Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ljubiša Stojmirović

Ljubiša Stojmirović

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovane koleginice i kolege, svrha, odnosno cilj svakog od zakona koji mi ovde raspravljamo trebalo bi da bude kvalitetniji život građana, s druge strane lakše rešavanje određenih problema, ako ih imaju, i najvredniji i najvažniji cilj koji proklamuje svaka vlast i svaka stranka, blagostanje svih građana Srbije. Nema sumnje da su zakoni koji su danas na dnevnom redu ispunili tu svoju svrhu. Na nama je da ih dobro razmotrimo i da ih usvojimo kada dođe za to vreme.

Svaka zemlja bi morala da povede računa o svim oblastima, a posebno o obrazovanju i zdravstvu. To su dva stuba na kojima počiva svako društvo. Društvo koje ima neobrazovane ljude, koje nema zdrave ljude nema ni perspektivu. Danas u Crnoj Travi je boravio ministar Mladen Šarčević, ministar prosvete, sa svojim timom i ulio je nadu i veru ljudima u toj opštini, da država zbilja vodi računa o svim delovima Srbije, pa samim tim i o onim delovima koji su manje razvijeni.

Ministar Šarčević je obećao dosta toga i rekao nam je i šta je sve ministarstvo uradilo i šta će uraditi. Ja prenosim pozdrave ministru Lončaru i pozivam njega u ime svih Crnotravaca da sa svojom ekipom, sa svojim timom poseti tu opštinu, da vidi, jer ona je prototip jedne opštine nerazvijene, pogranične, da vidi u kojim uslovima žive i rade ljudi u tom delu naše zemlje. Biće im posebno drago i daćete im veliku nadu i volju da se bore i dalje i da žive u tom delu Srbije koji je manje razvijen ako im sa svojim timom ukažete na određene stvari koje vi radite i na ono što ćete uraditi u budućnosti. To kada vi posetite Crnu Travu sa svojim timom će mnogo značiti tim ljudima. Verujem da će to biti veoma brzo.

Posebno se zahvaljujem ministru Lončaru na informaciji koju nam je malopre dao jer je to nešto što je izuzetno fino, lepo i dobro je kada to čujemo. Imao sam jednu muku da imam jednog građanina koji je došao pre par godina kod mene da se obrati sa molbom – treba mu bubreg za transplantaciju, nikako da dođe na red. I, ja sam pokušavao, molio sam i kolegu Lončara, molio sam i direktora Klinike za urologiju i oni su imali dobru volju da izađu u susret, ali šta se dešava? Ne mogu da se potrefe svi elementi koji su bitni da se presadi taj organ. Znači, nije to tako jednostavno, samo naći ćemo, dobićemo organ od nekog donatora i moći ćemo da damo onome kome treba. Treba da se poklope mnogi od tih elemenata.

Prvi element je ovaj ovde koji mi raspravljamo i o kome govorimo i ako mi ovde svesno izglasamo ove zakone i ako svi imamo tu svest da je to nešto što je pozitivno i dobro za naše građane, biće onda mnogo lakše da se taj problem reši. Nadam se da ćemo svi biti dovoljno svesni, da ćemo se potruditi da ljudima kojima je ta pomoć potrebna stigne na vreme, blagovremeno i da tu svrhu koju smo odredili ispunimo onako kako treba. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, sve se pitam da li je ovaj zakon samo slamka među vihorove ili je Srbija najzad rešila da se vazdigne iz pepela, da visoko podignutog čela krene u budućnost i da svakom zlotvoru koji joj bude na putu kaže – kuš, u stranu, ide časna Srbija sa svojim slavnim precima. Da se više nikada ne desi da nam brane da čitamo Knjigu o Milutinu, da naša pokoljenja mogu slobodno da zapevaju „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“, „Ja sam ja, Jeremija“, „Oj, vojvodo Sinđeliću“, da ponovo zasija vatra na spomeniku u predsedničkom parku preko puta Palate Srbije i da ta vatra simboliše stradanje nevinih žrtava u brutalnom zločinačkom napadu koji je izveo NATO agresor sa 19 drugih zemalja EU 1999. godine. Da više nikada, niko, ne može Srbinu da zabrani da se ponosi sa svojom prošlošću, da se ne desi da nam mali, nikakvi, mogu da kažu da smo mi bili agresori. Kako možemo da budemo agresori u svojoj zemlji? Branili smo svoju zemlju i svoj narod. Mi smo oslobodioci, mi smo branitelji našeg naroda.

Nadam se da ćemo još doći sebi pameti i da nećemo jedni druge napadati, da nam se neće desiti, kao što se nedavno desilo u ovoj Skupštini, kada je predsednik parlamenta Slovačke rekao da Slovačka nikada neće da prizna nezavisnost Kosova, da jedan deo ove sale ne aplaudira.

