Dame i gospodo narodni poslanici, ove agencije predstavljaju najslabiju kariku u čitavom lancu počevši od momenta traženja posla, pa do ostvarivanja prava, odnosno naravno za one koji taj posao nađu.

Ujedno ovo je i najkritičnije mesto, gde postoji bojazan da se ta prava iz radnog odnosa, kakva-takva ne ostvare i zato smo imali prilike da puno puta čitamo u novinama i u štampi, da su razno-razne agencije odvele naše radnike tamo u tu jednu, drugi ili treću zemlju, da su ih ostavljali na cedilu i da ljudi bukvalno nisu imali čime da se vrate.

Još jednom ću ponoviti ono što sam rekao u svim prethodnim amandmanima, treba što pre staviti van snage, odnosno formalna i stavljena, ali treba što realno nije primenjena odredba o zapošljavanju pogotovo u javnom sektoru, jer mi imamo danas mnogo pogotovo mladih ljudi koji formalno rade u nekim ne samo agencijama, nego i rade u državnoj upravi, u javnim preduzećima. I kada im istekne onaj privremeni i povremenim poslovima, i kada im istekne onaj period od dve godine oni ne mogu da zasnuju svoj radni odnos, nego u najboljem slučaju mogu da ih prebace u neku drugu upravu, u neko drugo javno preduzeće, a ima mnogo ljudi za kojima postoji potreba i mnogo ljudi koji su zaista realno dokazali da su kvalitetni, da mogu da odrađuju taj posao.

Znači, ovo na neki način predstavlja jedan svojevrsni mobing nad, pre svega, tom populacijom ljudi koji ne mogu da zasnuju radni odnos onako kao što imaju sreću ovi ljudi starijih godina i ovo je jedan od razloga koji se odražava i na pronatalitetnu politiku i od ljudi koji vide da ne mogu da nađu stalni posao izbegavaju da zasnivaju porodicu i u krajnjoj liniji odlučuju se da napuste zemlju i idu trbuhom za kruhom.

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Da li neko želi reč?

Reč ima Nemanja Šarović. Izvolite.

NEMANjA ŠAROVIĆ: Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam u ime poslaničke grupe SRS tražio da se briše ovaj član i to je član koji reguliše da će se odredbe ovoga zakona primenjivati u vreme kada Srbija postane punopravni član EU i ja zaista bolji vic od ovoga u skorije vreme nisam čuo i možda je ovde trebalo da stoji balkanska unija. Znate, i to je nešto što je izuzetno nepovoljno za Srbiju, ali je potpuno jasno da biste tu bar imali neke šanse.

Znate, da se udružite sa Edijem Ramom, sa ovim Kurtijem i gospodom sličnog kova, još imate šanse, ali su vam iz EU potpuno jasno poručili da vas tamo ne žele i da Srbija tamo u skorije vreme neće biti. Pitanje je sada samo kada ćete vi steći dovoljno hrabrosti da sami sebi pre svega pogledate u oči, a onda i građanima Srbije i da kažete – izvinite za 20 godina koliko vas obmanjujemo. Izvinite, za sve one laži bićemo u EU za pet godina, bićemo u EU za sedam godina, procvetaće Srbija kada postanemo kandidati, procvetaće Srbija kada se otvori neko poglavlje, a čak vam i ovi koji dolaze iz EU i otvoreno to kažu, kao što je i Makron, ova njegova poslednja izjava, koju je rekao, pa zar vi mislite da se život građana Srbije menja kada otvorite neko poglavlje. Naravno, da se ne menja, kao što se nije pomerio i poboljšao kada smo i zvanično postali zemlja kandidat za članstvo u EU, kada smo otvorili pregovore, kada smo neka poglavlja zatvorili.

