pojma, neka glupost, niti sam se prijavljivao, niti igram igrice. Ali, neko zloupotrebljava mogućnost tih komunikacija, to je neka firma 4444, četiri četvorke, i onda me oni obaveštavaju da će mi nedeljno odbijati toliko i toliko dinara.

Znači, u svim ovim našim željama da omogućimo građanima što lakše i efikasnije poslovanje, moramo da vodimo računa i o tome da ne dođe do zloupotrebe, da nemaju oni ne samo korist nego da imaju štetu kod toga.

Šta je najveći problem, slušajući diskusije mojih kolega? Ovde je problem u tome što smo mi u današnje vreme sve podredili materijalnom delu sveta. Zapostavili smo i moralno i socijalno i duhovno, a kako Tesla koga sam već citirao u svojoj čuvenoj doktrini navodi, da bi ljudski rod mogao da ide napred, mora da stvori istinsko obrazovanje i istinsku kulturu. A te dve oblasti ljudskog života moraju da počivaju na tri stuba – jedan je socijalni, drugi je moralni, a treći je duhovni. E, tu ćemo morati malo više da se potrudimo, kako bi omogućili našim građanima i građanima celog sveta da imaju dostojanstven život i da omogućimo ono što je svima nama cilj, a to je blagostanje svih članova društva. Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, uvek kada se govori o zločinačkoj agresiji NATO pakta i 19 najjačih zemalja sveta protiv Srbije padne mi na pamet jedna epizoda za protesta naših građana u Londonu te 1999. godine, gde je jedna Engleskinja sa svojom kćerkom prišla jednom od organizatora i obratila mu se, kaže – molim vas objasnite mi šta se tačno događa u vašoj zemlji, jer mislim da nije sve onako kako prikazuje naša televizija. On je zbunjeno nju upitao – u čemu je problem? A ona je odgovorila – zbunio me je razgovor sa mojom ćerkom pre pet minuta, pitala me je – zašto se bombarduju Srbi? Rekla sam joj – zato što su zli. A moja ćerka je samo rekla na to – pa, ako su zli, zašto oni nas ne bombarduju?

Stalno me prati pomisao na to dete koje je najverovatnije imalo jedno desetak godina, ali je pokazalo da je mnogo mudrije, pametnije i zrelije od svih generala, političara i ostalih koji su učestvovali u pripremi bombardovanja protiv Srbije.

Mi smo Srbi čudan narod, spremni smo sve da zaboravimo, spremni smo sve da oprostimo i kada mi tako u ovim razgovorima dođe neko i kaže – pa, čovek nikad ne sme da izgubi ljudsko dostojanstvo u sebi. Ja se pitam da li sam čovek samo ja, da li su ljudi samo Srbi i građani Srbije, zar i ova druga strana ne predstavlja ljude, zar i ta druga strana ne treba da ima u sebi dostojanstvo? Zar ona ima pravo da uništi našu dušu, da nam pokida srce da nas gazi kao da smo najobičnija krpa, a mi trebamo na to da se smejemo, da im praštamo, da budemo dostojanstveni i da kažemo – kidajte nam srce i dalje, uništavajte nas, mi ćemo biti srećni. Pa kad mi kažu – praštaj i kad nemaš šta da praštaš, pitam se da li sam samo ja osuđen, da li je samo Srbija osuđena, građani Srbije da praštaju svojim zlotvorima i da im se raduju kad god ih vide i kad pomisle na njih.

Ipak, bez obzira na sve to, kao i većina građana Srbije ja se pitam da li je istina ovo što nam oni govore kada kažu da ovaj zločin koji su učinili srpskom narodu nije baš takav, da taj osiromašeni uranijum nije otrovan, kad nam preporučuju kao neke vedete da deca peru zube sa time i ja pokušavam sada da nateram, hajde dobro razmisli, istina je najvažnija da li je sve tako, i onda kažem sebi, pa, dobro NATO je odbrambena organizacija, tako kažu i onda preturam po knjigama, gledam po internetu da vidim ko je kada napao NATO, ko je kada napao Ameriku i od koga su se oni branili. Ako su odbrambena organizacija, pa, zašto seju bombe na sve strane sveta, zašto ih ima u Srbiji, zašto ih ima u Siriji, Libiji, Egiptu, Iranu i Iraku?