Moramo da budemo jedinstveni. Moramo da shvatimo da je Srbija naša jedina domovina i da se borimo za nju. Moramo prema svojim precima da budemo dostojanstveni, da bi budućnost, odnosno potomci, i nas poštovali. Hvala lepo.
Koleginice i kolege ja pozdravljam odluku Ministarstva da ovim izmenama poboljša Zakon o lokalnoj samoupravi, ali istovremeno i gajim nadu da će Ministarstvo imati razumevanja i prema ovim rubnim mestima, odnosno selima u Srbiji.

Kao što sam već juče rekao u Srbiji ima oko 4.600 sela koja su u najvećem delu nerazvijena. Da bi omogućili razvoj Republike Srbije pored gradova i varošica moramo da povedemo računa i o razvoju sela. Ja sam imao tu čast pre jedno 20, 30 godina da budem gost jednog našeg čoveka u Minhenu i pošto nismo završili posao u predviđenom roku, on nas je pozvao o njegovom trošku da budemo gosti kod njega u selu. I, sad normalno mi kažemo – ko hoće da ide sad u selo da se bakće, ja to mislim, da je selo kao što su kod nas sela. Kad smo otišli tamo to selo je bilo lepše od najvećeg broja naših gradova i uređenije.

Da bi isto tako naša sela bila, makar slična našim gradovima i varošicama, moramo da povedemo računa mnogo više da se ulaže u sela. Pored toga što ćemo im omogućiti pristup internetu i najnovijim telekomunikacijama moramo da izgradimo infrastrukturu, moramo da im obezbedimo puteve, a recimo, mestima kao što je Crna Trava, u kojoj postoji jedna srednja škola, građevinska je nekad bila, a danas je to mešovita škola koja čak osposobljava i negovateljice za stara lica, moramo da omogućimo razvoj tih profila, kadrova koje bi trebali da školujemo, jer danas Srbija već ima problema sa nedostatkom majstora iz oblasti građevinarstva. Ako krenete pored ovih zgrada koje se grade ovde po Beogradu i drugim gradovima videćete napisano – tražimo zidare, tražimo tesare, tražimo armirače. Da ne bi došli u tu situaciju da danas sutra uvozimo tu radnu snagu pomozimo onima koji znaju da obuče i da nauče te mlade ljude. Hvala gospodine Arsiću.
Poštovane koleginice i kolege, uglavnom se današnja diskusija svela na to da svi kažemo kakva je situacija u našim lokalnim samoupravama. Najsvetliji primeri su oni koji se vezuju za gradove, odnosno opštine i lokal u razvijenom delu Srbije, odnosno razvijenijem delu Srbije. Ali, Srbiju ne čine samo ti gradovi i opštine, Srbiju čine i naša sela. Selo je u ubrzanom nestajanju i propadanju i ukoliko ne povedemo računa u budućnosti ćemo imati velikih problema.

Danas u Srbiji ima negde oko 4600 sela i u njima živi oko 55% stanovnika naše zemlje. Ako se nastavi ovim tempom oni koji su stručni za to predviđaju da će za 20 godina oko 1200 sela biti neuslovno za život i da će biti nenaseljena. Koje sve probleme ima današnje selo? Jedan od najvažnijih problema je taj što mladi ljudi sve više napuštaju selo i odlaze ili u naše gradove ili širom Evrope i sveta da bi pronašli uslove za bolji život. Zatim, obrazovna struktura stanovništva je na veoma niskom nivou. Stepen socijalne zdravstvene zaštite je veoma nizak i ja ću to da vam kažem na jednom primeru iz Crne Trave.

Crna Trava je imala stomatološku službu u okviru doma zdravlja i onda je služba ukinuta sa razlogom što nije isplativo za državu da tu službu dalje finansira. Posle toga je došlo novo iznenađenje, ukinuta je apoteka sa istim obrazloženjem, ne posluje po tržišnim uslovima, odnosno negativno posluje. Država mora da povede računa i tim oblastima gde ima manje stanovništva, a pogotovu u oblastima koje su prigranične, kao što je Crna Trava.

Sa druge strane, veliki problem je infrastruktura. Ti seoski putevi su veoma lošeg kvaliteta i kada dođe nevreme i zimski period, oni su i neprohodni. Još jedan veliki problem je taj što je moral i motivacija na selu na veoma niskom nivou. Kako možemo da dovedemo u situaciju da i ta naša sela žive? Tu, gospodine ministre, morate i vi mnogo da nam pomognete.

Koristim ovu priliku da vas pozovem da budete gost kod nas u Crnoj Travi, da vidite kako živi jedna mala, siromašna opština i da nađemo zajednički način kako ćemo da pomognemo toj opštini i mnogim drugim opštinama u Srbiji koje imaju iste probleme.

