Gospodine ministre, gospodine predsedniče, juče je Odbor za lokalnu samoupravu podneo amandman na član 40. Dozvolite da citiram. U članu 40, stav 4. menja se i glasi: "U raspodeli mandata učestvuju izborne liste političkih stranaka ili drugih političkih organizacija, odnosno grupa građana koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali, kao i izborna lista koalicije, odnosno zajednička izborna lista dve ili više političkih stranaka ili drugih političkih organizacija koje dobiju najmanje 7% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali".
Obrazloženje – kada stranačka koalicija podnese izbornu listu ili zajedničku izbornu listu podnesu dve ili više političkih stranaka, odnosno drugih političkih organizacija, neophodno je da izborni cenzus bude viši u odnosu na situaciju kada svoje stranačke liste stranke podnose pojedinačno, kao i kada to učini grupa građana.
Sve je dobro, samo je ukinut prirodni prag. Ovo je sramota. Znate li vi šta radite ovde? To znači da u 50 opština u Srbiji srpska lista, nijedna, ne može da ima odbornika.
U 50 opština, gospodine Markoviću! Ukoliko Odbor za lokalnu samoupravu ovo ne povuče, ulazimo u opstrukciju, nećete nikad završiti ovu sednicu. Ovo je neverovatno da dignete cenzus sa 3 na 7. Ovo ne može da prođe.
Gospodo, u opštinama u kojima ima 10% srpskog stanovništva vi ne možete da kandidujete listu zato što treba da overite potpise i zato što treba da ostvari 5 ili 7%, jer nije bilo dovoljno 5. Vi dva puta kažnjavate srpsko stanovništvo u opštinama gde je manjina.
Najljubaznije vas molim, ovo je predložila Demokratska stranka. Socijalistička partija Srbije neće da dozvoli da DS vodi predsedničku kampanju sa ovim amandmanom. Ovo je to. Dali sete nekom reč za ovo. Dakle, molim vas, predsedniče, zakažite sednicu Odbora za lokalnu samoupravu. Juče Socijalistička partija Srbije nije učestvovala u radu Odbora. Povucite ovaj amandman pa da nastavimo da radimo. U protivnom, nema izbora. Ovo što ste ovde uradili je katastrofa.

Ja vam ne pretim, kažem vam šta ćemo da radimo.

Veoma ću kratko po ovom amandmanu, da neko slučajno ne stekne utisak da mi na bilo koji način sputavamo bilo koji pol da se politički angažuje, naprotiv. Mi nemamo, u principu, nikakvih problema s tim. Ali, ovde smo svi politički ljudi i svako je od nas jednom bio šef izbornog štaba. Šta je tvoj posao? Tvoj posao je da kandiduješ nekoga ko može dobiti najviše glasova. To ti je posao. Znači, u politici je to posao. Nažalost, moram da vam kažem da postoje... Slažem se da to treba da menjamo i da učinimo sve što je neophodno da to promenimo u Srbiji, ali reći ću šta je faktičko stanje.
Dakle, postoje brdsko-planinska područja, u Srbiji je to ogromna teritorija, i kad na taj način postavite listu vi unapred znate da ćete imati rezultat koji neće biti zadovoljavajući. To je velika muka.
Stvarno ne razumem, molio bih da mi se objasni, zašto zakonodavac nije insistirao da se u raspodeli mandata poštuje ovaj princip, a kod kandidovanja je insistirao na ovom principu. Mislim da je to političko licemerje. Znači, ako je u zakonu rečeno da na izbornoj listi mora biti najmanje 30 procenata kandidata manje zastupljenog pola, potpuno je normalno da, po analogiji, pri raspodeli mandata bude 30 posto manje zastupljenog pola nosilaca mandata. Ovako, ovo izgleda, izvinjavam se, pretpostavljam da vam to nije namera, kao da je neko želeo da na izvestan način komplikuje ovde neke stvari. Inače, mi bismo bili srećni kada ovo ne bi moralo da piše u zakonu i kada bi potpuno ravnopravno u svemu ovome, ravnomerno u smislu potencijalnog broja dobijenih glasova, pošto je to ovde tema, učestvovali muškarac i žena, bez ikakve razlike, a ne da se to mora rešavati zakonom.
Dakle, kako god ovo budemo rešili ovde će biti problema, ali hajde da vidimo. Znači, nije to problem kad rešavate u Čačku i Beogradu, ali je to problem kada rešavate u Crnoj Travi, u Kačerskom kraju, na Suvoj planini i Staroj planini. Ako vi mislite da ja ne govorim istinu, evo, spreman sam da se izvinim, ali to jeste problem. To jeste problem zato što radimo imitaciju kandidovanja zato što onda kandidujemo jer moramo, a kad delimo mandate onda ne moramo. To ne razumem i zato sam se javio; kolega Jovanović je samostalno podneo ovaj amandman ceneći prilike u svojoj opštini, ali ovde ćemo imati problema i u budućnosti.
Dakle, politička perspektiva na Terazijama, u velikim gradovima i u brdsko-planinskim područjima, po raznim osnovama, a ovo je samo jedno od tih pitanja, potpuno je drugačija. Znači, i to ću da vam kažem iz iskustva, kad imate učiteljicu ili medicinsku sestru u nekom mestu ili imate činovnika u upravi itd. vi možete lako da je kandidujete, ali moram da vam kažem, na mom Kablaru nećete naći domaćicu koja će da stane na bilo čiju listu, nažalost. To nije srećna okolnost po Srbiju, ovo je velika muka, ali je to istina, tako da prosto treba da vodimo računa kakva nam je država, a da činimo sve što je moguće da ovaj nivo podignemo gore.
Postojala je praksa, koja je napuštena, koju je propisivao tzv. Socijalistički savez radnog naroda, gde se kaže – ovo je lista, toliko mora biti radnika, toliko žena, toliko manjina. Tad je bio rešen i prag i sve, ali nije bilo demokratije kakva jeste njena suština. Dakle, tad se nije postavljalo pitanje da li će se to dogoditi, tačno se znalo unapred kad se komponuje lista koliko mora biti mladih, koliko mora biti nezaposlenih, koliko intelektualaca, koliko žena, koliko svih ostalih. Složili ste se da je to surogat demokratije a ne demokratija, ja tome ne prigovaram, nego samo kažem šta je sada ovde problem.
Ovo ima svaka opština u Srbiji koja ima ispod 20 hiljada stanovnika. Znači, ima opština koje imaju 114 kilometara po dijagonali. Znači, od Kačera do Dobrinje, tamo gde je rođen Miloljub Albijanić, ima 114 kilometara, to je jedna od najvećih opština u Srbiji, po teritoriji.
Pričaću, po svom amandmanu, kako izgleda skupljati potpise u Trudelju i Dragolju, gde ljudi žive na usponima od preko 45 stepeni. Pitajte vi, vaš predsednik Vlade ima tamo vikendicu blizu, zna kako izgleda Kačerski kraj. Znači, to nije uopšte jednostavno pitanje zato što se na ovaj način eliminišu neke stranke ili neki politički činioci. Ako nema ravnomerne kampanje, onda nema ni demokratskih izbora. Hvala.

