VOJISLAV ŠEŠELJ

Srpska radikalna stranka

Vojislav Šešelj rođen je 11. oktobra 1954.godine u Sarajevu.

Predsednik je Srpske radikalne stranke i doktor pravnih nauka. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu 1976, a zatim i magistrirao 1977.godine. Doktorirao je u Beogradu 26. novembra 1979. godine, disertacijom na temu „Politička suština militarizma i fašizma“. Najmlađi je doktor nauka u tadašnjoj SFRJ.

Od 1981. do 1984. radio je kao asistent profesora, predmet Teorija o ratu, na Političkim naukama na Sarajevskom univerzitetu. U Savez komunista Jugoslavije primljen je sa 17 godina. Kasnije je odbacio komunističku ideologiju, postao disident i kritičar komunističkog režima. 1984. osuđen na 8 godina zatvora zbog ‘’kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja’’.
Više od deset godina biran za narodnog poslanika u Saveznoj i Skupštini Srbije. Četiri puta kandidat na predsedničkim izborima. Obavljao je dužnost potpredsednika Vlade (1998-2000), a u periodu 1996-1998. bio je predsednik opštine Zemun.

Šešelj se od 24. februara 2003. godine do 12. novembra 2014.godine nalazio u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, zbog progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, istrebljenje i napade na civile na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Suđenje je počelo tek 2007. godine, a oslobođen je po svim tačkama optužnice 31. Marta 2016. godine. Godine 2008. usled razilaženja oko podrške Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju došlo je do cepanja SRS i osnivanja Srpske napredne stranke. Posle skoro 20.godina u parlamentarnom životu, 2012. godine na izborima, radikali ne prelaze cenzus i ne ulaze u parlament.
Na vanrednim parlamentarnim izborima 2016.godina, radikali ponovo postaju parlamentarna stranka, a Vojislav Šešelj, kao nosilac liste, postaje narodni poslanik.

Oženjen, ima jednog sina iz prvog i trojicu sinova iz drugog braka.

Osnovne informacije

Statistika

  • 60
  • 0
  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deveta posebna sednica , 28.06.2017.

Gospođo Gojković, vi kao predsednik Narodne skupštine, po članu 27, imate dužnost da se starate o primeni ovog Poslovnika, vi ne bi smeli nikada da se ljutite zbog same činjenice da je neki poslanik zatražio svoje pravo da reklamira povredu. To što je bilo opravdanog razloga za kašnjenje, morali ste nas obavestiti. Čim je odvezla hitna pomoć ministra Antića, šta vas je koštalo da obavestite sve poslaničke grupe da ćemo pola sata zbog toga kasniti? Uostalom, kada pozli ministru, ne daj bože da se još nekom desi, onda je to toliko važna državna stvar da moramo biti obavešteni, a ne da držite u tajnosti da je ministru pozlilo, pa da nas onda iznenadite u toku Skupštine. Svakome od nas ovde može da pozli, a pogotovo nama poslanicima kada vidimo predloženi sastav Vlade.

Deveta posebna sednica , 28.06.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od najvećih tekovina parlamentarne demokratije su političke partije i bez političkih partija, razvijenih, snažnih, čvrsto organizovanih, nezamisliva je parlamentarna demokratije, nezamislivo je sprovesti parlamentarne izbore.

Ako imate slučajno neki nepartijski sistem, on zapravo u praksi nije ni moguć ili ako glume da imaju, nemaju ga ustvari, neko vodi u pozadini stvari u svojim rukama. Možda bi najpametniji ljudi u populaciji bili izabrani za narodne poslanike, ali zakonodavna vlast ne bi mogla da funkcioniše, jer zakonodavnu vlast nije dovoljno da čine pametni ljudi kao članovi njenog najvišeg organa.

Zakonodavna vlast traži da su narodni predstavnici obavezani izvesnim političkim i ekonomskim programom i da se rukovode izvesnom ideologijom kao sistemom vrednosti. Bez toga je nemoguće konstituisati izvršnu vlast. Kad politička partija ide na izbore podrazumeva se da odabere najbolje iz svojih redova, pa ih kandiduje na čelu liste. I kad pobedi na izborima, kao što je kod nas naprednjačka stranka pobedila, valjda je imala više od 50% sama, uz neke satelitske partije, 128 poslanika, je li tako, onda se podrazumeva da su među tim poslanicima njeni najbolji kadrovi i da će od tih kadrova izabrati ministre.