Navešću vam samo još jedan problem da vidite sa čime se mi suočavamo. U selu Gornje Gare, postoji školska zgrada u koju nijedan učenik nije ušao jedno 20 godina. Ne zato što ta deca ne vole školu i što beže iz škole, nego zato što nema dece. Pre par godina rođeni su blizanci u tom selu, i ja sam zamolio lovačko društvo, Udruženje lovaca, da pomognu da se zgrada škole dovede u pristojno stanje, kako bi za par godina, kada ova deca treba da pođu u školu, bila u funkciji. Lovci su pristali, odazvali su se, hteli su da preurede to, i dogovarali smo se da jedan deo koji je bio stambeni deo gde je živeo učitelje, odnosno učiteljica, koriste oni kao svoje prostorije, ali da nam preurede i učionice kako bi ta deca koja danas-sutra pođu u školu, bili uslovi koliko-toliko, normalni.

Nije uništena ta zgrada zbog toga što je neko bio bahat pa je uništio, nego zub vremena je uništio. Krovna konstrukcija je popustila, prozori su se od nevremena i čuda svih, razbili, vrata, stakla, prozori, itd. Sve je to lepo bilo, trebala nam je saglasnost osnovne škole iz Crne Trave, koju smo dobili, međutim, sada nastaju problemi. Treba saglasnost Direkcije za imovinu, treba saglasnost Ministarstva, i ja sam lično išao da tražim to, da se dogovorim. Ja tim ljudima iz Direkcije i Ministarstva ne mogu da zamerim, oni rade u skladu sa zakonom, ali zakon nalaže da imate milion ograničenja koja ne možete da ispunite.

Prvo, ne može da se dodeli taj prostor udruženju. Ne znam zašto, ali tako je valjda zakonski regulisano. Drugo, mora da bude javni tender, ili tako nešto, gde će se javiti tri, četiri, dva, pet, učesnika itd. Pa, ja sam jedva uspeo ove da ubedim da oni pristanu da to urade. Ko će da dođe tamo da radi i da pokušava. Tu država mora da bude fleksibilnija i da omogući barem onim ljudima koji hoće da pomognu, koji se trude da nešto urade, da na jedan zbilja lakši i jednostavniji način to urade.

Nadam se, kada gospodin ministar bude došao tamo i kada bude video tu situaciju i upozna se sa njom, da će nam mnogo lakše biti da pomognemo i tim ljudima u Crnoj Travi, a i svim drugim ljudima u Srbiji koji su u sličnom položaju. Hvala.
Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, digitalizacija i elektronsko praćenje su savremene tekovine i bez obzira koliko je ko konzervativan, mora da bude svestan da to moramo da prihvatimo, da je, na kraju krajeva, to budućnost i svako od nas će to na svojim primerima da oseti koliko ima boljitka, a koliko je možda način plaćanja bio bolji ranije.

E sad, ovakav način plaćanja bi trebalo da donese boljitak sveukupnom društvu, odnosno da utiče na blagostanje svakog od građana jedne zemlje, pa je i takav slučaj kod nas u Srbiji. Samim tim, ja sam ovako malo nešto razmišljao, tu bi bila jedna mogućnost i da se poveća taj BDP, odnosno BDP po glavi stanovnika. Međutim, nađem u teoriji, a i u praksi današnjoj da mnogi osporavaju tu veličinu kao nešto što nam pokazuje jednu objektivnu sliku života stanovništva u pojedinim zemljama, pa tako i kod nas i onda dođem do jednog podatka. Kaže, osam najbogatijih ljudi na svetu imaju više materijalnog bogatstva, nego 3.600.000.000 najsiromašnijih i onda razmišljam, pa u pravu su možda ovi koji osporavaju taj BDP, jer ako podelite te veličine, dobijete lažnu sliku, a lažna slika će nam pokazati da oni koji su, nažalost, mnogo siromašni, prikazuju se u nekom boljem obliku, prikazuju se u obliku koji, faktički, zamagljuje bogatstvo određenog malog broja ljudi.

Da ne bih ja sad sve vas ovde zamarao, meni je ovo prilika da zamolim guvernera Narodne banke da mi ukaže čast da dođem jedanput kod nje i da mi ona malo objasni nešto vezano oko ove teorije koju sam ja sada iznosio. Biće mi zadovoljstvo. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, kad govorimo o digitalizaciji i elektronskom poslovanju, moramo biti svesni da je jedan od zaslužnih građana, odnosno možemo da kažemo i krivaca, veliki stvaraoc Nikola Tesla. To je proizvod njegovog dostignuća i mi danas imamo mogućnost na jedan mnogo lakši i kvalitetniji način da mnoge stvari uradimo.

Nikola Tesla, kao i drugi naučnici i izumitelji je, stvarajući ta svoja dela, te pronalaske, imao u vidu pozitivnu stranu. On je hteo da ljudima omogući da na lakši i efikasniji način žive i završavaju određene poslove.

Međutim, šta se dešava s druge strane? Neko pokušava to i da zloupotrebi, tako da imamo mnoge zloupotrebe i u ovom sistemu poslovanja. Zbog toga ovaj član 1. i govori o zaštiti prava korisnika, a ja ću da navedem jedan primer koji se meni desio, nije vezan za ove finansijske transakcije, ali jutros mi je stigla neka poruka na mobilni telefon, gde se kaže – čestitamo što ste se uspešno prijavili za korišćenje neke VIP igrice, nemam pojma, neka glupost, niti sam se prijavljivao, niti igram igrice. Ali, neko zloupotrebljava mogućnost tih komunikacija, to je neka firma 4444, četiri četvorke, i onda me oni obaveštavaju da će mi nedeljno odbijati toliko i toliko dinara.