Gospodine predsedniče, kao što vidite, veliki broj narodnih poslanika uključio se u raspravu o ovom amandmanu. Dakle, ne radi se samo o tome koja formula je ovde bolja, Nimajerova ili Dontova, već se radi o tome da je Vlada dala stvarno nesuvislo obrazloženje i ja to stvarno ne razumem. Da li uopšte neko pročita ono što napiše ili potpiše? Mi možemo da govorimo o izbornim sistemima, o tome postoje različita viđenja, upućujem kolege da pročitaju knjigu dr Milana Jovanovića "Izborni sistemi", pa svako neka iz toga uzme ono što želi, ali ovde se radi o prostoj stvari.
Amandman na član 41. koji je podneo kolega Milisav Petronijević u ime SPS-a zalaže se, da kažem prostim srpskim jezikom, za to da se ne favorizuju one liste koje su dobile više procenata na lokalnim izborima i da na taj način iz tzv. rasutih glasova uzimaju još nekoliko mandata. Dakle, zalažemo se za princip da se glasovi svih stranaka koje su prešle cenzus podele, odnosno da njihovi glasovi čine 100 posto mandata i da se shodno procentima osvojenim na tim listama podele mandati po procentima, i to je najčistija pozicija. Oni koji nisu prošli cenzus nisu se kvalifikovali i nemaju na koga da se ljute. Nisu više u utakmici.
Ovako stvaramo lažnu sliku da građani koji su glasali za druge liste... I kod parlamentarnih izbora je isti problem, da neko ne misli da kritikujem samo taj. Dakle, građani koji su glasali za neke liste koje nisu dosegle cenzus protiv svoje volje pomažu u broju mandata strankama koje su iza cenzusa, pri čemu oni nikada neće biti u prilici da njihov interes koji oni imaju kroz pasivno biračko pravo bude zastupljen.
Mi ovde insistiramo na tome da se potpuno jasno definiše raspodela mandata, da u tome nema spekulacija, pri čemu u opštini koja ima 70 odbornika, ili 50, sasvim svejedno, može biti sporan najviše jedan mandat na eventualno zaokruženje. To je kraj. Ovde kod Dontove formule, praktično, ovo može biti krajnje problematično.
Obrazloženje koje je dala Vlada potpuno je suprotno onome što je bila intencija amandmana. Ja to uopšte ne razumem. Kako je moguće da se napiše potpuno suprotno od onoga što jeste bio zahtev? Upravo je to sama suština problema. Kolega Petronijević je tražio jednu stvar; Vlada mu odgovara argumentacijom koja je potpuno suprotna od one koja bi trebalo da stoji zašto se amandman odbija. Ja to ne razumem.
Molim vas, kolege narodni poslanici, građani Srbije, poslanici SPS-a čitaju zakon, pišu amandmane, čitaju sve vaše amandmane, čitaju sve izveštaje koji dolaze u Narodnu skupštinu i nemojte od nas očekivati da to ne činimo i ubuduće. To ćemo činiti stalno. Dakle, podsećam zbog građana, ova sednica Vlade je tzv. telefonska, na njoj su ministri prihvatili ovaj set zakona. Ja ne znam šta je to telefonska sednica. Voleo bih da mi neko objasni. Razumem kada gori, kada je elementarna nepogoda, kada je ratno stanje, danas je 29. decembar, ulazimo u poslednji dan ovog zasedanja, potrebno je da se na najbrži mogući način donesu zakoni, kao što smo i Vladu birali nešto pred ponoć.
Ovo su ozbiljne stvari. Od kvaliteta ovih zakona će zavisiti kako ćemo voditi izborni proces, proces kandidovanja, kako ćemo deliti mandate i kakva će biti vlast četiri godine u Srbiji. Nije ovo pitanje da li se jedan član nekog zakona menja zbog nekakvog usaglašavanja sa nekom konvencijom. Ovo je set najozbiljnijih zakona u Srbiji. Odbornici koji budu preuzeli većinski vršenje vlasti u Srbiji kontrolisaće nekoliko milijardi evra u naredne četiri godine.
Dakle, sa punom ozbiljnošću i odgovornošću molimo da podržite ovaj amandman, kao i neke druge, da bismo popravili osnovni tekst zakona. Onaj ko piše obrazloženje mora da vodi računa o tome da ono što piše neko hoće da pročita. Uveravamo vas da pročitamo svaki akt koji pošaljete u poslaničku grupu.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, SPS smatra da svaka lokalna samouprava, grad Beograd, gradovi i pokrajine treba da imaju javno glasilo koje finansiraju građani. Sa tim u vezi, mi ne polemišemo sa mogućnošću da glavni grad ima javni servis, pri čemu polemišemo sa tim da on ima prihode iz TV pretplate. Ako je to neko želeo da kaže, onda smo protiv toga. Mi smo protiv toga da samo grad Beograd ima svoj medijski javni servis. Mi se zalažemo za to da sve opštine u Srbiji, ako danas bude usvojen zakon, gradovi u Srbiji, lokalne samouprave imaju to pravo, jer Ustav daje mogućnost, iako Zakon o privatizaciji, odnosno o radiodifuziji tu mogućnost ne daje i ovaj član zakona je u koliziji sa dva druga zakona, gospodine ministre.
Dakle, toliko o tome, da ne mislite da nismo čitali. Dakle, mi ovde treba da kažemo tačno i jasno šta hoćemo. Ovde je donet Zakon o privatizaciji i donet je Zakon o radiodifuziji. Tačno je regulisano kako se sve privatizuje u Srbiji, izuzev javnih preduzeća koja će, kao što znate, biti privatizovana prema posebnim zakonima i ta stvar je potpuno čista. Socijalistička partija Srbije podnela je ovoj skupštini predlog za izmenu i dopunu Zakona o radiodifuziji kojim traži, ako zakon bude usvojen, da se obustavi privatizacija svih elektronskih medija u Srbiji. Ovako može da ispadne da to pravo dobiju, tako ste obećali, manjine, odnosno opštine u kojima manjinsko stanovništvo čini većinu, ili uopšte tamo gde žive manjine, mi nemamo ništa protiv toga, i da to pravo dobije grad Beograd, a da svi drugi nemaju to pravo.
Ljudi, ja vas stvarno ne razumem. Dakle, ja ću da govorim blaže o Studiju B nego kolega Milisav Petronijević. Smatram da Studio B treba da dobije nacionalnu frekvenciju, a ne ove tri televizije koje niko u Srbiji ne gleda; gleda ih deset hiljada stanovnika Srbije a imaju frekvenciju sa nacionalnom pokrivenošću. O programskoj šemi, o uređenju može da se govori, ali ovde živi skoro dva miliona ljudi i ta stvar nije sporna.
