Dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o Komisiji za istragu posledica NATO bombardovanja sa posebnim osvrtom na posledice bombardovanja od osiromašenog uranijuma. Svi mi koji imamo 30-ak i više godina sećamo se dobro tog neprijateljskog čina i kada se pomene mesec mart, prva asocijacija nam je 24. mart kada je nastupila NATO agresija. Naravno, mesec mart je, hajde da kažem, crnim slovima upisan u istoriju srpskog naroda. Tu imamo još mnogo stvari koje su se dogodile u tom mesecu. Imali smo ubistvo predsednika, odnosno ubistvo Miloševića u Hagu, pa ubistvo premijera, pa čuveni 27. mart, da ne govorim o tome, ali prva asocijacija, ono najvažnije i najteže po Srbiju i srpski narod, je upravo ovaj 24. mart kada je nastupila NATO agresija.
Dolazim iz grada Niša, a poznato je da je grad Niš jedan od gradova koji je pretrpeo najveće posledice ovog neprijateljskog čina. Moje kolege, koji su članovi ove Komisije, a to smo čuli ovde i od gospodina Laketića, govoriće više o konkretnim stvarima, jer su upućeniji u to. Ono što mogu da kažem jeste da široj javnosti nije poznata činjenica da su pripadnici jedne vojne jedinice, gotovo svi pripadnici jedne vojne jedinice iz Niša, da ne govorim o kojoj jedinici je reč, nastradali tj. umrli od posledica NATO bombardovanja. Mislim da tako nešto treba da zna šira javnost i ti naši heroji su imali tu nesreću da su branili onaj deo neprijateljske teritorije na koju je agresor izručio najsmrtonosniji teret u ovom bombardovanju.
Želim ovde da istaknem i da pohvalim da je dobro što je formirana jedna ovakva Komisija i u tom smislu sve pohvale za ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije.
Dokle je stigla ova Komisija sa njenim radom, čuli smo ovde jednim delom od predsednika te Komisije. Nadamo se da će oni ovaj zadatak, težak zadatak koji im je poveren od strane ove Skupštine i države Srbije i srpskog naroda, dovesti do kraja.
Srpska radikalna stranka ima svog predstavnika u ovoj Komisiji, to je profesor Dubravko Bojić i on se, znajući njega, sa najvećim entuzijazmom uhvatio u koštac sa ovim i čuvši od njega neke stvari, mislim da ova Komisija radi dobro svoj posao.
Nažalost, možemo primetiti i neke druge stvari koje ne idu baš u prilog svemu ovome, a to je da u vezi ovoga svega imamo određene opstrukcije, pre svega neformalnih krugova. Svi smo čitali, čuli, slušali izjave dr Danice Grujičić, koja tvrdi, a koja je na najdirektniji način uključena u sve ovo i akter je i svedok svega ovoga o čemu treba da raspravlja i što je zadatak ove komisije, da ima mnogo problema, pa čak i pretnje otkazima, smrću, itd. Tako nešto zaista ni pod kojim uslovima ne sme da se dozvoli. Država Srbija mora da stane u zaštitu svih svojih građana, pogotovo ovakve jedne osobe, koja radi jedan izuzetan posao, posao od vitalnog interesa za državu Srbiju.
Srbija je iskusila mnoge tragedije kroz svoju istoriju, ali ovo je jedna od najvećih. Konačne posledice ovoga nećemo moći sagledati mi koji danas živimo u Srbiji, nego će to biti u prilici tek naredne generacije.
Ako se osvrnemo na svetska zbivanja, trend maltretiranja malih naroda je i dalje prisutan i ako se ovo ovako nastavi i dalje, onda neće tu biti izlaza za ljudsku civilizaciju. Izgleda da veliki ne razmišljaju o sudbinama malih i oni smatraju da su samo oni ti koji treba da uživaju blagodeti ove planete i ovoga sveta, a da za male narode nema mesta u ovom poretku, nego da jednostavno oni moraju da igraju onako kako oni kažu.
Zapadna civilizacija koja personifikuje NATO pakt i koja je personifikacija NATO agresije na našu zemlju je civilizacija koja je izvršila poguban uticaj na sve ostale civilizacije, počevši od američkih indijanaca, afričkih, azijskih, australijskih plemena i, naravno, malih naroda Evrope. Zapadno-evropska civilizacija smatra da oni imaju veće pravo na život od svih ostalih, pogotovo smatraju da imaju veće pravo na bolji život. I zaista to ne vodi ničemu i to će dovesti i celu Evropu i ceo svet, ako se ovome ne stane na put, do određene katastrofe.
Danas mnogi ljudi, pa i ljudi iz tih zapadnih civilizacija, vide da nešto nije u redu, da mnogo toga nije u redu, ali ne mogu ili da shvate šta to zaista nije u redu ili, jednostavno, nisu u stanju, nisu u poziciji da se tome suprotstave, pa onda po sistemu - hajde, valjda će to proći. To je možda stvar koja je trenutna, ali, izgleda da baš i nije tako.