Kakva je to odbrambena organizacija koja uništava najlepše i najveće tekovine koje je čovek stvorio? Neko onomad reče hvaleći EU da EU 2012. Godine, čini mi se, dobila Nobelovu nagradu za mir i ja sam pitao javno, pa, zar ih nije bilo sramota da prime tu nagradu, zar im nije bilo neprijatno?

Devetnaest zemalja na čelu sa NATO-om su bombardovali 1999. Godine Srbiju bez ikakvog razloga. Kako mogu da dobiju onda Nobelovu nagradu za mir. Ali mi smo Srbi čudni, mi ćemo i ovo zaboraviti. Ali, trebalo bi da nam uvek odzvanjaju reči našeg patrijarha – možemo oprostiti, ali ne smemo zaboraviti.

Vezano za formiranje ove komisije, nadam se da će ona uraditi posao onako kako danas govorimo ovde i verujem da bi svakome od nas bila čast, zadovoljstvo, ali i obaveza i odgovornost da bude član te komisije. Siguran sam da će kolega Laketić sastaviti tu komisiju onako, kako ona treba da izgleda, da bude sastavljena od stručnih ljudi, najčestitijih i najmoralnijih. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, veoma je jasno da je proces obrazovanja najvažniji proces u razvoju svake zemlje, tako je i kod nas. Još je Platon rekao u staroj Grčkoj – ako obućar ne radi dobro svoj posao, neće biti velika šteta za državu, samo će Atinjani ići bosi, ali ako oni koji obučavaju mlade ljude ne urade dobro svoj posao, stvoriće se generacije nesposobnih, nepismenih i poročnih ljudi, koji će upropastiti državu. Iz toga treba da izvučemo poruku i da shvatimo da je obrazovni proces proces kome moramo da posvetimo veliku pažnju.

Obrazovni proces u Vojsci mora da bude vodilja za celu zemlju. Zašto? Zato što su sve inovacije, sve novotarije, sve ovo što je pokrenulo svet došlo na osnovu istraživanja koja su rađena za potrebe Vojske i u Vojsci.

Osim obrazovnog procesa vidim da ovde nije spomenuta nauka, ali verujem da ćete raditi na tome da instituti koje je nekada Vojska imala i koji su bili vrhunski u budućnosti budu još bolji i još kvalitetniji.

Jednu malu preporuku mogu da vam dam. Kada dalje budete razvijali ovaj obrazovni proces, pogledajte Teslinu doktrinu. Nikola Tesla je još 1920. godine rekao – ukoliko želimo da stvorimo obrazovni proces onakav kakav treba, u svakoj zemlji, pa i čovečanstvu u celini, moramo da vodimo o tri aspekta računa. Jedan je socijalni, drugi je moralni, a treći duhovni. Pogledajte dobro tu doktrinu i pokušajte na njoj da stvorite obrazovni sistem u Vojsci. Hvala lepo.
Poštovane kolege, nekoliko prethodnih govornika je predlagalo izmenu naziva ovog zakona. Smatram da je prikladnije da ostane naziv onakav kakav jeste – Zakon o vojnom obrazovanju. Ja ću reći jedan konkretan primer.

U vreme dok sam ja bio na školovanju u Moravičko-tehničkom školskom centru u Puli, imali smo nekoliko generacija studenata iz Sudana, Libije i drugih zemalja. Zašto skratiti kroz naziv zakona, da Vojska školuje i sada pripadnike drugih oružanih snaga, tako da mislim da izmena naziva zakona ne bi doprinela ništa poboljšanju ovog zakona, jer sadašnji naziv daje veću širinu. Hvala.
Ja ću svoju diskusiju pokušati da sprovedem u danu kada se bude govorilo o amandmanima.

Inače, zahvalan sam vam zbog ovih zakona iz jednog ličnog razloga. Naterali ste me da se setim vremena kada sam bio pitomac u Mornaričko-tehničko školskom centru u Puli i hvala vam zbog toga.

Nadam se da ćemo imati šanse da razgovaramo još više i mnogo više o uslovima današnjim školovanja pitomaca svih rangova, jer od onog vremena kada sam ja bio pitomac i kada sam se školovao mnogo toga je učinjeno za napredak obrazovnog sistema u vojsci. Hvala lepo.