Znači, u svim ovim našim željama da omogućimo građanima što lakše i efikasnije poslovanje, moramo da vodimo računa i o tome da ne dođe do zloupotrebe, da nemaju oni ne samo korist nego da imaju štetu kod toga.

Šta je najveći problem, slušajući diskusije mojih kolega? Ovde je problem u tome što smo mi u današnje vreme sve podredili materijalnom delu sveta. Zapostavili smo i moralno i socijalno i duhovno, a kako Tesla koga sam već citirao u svojoj čuvenoj doktrini navodi, da bi ljudski rod mogao da ide napred, mora da stvori istinsko obrazovanje i istinsku kulturu. A te dve oblasti ljudskog života moraju da počivaju na tri stuba – jedan je socijalni, drugi je moralni, a treći je duhovni. E, tu ćemo morati malo više da se potrudimo, kako bi omogućili našim građanima i građanima celog sveta da imaju dostojanstven život i da omogućimo ono što je svima nama cilj, a to je blagostanje svih članova društva. Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, uvek kada se govori o zločinačkoj agresiji NATO pakta i 19 najjačih zemalja sveta protiv Srbije padne mi na pamet jedna epizoda za protesta naših građana u Londonu te 1999. godine, gde je jedna Engleskinja sa svojom kćerkom prišla jednom od organizatora i obratila mu se, kaže – molim vas objasnite mi šta se tačno događa u vašoj zemlji, jer mislim da nije sve onako kako prikazuje naša televizija. On je zbunjeno nju upitao – u čemu je problem? A ona je odgovorila – zbunio me je razgovor sa mojom ćerkom pre pet minuta, pitala me je – zašto se bombarduju Srbi? Rekla sam joj – zato što su zli. A moja ćerka je samo rekla na to – pa, ako su zli, zašto oni nas ne bombarduju?

Stalno me prati pomisao na to dete koje je najverovatnije imalo jedno desetak godina, ali je pokazalo da je mnogo mudrije, pametnije i zrelije od svih generala, političara i ostalih koji su učestvovali u pripremi bombardovanja protiv Srbije.

Mi smo Srbi čudan narod, spremni smo sve da zaboravimo, spremni smo sve da oprostimo i kada mi tako u ovim razgovorima dođe neko i kaže – pa, čovek nikad ne sme da izgubi ljudsko dostojanstvo u sebi. Ja se pitam da li sam čovek samo ja, da li su ljudi samo Srbi i građani Srbije, zar i ova druga strana ne predstavlja ljude, zar i ta druga strana ne treba da ima u sebi dostojanstvo? Zar ona ima pravo da uništi našu dušu, da nam pokida srce da nas gazi kao da smo najobičnija krpa, a mi trebamo na to da se smejemo, da im praštamo, da budemo dostojanstveni i da kažemo – kidajte nam srce i dalje, uništavajte nas, mi ćemo biti srećni. Pa kad mi kažu – praštaj i kad nemaš šta da praštaš, pitam se da li sam samo ja osuđen, da li je samo Srbija osuđena, građani Srbije da praštaju svojim zlotvorima i da im se raduju kad god ih vide i kad pomisle na njih.

Ipak, bez obzira na sve to, kao i većina građana Srbije ja se pitam da li je istina ovo što nam oni govore kada kažu da ovaj zločin koji su učinili srpskom narodu nije baš takav, da taj osiromašeni uranijum nije otrovan, kad nam preporučuju kao neke vedete da deca peru zube sa time i ja pokušavam sada da nateram, hajde dobro razmisli, istina je najvažnija da li je sve tako, i onda kažem sebi, pa, dobro NATO je odbrambena organizacija, tako kažu i onda preturam po knjigama, gledam po internetu da vidim ko je kada napao NATO, ko je kada napao Ameriku i od koga su se oni branili. Ako su odbrambena organizacija, pa, zašto seju bombe na sve strane sveta, zašto ih ima u Srbiji, zašto ih ima u Siriji, Libiji, Egiptu, Iranu i Iraku?

Kakva je to odbrambena organizacija koja uništava najlepše i najveće tekovine koje je čovek stvorio? Neko onomad reče hvaleći EU da EU 2012. Godine, čini mi se, dobila Nobelovu nagradu za mir i ja sam pitao javno, pa, zar ih nije bilo sramota da prime tu nagradu, zar im nije bilo neprijatno?

Devetnaest zemalja na čelu sa NATO-om su bombardovali 1999. Godine Srbiju bez ikakvog razloga. Kako mogu da dobiju onda Nobelovu nagradu za mir. Ali mi smo Srbi čudni, mi ćemo i ovo zaboraviti. Ali, trebalo bi da nam uvek odzvanjaju reči našeg patrijarha – možemo oprostiti, ali ne smemo zaboraviti.