Veoma je važno da ministri budu stranački ljudi, stručnjaci iz stranke. U Engleskoj, na primer, niko ne može biti ministar a da prethodno nije izabran za poslanika i on ostaje i ministar i poslanik u isto vreme. Onaj ko nije dobio poslanički mandat, može biti najbolji na svetu u svojoj struci, kao što ste vi nama ranije hvalili onoga Lazara Krstića ili kao što nam sad hvalite neke, ali ne vredi. U Engleskoj su poslanici vlasti i opozicije potpuno ravnopravni. Disciplinu sprovodi spiker parlamenta, naravno. S jedne strane stola je vlast, s druge opozicija. Nema kelneri da se rastrče da nose posluženje ministrima i predsedavajućim na sednici, a ostali da to s tugom u očima gledaju.

Drugo, posadili ste pred nas ove kandidate za ministre i da vizuelno izgleda kao da su oni iznad Narodne skupštine, a niste. Vi ste pod nogama Narodne skupštine. Narodna skupština treba stalno da vas gazi, da biste nešto vredeli. Ako vas ne gazi Narodna skupština, vi se otimate i odoste negde, vodite svoju politiku…

Vujoviću čekaj, tebe još nisam pomenuo, sačekaj malo samo. Veoma je važno da čuješ ovo, poučno je. Nauči nešto, Vujoviću, koliko si godina ovde, ništa nisi naučio. Hajde, bre, nauči nešto.

Vidite dalje, vi ste za ministre predložili ljude koji se hvale da nisu ni u jednoj partiji, da su vanpartijci, kao da je to nešto pozitivno, kao da je to nešto za pohvalu. On kaže – nisam član nijedne partije. Je li članstvo u partiji bolest poput kuge, poput lepre, šta je to? Možda nisi član nijedne partije jer te nijedna nije htela. Zašto te sad uvodi u Vladu? Ne uvodi te baš iz nekih ozbiljnih i dobrih razloga.

Ovde mi imamo pred sobom Vladu, predložen sastav Vlade, od 22 člana. Sedam je samo iz naprednjačke stranke, od 22 – sedam. Što ste išli na izbore? Što ste lepili plakate? Jesu li vam ovi ministri lepili plakate? Kako može da bude ministar ako nije lepio plakate? Kod nas radikala su i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić i Maja Gojković lepili plakate. Setite se Aleksandra Vučića, lepio je plakate „Bulevar Ratka Mladića“ umesto Bulevar Zorana Đinđića, pa „Sigurna kuća za Ratka Mladića“, pa i ranije je lepio ove uobičajene izborne plakate. Tako se stiče poverenje unutar stranke i tako se stiče poverenje naroda u stranku.

E, ti što si nas nazvala majmunima sve više ličiš na nas, nemoj više.

Dalje, postavlja se sada pitanje zašto se vi bavite politikom? Ajde, kada ja vas gledam ovako, pa i sam bih rekao – pa nema tu nema face koja mi može ličiti na ministarsku, osim Marijana Rističevića i Miroslava Lazanskog, na primer. Moram da napravim dva izuzetka, ne smem da naljutim, nije to bitno. Bitno je da ste vi poverenje koje je narod vama delegirao, odnosno dao, delegirali na nekog drugog, pa ispade da su oni dobili poverenje naroda, a nisu. Da ste njih stavili na listu pitanje je koliko biste glasova dobili. Možda biste dobili još više, to ne znamo, ali je ovo veoma neprirodno stanje. Ovo stanje ne odgovara normalnim uslovima u parlamentarnim demokratijama. Gledaj, gledaj dobro Ana, naučićeš i ti nešto ovde.

