VOJISLAV ŠEŠELJ

Srpska radikalna stranka

Vojislav Šešelj rođen je 11. oktobra 1954.godine u Sarajevu.

Predsednik je Srpske radikalne stranke i doktor pravnih nauka. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu 1976, a zatim i magistrirao 1977.godine. Doktorirao je u Beogradu 26. novembra 1979. godine, disertacijom na temu „Politička suština militarizma i fašizma“. Najmlađi je doktor nauka u tadašnjoj SFRJ.

Od 1981. do 1984. radio je kao asistent profesora, predmet Teorija o ratu, na Političkim naukama na Sarajevskom univerzitetu. U Savez komunista Jugoslavije primljen je sa 17 godina. Kasnije je odbacio komunističku ideologiju, postao disident i kritičar komunističkog režima. 1984. osuđen na 8 godina zatvora zbog ‘’kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja’’.
Više od deset godina biran za narodnog poslanika u Saveznoj i Skupštini Srbije. Četiri puta kandidat na predsedničkim izborima. Obavljao je dužnost potpredsednika Vlade (1998-2000), a u periodu 1996-1998. bio je predsednik opštine Zemun.

Šešelj se od 24. februara 2003. godine do 12. novembra 2014.godine nalazio u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, zbog progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, istrebljenje i napade na civile na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Suđenje je počelo tek 2007. godine, a oslobođen je po svim tačkama optužnice 31. Marta 2016. godine. Godine 2008. usled razilaženja oko podrške Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju došlo je do cepanja SRS i osnivanja Srpske napredne stranke. Posle skoro 20.godina u parlamentarnom životu, 2012. godine na izborima, radikali ne prelaze cenzus i ne ulaze u parlament.
Na vanrednim parlamentarnim izborima 2016.godina, radikali ponovo postaju parlamentarna stranka, a Vojislav Šešelj, kao nosilac liste, postaje narodni poslanik.

Oženjen, ima jednog sina iz prvog i trojicu sinova iz drugog braka.

Osnovne informacije

Statistika

  • 69
  • 0
  • 0
  • 0
  • 1 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 30 dana i 5 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peto vanredno zasedanje , 21.09.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja da postavim.

Prvo pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto Republika Srbija bukvalno ništa nije uradila da pomogne uhapšenim građanima Srbije koji pod lažnim optužbama za pokušaj puča u Crnoj Gori mesecima se već nalaze u zatvoru podvrgnuti torturi i protiv njih se vodi očigledno lažirani krivični proces? Ni jednu diplomatsku notu Ministarstvo do sada nije poslalo, ni jednu diplomatsku meru nije preduzelo.

Krajnje je vreme da Republika Srbija pomogne svojim državljanima koji su nevino optuženi, a u protivnom da preduzme mere retorzije prema Republici Crnoj Gori, pa da Srbija uhapsi isti toliki broj državljana Crne Gore, da ih drži u zatvoru, dok Crna Gora ne pusti naše državljane, ali da probere Republika Srbija koje će državljane Crne Gore pohapsiti, dakle one koji su najbliži sadašnjem režimu Mila Đukanovića. Nema drugog načina da se izvuku naši državljani iz Crne Gore. Vidimo da tu ima bolesnih, vidimo da tu ima životno ugroženih ljudi, vidimo da je tu jedan general u pitanju. To se više trpeti ne može.

Drugo pitanje je pitanje premijeru Ani Brnabić. Dokle će premijer Brnabić da toleriše neartikulisano ponašanje ministra Zorane Mihajlović? Ministar Zorana Mihajlović je posle velike afere sa lažnim optužbama koje je plasirala protiv kineske firme koja radi na autoputu od Beograda prema Čačku veliki diplomatski incident izazvala, pre dva dana je napala Srpsku pravoslavnu crkvu. Srpsku pravoslavnu crkvu je napala zato što ima svoj stav o najvažnijem srpskom nacionalnom pitanju, o pitanju Kosova, i što je patrijarh sugerisao predsedniku Vučiću da vodi računa o raspoloženju i stanovištu koje vlada u narodu. I ona sada napada crkvu za mešanje u politiku.