Dakle, mi ne možemo da podržimo ovaj amandman. Što se tiče građana Niša koji su pre neki dan dolazili, to su građani i predstavnici medija Niša kojima SPS pruža punu podršku, primili smo ih gospodin Milutin Mrkonjić i ja, ali pružamo punu podršku i svakom drugom u Srbiji da mu se ne privatizuje elektronski medij, zato što će doći do tajkunizacije u oblasti medija, zato što će onda ljudi raditi sa Srbijom šta im je volja, a i ovako to sada rade sa ovim medijima koje imaju.
Što se tiče argumenata koje ste ponudili protiv SPS-a, gospodine Markoviću, odbijamo ih s indignacijom. Dakle, da li sam ja razumeo da se vi zalažete za neki elektorski sistem, da se unapred dogovori ko će šta da uradi, da narodni poslanici ni pod kakvim okolnostima više ne mogu da podnose amandmane, a naročito da slučajno ne podnose amandmane pre nego što Vlada podnese svoj amandman? Strašno ste to lepo objasnili. To uopšte nije tako.
Naterali ste nas da radimo do ponoći one noći, da ujutru dođemo ovde u devet sati i da pišemo amandmane, a mi nećemo zakasniti ni na jedan zakon. Nije problem koliko je to sati sna. Dakle, svaki koji pošaljete, svaki pročitamo, svaki izučimo i na svaki napišemo amandmane. Nemojte vi polemisati sa nama zato što smo mi podneli amandmane. Podnosićemo ih i ubuduće. Je li to ista ona Demokratska stranka koja je podnosila po nekoliko hiljada amandmana na Zakon o privatizaciji, nekoliko hiljada na jedan zakon? Sve što piše u Poslovniku nije zabranjeno. A ako se zalažemo za viteške dogovore, ja se slažem sa tim, samo da onda svi poštuju sve elemente viteških sporazuma.
Inače, u protivnom, ne treba ovde da budemo. Neka se šefovi poslaničkih grupa sa predsednikom Skupštine dogovaraju da promenimo zakon, oni sednu, dođu, izglasaju zakon i nema potrebe da mi dangubimo ove četiri godine. Verujem da niko nema takvu iskrenu želju. Mi ćemo to činiti i ubuduće. I, ne trošimo mi ničije vreme, gospodine Markoviću, mi trošimo vreme na osnovu Poslovnika koji nam je omogućio da po amandmanima govorimo 15 minuta, jer je to definisana rasprava na Ustavnom sudu, kad je rečeno da to nije moguće. Podsećam vas da su DOS-ovci iskrojili taj poslovnik, Nataša Mićić i kompanija, da ne može niko da se javlja ni po čemu, da ne sme da dođe ovde, da ne sme da diše, da ne sme da kaže bilo šta drugo, da se uzme 70 mandata drugim poslanicima, sve se to ovde dešavalo.
Mi tačno znamo koga predstavljamo; njihove interese zastupamo, svoj politički program i nije naš posao da hvalimo vlast, nego da je kritikujemo, a to radimo pišući amandmane i dajući argumentaciju za amandmane.
Ako se, gospodine Markoviću, povodom našeg amandmana, amandmana Milisava Petronijevića, jave dva predstavnika vladajuće koalicije i podrže ga, zamislio bih se kakva vam je to Vlada. O čemu vi pričate? Dogovorite se tamo, nemojte da telefonirate kada održavate sednice, nego sedite lepo pa razgovarajte međusobno, ali nemate, neki vam se kandiduju za predsednike, neki ne znam šta sve tamo rade... Nemojte nas kritikovati zbog toga. Moj i naš posao nije da budemo ništa drugo osim ovoga što jesmo, a sve drugo je uljudnost izvan ove sale i elementarna komunikacija.
Na kraju, nemam ja nikakav problem, gospodine Markoviću, u Čačku imate isto odbornika koliko i SPS; DSS tri puta manje, G17 tri puta manje, SRS dva puta manje, SPO četiri puta manje i NS četiri odbornika više nego mi. Ne bojim se ja ni pet, ni deset, ni 17, ni 20% u Čačku; ne zalažem se ja zbog toga za to. Nema nikakvog smisla da to radite, održavate nekakve sednice koje su... To vam je, inače, manir. Kad napišemo dobre amandmane, vi onda napišete vladine, pa prihvatite vladine umesto naših. Neke stvari kao što su ove prođu kao ove što su prošle, onda vi koristite amandman koji je nekad predložio Zoran Anđelković, pa ste prihvatili da Odbor može da prihvati amandman, pa onda promenite potpuno suštinu jednog člana ili jednog zakona.
Danas se više neću javljati. Nisam ovde zbog toga da nekog nerviram. Ovde sam zbog toga da radim svoj posao, to ću raditi i ubuduće. Zahvaljujem se.

Gospodine Albijaniću, gospodine predsedniče Vlade, članovi kabineta, dame i gospodo narodni poslanici, samo kratko, dva pitanja. Jedno se tiče dela izlaganja uvaženog kolege Rize Halimija, a povezano je sa izlaganjem, takođe, uvaženog kolege Nenada Čanka.
Kolega Nenad Čanak je danas ovde, pominjući istoriju, spomenuo 1912. godinu kao prvu koja je važna na Kosovu, kao da se od Mehmeda Osvajača do pojave Mustafe Kemala Ataturka ništa nije dogodilo na Kosovu i Metohiji. To je šest vekova, gospodine Halimi i gospodine Čanak, kao da Prizren nije bio carski grad pre 1912. i kao da Gračanica, Visoki Dečani i Pećka patrijaršija nisu postojali pre 1912. godine na Kosovu i Metohiji. To je prva stvar.
Druga stvar, gospodine Halimi, razumem vašu političku borbu. Ona je potpuno legitimna. Ona odražava politički interes građana albanske narodnosti koji žive u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, a ne u preševskoj dolini, to ne postoji.
Želim da vam kažem, da skupo plaćeno jedinstvo iz 1998. godine, o kom vi ovde govorite, a to je ono zbog čega sam se javio, jeste ono jedinstvo koje je omogućilo građanima Srbije da prvi put u svom parlamentu izglasaju bilo šta da NATO ne stavi veto, Parlament Kosova i Metohije i Parlament AP Vojvodine.
Da nije bilo tog skupog jedinstva, mi danas ovde ni o čemu ne bismo ni razgovarali. To bi već bilo nekoliko država. Ponosim se što pripadam srpskom narodu i SPS, koja je animirala to jedinstvo i koja je napravila važan temelj i za ovaj Ustav onim Ustavom koji je na krilima tog jedinstva usvojen.
Vama i vašim sunarodnicima želim sve najbolje, ali vas molim, podsećam vas da vi živite u državi Srbiji koja ima svoj Ustav i, molim vas, da ga poštujete. Molim vas, da ga poštujete. Treba li da vas podsetim kako su i kako danas žive Srbi u Albaniji, u državi Albaniji, o njoj govorim, koja prava su oni tamo ostvarivali, a koja ostvaruju danas. Dakle...
