Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Obraćamo Vam se kao postdiplomci upisani po starom planu i programu, sa molbom da nam pomognete u vezi sa izmenjenim predlogom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koja se odnosi na produžetak roka za završetak studija po predbolonjskim programima. Naime, iako se Ministarstvo prvobitno saglasilo da se svim “starim” studentima odobri produženje od dve godine, kako onim na osnovnim, tako i onim na postdiplomskim studijama, nakon sednice Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ta odluka je promenjena na štetu nas sa magistarskih i doktorskih studija, budući da nas predlog Ministarstva više nema u vidu, tj. eventualno produženje ne bi se odnosilo i na postdiplomce.
Molili bismo Vas da sagledate i naše probleme kada se govori o studiranju po starim programima:
Mnogi postdiplomci koji su prijavili teme doktorskih disertacija prema propisima koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju završili su doktorske disertacije ili su u završnim fazama njihove izrade, te bi produžetak roka koji je prvobitno predložen bio sasvim dovoljan da privedu kraju ono što su započeli. Prelazak na bolonjske studije bi podrazumevao proces ekvivalencije ispita sa magistarskih studija, tako da bi to značilo vraćanje unazad, upis na drugu, u najboljem slučaju treću godinu doktorskih studija.
Na mnogim fakultetima još nije izdefinisana politika upisa i prelaska, pa bi doktorandi polagali čak i diferencijalne ispite, a ko zna koliko bi nam naplatili taj proces ekvivalencije. Po svemu sudeći, kompletno istraživanje bismo morali baciti u vodu, kao i višegodišnji trud i napor, između ostalog i uložen novac.
Naši cenovnici su kudikamo viši od troškova osnovnih studija, na nekim fakultetima sama odbrana disertacije košta i preko 100 000 dinara. Ako tome dodamo prijavu teme, pa ocenu urađene disertacije od strane formirane Komisije za ocenu, onda je za to potrebno izdvojiti i više novca. Pritom, samo istraživanje u svim fazama izrade zahteva određenu svotu, oblikovanje teksta, lektore itd. Basnoslovne sume koje plaćamo u ukupnom iznosu prelaze cifru od 500 000 dinara.

Mnogi od nas zaposleni su u nekim od ustanova visokog obrazovanja, tako da mnogima ističu rokovi za zvanje asistenata, a novi ispiti i nove obaveze dovele bi do toga da neki od nas ostanu i bez posla na visokoškolskim ustanovama.

Postdiplomci su mahom dobri studenti, svako od nas ima objavljene radove, učešće na konferencijama, kongresima, skupovima i sl. Među nama ima i stipendista koji su provodili deo svojih studija ne nekom od prestižnih svetskih univerziteta.

Mi ne ometamo nastavni proces, bavimo se samostalnim naučno-istraživačkim radom i završavamo disertacije/magistarske radove.

Ovakva odluka, koja se menja preko noći, i to par sedmica pred istek famoznog roka do kog treba da okončamo naše postdiplomske studije, stavlja sve nas pred svršen čin, što je u najmanju ruku nedopustivo, a da ne govorimo o diskriminaciji kojoj smo izloženi u odnosu na naše kolege sa osnovnih studija, što po starom, što po bolonjskom programu. Napominjemo da u republikama u okruženju (Federacija BiH, Republika Srpska, Crna Gora) budući magistri i doktori nauka nisu izuzeti iz izmena i dopuna tamošnjih zakona o visokom obrazovanju, te da su dobili produženje u istom paketu sa “starim” studentima osnovnih studija. Štaviše, u Republici Srpskoj prvobitnim zakonom magistrandima je rok produžen do 2018, a doktorandima do 2020. godine.

Iz svega navedenog, postdiplomci upisani po starom planu i programu pitaju se:

Znači li to da našoj državi ne trebaju magistri i doktori nauka koji su do sada svojim radom sve pošteno stekli, znači li to da se ovim činom zbog nečeg kažnjavamo i ako je tako, nek nam se kaže zbog čega je to tako. Jesmo li mi kao ljudi, sa svim znanjem koje smo stekli tokom svih ovih godina, uopšte potrebni ovom društvu?