Prvo, u kritiku politike i političara svako ima pravo da se meša, pa i crkva, i crkveni velikodostojnici i vernici i ljudi sa različitih nivoa crkvene hijerarhije. Osnovna demokratska tekovina je pravo svakog građanina da kritikuje vlast. Uostalom, crkva nije nešto van sistema. Crkva ima status autonomne pravne korporacije unutar pravnog poretka, što znači da se država ne sme mešati u unutrašnja crkvena pitanja, osim ako se radi o kršenju Ustava, a crkva ima pravo da kritikuje državu, državne organe i najviše državne funkcionere. Jedan ministar poput Zorane Mihajlović nema pravo da na taj način uvraća, jer crkva je ipak institucija trajna, ona kod nas traje više od 800 godina, a režimi se menjaju. Režimi su od izbora do izbora i ne može ni jedan politički režim, u duhovnom pogledu, u pogledu nacionalnih interesa, da bude iznad crkve. Naravno, to ne znači da režim mora da sluša crkvu i crkvene velikodostojnike. Krajnje je vreme da se smeni ministar Zorana Mihajlović.

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi suviše često menjamo i Zakon o univerzitetu, odnosno o visokoškolskom obrazovanju i Zakon o sistemu obrazovanja. To su dva sistemska zakona, nisu baš organski zakoni, ali jesu sistemski.

Dakle, u onoj drugoj kategoriji po važnosti i trebalo bi da jednom to pitanje dobro proučimo, temeljito, da imamo i prethodne rasprave o tome, da bismo doneli što bolje zakone koji bi potrajali deceniju, dve ili tri ili više.

Zato je ovo sramotno od parlamentarne većine što je danas nadglasala opoziciju i nametnula i ova dva veoma važna zakona da se vodi zajednička rasprave kako bi nam se skratilo vreme za raspravu. Ovde je trebalo povećati vreme za raspravu, za oba zakona, udvostručiti za svaki, a ne spojiti ih samo da to prođe kroz Narodnu skupštinu.

Ja zato nisam u mogućnosti da govorim sistematski o kompletnom sadržaju ovih zakona, pa ću izneti samo nekoliko kritičnih primedbi koliko bude moglo da stane u ovih 20 minuta. Ovde u ovom zakonu govore o celoživotnom učenju.

Ja sam u životu mnogo knjiga pročitao, a ne sećam se da sam i u jednoj knjizi našao taj izraz. Možda jezički stručnjaci mogu da potvrde da je to gramatički u redu ili da je to pravopisno u redu, ali kada je u pitanju stilistika i kultura govora, gospodine ministre, onda to sigurno nije dobro i morali biste imati među vašim pomoćnicima nekoga ko će biti isključivo za stilistiku i kulturu govora zadužen.

Razumem da ste vi stare kadrove nasledili, koji nisu naučili da treba celog života učiti, a to se kaže doživotno učenje, odnosno učenje do kraja radnog veka, ali naravno, naši penzioneri su takvi da i posle radnog veka nastavljaju sa učenjem, pa uče još više nego što su učili za radnog veka.

To je jedna mala primedba za početak da bude rasprava interesantnija.

Jedan od problema koji bi želeo naročito da potenciram je problem udžbenika.

Mi moramo da se vratimo na sistem unificiranih udžbenika. To su Dosmanlije posle petooktobarskog mafijaškog puča potpuno ukinule, omogućile su svima da pišu udžbenike i onda imamo konkurenciju među piscima udžbenika, ne na osnovu kompetentnosti, nego na osnovu snalažljivosti, pa dolazi do potkupljivanja nastavnika ko će čiji udžbenik da preporuči za upotrebu u određenoj školi, pa nam još dolaze neki stranci i pojavljuju se kao izdavači udžbenika.

Imali smo situaciju da su Hrvati kupili „Bigzovu“ izdavačku kuću i štampariju i da su se pojavili kao jedan od najvećih proizvođača naših udžbenika.

To je sramotno za državu i država bi trebalo da vodi mnogo više računa šta stoji u tom udžbenicima, a ne gleda, ne vodi računa.