(Predsedavajući: Vreme.)
Zahvaljujem, gospodine Albijaniću. Skupo plaćeno jedinstvo, pitanje je gospodine Halimi šta je skupo. Zavisi kako za koga. Izgleda da je najjeftinije pokloniti teritoriju, pokloniti svetinje, pa kako vi kažete, pod garancijom i sa garancijom međunarodne zajednice omogućiti majorizaciju na Kosovu, da Albanci na Kosovu i Metohiji proglase svoju državu, pa da uz međunarodne garancije onda garantuju Srbima pravo. Kako bi to rekli ovi novi demokratori, srpski narod nema demokratski kapacitet da garantuje ta prava...
(Predsedavajući: Gospodine Baraliću, vreme.)
...na Kosovu i Metohiji. Gospodine Albijaniću, kako za koga. Zahvaljujem.

Izvinjavam se kolegi Vučićeviću, gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo narodni poslanici, da je ta vojska izgubila taj rat, onda ne bi bilo Rezolucije 1244, i da je ta vojska izgubila taj rat mi danas o ovome ne bismo razgovarali. Vi ste, gospodine Korać, bili potpredsednik Vlade, koja je, između ostalog, bila odgovorna za jednu od najrespektabilnijih vojnih sila u regionu.
Danas, gospodine Korać, posle sedam godina od tog vremena ne postoji Drinska divizija, ne postoji Užički i Kragujevački korpus, ne postoji Prva i Druga armija, danas, gospodine Korać, ne postoji najvažniji faktor te vojske, a to je faktor odvraćanja. Da je ta vojska izgubila rat, oni bi sišli dole, ne bi doneli rezoluciju, a govorim ovo u ime svih onih koji su verujući da čine najčasniji mogući posao koji jednog čoveka može zadesiti u životu, da brani svoju državu, koji to čine na najčasniji mogući način.
Dakle, nije ta vojska izgubila rat. Demokratska vlast u Srbiji je izgubila poziciju da opstane Rezolucija 1244, gospodine Korać. To nije isto. To nije isto.
Danas od Višegrada do Gornjeg Milanovca nema nijednog vojnika. Danas u Čačku gde je 200 godina bio puk raste korov. Ova zemlja više ne može da uplaši nikog da dođe na njene granice, zato što ste penzionisali svakog komandira voda i svakog komandira čete i svakog komandanta bataljona i puka koji je učestvovao u poslednjem ratu.
Penzionisali ste, sprovodeći neformalnu lustraciju, svakog ko je vičan tom zanatu. Nije dovoljna garancija Garmišpartenkirhen, to je nedovoljno. Potrebni su ljudi koji znaju to da rade. Vi danas nemate kome da poverite odbranu zemlje. Policiju ste poslali na granicu, gospodine Korać, u Užicu je popunjenost policije sa 50%, jer su oni otišli na granicu i čuvaju granicu umesto vojske koju ste penzionisali.
Dakle, u ime svih onih koji su nosili uniformu i branili ovu zemlju, koji su pomoću štapa i kanapa skidali avione i tomahavke, u ime svih onih koji su maskirali kojekakve plastove sena, pa su ovi odozgo mislili da ruše tenkove, dužan sam da ovo kažem.
Ono što je ovde urađeno, da se Srbija pretvori u laboratoriju, da se na njoj ispituje grafitno jezgro, da se na njoj isputuje osiromašeni uranijum, da se od čitave jedne zemlje napravi laboratorija da vide koliko može da izdrži pre nego što postane spržena zemlja. To je istina. (Aplauz.)

Gospodine Albijaniću, ne bih ovo propustio ni za šta na svetu.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega želim da svim građanima Srbije koji danas slave Božić čestitam taj veliki praznik i poželim da u ekumenskoj atmosferi pripadnici svih verskih zajednica u Srbiji nastave zajednički život u našoj velikoj i divnoj državi.
Pre nego što nešto kažem o amandmanu, dozvolite da iz načelne priče ponovim nekoliko stavova, zbog Socijalističke partije Srbije. Dakle, mi smo podneli brojne amandmane, sarađujući sa različitim sindikatima na ovom poslu. Pošto su amandmani bili takve sadržine da Vlada prosto nije mogla da ih odbije, G17 plus je, nakon toga, podneo amandmane u istovetnom tekstu. Pošto nije bilo zgodno da Vlada prihvati njihove a naše odbije, onda je G17 plus svoje amandmane povukao, a Vlada je podnela amandmane u istovetnom tekstu kao što su amandmani SPS-a.
Mi nismo gadljivi na amandmane Vlade i nemamo nikakav problem u vezi s tim. Nama je važno da su načela za koja se mi zalažemo ugrađena u osnovni tekst zakona i s tim u vezi mi ne polemišemo ni s kim, osim što polemišemo sa Vladom koja na ovaj način sprečava jednu opozicionu političku stranku da politički poentira. Naš posao je da to radimo i to ćemo raditi uvek, ali je naša obaveza da objasnimo kako je do toga došlo i to je čista pozicija. To ćemo činiti i ubuduće i na svaki način probati da objasnimo ljudima kako je došlo do toga da ovi amandmani budu prihvaćeni.
Prema tome, poštovani građani Srbije, skoro svi amandmani koje je podnela SPS biće prihvaćeni, samo što ih je, sa obrazloženjem koje sam sada dao, kasnije napisala Vlada Republike Srbije kao svoje. To su plagijatori. Tužićemo ih na osnovu Zakona o autorskim pravima.
Gospodine Mrkonjiću, dobar dan. U petak, u 14.00 časova, u velikoj dvorani Doma kulture u Čačku biće prva velika promocija u unutrašnjosti. Gospodin Milutin Mrkonjić, veliki graditelj, imaće prilike da se obrati građanima Čačka, a danas ćemo to da ozvaničimo ovde. Neću više o tome, izvinjavam se, moram malo i ja.
Zašto sam podneo amandman na član 2? Iz dva razloga. Ja ću posle obrazloženja amandman povući, nije to problem. Dozvolite, da bi građani Srbije razumeli, pročitaću ga:
''U članu 2. Predloga zakona, stav 1. tačka 1), na kraju, tačka zapeta briše se i dodaje sledeći tekst: 'i glasa za G17 Plus;'.'' Obrazloženje: Pošto je namera predlagača zakona da obezbedi glasače, onda to treba jasno navesti u zakonu kao jedan od neophodnih uslova za ostvarivanje prava na besplatne akcije.
Imajući u vidu da je pravno moguć bio i amandman narodnog poslanika Nenada Čanka na član 66. Zakona o odbrani, kojim je tražio da Vlada utvrđuje program vojnog turizma, smatrao sam da će uvažene kolege iz Zakonodavnog odbora reći da je i moj amandman pravno moguć. Ali, naravno, Zakonodavni odbor je rekao da ovaj amandman nije pravno moguć, ali jeste pravno moguć amandman gospodina Čanka koji je tražio da se omogući da vi platite nekoliko stotina ili hiljada evra da pucate iz tenka, iz topa, da, kako je on govorio, jašete maljutke itd.