Vi vidite da je to sve i dalje apsolutno jedna šarena laža. Jedino što se ne menja je to da kada god ispunite jedna uslov, EU postavlja još dva nova. I oni su navikli da kada god pritiskaju dovoljno dugo rukovodstvo Republike Srbije da vi na kraju popustite i da na kraju dajete sve i što je najgore dajete za ništa. Takva je situacija i kada je u pitanju Kosovo i Metohija.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 30. Predloga zakona o PIO i ovaj amandman Vlada nije prihvatila iz formalnih razloga. Naime, u obrazloženju Vlade stoji da postupak, odnosno rešenje ako se pokreće po službenoj dužnosti ili po zahtevu mora da nosi isti datum, ali neka to bude i tako. Međutim, to nije najveći problem niti kod ovog člana, niti kod ovog zakona.

Srpska radikalna stranka smatra da je najveći problem sa penzijama u tome što su penzije male, što je njihov iznos nizak i što građani, odnosno korisnici tih penzija ne mogu da žive od istih.

Naime, ovde smo čuli od puno kolega iz vladajuće većine da penzije nisu umanjivanje velikom broju penzionera, milion i 300 hiljada nisu imali priliku da im se smanji penzija i to je svakako u redu i to je sve za pohvalu, ali svi ti penzioneri, milion i 300 hiljada penzionera kojima nije smanjivana penzija potpadaju upravo pod ovu kategoriju ljudi koji ne mogu da žive od penzije. To je najveći problem.

Naravno, za sve ovo ne možemo optužiti samo ovu vlast. To je nasleđen problem. Tu ima više faktora koji utiču na to, pre svega starosna struktura. Nažalost, Srbija je svakim danom u proseku sve starija i starija i veliki broj mlade populacije odlazi u inostranstvo, ali zato ne treba da se hvalite sa time što ste toliko povećali penzije jer od penzija najveći broj ljudi i dalje ne mogu da žive. Nekada su bila srećnija vremena kada je to moglo. Nažalost, sada to više nije moguće.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predlogu zakona o porezu na dobit pravnih lica, gde sam tražio da se posle stava 2. doda novi stav 3. Cilj ovog mog amandmana je da se na bolji i precizniji način definiše predmet ovog zakona.

Naime, radi se o materiji iz koje se u najvećoj meri puni budžet Srbije i zbog toga ovde ne sme da bude nikakvih propusta.

Ali, bez obzira na to, SRS smatra da uvek postoji prostor da se određene takse, određeni porezi, određeni nameti smanje, pogotovo u onom delu koji se odnosi na naše siromašnije građane. A da za to ima prostora, to smo puno puta čuli iz ove sale. Imamo ogromna izdvajanja iz budžeta Srbije za raznorazne nevladine organizacije, i to za čak nevladine organizacije koje direktno rade i protiv ove države i protiv ove Vlade i protiv institucija države Srbije. Znači, treba smanjiti tim nevladinim organizacijama i još nekim drugim institucijama, kako bi se gde god je to moguće smanjili porezi, nameti, doprinosi i sve ostalo.

Naravno, čuvena ona afera "Behtel". Vidite, sa jedne strane, Vlada štedi gde god je to moguće, a sa druge strane, kroz Ministarstvo infrastrukture, na čijem čelu se nalazi Zorana Mihajlović, i šakom i kapom se deli, odnosno izdvajaju sredstva kroz ugovore koji nanose štetu Republici Srbiji.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o upotrebi, držanju i nošenju dobara.

Vlada nije, naravno, prihvatila ovaj amandman, ali se zato hvali kako je donela jednu odredbu, kako zakon predviđa to da se od sada prilikom registracije vozila sve može uplatiti na jedan račun, a onda će se sa tog računa, znači oni tamo koji su za to zaduženi, vršiti raspodelu u određenom iznosu na određene račune.

Principijelno, to i nije ništa loše, mada je većina ljudi to radila i do sada, ali ne direktno na ovaj način, nego preko agencija koje vrše, preko osiguravajućih društva. Nije poenta u tome.