Moramo imati jedinstvene udžbenike i za osnovnu i za srednju školu, pa svake godine da se skupljaju primedbe nastavnika iz nastavnih predmeta, pa da se vidi koji udžbenik treba kupovati, a koji ne i da bude konkurencija među piscima udžbenika pod kontrolom države, da država ima kompetentne recenzente koji će birati koji je udžbenik najbolji.

Naravno – proizvod velikog profita, zašto da nam ti mešetari ostvaruju ogroman profit na tome, kad taj profit treba da pripadne Zavodu za udžbenike, a do 2000. godine Zavod za udžbenike je imao izdavačku delatnost od fundamentalnog značaja za srpski narod, zato što je taj višak novca ulagao u izdavanje sabranih dela najvećih srpskih umova svih vremena, a sada to ide kao profit u ruke onih koji to nezasluženo dobijaju, jer to nije njihov uspeh na tržištu kvalitetom robe, nego snalažljivošću u plasiranju udžbenika kod pojedinih nastavnika.

Što se tiče provere znanja, ja sam u principu protiv prijemnih ispita, i za srednju školu i za fakultet. Jer, u jednom danu učenik ne može da pokaže šta je zaista naučio a šta nije. Moramo da poštujemo i diplomu iz osnovne škole i diplomu srednje škole. Dakle, da smatramo da iza te diplome stoji verifikovano znanje. A kako da ga verifikujemo? Moramo se vratiti onoj staroj dobroj instituciji prosvetnih inspekcija, da se mnogo poveća broj prosvetnih inspektora, da oni iznenada dolaze u pojedine škole, dolaze na nastavu iz određenih predmeta, po dojavi ili na svoju ruku, ili drugačije, da se kontroliše kvalitet nastave i da se učestalim testiranjem đaka kontroliše njihovo znanje. A to da se đacima nakon završene osnovne škole postavlja sad još jedna prepreka za upis u srednju školu, pa posle toga još prepreka za upis na fakultet, sigurno nije dobro.

Što se tiče upisa na fakultete, reč je o materiji iz ovog drugog zakona, mi srpski radikali se godinama zalažemo da upis na sve fakultete bude potpuno slobodan, da svako ko je završio bilo koju srednju školu može da se upiše na bilo koji fakultet, ali da prva godina bude selektivna na svim fakultetima, pa ko položi u roku sve ispite prve godine, ostaje onda da besplatno studira dalje, a onaj ko ne položi u roku, nek se onda sam snalazi, neka menja fakultet i neka plaća sebi školovanje. To je mnogo bolji metod nego da ljudi sad biraju fakultet ne prema svom interesu nego prema tome gde ima više mesta ili gde ima manje mesta.

Mnogi srednjoškolci briljiraju na fakultetu, a mnogi odlikaši iz osnovne i srednje škole pucaju na fakultetu. Dakle, to bi pedagozi mnogo bolje objasnili, zašto do toga dolazi, da li zbog određene životne situacije, zbog odnosa u porodici, zbog prezasićenosti učenjem, jer, ti odlikaši iz srednje škole koji imaju sve petice suviše su opterećeni tim učenjem i jedva čekaju da dođu do nekog predaha, da danu dušom i tad popuštaju na fakultetu. Obično se tako dešava. Nije uvek tako.

Što se tiče dece izbeglica i azilanata, mi srpski radikali smo protiv toga da se oni uključuju u već postojeće razrede naših osnovnih i srednjih škola. Jer, na taj način obezvređuju rad naših nastavnika i celi obrazovni proces. Ne može neko ko nema pojma, ko ne poznaje srpski jezik, da prati nastavu. Ako će nastavnik njemu na nekom drugom jeziku veću pažnju posvećivati, onda ne posvećuje dovoljno našem, a ako treba da im se organizuje nastava, onda posebna odeljenja. I zašto bi to bila nastava na srpskom jeziku? Neka bude na engleskom i neka to finansiraju UN. Dovoljno je valjda što su te izbeglice smeštene u Srbiji, sve ostalo treba određeni organi Ujedinjenih nacija da rade, a ne mi od svoje sirotinje. Zbog svega toga, s mnogo razumevanja pratim aktivnosti roditelja koji su se tome usprotivili, koji zbog toga štrajkuju, itd.