Ni jedna obmana se ne vidi na početku puta, nego se uvek vidi na kraju puta. Tamo gde postoji sila, a danas znamo da u svetu vlada sila, tamo ne može biti reči o nikakvoj slobodi, o nikakvoj pravdi, o nikakvoj demokratiji itd.
Svedoci smo toga da je dosovski režim, tamo, 2001, 2002. godine, kad je već to bilo, povukao tužbe protiv 19 zemalja članica NATO pakta koje su izvršile agresiju na Republiku Srbiju i mi smatramo da je to bila katastrofalna greška. Tako nešto se nije ni po koju cenu smelo dozvoliti i zato ovaj režim koji ipak, moramo priznati, vodi nešto više računa o interesima naroda i države, mora da uzme u razmatranje ovo pitanje i da nađe način da se te tužbe obnove, jer svakom razumnom čoveku na ovoj zemlji i u ovom svetu je jasno da je to bio eklatantan primer i eklatantan čin najbrutalnije agresije.
Uvek postoji način. Srbija je kroz svoju istoriju imala tu nesreću da su mnogi osvajači, mnogi neprijatelji nasrtali na nju. Naš narod i naši preci su se suprotstavljali koliko su mogli, i ne samo koliko su mogli nego i mnogo više od toga i to čini istoriju jednog naroda. Mi svi znamo da se, recimo, i danas kroz istoriju uči kako su se Spartanci u Termopilima, u Termopilskom klancu, suprotstavljali mnogostruko jačem neprijatelju persijskom i to je nešto što je ostalo zapisano u istoriji. Sama ta činjenica govori o veličini toga naroda koji se suprotstavljao tome.
Ako bi sad pominjali ovu NATO agresiju na našu zemlju, to bi zaista moglo, možda nekom ovo izgleda i patetično, ali to bi možda zaista moglo da se uporedi sa tom agresijom u Termopilima od strane Persijanaca, jer istorija nikad nije zabeležila slučaj da je na jedan narod, na jednu zemlju, nasrnula veća sila i da nije bilo neravnopravnijeg odnosa snaga. I ako se ima u vidu taj faktor, taj odnos snaga, materijalni, vojni, ekonomski i svi drugi resursi, u tom smislu mi nemamo čega da se stidimo. Naprotiv, naša tadašnja vojska, naš narod i naše rukovodstvo, uostalom, učinili su i više od onoga što je bilo moguće u tom pogledu, jer znamo da je Amerika, a Amerika je personifikacija NATO pakta, vodila mnogo ratova, bezbroj ratova posle Drugog svetskog rata i svuda gde su oni vodili ratove, nigde nisu bili prinuđeni da potpišu kakav-takav sporazum, nego Kumanovski sporazum. Znači, nisu stupili vojničkom čizmom na naše tle, dok pre toga, na ovaj ili onaj način, da ne ulazim u to, nisu izdejstvovali neki sporazum. U tom smislu to se, s obzirom na odnos snaga, može tretirati i kao naša, u jednom delu, pobeda.
Naravno, niko se ne zalaže za ratnu opciju. Te stvari treba izbegavati. Uvek postoji način da se suprotstavi neprijatelju. Branko Ćopić je jednom rekao u svojoj pesmi da još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, naše zore i naša svitanja.
Postoji uvek način da se suprotstavimo neprijatelju. On ne mora da bude vojni. Po pravilu je uvek bolje da to ne mora da bude vojni. Zato treba da se suprotstavimo neprijatelju i našom kulturom, istorijom, našim sportistima koji svakako postižu uspehe na svakom koraku i naravno našim mladim studentima i učenicima i našim mladim naučnicima.
Zato želim da još jednom pohvalim da je dobro što postoji ova Komisija i dobro je što ova vlast ulaže sve više u jačanje naše armije jer znamo da onaj koji nema svoju armiju imaće tuđu. Naša armija ne može da se i sada i kada bude najsposobnija nosi sa mnogim armijama, ali u svakom slučaju vidimo da naši bivši susedi i ljudi koji su živeli u zajedničkoj državi na sve moguće načine provociraju, nasrću, traže nešto od države Srbije i vidimo da pokušavaju da tužbama razno raznim pred sudovima, UN izdejstvuju od Srbije ratnu odštetu.
Zbog toga naš je put da se vežemo za one naše istinske vojne prijatelje, a to je, pre svega, Rusija i u poslednje vreme Kina i kroz jačanje svoje armije i svojih resursa, zaštitimo našu teritoriju.
Nadamo se da ove posledice, gde ljudi umiru svakodnevno, neće doseći onaj najtragičniji, najviši nivo, ali treba razmisliti još jednom o tome da se obnovi tužba i da se tuže te zemlje koje su izvršile bombardovanje Republike Srbije i na naš narod. Hvala.