SRS smatra da su takse i dalje, bez obzira o čemu se radi, pogotovo one takse koje se odnose na najveći broj građana Srbije, znači na najšire slojeve društva, da su te takse i dalje neprimerene našem standardu i da treba vršiti njihovo smanjivanje u onom delu gde je to moguće.

Uvek tvrdimo da za tako nešto postoji prostor. Postoji prostor, vidimo da otkad su na javnoj sceni javni beležnici, javni izvršitelji da su takse mnogostruko povećane.

Zbog čega je to tako? Bilo je dosta reči, evo danas baš u toku ove sednice zvao me je jedan rođak, preziva se isto kao ja, nije bitno, ako vam je bitno, i u njegovoj firmi se vrši neka dodatna klasifikacija radnih mesta i sada im trebaju, postoji opasnost da će neki verovatno ostati bez posla i sve ostalo i sada im traže da ih boduju, da dostave svu moguću dokumentaciju kako bi ih izbodovali. Zamislite, samo za overu diploma, svedočanstva, radi se o čoveku koji ima četvrti stepen stručne spreme, treba mu tri hiljade da plati kod notara. To je 10% od njegove plate, a mi smatramo da je to zaista nešto što nije primereno, apsolutno, ni ovoj državi ni ovim građanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na zakon koji se odnosi na doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Moj amandman je pravno-tehničkog karaktera, jer ovde u stavu 2. člana 1. je izostavljena reč - Srbija. Znači, samo stoji Republika, a ne stoji pored Republike Srbija naziv Srbija, i mislim da je to dovoljan razlog da je Vlada trebala usvojiti ovaj amandman. Pogotovo što se radi o jednom veoma ozbiljnom Zakonu o doprinosima za socijalno-invalidsko osiguranje i sutra, ne daj Bože, neko u nekoj situaciji može da se žali, a vidite kako je to, kakva je situacija danas, da se žali sudu u Strazburu itd, ako je nezadovoljan sa nečim i zato smatram da je ovaj moj amandman Vlada trebala usvojiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Mojim amandmanom sam tražio brisanje navedenog člana.

Naime, podrazumeva se da pravna lica, kao i preduzetnici, predstavljaju privredne subjekte i iz tog razloga sam smatrao da je predložena izmena, kako se to u zakonu predlaže, apsolutno nepotrebna, jer, trebalo bi da ostane onako kako jeste.

Međutim, Vlada je smatrala drugačije i u obrazloženju koji je Vlada navela za odbijanje mog amandmana stoji da se to radi iz razloga što je potrebno precizirati neke stvari. Ja apsolutno nemam ništa protiv toga, čak naprotiv, treba sve stvari precizirati, ali, ako je to već tako, ako su predlozi zakona koje piše ova Vlada tako precizni i jasni, čemu onda ovoliki broj amandmana koje pišu predstavnici, odnosno poslanici vladajuće većine? Pogledajte spisak amandmana pa ćete se sami uveriti da je to zaista tako.

Dakle, ovaj amandman koji sam predložio, mislim da bi trebalo usvojiti. Ako je u pitanju preciziranje, kao što je razlog za odbijanje amandmana, u mom prethodnom amandmanu koji sam obrazlagao na prethodni zakon, upravo sam govorio o preciziranju, međutim, Vlada nije prihvatila ni taj amandman, što govori samo po sebi da Vlada samo formalno pregleda amandmane, a nema nikakvu nameru da usvaja amandmane opozicionih stranaka, bez obzira kakva je njihova suština, da li oni doprinose ili ne doprinose poboljšanju teksta zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 8. Zakona o republičkim administrativnim taksama i podsetiću vas da se ovaj član odnosi na odobrenje za unošenje, odnosno iznošenje oružja i municije iz Republike Srbije.

Tu ništa nije sporno da se ove radnje oporezuju republičkim administrativnim taksama. Međutim, SRS smatra da ove takse koje su propisane u zakonu da su visoke i zato sam svojim amandmanom tražio njihovo smanjivanje.