Pozivam ministra ovom prilikom i da na nešto blaži i razumniji način rešava probleme poput ovoga koji su se pojavili u osnovnoj školi Svetozar Miletić u Zemunu, jer, zaista po mom mišljenju, nisam išao u tu školu, ni jedan moj blizak srodnik nije tamo išao, ali po mom ubeđenju, to je jedna od najboljih škola u Srbiji, i po kvalitetu nastave, i po organizaciji, i po disciplini, i po unutrašnjoj sređenosti itd. Nije slučajno što su svi roditelji i đaci toliko jednodušni uz dosadašnjeg direktora.

Jedan problem je posebnu pažnju ovde zaokupio, a to je problem Nacionalnog prosvetnog saveta. To je nešto o čemu bi trebalo povesti malo veću brigu. Ovde je nabrojan sastav, odnosno način konstituisanja tog Saveta. Po mom mišljenju, ovo nije dobro. Ovde po jedan predstavnik, udruženja vaspitača, saveza učitelja, pa ovih, pa onih, pa bioloških društava, pa hemijskih, filozofskih, pa nema udruženja pravnika, pa nema udruženja politikologa, itd.

Ovde su neke od ovih institucija državne, kao na primer Zajednica gimnazija, a to je državna asocijacija, bar bi trebalo tako da bude, a ima neki koji su nevladine organizacije, veoma specifičnog sadržaja rada, ali praktično nevladine organizacije. I to što će svako od njih da bira svog predstavnika u Nacionalni prosvetni savet, ne dovodi do kvaliteta rada Saveta. Mi znamo kako se to dešava, ofrlje se neko odredi, nekad i bez sednice, ko je najbesposleniji, hajde ti.

Da bi neko bio član Nacionalnog prosvetnog saveta, mora biti stručan za to članstvo. Kako se utvrđuje stručnost? Isključivo naučnim i stručnim radovima. Ne može neko biti član ovoga saveta, a da nikada u životu ništa nije napisao iz pedagoške struke, iz naučnih oblasti ili iz bilo koje problematike koja tangira institucije obrazovanja u našoj zemlji.

Čudi me što nemaju lovačko društvo, mogli su i njega uključiti. Ne potcenjujem ja značaj lovačkog društva ni za turističku privredu, ni za poljoprivredu itd, ali, što je suviše, suviše je. Trebalo bi tu potpuno promeniti sastav. Možda raspisivati konkurs za članstvo u tom savetu, pa da se javi neko ko je stručan. Kada se javlja za profesora na fakultetu, da se javi i ovamo. Svakog meseca ima određena primanja, pa valjda ima i određene radne obaveze i tu njegovu stručnost da on dokazuje u svom radu Nacionalnom prosvetnom savetu.

Ubeđen sam da dve trećine članova ovog saveta, zapravo ništa ne radi u toku svog mandata. Dođu ili ne dođu na sednicu. Nema ministarstvo od njih koristi, a ovo je stručni organ, koji svakodnevno mora da savetuje ministarstvo.

Zaprepastio sam se kada sam čuo da je predsednik, da li to beše Nacionalni prosvetni savet ili za visoko obrazovanje, Dejan Popović. To je strašno. Dejan Popović, predsednik Saveta za visoko obrazovanje, čovek bez ikakvog moralnog kredibiliteta, bez naučnog fundusa iza sebe, bez ičega. Poznat kao takav, nacija ga se seća kako je procvetao kada ga je bivši ministar finansija Božidar Đelić uzeo za svog pomoćnika.

Pazite, redovni profesor univerziteta ode za pomoćnika ministra, pa procveta kao da je ne znam šta u životu postigao, i tako se ponaša u javnosti. Ne može profesor univerziteta sebi da dozvoli da ode na nešto što je ispod ranga ministra, bar ja tako mislim, ako je reč o redovnom profesoru univerziteta. Jer, uvek je u nekoj društvenoj elaboraciji hijerarhijskog postrojavanja državnih i društvenih funkcija i zvanja, otprilike profesor univerziteta u civilizovanom svetu bio tu negde oko ranga ministra. Izgleda mi tek treba da radimo na tom planu.