Uvažene kolege iz Zakonodavnog odbora moraju da znaju (to su moje kolege, ja sam član Zakonodavnog odbora) da ne postoje različiti aršini za iste stvari. Kao što je bio nemoguć taj amandman, naravno da je nemoguć i ovaj. Želim da kažem, da me neko ne bi svrstao u poslanike neznalice, da sam znao šta će reći Zakonodavni odbor kada je moj amandman u pitanju, ali sam očekivao da to isto kaže i kada je u pitanju amandman gospodina Čanka.
Ovde sam iskoristio jedno legitimno političko sredstvo za legitimnu političku borbu atipičnog karaktera. Dakle, skrenuo sam pažnju na jednu pojavu i na jednu nameru. Namera je da G17 ovim zakonom pokuša da motiviše jedan broj ljudi da glasaju za njih i u tom kontekstu je i ova priča o biračkim spiskovima. Bio bih neznalica kada to ne bih prepoznao. Od mene ne očekujte da to budem. A namera je ovo o čemu sam govorio. Dakle, Zakonodavni odbor nema iste aršine kada su u pitanju amandmani različitih narodnih poslanika, odnosno poslanika iz različitih poslaničkih grupa.
Da je tu ministar, imao bih još dva-tri pitanja za njega. Jedno je (jedan polemički ton) – nije tačno da je ovo načelo ravnopravnosti kod besplatne podele akcija uvek bilo princip. Zato što, kada je donet Zakon o privatizaciji, da se privatizuju društvena preduzeća, rečeno je - zaposleni u tim preduzećima imaju 30% akcija, a ne pripadnici svih generacija koje su ih gradile. Vidi boga ti, pa i ta su preduzeća gradili ljudi u najmanje tri generacije.
Dakle, ne postoji analogija između ova dva zakona i između ova dva principa. Nemojte od nas očekivati da to ne razumemo. Mi to razumemo, zato smo ovde da to razumemo.
Zbog toga smo i napisali ove brojne amandmane kojima pokušavamo da rešimo neka od ovih pitanja koja su ovde otvorena, a koje je Vlada svojim amandmanima zatvorila, verujući da je to politička šteta za SPS. Naprotiv, mi smo srećni da su prihvaćeni ti amandmani i svakom ćemo znati da objasnimo pod kojim okolnostima su oni prihvaćeni. Dakle, oni su prihvaćeni dobrovoljno u prisustvu vlasti - to je čuvena rečenica od pre mnogo decenija, a veoma se dobro uklapa u celu ovu priču.
Dakle, gospodine potpredsedniče, povlačim amandman na član 2. koji sam podneo. Moja misija je u pogledu ovog amandmana završena. Ovo je istorijski amandman, dugo ću ga čuvati i ostaviti u nasleđe SPS-u kao metod političkog delovanja zato što zaista postoje zakoni kojima neke političke stranke koje vrše vlast pokušavaju da probude jedan broj birača koji inače ne glasaju ili da ih na izvestan način motivišu da glasaju upravo za njih jer se predstavljaju javnosti kao zaštitnici njihovih interesa na taj način što predlažu odgovarajuće zakone.
Želim takođe da kažem da će narodni poslanici SPS-a danas u potpuno konstruktivnoj atmosferi razgovarati o amandmanima, a dozvolite nam da u 11.30 zajedno sa našim drugom Milutinom Mrkonjićem predamo njegovu kandidaturu Republičkoj izbornoj komisiji i da krenemo u jedan veliki posao. Srbija zaslužuje takvog predsednika. Hvala lepo.

Gospodine Albijaniću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam na tu temu da govorim. Ako se dogovor poštuje, onda će ga poštovati i SPS i radićemo po amandmanima na način kako bismo učinili da omogućimo da se ovo završi, a ako ne, onda ne možemo da vam poklonimo to vreme. Molim da se u vezi sa tim dogovorimo.
Održan je sastanak kod potpredsednika Obradovića, prisustvovali su predstavnici svih stranaka. Ono što je gospodin Obradović ovde rekao manje-više odražavalo je stav prisutnih. Dakle, da podsetim, u toku je jedna sednica sa desetak tačaka dnevnog reda, predstoje amandmani na budžetski sistem, na besplatne akcije, puteve, na poreske zakone, takse itd.
Predstoji glasanje o budžetu, predstoje dve nove sednice, ako dobro razumemo šta se ovde dešava.
Dakle, jedna je o Kosovu i Metohiji, a druga je o setu zakona iz oblasti lokalne samouprave da bi, u skladu sa Ustavnim zakonom, odnosno u skladu sa Ustavom, mogli da se raspišu lokalni izbori.
Dakle, devet i po hiljada budžetskih korisnika - direktnih i indirektnih, očekuje budžet, lokalne samouprave i gradovi krše zakone, usvajaju budžet pre nego što je usvojen republički budžet. Nekoliko miliona građana očekuje da im budu servisirane razne potrebe na osnovu odluke, odnosno glasanja o budžetu.
Nalazimo se na samom početku izborne kampanje. Nalazimo se na samom kraju rada u parlamentu za 2007. godinu. Podsećam da 29. ističe rok redovnog zasedanja, koji je upravo u toku i ukoliko ne budu doneti zakoni koji su na dnevnom redu, kao da ih nismo ni raspravljali.
Dakle, samo molim da znamo o čemu govorimo, mi hoćemo da poštujemo dogovor, samo je važno da znamo kako to čine i drugi. Dakle, mi se nećemo javljati po Poslovniku do 15,00 časova u toku današnjeg dana. Ako amandmani budu raspravljani, javljaćemo se po amandmanima, da elementarno objasnimo njihovu suštinu, a ako ne, procenićemo kako ćemo se dalje ponašati.
Ne bih želeo da iko razume da jedino SPS poštuje dogovor kod potpredsednika Obradovića jutros. Znači, ako poštujemo dogovor, poštujemo dogovor, a ako ne, mi nismo stranka sa kojom bilo ko, na bilo koji način raspolaže. Samo molim da to bude čisto, dogovorili smo se da se gospodin Stević javi po Poslovniku i on se javio po Poslovniku, po temi koja je za nas prioritet i sada očekujemo da radimo po amandmanima. Ako to ne bude tako, konsultovaćemo se i videćemo kako će to dalje da izgleda zato što dalje ne bih mogao da preuzmem odgovornost u ime poslaničkog kluba SPS da, dakle, mirno sedimo dok ostali učesnici razgovaraju o temama koje su za njih interesantne. Uveravam vas da postoje veoma interesantne teme koje, takođe, možemo da raspravljamo. To je najkraće, ne pravimo nikakvu kavgu, probamo da ispoštujemo dogovor.
Ako to ne bude bilo moguće, onda svakako kršenje dogovora neće zavisiti od nas. Hvala vam.

Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, na član 16. u ime SPS-a podneo sam amandman koji glasi: „Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, Agencija dostavlja u ministarstvu nadležnom za poslove finansija, reprezentativnom sindikatu u subjektu privatizacije, u grani, odnosno delatnosti na nivou Republike, radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privatizacije na njihov zahtev, radi upoznavanja“. Veoma kratko.
SPS podržava zahteve sindikata, i Samostalnog sindikata Srbije, Nezavisnost i drugih, da se ceni u svakom međusobnom sporazumevanju i ugovaranju kada je u pitanju privatizacija reprezentativnost sindikata i da se legitimna borba sindikata, koja služi između ostalog da se garantuje radnicima minimum stečenih prava i prava koje priznaje sav civilizovan svet i pre svega onog seta prava koji garantuje MOR (Međunarodna organizacija rada), i želim da kažem da su naši sindikati, naša država potpisnici ovog akta i da je postupak privatizacije takav gde, već smo o tome govorili, najviše rizikuju sami radnici.
Zbog toga sam mislio da je važno da bude ovaj amandman prihvaćen, kao što bi bilo važno i da se manjinskim akcionarima koji su subjekti privatizacije dostave sve informacije iz postupka privatizacije, da oni budu upoznati i da znaju kakve su realne, pozitivne i negativne posledice eventualnog postupka privatizacije.
Pre neki dan ovde boravili su zaposleni iz privatizovanog preduzeća ''Ineks budućnost'' Požega i razumeo sam u razgovoru sa njima, prvo su tamo razdrobili sindikat, ima u tom malom jadnom kolektivu 5-6 sindikata, a onda ti sindikati nisu u stanju da prepoznaju osnovni interes zaposlenih, niti su bili u stanju da razumeju šta je ono što mogu da učine, a moram da kažem da im nikada niko nije ni pokazao nikakav ugovor o privatizaciji, niti su sami bili u prilici da dođu do određenih informacija.
Ovde je Agencija za privatizaciju, kojoj je država poverila ovaj važan i delikatan posao, ako bi se ovaj amandman prihvatio, obavezna da reprezentativnim sindikatima i manjinskim akcionarima, i u postupku privatizacije i tokom kasnijih konsultacija, da sva neophodna dokumenta na uvid da ljudi budu informisani, da im se ne bi događalo da im firma propadne.
A videćete posle toga, ima amandman gospodin Nikolić oko onog roka na koji se obavezuje novi vlasnik da servisira zarade, videćete da oni ni to nisu u stanju da razumeju i pre nego što se snađu i osvrnu, novi gazda im uglavnom ne uplaćuje zarade, kasnije se ugovor raskida, firma se vraća u prvobitno stanje, ali ovog puta je prodaje Akcijski fond, a ne Agencija itd. Dakle, oni nemaju u drugoj privatizaciji više nikakvu šansu.
Zato bi bilo važno da ovaj amandman bude prihvaćen i zato bi bilo važno da svi u Srbiji razumeju šta je u stvari ovaj postupak i šta reprezentativni sindikati treba da dobiju na uvid kada se privatizacija završi, a kakva je njihova funkcija dok je predprivatizacioni postupak u toku, kako se ne bi dešavalo da praktično niko ne zastupa interese zaposlenih, a to se manje-više najčešće dešava u Srbiji.
Dakle, ispunjavam obećanje, neću više da govorim na ovu temu. Vas pozivam da u danu za glasanje, ako ga dočekamo, podržite ovaj amandman, zato što iza njega stoje sindikati koji predstavljaju najmanje milion radnika u Srbiji i verujem i svi oni koji dobro razumeju šta se dešava zaposlenima u toku privatizacije, zato što od ovoga niko ne može da ima u državi štetu, a zaposleni radnici mogu da imaju veliku korist. To je bila osnovna ideja kod ovog amandmana i mi vas molimo da to prihvatite.
Pošto je jutros ovde neoficijelno pomenut gospodin Mrkonjić, on se sada nalazi kod radnika Kolubare u Lazarevcu i nema ih tamo četiri-pet, nego ih ima mnogo više. Za nas je važno da ukažemo na nekoliko pitanja, zato što je iz Kolubare krenulo jedno veliko obećanje kada demokratska vlast u Srbiji dođe kako će se odnositi prema radnicima, sada sa distance od evo sedam-osam godina radnici Kolubare mogu i sami da analiziraju kako stvari funkcionišu.
Naš drug Milutin Mrkonjić je sada sa radnicima i tokom kampanje će takođe biti sa radnicima.

Kolega Milisav Petronijević, dame i gospodo, govoreći o jednom amandmanu, objasnio je svoj amandman, samo u nekoliko rečenica.
Smatramo, kao i reprezentativni sindikati, a reprezentativnost se utvrđuje na jedini mogući način - brojem pristupnica koje zaposleni radnici u raznim kolektivima potpisuju i prihvataju program određenog sindikata i na osnovu toga se utvrđuje reprezentativnost.
Samostalni sindikat Srbije ima 600 hiljada takvih pristupnica. Postoje drugi sindikati koji su reprezentativni, ali ni iz daleka svi zajedno ne predstavljaju sindikalnu snagu po broju pristupnica kao Samostalni sindikat.
Dakle, amandman gospodina Milisava Petronijevića koji je podneo u ime SPS, polemiše u stvari sa Agencijom za privatizaciju i sa Vladom sada u konkretnom slučaju, koja kolektivno ugovaranje ili kolektivni ugovor koji je već ranije postignut u firmama koje se privatizuju, sada novi vlasnici privatizovanih preduzeća zamenjuju pravilnikom o radu.
Kolektivno ugovaranje je tekovina sindikalne borbe i pridržavaju ga se gotovo sve zemlje u Evropi koje imaju u svojim skupštinama ili u svojim vladama socijaldemokrate ili stranke koje su blizu te političke provenijencije.
Ovde u našoj skupštini postoje stranke koje vrše vlast i koje su izričito u programu insistirale na ovim rešenjima. Dakle, imate socijaldemokratske, imate liberalne, koje su sa stanovišta odnosa prema pravima manjinskih grupa, nacionalnim, ali i svim drugim liberalne, ali ne kao što vidimo u rešenjima koja se ovde predlažu u zakonima koji se veoma tiču zaposlenih radnika u Srbiji.
Dakle, mi bismo, kao stranka levice, insistirali na tome i insistiramo na tome da stranke koje vrše vlast pretoče svoj politički program koji se tiče ovog segmenta u zakonska rešenja. Kolektivni ugovor nema nikakvu konkurenciju ni u jednom drugom obliku ugovaranja između zaposlenih i poslodavaca.
Kao što znate, u Srbiji, dakle, postoje na granskom nivou, postoje i drugi kolektivni ugovori, postoje pojedinačni, u zavisnosti ko ga i sa kim potpisuje i pod kojim okolnostima i ko koga tu zastupa.