U parlamentarnim demokratijama se ovakve stvari ne dešavaju. U parlamentarnim demokratijama, pre svega, ministri moraju odgovarati Narodnoj skupštini, ali moraju i svojoj partiji, a ovi ministri koji odgovaraju samo svojoj pameti, kakvi mogu biti ministri? Nikakvi. Nisam član partije. Kako možeš da budeš ministar, a nisi član partije? Za koga si ti glasao na izborima? Evo, vas, koliko vas ima ovde da niste članovi partije? Šest, je li? Za koga ste vi uopšte glasali na izborima? Za vas i odoše njima. Jer kod vas nije bilo dovoljno glasova, a onda ću opet preći kod vas, ko zna gde će, jer oni su eksperti, oni su stručnjaci.

Vidite, kako je Vučić iz vaših redova isisao sve ono što je smatrao da mu može vredeti, ne zato što su pametni i sposobni, nego što mu mogu vredeti kao pokvareni ljudi. Mlađana Dinkića niko ne bi mogao upotrebiti za nešto pametno i pošteno, ali ako je pomilovan zbog svojih kriminalnih radnji, onda je zbog nečega pomilovan, a obećavali ste nam toliko čim pobedite ode Mlađan Dinkić, ode Aleksandar Vlahović, ode Đelić.

(Čedomir Jovanović: Nemoj Acu da mi diraš.)

Nemoj Čedo, ti si za druge stvari ovde projektovan. Ti si ovde za druge stvari projektovan. Ti si ovde malo šira Vladina većina.

(Čedomir Jovanović: Tako je.)

Ti i Čanak.

E, sada kojim se opasnostima izlaže Srbija zbog vašeg ponašanja? Vi ste na izborima dali zakletvu da se nikad nećete odreći Kosova, da nikad nećete u NATO i da mnoge stvari druge nećete nikad, nikad, a da neke hoćete iz petnih žila. Izvršnu vlast ste predali Vladi od 22 člana, gde je svega sedam vaših, a 15 nekih tuđih. Hajde, ima tu nekih u koje se možemo uzdati, na primer Nenad Popović, ja sam siguran neće izdati.

Moram vam još jednu stvar ispričati koja će vas zaprepastiti. Jutros kada smo očekivali u poslaničkoj grupi da ćemo krenuti na sednicu Skupštine, odjednom neko reče – pomerena Skupština, a prođe hodnikom onaj Skot, američki ambasador, jutros je bio ovde. Ja vidim u novinama da je Skot protiv izbora Vulina. Ja mislio, evo ga došao kod Maje da traži da se menja sastav Vlade. Mi krenusmo na juriš u Majin kabinet, dok nam neko ne reče da je Skot seo ovde i da čeka početak sednice. A, zamisli Majo, kada sam ja došao u situaciju da branim Vulina, jer ga je napao Skot. Kako ja onda mogu biti protiv Vulina, kada ga je napao Skot i traži Skot da ne bude ministar odbrane.

Ali, ima ovde još nešto, na dan kad je Vučić obelodanio ko će biti mandatar, to je bio 15. jun, četvrtak, „Blic“ objavljuje – Ana Brnabić mora biti premijer. To je ujutru „Blic“ objavio, a negde popodne naveče Vučić je saopštio da će ona zaista biti premijer. Da sam ja bio mandatar, nemojte se smeškati, nije to tako daleko pred nama, kao što vi mislite i da se ovo pojavilo, da sam bio mandatar, onaj koji daje mandat, ja ne bih nikad dao mandat Ani Brnabić, iz ovog razloga.

Vi znate šta je „Blic“, to je glasilo Špingerovo, što znači da vodi antisrpsku politiku i radi u dosluhu sa Nemačkom obaveštajnom službom i to svi znamo u Srbiji, je li tako. Ne treba nikoga ubeđivati u to. Ovo zemlja Srbija ne bi smela da trpi.

Zamislite sada imate Vladu nad kojom nemate kontrole. Vučiću se sada čini da ima kontrolu nad ovom Vladom jer je situacija u državi relativno stabilna, jeste narod nezadovoljan i platama i penzijama i nezaposlenošću i lošim otkupom malina i mnogim drugim stvarima, ali opet je prilično stabilna situacija, ne preti još kuka i motika što bi se ono reklo. A, zamislite u kriznoj situaciji, Vlada donese neku odluku protiv naroda, protiv države, protiv parlamentarne većine, imali smo mi slučaj sa takvom Vladom, setite se Vlade Milana Panića, samo što je izabrana odmah se okrenula protiv parlamentarne većine. Koja je garancija da i ova Vlada neće. Ovih sedam poslanika, naprednjaka u njoj, ne. Evo, iako sam obećao Zorani da je danas neću napadati, neću je uopšte napadati samo ću je kratko pomenuti, evo, Zorana će biti prva koja će dići sidro i otploviti u pravcu vođenja politike zapadnih ambasada, a ima ih još takvih.