U Kraljevini Jugoslaviji je tako bilo.

Uostalom, ako bi profesor univerziteta hteo da bude ministar, morao je da napusti fakultet. Profesor univerziteta nije mogao da bude ni narodni poslanik, sada iz drugog razloga, jer se smatra da je profesor univerziteta u državnoj službi, u državnoj upravi, a državni univerzitet je sastavni deo državne uprave i ne može neko iz državne uprave da bude član zakonodavnog tela. Ovo je mala digresija, možda i nepotrebna.

Govori se ovde i o ekskurzijama i studijskim putovanjima. Jednom je zauvek potrebno da se zakonom propiše da se osnovnim i srednjim školama i na fakultetima mogu organizovati stručne, studijske i druge ekskurzije samo u Srbiji. Samo u slučaju krajnje specifičnih fakulteta, na primer Arheološkog odeljenja Filozofskog fakulteta ili nekog odeljenja koje se bavi kibernetikom ili nešto takvo, podrazumeva stručni boravak u inostranstvu. Sve ostalo mora u Srbiji.

Mi znamo šta se dešava svake godine u našim osnovnim i srednjim školama i na fakultetima, kad počnu da ih saleću predstavnici raznih turističkih agencija i nude dobre lične uslove za organizovanje ekskurzije tamo i tamo, tu i tu. Sve ekskurzije treba da budu unutar Srbije, a ko želi u inostranstvo, pogotovo kad je reč o punoletnim ljudima, treba da se sami organizuju i sastanu, pa nek putuju gde god hoće.

Ne sme ni fakultet, ni srednja, ni osnovna škola da forsira nešto što dovodi do deviznog odliva, to je jednostavno. Zdrava ekonomska politika to nalaže, kao što zdrava ekonomska politika nalaže da se ministrima zabrani da letuju u inostranstvu. To će jednom neka vlast morati da uvede u Srbiju. U vreme ekonomske krize letovati u inostranstvu je propast, katastrofa, nepojmljivo ne za privatnika nego i za ministra, za visokog državnog činovnika, funkcionera.

Kao što se moram držati principa - kupujmo domaće, kupujmo srpsko, ako postoji srpsko ne smemo kupovati istu robu stranog porekla, tako isto letujmo u Srbiji dok je Srbija u krizi, a posle možete i na Marsu.

Ovde se pojavljuje nešto što ranije nije postojalo u našim zakonima. Sada sam već prešao na Zakon o visokoškolskom obrazovanju. Asistent doktoratu, to je retkost. To se najčešće desi na Medicinskom fakultetu, pošto je tamo, kako kažu, konkurencija najveća, ali sam mišljenja da se ne sme ni doktorat devalvirati.

Ja razumem da se neko pojavi kao doktor nauka na konkursu za asistenta, jer je to možda za njega jedini način da dođe na univerzitet, ali njega odmah posle tri godine ovog asistentskog staža treba staviti pred zahtev da li je stekao uslove da bude docent ili nije. Ne može ni svaki doktor nauka biti docent. Na nekom fakultetu može, ali na Medicinskom ne može.

Govori se o semestrima i trimestrima i daje se sloboda fakultetima da se opredeljuju za određeni vid nastave koja će biti podeljena na semestre ili trimestre. Mislim da nije dobro, da trimestri mnogo cepkaju nastavni proces, a mislim da je najbolja praksa ova koja je uvedena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Mi radikali smo se za nju zalagali 27 godina, da svi predmeti na svim fakultetima gde je to moguće budu jednosemestralni. Na primer, ako na određenoj godini studija ima osam predmeta, četiri u jednom semestru, četiri u drugom semestru. Koncentrisana nastava i odmah polaganje ispita. To je mnogo bolje i za nastavnike i za studente. Nastavnici onda imaju pola godine slobodno da se bave naučnim radom. Nažalost, kod nas je sve manje u praksi slučaj da se nastavnici zaista bave naučnim radom.