Vezano za formiranje ove komisije, nadam se da će ona uraditi posao onako kako danas govorimo ovde i verujem da bi svakome od nas bila čast, zadovoljstvo, ali i obaveza i odgovornost da bude član te komisije. Siguran sam da će kolega Laketić sastaviti tu komisiju onako, kako ona treba da izgleda, da bude sastavljena od stručnih ljudi, najčestitijih i najmoralnijih. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, veoma je jasno da je proces obrazovanja najvažniji proces u razvoju svake zemlje, tako je i kod nas. Još je Platon rekao u staroj Grčkoj – ako obućar ne radi dobro svoj posao, neće biti velika šteta za državu, samo će Atinjani ići bosi, ali ako oni koji obučavaju mlade ljude ne urade dobro svoj posao, stvoriće se generacije nesposobnih, nepismenih i poročnih ljudi, koji će upropastiti državu. Iz toga treba da izvučemo poruku i da shvatimo da je obrazovni proces proces kome moramo da posvetimo veliku pažnju.

Obrazovni proces u Vojsci mora da bude vodilja za celu zemlju. Zašto? Zato što su sve inovacije, sve novotarije, sve ovo što je pokrenulo svet došlo na osnovu istraživanja koja su rađena za potrebe Vojske i u Vojsci.

Osim obrazovnog procesa vidim da ovde nije spomenuta nauka, ali verujem da ćete raditi na tome da instituti koje je nekada Vojska imala i koji su bili vrhunski u budućnosti budu još bolji i još kvalitetniji.

Jednu malu preporuku mogu da vam dam. Kada dalje budete razvijali ovaj obrazovni proces, pogledajte Teslinu doktrinu. Nikola Tesla je još 1920. godine rekao – ukoliko želimo da stvorimo obrazovni proces onakav kakav treba, u svakoj zemlji, pa i čovečanstvu u celini, moramo da vodimo o tri aspekta računa. Jedan je socijalni, drugi je moralni, a treći duhovni. Pogledajte dobro tu doktrinu i pokušajte na njoj da stvorite obrazovni sistem u Vojsci. Hvala lepo.
Poštovane kolege, nekoliko prethodnih govornika je predlagalo izmenu naziva ovog zakona. Smatram da je prikladnije da ostane naziv onakav kakav jeste – Zakon o vojnom obrazovanju. Ja ću reći jedan konkretan primer.

U vreme dok sam ja bio na školovanju u Moravičko-tehničkom školskom centru u Puli, imali smo nekoliko generacija studenata iz Sudana, Libije i drugih zemalja. Zašto skratiti kroz naziv zakona, da Vojska školuje i sada pripadnike drugih oružanih snaga, tako da mislim da izmena naziva zakona ne bi doprinela ništa poboljšanju ovog zakona, jer sadašnji naziv daje veću širinu. Hvala.
Ja ću svoju diskusiju pokušati da sprovedem u danu kada se bude govorilo o amandmanima.

Inače, zahvalan sam vam zbog ovih zakona iz jednog ličnog razloga. Naterali ste me da se setim vremena kada sam bio pitomac u Mornaričko-tehničko školskom centru u Puli i hvala vam zbog toga.

Nadam se da ćemo imati šanse da razgovaramo još više i mnogo više o uslovima današnjim školovanja pitomaca svih rangova, jer od onog vremena kada sam ja bio pitomac i kada sam se školovao mnogo toga je učinjeno za napredak obrazovnog sistema u vojsci. Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, danas smo se složili svi u jednoj stvari, a to je da su vaspitanje i obrazovanje dve veoma važne oblasti o koje smo se mi ogrešili, koje smo zapostavili i da bi povratili sjaj i vaspitanja i obrazovanja moraće da prođe dosta vremena i moraćemo mnogo toga da uradimo.

Vaspitanje i obrazovanje su srce i duša svakog čoveka, svakog pojedinca, svake države. Zamislite na šta liči i kako izgleda čovek bez srca, odnosno bez duše. Tako isto važi i za jednu zemlju, odnosno bilo koji sistem. Mi smo evidentno tu napravili veliku grešku.

Imao sam prilike da u okviru svog obrazovanja izučavam teoriju sistema. Profesor dr Miloš Rajkov je bio profesor koji me je uvodio u tajne teorije sistema i izučavajući teoriju sistema izučavao sam i organizacione sisteme, a to su sistemi čiji su elementi, odnosno članovi ljudi. To su sistemi koji počivaju na ljudskom razumu i došao sam do jednog zaključka koji je za mene bio iznenađujući, ali praksa je pokazala da je taj zaključak realan, a to je da se ti sistemi ponašaju razumno uvek onda kada iskoriste sve druge mogućnosti. Ne znam zašto smo takvi.