Dakle, još manje će vas biti u Vladi. Ne može Vučić tada da raspusti Narodnu skupštinu. Ne može da zakaže nove izbore. Zašto ne može? Zato što Skupštinu može raspustiti samo na obrazložen predlog Vlade. Ana Brnabić ima većinu u Vladi i ako dobije nalog od onih koji su je ranije zapošljavali, USAID i još tamo neki i NALEDA, kod nas narod kaže – Nalet ga bilo i dobije većinu u Vladi, šta ćete vi onda. Izglasaćete nepoverenje? Dok se izglasa to nepoverenje prođoše vozovi. E, sad kakve sporazume ta Vlada može u međuvremenu postići sa stranim državama, sa zapadnim zemljama.

Reći će neko od vas – pa, ne može baš jer se moraju ratifikovati svi sporazumi. Zašto se ova dva paketa briselskih sporazuma nisu morala ratifikovati, čak je Ustavni sud proglasio da to i nisu pravni akti nego politički. Politički akti, a donose pravne posledice. To su veoma ozbiljne stvari, a imam utisak da se mnogi od vas igraju državom. A, igra državom može biti veoma, veoma opasna.

Što se tiče Ane Brnabić, imam ja tu neke podatke o nekim prekršajima koje je pravila, koje nismo dobili u biografiji, ali to nije nešto strašno. Prekršili ste Uredbu o proizvodnom otpadu. Da li je tako? Da li je istina? Evo, kažu, saobraćajna policija, prekršaj 02. decembra 2014. godine. Šta je smešno? Da li ste vozili pod dejstvom alkohola? Da li imate prijavu? Odgovorite mi, molim vas. Imate? Dobro, samo da vam stavim do znanja da sam se potrudio da to ispitam.

Evo, potvrdila mi je gospođica Brnabić, da vidite da ne lažem, da sam ozbiljan čovek, ali ja joj to mnogo ne zameram.

Ovo nije toliko bitno. Bitna je jedna druga stvar. Pitam se da li ste vi, gospođice Brnabić, ovde u sukobu interesa, a evo zašto. Vi ste insistirali, kada je donesen pre dva dana ovaj zakon o ministarstvima, da jedan segment vašeg bivšeg ministarstva pređe u direktnu nadležnost Vlade, odnosno u vašu nadležnost. To je ova digitalizacija i sve što se pod tim podrazumeva, da ne nabrajam, sve tamo stoji šta je i vođenje registra građana i izdavanja raznih dokumenata itd. Šta je tu meni problem? Da li ste vi u sukobu interesa zbog toga što je već angažovana firma „Asseco SEE“, da radi te poslove za Vladu? Da li je to tačno?

Ta firma je prošle godine već ostvarila prihod od 32 miliona evra. Šta je tu problem? Problem je što tu nije raspisan tender, nije raspisan konkurs koja će se firma angažovati.

Postoji vodeća svetska kompanija iz te oblasti, ona je iz Rusije. Ona je u 2015. godini prihodovala dve milijarde i 800 miliona evra na izvozu softverskih rešenja za vodeće finansijske i druge institucije u Evropi, u Brazilu, Indiji i Kini. Ona nije imala nikakve mogućnosti da se ovde pojavi, ali imam informaciju da je vaš rođeni brat jedan od direktora „Asseco SEE“. Da li je to tačno?

(Ana Brnabić: Da.)

Tačno je. Da li ste vi u sukobu interesa ako angažujete tu firmu da za Vladu Srbije obavlja ove poslove?

Deveta posebna sednica , 28.06.2017.

Ja bih vama, gospođice Brnabić, dao malo opširniji odgovor, ali mene vezuju te dve minute, nažalost, i to je ono što je opet privilegija izvršne vlasti u odnosu na pripadnike zakonodavne vlasti.