Dakle, amandman gospodina Milisava Petronijevića insistira na tome da firme koje idu u proces privatizacije, a koje su imale potpisan kolektivni ugovor i posle privatizacije, dakle, da bude osnažen taj kolektivni ugovor, makar u onom vremenskom periodu dok novi vlasnik ne izmiri svoje obaveze, jer je on kupio kapital i dok ne postane vlasnik imovine, a to je uvek neki postupak koji traje od godinu do nekoliko godina, u zavisnosti da li ga je kupio kao privatno lice ili ga je kupio kao vlasnik jednog ili više preduzeća. U tom smislu je ovaj amandman napisan.
Mi znamo, a zna i gospodin Petronijević, šta ovde piše u Zakonu o radu koji je za nas neprihvatljiv. Ovo je skretanje pažnje na jedan važan segment, na korpus radničkih prava. Radnici, po definiciji, manje-više u Srbiji i za sindikalne lidere u svojim firmama, a i uglavnom i za sindikalne vođe, čast izuzecima, uglavnom biraju ljude koje viđam na promotivnim skupovima desničarskih stranaka. Mogu u Čačku da napišem knjigu o tome.
Dakle, nije moguće da se vi, kao ultradesničar u Čačku, koji vodite, recimo, odbor metalaca u Čačku, koji ima potpuno drugačiji koncept o svemu tome, nije moguće da se vi zalažete za prava radnika reznog alata, gde on inače radi, ili neki drugi u "Slobodi", svejedno, kada on usvaja politički koncept koji je potpuno suprotan njegovoj sindikalnoj borbi.
Dakle, ne verujem u tu vrstu šizofrenije, to uopšte nije moguće. Radnici bi bili u obavezi i sami da veoma vode računa kada pristupaju jednom sindikatu, kada potpisuju tu pristupnicu i kada biraju svoje lidere, da dobro znaju šta je njihov stvarni potencijal, ne politički, već socijalni, jer oni ovde treba da se bave tim pitanjima i da li su oni, kao aktivisti ultradesnih stranaka, u mogućnosti da zastupaju njihove interese na najbolji mogući način.
Dakle, to je stvar sa kojom mi ovde polemišemo, naravno, zaposleni takođe imaju odgovornost za ovo, zato što veoma često i mi se ovde srećemo, čast izuzecima, sa sindikalnim rukovodiocima koji ništa ne razumeju u ovoj oblasti i koji veruju da je moguće ovo što sada tvrdim da je nemoguće. Ali, to je proces.
U Evropi danas sve sindikalne centrale funkcionišu na drugačiji način, znači od potpornih fondova do kolektivnog ugovaranja, sve stvari su rešene tako da radnik precizno zna šta su njegove obaveze. Doduše, precizno su regulisane obaveze radnika prema poslodavcu.
To želim da kažem, da neko ne pomisli da na bilo koji način se zalažem da se mora plaćati nerad ili javašluk. Ne, naprotiv, svako mora da ispuni svoju obavezu i u tom smislu je ovaj amandman važan. Ova će država doći za nekoliko godina na poziciju da Zakon o radu ovo mora da promeni.
Kada biste pitali sve ove što su ostali bez posla i sve ove što su u privatizovanim firmama da li su glasali za programe jedne ili druge političke stranke, malo ko bi rekao da se zalagao za političke programe socijaldemokratske opcije ili opcije koja ide više ulevo. Uglavnom vrše vlast stranke koje imaju potpuno drugačiju viziju celog ovog segmenta.
Inače, razumem da je privatna svojina najefikasniji oblik svojine i to je najbolje moguće rešenje za vlasnike preduzeća, samo što je to najnepovoljnija moguća varijanta za zaposlene.
Između te dve stvari postoji velika sindikalna borba koja mora jedne da natera da rade po zakonu, a druge da rade po pravilima. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću. Nisam dobio reč pre roka, ali ćete vi svakako biti predsednik Srbije pre roka, nema tu problema.

Amandman na član 6. i amandman na 5a, koji je u ime Vlade samo potpisala uvažena koleginica Suzana Grubješić, ključna su tačka u izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Pošto nema ministra, obraćam se vama uvažene kolege i predsedniče Odbora za privatizaciju. Pošto mi vi možete odgovoriti, a uvažena gospođa i gospoda po Poslovniku to ne mogu, pa samo zbog toga se vama obraćam, pošto vi ovde zastupate vlast, a ja zastupam tranzicione gubitnike. Tranzicija je sinonim za bedu.
Dakle, razumem šta je bila intencija zakonodavca, da se preostala neprivatizovana preduzeća efikasnije privatizuju. To nije sporno. Pošto je već donet jedan nakaradni zakon, onda to razumem, ali da objasnim građanima Srbije, da probam da objasnim u čemu je ovde razlika, kao što je govorio kolega iz poslaničkog kluba SPS Milisav Petronijević.
Kada se u kakvoj-takvoj normalnoj privatizaciji kupi firma, onaj ko je kupio ostaje, dok traje ugovorna faza, vlasnik kapitala, dok ne izmiri obaveze po ugovoru, a kada izmiri poslednju finansijsku obavezu iz ugovora postaje vlasnik imovine. Ako bi se prihvatio amandman, a prihvaćen je, Suzane Grubješić, onda mi ovde nemamo taj prostor, nego onaj ko kupi odmah postaje vlasnik imovine, pri čemu je otpust duga minsko polje u Srbiji za radnike, koji nemaju na osnovu takve pravne transakcije nikakvo pravo ni u jednom smislu, osim ovog koje država garantuje, a to znači na teret poreskih obveznika, a ne na teret kupca kapitala, odnosno imovine.
Zato je ovaj amandman krajnje problematičan, jer će na jednoj strani dati nalog određenim službama, kao što je Zavod za tržište rada, nekada se zvao drugačije, razumemo o čemu pričamo, dakle direktno budžetu da servisira socijalne potrebe desetina hiljada ljudi, a na drugoj strani onaj ko kupi kupiće nešto što apsolutno može da uknjiži istog dana i da to bude njegova imovina, da s tim postupa onako kako želi.
Inače, u postupku privatizacije postojale su razne lagodnosti koje su za mene neprihvatljive, a to je, recimo, ako kupite firmu kao privatno lice vama se garantuje da je možete kupiti na šest godina. Ako je kupite obveznicama stare devizne štednje, obezbeđujete diskont od 70 procenata.
Imam primer iz privatizovanog preduzeća "Ineks budućnost" Požega, gde je, recimo, procenjena vrednost kapitala manja od jednomesečne kirije zakupa koji ostvaruje novi vlasnik koji je to kupio na šest godina, po diskontu od 70 posto. Ovo je đavolji posao, ovo nisu čista posla. Dakle, nije moguće da se na taj način tretira zajedničko nacionalno bogatstvo, neću reći društveno, jer su neki od vas na to veoma osetljivi, ali objektivno smo ušli u probleme iz kojih je jako teško izaći.