Jedan od tih organizacionih sistema je i ova naša Skupština. Danas su kolege i koleginice ovde kritikovale ponašanje i opozicije i pozicije. Jedni su govorili kako mi dajemo ovde veliki broj amandmana da bi potrošili vreme, a nisu sagledali svoju grešku, odnosno niko neće da bude iskren i korektan i da kaže – čekajte, ljudi, pa svi pravimo greške. Mi pravimo greške zato što podnosimo na stotine bespotrebnih dopuna dnevnog reda, pravimo greške zato što dajemo neke amandmane gde se samo nešto briše. Mi, sa druge strane, pravimo greške što dajemo isto veliki broj amandmana. Čemu sve to služi? Sve to služi uzaludnom trošenju vremena i šteti za celu našu zajednicu, odnosno za sve ljude.

Dajte da budemo malo razumni, da počnemo da koristimo razum i da kažemo – odbacićemo ono što je nepotrebno, bespotrebne dopune dnevnog reda, usvajamo dnevni red po 10 sati i izbacićemo te amandmane koji, zbilja, nemaju nikakvu svrhu. Mnogo lakše će biti i jednima i drugima. Kažem mi smo ovde jedan sistem koji treba da radi u korist i za korist svih građana Srbije. Na kraju krajeva, položili smo zakletvu gde smo se obavezali da sve što budemo ovde radili radićemo u interesu građana Srbije.

Vezano za ove zakone, šta mi hoćemo? Mi hoćemo da kad mandatar predloži nekog ko će biti ministar prosvete, obrazovanja ili kako se već zove u kojoj Vladi, mi očekujemo od tog čoveka da je čarobnjak, da ima čarobni štapić i da će on sad jednim potezom tog čarobnog štapića da reši sve ono što smo svi zajedno upropastili u prethodnih 10, 20, 50 godina, nije ni važno. Ne može. Ne može i pored dobre volje. Ne postoji takav čovek koji to može sve da reši.

Sad imamo na dnevnom redu zakon o udžbenicima i mi se tu sporimo, iznosimo razna mišljenja i, hvala Bogu, to je dobro. Ali, kako će jedan ministar ili njegovi pomoćnici, saradnici da reše sve ono što nije valjalo? Recimo, šta smo uradili u prethodnim zakonima? Bio je određen cenzus od 5% za izdavače. Sad, normalno, oni su živi ljudi, da bi uspeli da uđu u krug onih koji mogu da se bave izdavanjem udžbenika na sve moguće strane su se rastrčali, jurili, otvorili smo prostor za korupciju, oni su davali nešto i nastavnicima i učiteljima i direktorima samo da bi prošli tih 5% da mogu da se bave tom svojom delatnošću i svesno ili nesvesno napravljena je greška. Ko će to da ispravi? Sad je na ovom ministru i na njegovoj ekipi da ispravi.

Sa druge strane, šta smo tu učinili? Učinili smo da Nacionalni zavod za izdavanje udžbenika bude skrenut da ode u stranu i da polako gubi svoje tržište. Ja sam zahvalan ministru, neću sad neke velike reči, da mu se divim i tako to, ali zahvalan sam što je juče rekao, moj prijatelj Kojičić, direktor Zavoda mora malo da se popravi, mora i on malo da bude agresivniji i on i njegovi saradnici, da juri, da zauzme mesto koje mu pripada.

Da li se ja slažem sa ovakvim položajem tog zavoda? Ne. Zbilja mislim, bez obzira kome se to sviđa, kome se ne sviđa, da udžbenike iz oblasti srpskog jezika iz istorije, geografije, umetnosti, mora da kontroliše država i mora to da bude na nivou nekog državnog zavoda, kako će se zvati nije važno. Zašto? Zato što neću da mi neko piše u udžbeniku za geografiju da je Kosovo posebna država, da nije u Srbiji, neću da mi piše iz udžbenika iz istorije da neko ko je bio junak nije bio junak, ne postoji ili slično. Imamo te slučajeve gde dolazimo u situaciju da naša deca, naraštaji budućih ljudi koji probaju da vode ovu zemlju budu pogrešno učeni. Zato to mora država da preuzme i da se ona izbori sa tim.

Gde smo pogrešili? Pogrešili smo što smo Ministarstvu i ministru oduzeli mnoga ovlašćenja koja je imala država, kad smo radi neke autonomije, ovog i onog, mnoge stvari koje je morala da vodi država kao osnivač ukinuli državi. Imamo primer, recimo, saveti na fakultetima. Članstvo u savetu država kao osnivač ima do 30%. To je bez veze. Ne možete vi da dajete pare, da budete osnivač, a neko drugi raspolaže kako god hoće sa tim sredstvima i da nemate mogućnost da to promenite. Zato nam se dešavalo da ima toliko nepravilnosti.

Mi smo skoro imali na sednici odbora slučaj Kragujevca, a takvih slučajevima ima i u drugim gradovima, u drugim školama. Sada, kako će to da reši neko ko nema ingerencije nad time? Teško. Zato moramo da dozvolimo i da se trudimo da se državi vrate ona prava koja mora da ima kao osnivač, kao neko ko je vlasnik.