Ali, ja vas moram podsetiti da smo mi imali načelnika Generalštaba čiji je sin nekim jedinicama vojske isporučivao toalet papir i druge higijenske hemikalije, i krompir i namirnice neke itd. Zbog toga je načelnik Generalštaba morao da podnese ostavku. Niko nije pitao koliki je bio profit, je li bilo profita, a na tim nabavkama je najmanji profit, ako ga uopšte ima.

Jednu stvar morate imati u vidu. Vi ste govorili da ovde može postojati percepcija sukoba interesa, a da nema stvarnog sukoba interesa. Znate, u sudskoj praksi je veoma važno ne samo da se pravda ostvaruje, nego i da se vidi da se ona zaista ostvaruje. Onaj ko posmatra sa strane, da on vidi da se to ostvaruje. Ako ja koji to posmatram sa strane imam ozbiljnu percepciju da je reč o sukobu interesa, onda nešto treba učiniti da ne bude tog sukoba interesa.

Inače, što se tiče vaše odbrane, ministara koji nisu članovi stranke nijedne, koji su ovde kao s neba upali kao vajni stručnjaci, mada ja za njihovu stručnost nikad nisam čuo nigde, umesto, imali ste, malopre sam rekao, dok nije bilo Miroslava Lazanskog, sad moram da ponovim, da imate i njega i Marijana Rističevića…

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Vlade i novoizabranom predsedniku Republike Aleksandru Vučiću zašto još nije potpisan sporazum i dostavljen na ratifikaciju Narodnoj skupštini sa Vladom Ruske Federacije o statusu ruskih stručnjaka u bazi za hitne intervencije u Nišu, odnosno srpsko-ruskom centru za hitne intervencije, čiji bi status bio formalno isti kao status pripadnika NATO pakta koji su se stacionirali u Beogradu?

Izjava da bi ulazak Srbije u NATO rešio sve probleme znači zapravo da bi ulazak Srbije u NATO pakt uništio Srbiju i Srbija tako više ne bi imala nikakvih problema, uništio bi srpski narod i srpski narod uništen ne bi imao nikakvih problema.

Ulazak u NATO pakt je nemoguć bez priznanja nezavisnosti Kosova. Nemoguć je bez uništenja Republike Srpske i njenog utapanja u unitarnu Bosnu i Hercegovinu. Nemoguć je bez specijalnog statusa za rašku oblast, odnosno Sandžak. Nemoguć je bez odvajanja Vojvodine od Srbije i to je valjda u Srbiji svima jasno, a kako Srbija može sačuvati ovo što joj preostalo i eventualnu budućnost i povratiti ono što je privremeno izgubila to je ulazak u savez sa Rusijom.

Srbiji nije dovoljna baza u Nišu. Srbiji su potrebne ruske vojne baze i formalni savez sa Rusijom, odnosno ulazak u ODKB, u Odbor dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

Srbija treba da ponudi Rusiji bazu za radarske sisteme i nekoliko baza za hitne intervencije. Rusija mora biti spremna da brani Republiku Srpsku, ako zatreba, i mora da brani svoje interese širom Balkana.

Amerikanci su dovukli pojačanje u svoju bazu Bondstil na Kosovu čim je režim u Beogradu verbalno zaoštrio svoje stavove oko Kosova i Metohije i ponašanje šiptarske separatističe vlasti u Prištini. Nama treba ruska pomoć, ne da se branimo od okolnih suseda, nego nam treba da se branimo od NATO pakta, od njegovog kidisanja.

Kod nas su stručnjaci još u vreme dosmanlija izbacili iz strategije nacionalne odbrane NATO kao glavnog potencijalnog protivnika i sad je nama borba protiv terorizma glavna preokupacija, a ne NATO koji preti opstanku Srbije.

Mi se ne smemo ugledati na naše susede. Hrvati su uvek bili u taboru poraženih sila, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Bosanski Muslimani, Hrvati su svi bili u taboru Hitlerovom stoprocentno, to se vidi po dočeku Hitlerove vojske u Zagrebu 1941. godine.

U Bosni i Hercegovini je donekle bila drugačija situacija, ali tamo je većina Muslimana bila za Hitlera, ali bio je značajan broj i onih koji su bili protiv Hitlera, koji su se opredeljivali za četnike Draže Mihailovića ili za Titove partizane.