Ono što je dobro u ovom članu zakona što sam primetio i moram da pohvalim, da se ove takse ne odnose na ono oružje i municiju koja služi za streljački savez, streljačka udruženja, streljačke klubove, a to je pogotovo dodatni razlog koji ja želim ovde sada da istaknem da su naši sportisti, naši strelci jedni od najuspešnijih sportista Srbije, ako ne i najuspešniji. Sa svih velikih svetskih takmičenja, olimpijada, svetskih i evropskih prvenstava se vraćaju sa medaljama, tako da je to jedna dobra stvar.

Međutim, kada je oružje u pitanju, uvek moramo biti oprezni. Bez obzira da li se radi o trofejnom, streljačkom ili nekom drugom oružju, a to najbolje pokazuje i ova afera „Krušik“ o kojoj je bilo mnogo reči u poslednje vreme u javnosti. Naravno, to nije predmet ovog zakona i ja neću šire o tome da govorim. Kažem, bez obzira na sve ovo, mora da se vodi računa o svemu onome kada je oružje u pitanju i municija, jer su to i te kako osetljive stvari.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o porezima na imovinu. Naime, ovim sam amandmanom tražio brisanje ovog člana.

Ovaj član dovodi se u vezu sa javnim beležnicima i to je razlog zbog čega sam tražio brisanje ovog člana. Srpska radikalna stranka smatra da nijedan državni posao ne treba poveravati javnim beležnicima, nego da su za to nadležni određeni sudovi i druge državne institucije.

Dakle, naš stav o javnim beležnicima identičan je stavu o javnim izvršiteljima, a taj stav javnosti je dobro poznato. Dakle, i javni beležnici i javni izvršitelji su institucije, doduše koje nije uvela ova vlast, ali nije učinila ništa ni da ih ukine iako veliki broj građana Srbije se žali na njihovo ponašanje i snosi posledice toga. Tako da smatram da ovaj amandman je Vlada trebala prihvatiti, ali vi ste odlučili da bude tako, a građani će odlučivati šta će biti i kako će biti.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam predlog da se dnevni red ove Skupštine dopuni Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima.

Udžbenici su jedna veoma važna oblast, gde se naša najmlađa populacija prvi put susreće sa nečim ozbiljnim i sve tokom celog svog školovanja.

Međutim, u ovoj oblasti, danas vlada bukvalno haos gde udžbenike piše svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir. Ovde, pre svega mislim na one udžbenike koji se odnose na nacionalnu istoriju, nacionalnu kulturu, nacionalnu pismenost i sve ostalo.

Zato i ne čudi što nam se dešava da neke nama susedne zemlje ili zemlje bivše Jugoslavije, prisvajaju kulturno-istorijske spomenike, naše književne epove i ostalo.

Recimo, ko danas razmišlja o tome što država Albanija odavno smatra da je Skadar na Bojani njihova građevina, pa čak i onu našu čuvenu narodnu pesmu „Zidanje Skadra na Bojani“, su pre pevali. Naravno, glavnim junacima su dali neka albanska imena i njihovi učenici već odavno uče da je to albanski nacionalni ep, albanska nacionalna pesma, znači mlada Gojkovica, više nije mlada Gojkovica, nego kod njih se zove Safira ili već ne znam kako, i ovde u ovoj zemlji niko o tome ne vodi računa.

Imamo i slučaj odnedavno, gde se jedna čuvena srpska crkva na KiM, na Novom Brdu, već tamo je istaknuta zastava Albanije i to su kosovski Albanci prihvatili kao svoje kulturno i istorijsko nasleđe.

Ovakvih primera ima mnogo. Svi mi, recimo, gledamo kada imamo priliku uveče „Slagalicu“ na "RTS1", ali već od vremena i od momenta kada je umrla Milka Canić, možemo primetiti da tamo možemo sresti svega i svačega, potpuno neverovatnih činjenica, stvari koje nemaju veze sa nekom logikom i sa nekom elementarnom pismenosti. To je posledica toga što se udžbenici ne pišu na adekvatan način, i kao što sam rekao, što udžbenike piše svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir.