Poštovani,

Pošto smo videli da ste podpredsednik Odbora za nauku i tehnološki razvoj u Skupštini Srbije to vas molimo da uticete na ostale članove Odbora, naravno koliko je to u vašoj moći da se ova NEVEROVATNA i NERAZUMNA odluka-preporuka, članova Nacionalnog Saveta za visoko obrazovanje u vezi sa neprodužavanjem roka Doktorskih studija po "starom" programu promeni i da se i nama doktorantima koji smo pred samom odbranom doktorata omogući da istu završimo po programu po kome smo i započeli. Vama su verovatno poznate sve okolnosti vezane za ovu problematiku i problemi u kojima bi se većina "starih" doktoranata našla ukoliko bi morala da pređe na bolonjski sistem studiranja.U mom konkretnom slučaju direktno mi je ugrožena i egzistencija, pošto sam zaposlen u Naučnom institutu-ITNMS koji zbog politike Ministarstva u narednom periodu finansira skoro isključivo samo doktore nauka.napominjem da mi je aktuelna tema doktorske disertacije odobrena 2014. godine a rok za njenu izradu i odbranu je 5 godina(odredio Beogradski Univerzitet)što se ovom odlukom poništava što je potpuni nonsens i pravna tiranija .Znajte da mi sada sve nade polažemo u vas i u Narodnu Skupštinu Republike Srbije da ovu neprihvatljivu preporuku članova NSVO i Ministarstva prosvete i nauke promenite i nama, kao i studentima na osnovnim studijama omogućite da uspešno okončamo naše doktorske studije.

Unapred HVALA
S poštovanjem
mr Vladan Kašić diplinž. geologije

Postovana gospodjo/ice Lazic

Ovim putem pokušavamo da Vam se obratimo sa jednom molbom koju očigledno ovog momenta možete samo Vi kao članovi odbora da odlčite, uradite. Mi doktoranti po starom programu nalzimo se u jednom veoma diskriminišućem položaju, koji nismo zaslužili. Ministar prosvete, gospodin Šarćević je donio odluku da produži rko studentima osnovih studija po starom programu ,ali ne i posdilpmcma i doktorantima po starom i ako je prvobitno rekao da se to odnosi na sve. Posle satanka sa NSVO izasli su sa saopčtenjem koje nije utemeljeno. Pa evo ovako rečeno je da smo imali minimum 10 godina da doktoriaram ŠTO NIJE TAČNO, konkretno ja sam praijavio disertaciju 2012.godine kao i većina kolega koje su u istom košu kao i ja, isto tako ako pogledamo da 4 godine ya pisanje nije nešto što bi se mogo okarakterisati kao previše, pa Bolonjci imaju 3+3, a ako pogledamo biografije većine sadašnjih doktora nauka videćemo da je raylika iymeđu njihove magistratur i doktorata, 6,7,8i 10 godina i to je realnost. Sledeće Kaže da će se na taj način (ne produžavanjem, a prelaskom na bolonju povećti kvalite disertacija jer Bolonjci trebaju da imaju objavljen makar jedan rad na SCI listi, PA TO je i meni bio uslov da bi prijavio disertaciju) Dalje, kaže da možemo ići nesmetano na treću godinu doktorskih studija koja i samo odbraniti disertacije, ŠTO NIJE TAČNO, jer Fakulteti već spremaju diferencijalne ispite, a naše urađene disertacije nećemo moći kao takve priajvit jer su već jednom bile prijavljene. To bi sve značilo još par godina rada istraživanja itd. Ima još mnogo toga ovde,ali mislim da su i ovo dobri argument. Većini nas je ostalo još samo malo tj, veći nas je uradila disertacije, ppregledane su , smo čekamo neke procedure, neko Javni uvi, neko senat, neko ima sve to ali mu ne mogu članovi komisije da se okupe do 30.09.2016 itd. Tačnije većini nas treba još 15 do 30 dana najkasnije do 3 meseca. Ove stvari koje sam nabroja pa nisu do nas, Senat ne zakazujemo mi, a imajte u vidu da je bio i ljetni rapust pa je sve pomaketo za po mesec dana posto su sva tela bila na kolektivnom godišnjem odmoru. Molim Vas kao Narodne poslanike da podržite nas doktorante i magstrante, da se i nama produži rok, jer uopšte nam nije jasno nekima produžiti, a nekima ne,(Da li zbog velikog broja njih je 19000,, nas je mnogo manje). Još jedno samo molim da obezbedite i nam da dostojanstveno odbranimo naše disertacije. Pevo i neka metafora, „Ako kao pešak stojim na semaforu čekam zeleno svetlo, i krenem da prelazim na zelenom prd kraj pešačkog prelaza na samo jedan korak pali se crveno. Šta da radim? Da ostanem tu i čekam da me udari aut, Da se vratim nazad, što bi u ovom slučaju bilo opet vraćanje po crvenom ili da napravim taj jedan korak i predjem ulicu“Pa dozvolite i nama da i mi napravimo taj jedan korak. Jos jednom izvinite, pogotovo na slovnim i drugim greskama, kao i na smetnji, ali ovoj je jedini način.

S poštovanjem,
DOKTORANT