Na Kosovu i Metohiji svi su Albanci bili za Hitlera. U Prvom svetskom ratu svi su bili za Austrougarsku i za Nemačku, a pre toga su vekovima bili baš i bozluk turske vojske, dakle, neregularne trupe koje su služile za pripreme vojnih dejstava za uništavanje civilnog stanovništva, itd. Iz njihove sudbine nešto naučimo. Oni nisu primer za ugled.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa svojim pitanjem se obraćam premijeru Aleksandru Vučiću i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću. Zašto je Vlada Vučić-Dačić, odnosno naprednjačko-socijalistička Vlada, koja traje već pet godina u kontinuitetu, potpuno zapostavila problem istaknutih srpskih državnika, vojnih komandanata koji su nepravedno osuđeni pred Haškim tribunalom, kojima su izrečene drakonske kazne za izmišljena krivična dela?

Vi se sećate, nakon što je formirana Vlada Vučić-Dačić, formalno je ona u to vreme bila Dačić-Vučić, ali mi svi znamo da je Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik zapravo bio praktično glavni čovek u toj Vladi, poslala je ministra pravde Selakovića da obiđe skoro sve haške optuženike. Ubrzo za njim Tomislav Nikolić je poslao svog savetnika Olivera Antića sa istom namerom. Oni su razgovarali sa skoro svim robijašima, ja znam samo jednog s kojim nisu, iako su se upinjali iz petnih žila i davali su velika obećanja da će Vlada preduzeti mnoge stvari na pomaganju porodicama, na olakšavanju robije osuđenicima, optuženicima, pritvorenicima. Obećanja su išla u pravcu zalaganja Vlade pred Savetom bezbednosti UN da se donese odluka da se svim Srbima osuđenim u Hagu omogući da izdržavaju izrečenu kaznu u Srbiji. To bi već mnogo olakšalo njihov položaj, olakšalo porodicama da ih posećuju. To bi bilo kao da su napola puta do kuće. Međutim, kako su tada data obećanja od gospodina Selakovića i gospodina Antića, do danas ništa nije učinjeno.

Podsećam vas da u Danskoj još uvek robija ministar Vlade Republike Srpske Radoslav Brđanin, da u Finskoj još uvek robija general Nebojša Pavković, da u Estoniji robijaju predsednik Republike Srpske Krajine, kome nije istekao mandat, Milan Martić, general Dragomir Milošević i Milan Lukić, da u Nemačkoj robijaju general Stanislav Galić i pukovnik Vujadin Popović, da u Poljskoj robija Radislav Krstić, koga su već arapski robijaši jednom umalo zaklali u Engleskoj, već su mu vratne žile bile presečene i u poslednji momenat mu je spašen život, i u Francuskoj još uvek robija nekadašnji predsednik opštine Prijedor Milomir Stakić. Dakle, govorim o ljudima koji su nesumnjivo nevini u Hagu osuđeni, kojima nikakva krivica nije dokazana. U Haškom tribunalu se još nalaze četvorica Srba. Za izmišljene zločine osuđeni su Stojan Župljanin i Mićo Stanišić.

Prvostepeno je za izvršene zločine osuđen predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i očekuje se presuda generalu Mladiću, koji je bio glavni komandant Vojske Republike Srpske. General Mladić je u veoma teškom zdravstvenom stanju i očigledno je da se tempira njegova smrt neposredno nakon izricanja presude. To su pokušali da urade i sa Slobodanom Miloševićem i u nečemu su se prešli. Neće se dva puta preći, ovoga puta će to precizno da urade.

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2017.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam pravo da tražim obaveštenje od predsednika Republike Tomislava Nikolića – zašto do sada nije izdao akt o pomilovanju Zvezdana Jovanovića, iako svi ozbiljni pravnici, sve sudije, svi tužioci, svi advokati u Srbiji smatraju da je on osuđen na najtežu kaznu robije, bez ikakvog relevantnog dokaza.

Imovinska karta

(Beograd, 31.01.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 104000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Penzioner) Republika Mesečno 43000.00 RSD 27.01.2012 -
Poslednji put ažurirano: 08.03.2017, 11:43