Ovo i ne čudi ako znamo da monopol na tržištu udžbenika u našoj državi imaju, pre svega, slovenačke, hrvatske i nemačke firme, zato i ne čudi...

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se dnevni red ove sednice dopuni i tačkom koja se odnosi na izmene i dopune Zakona o bezbednosti na putevima. Ako je ovaj prethodni Zakon o udžbenicima koji sam obrazlagao iz jedne druge oblasti i ako tu možda treba malo više da se poradi, treba više vremena, više državne strategije, više ljudi da se uključi, više razmišljanja, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima je jedna rutinska stvar gde treba samo promeniti jednu, odnosno dve odredbe u jednom članu zakona. Radi se o regulisanju saobraćaja na raskrsnicama, gde se doslovno tumačeći slovo zakona ne može jasno u precizno utvrditi ko je vinovnik eventualne nesreće ili saobraćajne nezgode na tim raskrsnicama.

Bez obzira što se ova Vlada hvali, hajde da kažemo i s pravom da je uradila mnogo autoputeva i da se to i dalje radi, doduše, Predlog ovog zakona ne odnosi se na autoputeve, jer tamo nema semafora, nema raskrsnica, ali ovo je jedna trivijalna stvar gde bi Ministarstvo nadležno za poslove saobraćaja trebalo da ovo uzme u obzir i promeni jednu, odnosno dve odredbe u jednom članu ovog zakona, kako ne bi bilo dileme o tome ko je vinovnik saobraćajne nezgode.

Stručnjaci iz oblasti saobraćaja ovu problematiku tretiraju na jedan način, stručnjaci iz oblasti prava ga tretiraju na drugi način i kada dođe do suda, do sporova to se oteže u nedogled. Tako da, ovo je jedna stvar za koju nije potreban nikakav novac, nikakvo posebno naprezanje, jednostavno samo dobra volja Ministarstva za saobraćaj.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prepodnevnom delu ove rasprave najviše se čulo o onim stavkama budžeta koje se odnose na penzije i penzionere, odnosno na poljoprivredu. Svakako da su to i te kako važne stavke u budžetu i vrlo važne stvari, međutim, od početka i načelne rasprave, najmanje smo čuli o onim stavkama budžeta koje se odnose na prosvetu.

Ministarstvo prosvete je jedno od najvećeg, najglomaznije Ministarstvo i najveći deo budžeta ide na tu stranu, ali pre svega iz razloga što tu ima najviše zaposlenih. Ako se pogleda struktura i plata ljudi koji rade u tom Ministarstvu i kvalifikaciona, odnosno obrazovna struktura, to Ministarstvo je iznad mnogih ministarstava, ali plate su kud i kamo manje nego u nekim drugim ministarstvima, pogotovo ako se uporede stepeni stručne spreme u jednom i u drugom ministarstvu.

Moja ideja nije da sad to potenciram, nego smo ovde čuli od predstavnika vlasti da se hvale kako će u narednih nekoliko godina biti toliko i toliko digitalizovanih učionica i hajde da uzmemo i da verujemo da će to tako biti, mada čisto sumnjam. Međutim, moj kolega Filip Stojanović koji dolazi sa KiM, juče je postavio jedno pitanje ministru koji i koliki deo budžeta koji se odvaja za prosvetu je predviđen za škole na KiM koje izvode nastavu na srpskom jeziku i one škole, naravno, koje rade po programu nastavnog plana i programu države Srbije i koji državu Srbiju doživljavaju kao svoju. Međutim, nismo od ministara niti od bilo koga drugog iz Vlade čuli i dobili odgovor na to da bih ja želeo ovom prilikom da postavim pitanje ministru Malom da odgovori na to pitanje u koliko imate podatke. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije, gde sam tražio brisanje ovog člana.