Još jedan problem koji se nadama da ću uspeti da apsolviram je pravo univerziteta, odnosno fakulteta na utvrđivanje studijskih programa. To pravo ne spada u autonomiju univerziteta. Mi imamo slučaj da svaki univerzitet određuje svoj nastavni plan. To treba zakonom za svaki fakultet da se predvidi, a ne da imamo situaciju da se nastavni plan prilagođava već postojećoj strukturi nastavnika i saradnika, a ne obrnuto. Imamo višak klošara iz određenih oblasti, hajde za njih da izmislimo predmete. To nam se dešava na univerzitetu i na svim fakultetima treba da budu potpuno isti nastavni planovi i programi ako je reč o istorodnim fakultetima.

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Replika.

Gospodine ministre, repliciraću vam samo po pitanju ove izbelgičke dece koja je uključena u nastavni proces u našim osnovnim i srednjim školama. Zapravo, ne znam da li je već i u srednjim.

Mi smo nekada imali ovde mnogo i đaka i studenata iz nesvrstanih zemalja na školovanju, posebno iz Afrike i nešto iz Azije. Oni su morali godinu dana da uče samo srpski jezik, pa su onda upisivani na naše fakultete i srednje škole i na vojne akademije. Ne može neko bez godinu dana intenzivnog učenja srpskog jezika da učestvuje u obrazovnom procesu ni na jednom nivou.

Sad vi gledajte, u osnovnoj školi imate naše odeljenje npr. od 30 učenika, uglavnom su veća, pa im dodate još desetak emigranata, pa još ako nastavnik ne zna engleski ili ne zna dobro engleski, pa još ako i deca emigranata ne znaju engleski, šta se dešava na tim časovima? Ovde ne treba biti stručan, pa razmišljati, ovo svako razume šta se dešava na tim časovima. Niti nešto na času uče naša deca, ni deca emigranata. Ako će UN da plate njihovo školovanje, ja sam za to, posebna odeljenja, nije to diskriminacija te dece, nikakva diskriminacija nije tu u pitanju, nema ni podele dece. Oni uče na onom jeziku za koji se opredele. Neko će se opredeliti za engleski, neko za srpski. Treba ih podstaći da svi uče engleski ili nemački, da idu dalje, a ne da ostaju ovde. A, sa našom decom mogu da se druže na velikom odmoru, mogu im se organizovati sportske utakmice, mogu ići u prirodu zajedno na druženje itd. Sve to može, ali da se zaštiti nastavni proces. Na ovaj način je ugrožen.

Peto vanredno zasedanje , 21.09.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja da postavim.

Prvo pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto Republika Srbija bukvalno ništa nije uradila da pomogne uhapšenim građanima Srbije koji pod lažnim optužbama za pokušaj puča u Crnoj Gori mesecima se već nalaze u zatvoru podvrgnuti torturi i protiv njih se vodi očigledno lažirani krivični proces? Ni jednu diplomatsku notu Ministarstvo do sada nije poslalo, ni jednu diplomatsku meru nije preduzelo.

Krajnje je vreme da Republika Srbija pomogne svojim državljanima koji su nevino optuženi, a u protivnom da preduzme mere retorzije prema Republici Crnoj Gori, pa da Srbija uhapsi isti toliki broj državljana Crne Gore, da ih drži u zatvoru, dok Crna Gora ne pusti naše državljane, ali da probere Republika Srbija koje će državljane Crne Gore pohapsiti, dakle one koji su najbliži sadašnjem režimu Mila Đukanovića. Nema drugog načina da se izvuku naši državljani iz Crne Gore. Vidimo da tu ima bolesnih, vidimo da tu ima životno ugroženih ljudi, vidimo da je tu jedan general u pitanju. To se više trpeti ne može.

Drugo pitanje je pitanje premijeru Ani Brnabić. Dokle će premijer Brnabić da toleriše neartikulisano ponašanje ministra Zorane Mihajlović? Ministar Zorana Mihajlović je posle velike afere sa lažnim optužbama koje je plasirala protiv kineske firme koja radi na autoputu od Beograda prema Čačku veliki diplomatski incident izazvala, pre dva dana je napala Srpsku pravoslavnu crkvu. Srpsku pravoslavnu crkvu je napala zato što ima svoj stav o najvažnijem srpskom nacionalnom pitanju, o pitanju Kosova, i što je patrijarh sugerisao predsedniku Vučiću da vodi računa o raspoloženju i stanovištu koje vlada u narodu. I ona sada napada crkvu za mešanje u politiku.