Šta sam još hteo da kažem vezano za ovaj zakon o udžbenicima? Recimo, udžbenik istorije i svaka čitanka, po meni, morala bi da ima u svom sastavu govor predsednika države koji je održao 24. u Aleksencu, jer je to jedan istorijski govor, koji je na pravo mesto postavio Srbiju, iskreno rečeno šta nam se dešavalo, kako su se ponašali prema nama.

Dosta je da mi to krijemo, da guramo ispod tepiha, ne, treba otvoreno reći i to je govor poput onog govora koji je major Gavrilović održao u Beogradu, pred nalet Austrougarske koja je htela da zarobi, porobi našu prestonicu.

Da li će to moći i da li će to prihvatiti raznorazni izdavači koji nisu pod okriljem nacionalne institucije? Najverovatnije da neće, ali zato naš Zavod za izdavanje udžbenika mora da bude malo agresivniji i mora da zauzme važnije mesto na prostoru tržišta tih udžbenika. Juče je predstavnik SRS prof. Šešelj naveo podatke ko koliko od tog kolača je uspeo sada da osvoji, neću da kažem neki ružan naziv i mi tu vidimo da su mnogi ispred tog zavoda.

Sa druge strane, ovde smo pričali oko cene udžbenika i da li će te zadruge školske moći da nešto pomognu da udžbenici budu jeftiniji? Pa, moraće da pomognu ih hoće da pomognu, jer do sada se nije kontrolisalo kolika je marža tih izdavača, koliki je rabat. Jedan deo toga će biti nešto čega će se neko odreći na račun toga da udžbenici budu jeftiniji.

Mogu da pohvalim ministarstvo, posebno deo za osnovno i srednje obrazovanje od mojih Crnotravaca i da im prenese pozdrave, jer su im zahvalni i osnovna škola iz Crne Trave i srednja škola, na pomoći i saradnji koju imaju sa njima. Nisam bio u prilici skoro da vidim kolegu Pajića, pretpostavljam zauzet je svuda po terenu, ali evo prenosim pozdrave i zahvalnosti za njega i za koleginicu Vesnu Nedeljković, koji su sa svojim doprinosom učinili za taj nerazvijeni deo Srbije mnogo toga. Uz njihovu pomoć obezbeđeno je malo i učila, nešto i tih udžbenika i knjiga iz beletristike i Crnotravci su vam na tome mnogo zahvalni.

Ima još jedna stvar koju ne smemo da zaboravimo. Moramo da poštujemo našu istoriju, moramo da poštujemo i ovu svakodnevnicu. Pre nekih par meseci Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika je pokrenula jednu akciju kojom bi se u okviru naše zemlje povelo računa o stradanju našeg naroda u pogromu 1999. godine, koje su izazvale 19 najjačih zemalja Evrope, u sastavu NATO itd. odnosno gde mora da se preduzme nešto da bi se zaštitilo stradanje našeg naroda koje je bilo u tom zločinačkom bombardovanju 1999. godine. Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika je zahvalna svima onima koji se trude da pokrenu ovu borbu i spremna je da pomogne, kako Vladi tako i bilo kojoj drugoj komisiji koja se bude bavila tim problemom.

Što se tiče inspekcijske službe, šta je inspekcija? Revizija, kontrola, u najobičnijem izrazu to je kontrola. Bez kontrole nema uspeha ni u jednom poslu i to moramo da imamo više stepena kontrole. Da je ministarstvo bilo u stanju da ima 50 ili 30 inspektora i da oni mogu redovno da obavljaju svoj posao, jer troje, četvoro, koliko ih je bilo, teško da će da obave taj posao, kada ima na stotine škola. Situacija bi bila mnogo bolja. Zato se nadam da će ubuduće, normalno, izmene ovog zakona, ako treba i nekih novih izmena da bude, da će rešiti taj problem i da ćemo kroz trostepeni stepen kontrole uspeti da promenimo, odnosno poboljšamo sve ono što ne valja u našem obrazovnom sistemu.

Na kraju bih samo hteo da vas sve podsetim na jednog velikana našeg Nikolu Teslu, koji je još negde 1920. godine postavio jednu doktrinu, koja se danas u nauci zove Teslina doktrina o obrazovanju. Nije bio zadovoljan sa obrazovnim sistemom, rekao je da ukoliko se tako nastavi dalje, da će doći do propasti.

Mislim da se nije mnogo odmaklo, ali suština te njegove doktrine je da doktrina obrazovnog sistema mora da počiva na tri stuba, jedan je socijalni, drugi je moralni i treći je duhovni. Dovoljno je svako od nas da se upita koliko smo toga ostvarili u bilo kom od ova tri sistema, pa da vidi gde nam je obrazovanje.