Brisanje ovog člana sam tražio iz razloga što smatram da u budžetu Republike Srbije nije potrebno predvideti nikakva sredstva kojima će se finansirati učešće Republike Srbije u projektima Evropske unije, odnosno sredstvima navodno nekim koje treba da odobri Evropska unija.

Svima nama je jasno da Evropska unija ne daje ništa džabe, pogotovo ne daje ništa džabe Srbiji, ne daje ni ovim novoprimljenim članicama Evropske unije, kao što je Bugarska, Rumunija, Mađarska, Hrvatska itd. Što se tiče same Republike Srbije, mi smo samo imali štetu od glavnih članica, ne svih, naravno, nego glavnih članica Evropske unije, jer znamo da su njihove armije kroz NATO pakt bombardovale našu zemlju.

Zato ne želim da kažem da se moramo apsolutno okrenuti od zemalja Evropske unije, ali ovde smo danas čuli jednu lepu vest od ministra Malog, a radi se o potpisanom sporazumu sa jednom kompanijom iz Republike Kine o izgradnji industrijskog ili tehnološkog parka, kako se to već zove, ovde u Beogradu, na teritoriji Borče, u delu gde se nalazi ovaj most „Mihajlo Pupin“.

Dakle, postoji alternativa i svakako treba usmeravati i sredstva i saradnju na onu stranu gde su vaši prijatelji, gde su zemlje sa kojima možete razgovarati, hajde da kažem, na jednoj prijateljskoj, na jednoj ravnopravnoj osnovi. Danas je prava privilegija imati takvog prijatelja kao što je to Republika Kina, a Srbija je sigurno jedan od vodećih prijatelja Republike Kine, pogotovo kada je u pitanju Balkan, pa i čitava Evropa. Zato smatram da treba više energije i pažnje i svih drugih stvari usmeriti na ovu stranu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 7. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama i smatram da je Vlada trebala prihvatiti ovaj moj amandman, pogotovo što je amandman u duhu politike ove Vlade koja se zalaže za digitalizaciju rada svih državnih organa.

Putne isprave su ipak na prvi pogled nešto što je normalno, što je dostupno, na šta ima pravo svaki građanin. Međutim, meni pada u oči jedna stvar, što ne mora da znači da je baš apsolutno tako, da se ovaj zakon donosi baš u vreme kada se uvodi tzv. mali Šengen. Znamo o čemu se radi – putovanje između građana Republike Makedonije, Republike Albanije i naših građana i ako se malo više pogleda ta stvar može se zaključiti da od toga imaju koristi samo građana albanske nacionalnosti jer čisto sumnjam da će neko od građana Srbije da putuje na osnovu ovih ili bilo kojih drugih isprava u Albaniju, osim onih retkih koji idu tamo na more.

Ukoliko se nešto nameravalo u ovom pogledu, naravno nemam ništa protiv toga da bude slobodan protok roba, usluga, putnika i svega ostalog, mislim da je država Srbija trebala da više vodi računa o tome da se ove stvari, liberalizacija u ovom smislu sprovede između države Srbije i Republike BiH jer znamo svi da tamo postoji ogroman broj naših građana, a sa druge strane postoji i veliki broj građana bošnjačke nacionalnosti koji žive u Republici Srbiji, na teritoriji Raške oblasti, i mislim da se u tom pogledu trebalo nešto više učiniti, a ne ovaj tzv. mali Šengen, o kome je bilo ovde reči. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam predlog da se na dnevni red ove skupštine stavi tačka izmena i dopuna Zakona o udžbenicima.

Nije potrebno naglašavati koliko su udžbenici važna stvar, jer prva ozbiljna stvar u životu sa kojom smo se sreli su bili upravo ti udžbenici, počevši od bukvara, pa nadalje. Mnogima je ono što su naučili u osnovnoj školi urezano za ceo život i ti stavovi kroz protokol vremena se nešto ne menjaju značajno.