Prvo, u kritiku politike i političara svako ima pravo da se meša, pa i crkva, i crkveni velikodostojnici i vernici i ljudi sa različitih nivoa crkvene hijerarhije. Osnovna demokratska tekovina je pravo svakog građanina da kritikuje vlast. Uostalom, crkva nije nešto van sistema. Crkva ima status autonomne pravne korporacije unutar pravnog poretka, što znači da se država ne sme mešati u unutrašnja crkvena pitanja, osim ako se radi o kršenju Ustava, a crkva ima pravo da kritikuje državu, državne organe i najviše državne funkcionere. Jedan ministar poput Zorane Mihajlović nema pravo da na taj način uvraća, jer crkva je ipak institucija trajna, ona kod nas traje više od 800 godina, a režimi se menjaju. Režimi su od izbora do izbora i ne može ni jedan politički režim, u duhovnom pogledu, u pogledu nacionalnih interesa, da bude iznad crkve. Naravno, to ne znači da režim mora da sluša crkvu i crkvene velikodostojnike. Krajnje je vreme da se smeni ministar Zorana Mihajlović.

Četvrto vanredno zasedanje , 24.08.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Republike Srbije, Ani Brnabić, zašto do sada već nije podnela zahtev Narodnoj skupštini da se razreši ministar Zorana Mihajlović, koja je pre neki dan izazvala težak incident u međudržavnim odnosima Republike Srbije i Narodne Republike Kine. Taj incident je napravila tako što je,smišljeno 19. avgusta na Preobraženje, kad je znala da nijedna domaća firma kao podizvođač ne radi, jer nijedan naš radnik ne radi na Preobraženje, otišla u navodnu inspekciju dela gradilišta autoputa od Beograda do Užica i pretila javno da će prekinuti ugovor sa kineskom firmom.

U veoma delikatnom trenutku je to uradila. Kad Srbija čini napore da se privoli kineska strana da preuzme RTB Bor i kad postoje veliki izgledi da moćna kineska kompanija kupi „Fijatovu“ fabriku u Kragujevcu koja je zapravo pred izdisajem, koja je pred napuštanjem od strane „Fijata“.

Podsećam vas koliko nam je pomogla Narodna Republika Kina kupovinom Smederevske Železare, dajući dva puta više novca nego što su dali Amerikanci 2000. i neke godine, a naknadnim proračunima smo saznali, o tome danas držim konferenciju za štampu, da su nam Amerikanci ostavili dugove od 384 miliona dolara. Ti dugovi su pali na državu. U takvim trenucima, ona čini potez koji se ničim ne može nazvati, osim veleizdajom. Nije to više ni glupost, ni budalaština, nema tu više drugog naziva. Pod hitno ministar mora biti razrešen.

Ovom prilikom želim da pohvalim premijera Anu Brnabić, zbog izjave koju je dala 21. avgusta, kada je rekla – sve što radimo, radimo da bi se rađalo više dece i da bi mladi ljudi ostajali u Srbiji. Ja to iz petnih žila podržavam, ali želeo bih i da premijer Ana Brnabić obavesti Narodnu skupštinu šta misli da lično uradi da bi doprinela tom našem velikom poduhvatu da popravimo natalitet u Srbiji.

Treće, Vlada je pokazala potpunu indolentnost prema problemima koje imaju proizvođači malina. O tome su naši predstavnici već govorili na nekoj od proteklih sednica. Podsećam vas da je proizvodnja malina postala toliko masovna u Srbiji, da je to zapravo srpski i strateški i izvozni proizvod. Ne zalažem se za kontrolu proizvodnje i izvoza i da sve u svoje ruke preuzima država, ali Ministarstvo poljoprivrede mora uvek da bude budno i kada proceni da postoji izražen monopolizam otkupljivača i izvoznika malina, da odmah interveniše i da pravi odgovarajuću razmeru između prodajne cene maline na evropskom tržištu i otkupne cene u Srbiji. Tu mora biti značajna razlika, ali ne preterana i ne dvaput ili triput veća.