Kakva je budućnost našeg obrazovnog sistem? Onakva kakvu mi budemo stvorili. Ukoliko se mi budemo trudili, ukoliko budemo jedinstveni i shvatimo i sublimiramo ono što svi govorimo, i jedna i druga i treća strana, svi redom kažemo da je obrazovanje najvažnije, da je to osnov svakog sistema, svakog društva, dajte onda da zajedničkim snagama pomognemo ministarstvu da reši sve to što smo mi uspeli da nabrojimo. Neće moći za dan, neće moći za godinu, ali neće Srbija živeti samo još dan i godinu, nego će živeti vekove.

Zato je na ministru i njegovoj ekipi da zasuče rukave, a hvala bogu, ministar se juče pohvalio da je mlad i da ima 39 godina radnog staža i svaka mu čast za ovaj deo osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ne razumem se mnogo u tu problematiku, priznajem, ali mi je drago kada neko zna mnogo više od mene i kada je spreman da uradi i kada to radi. Hvala lepo.
U potpunosti podržavam amandman koji je predložio kolega i predložio bih Vladi da prilikom planiranja tih investicija povede računa o siromašnim opštinama.

Recimo, opština Crna Trava koja sa 180 miliona godišnjeg budžeta pokušava da opstane, čak i pravi neke uštede. Mnogo toga je urađeno gore i imamo obećanje i od ministara. Recimo, Zorana Mihajlović mi je obećala da će se završiti taj jedan put, a nadam se da će i kolega Đorđević pomoći u njegovoj oblasti. S druge strane, Grad Beograd je ukazao veliku počast neimarima Crne Trave, odnosno Crnotravcima i doneta je odluka da se na vračarskom platou podigne spomenik Crnotravcu neimaru. Nadam se da će i Vlada imati isto tako razumevanje i da će ti nerazvijeni krajevi dobiti mogućnost da opstanu u ovom trenutku. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, nažalost, mi opet upadamo u jednu zamku koja je specifična za nas. Obrazovanje nije proces koji treba da vodi jedna stranka, to je proces koji je u interesu cele države i celog društva. Mogu da pohvalim ovo što je uradilo Ministarstvo prosvete, što je smoglo snage da krene u jedan ovakav poduhvat. Međutim, ne mogu da razumem kolege koji sve što dolazi sa strane vlasti, odmah osuđuju na propast.

Mogu da ukažem na jednu činjenicu, nedavno sam bio u društvu sa grupom ljudi koji se bave građevinarstvo i njihov veliki problem je taj što nema dovoljno kvalitetnih majstora u Srbiji. Čak sam na televiziji pre neki dan čuo da uvozimo armirače iz Albanije da bi radili ovde određene poslove za koje mi nemamo stručnu i kvalitetnu radnu snagu. U Crnoj Travi je gore kod mene postojala jedna škola koja je bila čuvena širom Jugoslavije kao građevinska škola koja je obučavala građevinare za sva moguća zanimanja. Danas, kada dođete gore, videćete da jedva ima jedno odeljenje koje se bavi građevinarstvom, nego im je jedna druga struka sada primarna. Voleo bih da se potrudi ministarstvo i lokalna samouprava iz Crne Trave koja im je obećala da to hoće, da se i gore napravi na neki način jedno odeljenje koje bi obučavalo te mlade ljude da se bave zanatima, koje će nam u budućnosti biti veoma potrebni.

Neće proći mnogo vremena, mi ćemo se udariti u glavu i videćemo da nemamo kvalitetne i stručne ljude na tom nivou, koji će moći da obavljaju poslove koji su neophodni za svaku zemlju. Lepo je rekao kolega Jokić, nama trebaju stručni radnici, ljudi koji će se baviti strukom. Mogu iz svog primera da kažem koliko mi je bilo lakše da shvatim motor sa unutrašnjim sagorevanjem kada sam posle teoretskog dela došao u radionicu gde je bio taj motor isečen i video kako to izgleda. E, tako i ovi mladi ljudi u tom svom budućem dualnom zanimanju, moći će na jedan vidljiviji način da se suoči sa onim što treba da rade u praksi. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, evidentno je da u ovom trenutku mi nismo u mogućnosti da udovoljimo ovom zahtevu koji je iznela koleginica, ali me uopšte iznenađuje i da su dali jedan takav predlog. Imamo jednu pokvarenu ploču koja se stalno vrti sa tom muzikom i čudi me da je i ova poslanička grupa dala taj predlog, s obzirom da je imala priliku, kada je bila na vlasti, da da besplatne udžbenike i sva sredstva svim stanovnicima, odnosno učenicima u Srbiji, a to nije uradila. Hvala.
Mislim da smo ovde mogli da uradimo nešto vezano i za strukovne škole. Ne znam zašto smo mi jedino društvo koje se odriče pametnih i vrednih ljudi, pogotovo što smo rekli ministre da će nam strukovne studije biti budućnost, da ćemo pokušati da razvijamo te strukovne studije. Mislim da je moglo da se izađe u susret i profesorima strukovnih studija, da im se produži radni vek, onako kao je urađeno to na fakultetima i mislim da su prejaki uslovi za produžetak. Nadam se da će to u nekom budućem vremenu biti popravljeno.