Pre svega, ovde mislim na udžbenike koji obrađuju nacionalnu istoriju i nacionalnu kulturu. Mi danas skoro da i nemamo udžbenike koji obrađuju, recimo, srpske narodne pesme, kosovske, pokosovski i drugi ciklusi, a te pesme su se sačuvale kroz generacije vekovima, prenošenjem sa kolena na koleno i to u vremenu kada su ljudi bili funkcionalno nepismeni, a danas kada nemamo nepismenih u našem društvu, kada je informatička tehnologija dostigla nivo koji ima sad, postoji opasnost da se neke takve stvari izgube.

Ne samo to, iz udžbenika istorije imamo situaciju da se neke činjenice prikazuju apsolutno pogrešno i to, ono što je najgore, pogrešno na štetu srpskog naroda i na štetu naše otadžbine. To bi moglo da se razume kada su u pitanju udžbenici koje izdaju, recimo, udžbenici iz nama susednih država, ali recimo udžbenicima koje izdaje država Srbija, odnosno, udžbenici koji su zvanično sredstvo za naše učenike da se tako nešto nalazi u njima zaista skandalozno. Ovo me i ne čudi jer danas udžbenike piše svako, izdaje svako i svako vrši njihov odabir.

Mi u SRS, nismo za to da jedna izdavačka kuća ima monopol, pa makar to bilo kuća koje je pod okriljem države, ali ipak smatramo da se mora uvesti red u ovoj oblasti. Danas, glavnu reč vode izdavači iz Hrvatske, Slovenije i naravno, sve je to pod okriljem Nemačke i zato i ne čudi što je situacija u ovoj oblasti onakva kakva jeste.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam još jedan Predlog zakona sa idejom da se uvrsti u dnevni red ove Skupštine i moram da kažem da mi je postalo bukvalno degutantno da na svakoj sednici obrazlažem ovaj zakon, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, jer se radi o jednoj stvari za koju nije potreban nikakav novac, stvari za koju ne treba nikakvo veliko naprezanje. Jednostavno, samo se treba pogledati zakon i otkloniti neke elementarne nelogičnosti koje tamo stoje.

Iako ova vlast, a to moramo priznati, moramo biti svesni, otvara puteve, radi na tome, uradili su zaista dosta i tu nema nikakvog spora, ali ova stvar vezano za bezbednost saobraćaja na putevima svakako da im ne ide u prilog.

Imamo prilike da pročitamo da se priprema izmena tog zakona, ali je reč gde se govori o povećanju brzine na autoputevima. Hajde, to je stvar u koju ne bih hteo da ulazim, ali pre svega ono što sam tražio svojim prethodnim dopunama dnevnog reda i ovim što ću sad da ponovim, u pitanju je regulisanje saobraćaja na raskrsnicama.

Član zakona koji reguliše prvenstvo prolaza na raskrsnicama je nedorečen i zbog te nedorečenosti često puta imamo priliku da se dešavaju saobraćajne nezgode, a ono što je najgore ne može se tačno i sa sigurnošću utvrditi ko je bio vinovnik te saobraćajne nezgode.

Stručnjaci iz oblasti saobraćaja ovu materiju tretiraju na jedan način, daju jedno svoje tumačenje, stručnjaci iz oblasti prava to tretiraju na drugi način i sporovi ove vrste vuku se godinama, pa nekada i po čitavu deceniju, a ne može se utvrdi ko je vinovnik saobraćajne nezgode.

Zato smatram da ovde treba pod hitno ovu tačku uvrstiti u dnevni red, ispraviti ovde ovu nelogičnost, jer ovde nije potreban ni novac, niti bilo šta. Znači, ovde nisu u pitanju kilometri autoputa, tuneli i sve ostalo, nego samo nekoliko rečenica izmeniti ili ih preformulisati kako bi stvari u ovoj oblasti bile jasnije.