Dakle, da nam premijer Ana Brnabić odgovori zašto je Vlada indolentna prema problemima nekadašnjih velikih sistema u Srbiji, giganata srpske privrede poput „Goše“, gde radnici već dugo gladuju, štrajkuju glađu, a i nemaju šta da jedu, prinuđeni su na taj štrajk, dok država ne preduzima ni ono što bi mogla da im pomogne u sadašnjoj situaciji.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Vlade i novoizabranom predsedniku Republike Aleksandru Vučiću zašto još nije potpisan sporazum i dostavljen na ratifikaciju Narodnoj skupštini sa Vladom Ruske Federacije o statusu ruskih stručnjaka u bazi za hitne intervencije u Nišu, odnosno srpsko-ruskom centru za hitne intervencije, čiji bi status bio formalno isti kao status pripadnika NATO pakta koji su se stacionirali u Beogradu?

Izjava da bi ulazak Srbije u NATO rešio sve probleme znači zapravo da bi ulazak Srbije u NATO pakt uništio Srbiju i Srbija tako više ne bi imala nikakvih problema, uništio bi srpski narod i srpski narod uništen ne bi imao nikakvih problema.

Ulazak u NATO pakt je nemoguć bez priznanja nezavisnosti Kosova. Nemoguć je bez uništenja Republike Srpske i njenog utapanja u unitarnu Bosnu i Hercegovinu. Nemoguć je bez specijalnog statusa za rašku oblast, odnosno Sandžak. Nemoguć je bez odvajanja Vojvodine od Srbije i to je valjda u Srbiji svima jasno, a kako Srbija može sačuvati ovo što joj preostalo i eventualnu budućnost i povratiti ono što je privremeno izgubila to je ulazak u savez sa Rusijom.

Srbiji nije dovoljna baza u Nišu. Srbiji su potrebne ruske vojne baze i formalni savez sa Rusijom, odnosno ulazak u ODKB, u Odbor dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

Srbija treba da ponudi Rusiji bazu za radarske sisteme i nekoliko baza za hitne intervencije. Rusija mora biti spremna da brani Republiku Srpsku, ako zatreba, i mora da brani svoje interese širom Balkana.

Amerikanci su dovukli pojačanje u svoju bazu Bondstil na Kosovu čim je režim u Beogradu verbalno zaoštrio svoje stavove oko Kosova i Metohije i ponašanje šiptarske separatističe vlasti u Prištini. Nama treba ruska pomoć, ne da se branimo od okolnih suseda, nego nam treba da se branimo od NATO pakta, od njegovog kidisanja.

Kod nas su stručnjaci još u vreme dosmanlija izbacili iz strategije nacionalne odbrane NATO kao glavnog potencijalnog protivnika i sad je nama borba protiv terorizma glavna preokupacija, a ne NATO koji preti opstanku Srbije.

Mi se ne smemo ugledati na naše susede. Hrvati su uvek bili u taboru poraženih sila, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Bosanski Muslimani, Hrvati su svi bili u taboru Hitlerovom stoprocentno, to se vidi po dočeku Hitlerove vojske u Zagrebu 1941. godine.

U Bosni i Hercegovini je donekle bila drugačija situacija, ali tamo je većina Muslimana bila za Hitlera, ali bio je značajan broj i onih koji su bili protiv Hitlera, koji su se opredeljivali za četnike Draže Mihailovića ili za Titove partizane.

Na Kosovu i Metohiji svi su Albanci bili za Hitlera. U Prvom svetskom ratu svi su bili za Austrougarsku i za Nemačku, a pre toga su vekovima bili baš i bozluk turske vojske, dakle, neregularne trupe koje su služile za pripreme vojnih dejstava za uništavanje civilnog stanovništva, itd. Iz njihove sudbine nešto naučimo. Oni nisu primer za ugled.

Imovinska karta

(Beograd, 31.01.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 104000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) Republika Mesečno 43000.00 RSD 27.01.2012 -
Poslednji put ažurirano: 08.03.2017, 11:43