Dakle, kao što u stečaju postoji ova ista opasnost o kojoj sada govorim, vi sada prihvatanjem amandmana Suzane Grubješić 5a, praktično širite prostor da neko ko želi da postane vlasnik jedne takve firme, više nema nikakvu obavezu prema radnicima. To je lako. Zato i jesu radnici najveća žrtva Zakona o privatizaciji, za koji SPS nikada ni u jednoj formi nije glasala, ni za osnovni zakon, ni za izmene i dopune koje su već nekoliko puta bile na dnevnom redu.
Zato što je Zakonom o privatizaciji praktično omogućeno jednom broju ljudi da potpuno maglovitim parama, mi ne znamo odakle su one došle, vi sada predlažete kod ove izmene i dopune da se kaže da ne mogu crne pare da uđu u privatizaciju, ali su do sada ušle i crne, i sive i krvave.
Hoćete li da vas podsećam koje su krvave pare ušle u privatizaciju do sada? Koje su to pare? To su pare iz trgovine ljudima, narkoticima, to su pare iz otmica, to su krvave pare. Dabogda im preselo, svakome od njih koji je na taj način kupio imovinu i narodnu muku. Sada mi donosimo pet godina posle usvajanja osnovnog zakona, donosimo izmene i dopune da ne mogu pare koje nisu čiste da učestvuju u procesu privatizacije. Nije nego. Napisao sam na margini ovog vašeg Predloga zakona - kasno je, i stavio sam tri znaka uzvika i čuđenja, što bi rekao onaj iz čuvene TV serije.
To više ništa ne znači. Srbija je postala vlasništvo takvih koji su takvim parama to kupili. Treba li da podsećam kakvi su to odnosi. Ima časnih ljudi koji su časno kupili firme i časno vode posao danas u Srbiji, i njima svaka čast, njima skidamo kapu, ali najveći deo toga, nažalost, funkcioniše tako da su ljudi potpuno obespravljeni, da su prestrašeni.
Pitam vas, uvažena gospodo, koliko ima sindikalnih organizacija u novokupljenim privatizovanim preduzećima? Ne sme niko da osnuje nijedan sindikat, inače neće da osvane više tamo, a ovi koji su imali već sindikalne organizacije, oni se praktično svode na puki servis gazde. To je sindikat danas u privatizovanim preduzećima u Srbiji. Dakle, sindikalna borba traje onoliko decenija i vekova u svetu i ima crvenu boju zato što je, kao i Prvi maj, plaćena krvlju. Dakle, pravo da ljudi rade osam sati, da imaju druge potrebe, isposlovano je krvlju radnika i zaposlenih.
Dobio sam pismo Petra Perišića iz Donje Trepče kod Čačka. Pa kaže, gospodine Baraliću, penzije u Srbiji su male, zato što jedna konkretna firma u Čačku, dok ne proverim, neću reći kako se zove, svojim radnicima, inače jedna od najboljih privatnih firmi u Čačku, isplaćuje zagarantovanu platu, pa na ruke onoliko, pa ono onoliko, pa ovo onoliko, pa oni su tamo sada zadovoljni.
Samo vam kažem, gospodine Baraliću, iz toga bi trebalo, kada bi se plaćali porezi i ono drugo što treba da se prime i penzije, da se uplati u Fond obrazovanja, u Fond socijalne i zdravstvene zaštite, a oni to ne rade. Dakle, država na jednoj strani u bescenje prodaje nacionalno bogatstvo, a sa druge strane nema odgovarajući mehanizam da natera one koji dobro posluju, a ti evidentno dobro posluju, da ih natera da državi servisiraju svoje obaveze. Kako će onda da se napuni budžet?
Uvažene dame i gospodo, u junu 2007. godine, po proceni Ministarstva finansija, naplata PDV-a je bila ispod 55%, da znate. Kud to idu te pare? Ovamo da se preko Kajmanskih ostrva vrati, pa da neko kupi ove firme na osnovu amandmana 5a, da nema više nikakve obaveze prema radnicima, da on kupi imovinu i da s njom raspolaže.
Sinoć sam pričao o Berberskoj zadruzi Beograd. Pogledajte, to je urađeno pre dve godine, probajte da se očešljate ili podšišate u jednom od tih lokala koji su nekada bili berberska zadruga. Ne, sve su kockarnice. Gde su ti ljudi? Nema ih više. Pogledajte kako je privatizovan Putnik, pogledajte kako su drugi privatizovani.
Nemamo mi ovde ideološke naočare, da ne misli neko da mi sa tog aspekta ovde govorimo. Mi govorimo sa aspekta realnog stanja u procesu privatizacije u Srbiji, koje je katastrofalno. Ugovori koji su raskinuti, raskinuti su jedva, a moglo ih je biti još onoliko raskinutih, zato što praktično niko ne ispunjava nikakve ugovorne obaveze.
Ovde smo deset puta pominjali Magnohrom, primali smo, gospodin Petronijević i ja u ime SPS, šest ili sedam sindikata Magnohroma, i kada smo na tu temu razgovarali, rekli su nam odgovorni - ma ne, to će sve da bude u redu, ljudi će da izmire. Zašto je sada raskinut ugovor pre neki dan? Zato što je novi vlasnik isekao cele sisteme tehnološke i prodao svom DOO koji se bavi sekundarnim sirovinama po pet puta nižoj ceni nego što može da se proda na bilo kom drugom otpadu u Srbiji metal. To je privatizacija, Magnohrom. Kada se kaže Magnohrom, onda se zna šta je to tačno značilo.
Još jednom vas molim, treba prihvatiti amandman gospodina Arsića da se briše član 6 i ne treba glasati za izmene i dopune Zakona o privatizaciji, jer je već u njega inkorporiran član, odnosno amandman Suzane Grubješić, koji je u stvari amandman Vlade 5a, i to je jedini način da se spreči ovo o čemu govorimo, a u vezi je sa članom 19. osnovnog Zakona o privatizaciji. Mi ćemo pažljivo pratiti šta se ovde dešava i pažljivo ćemo pratiti ko će sada postajati vlasnici firmi u kojima će biti otpušten dug.
Molim vas, ovo je ključni momenat u privatizaciji u Srbiji, ključni momenat, zato što će ovde praktično sada svako ko ima obaveze finansijske koje su velike, ući u ovaj sistem i radnici će biti iz tih preduzeća tretirani kao i radnici iz preduzeća u stečaju.
Mi ćemo imati na državu ogroman socijalni pritisak, na budžet ogroman pritisak, a ovi koji krvavim parama kupuju, biće vlasnici nečega što mogu da prodaju i mogu da rade s tim šta hoće, ali nemaju nikakve obaveze prema radnicima.
Radnicima poručujem, izvinjenje i pohvale za ovo što mi pričamo mogu da pošalju u glasačku kutiju, zato što su glasali za desničarske stranke, a hoće levičarska rešenja, to nije moguće nigde u svetu. Jedna stranka kada osvoji vlast, ona svoj politički program pretače u zakone, to je ovaj zakon o privatizaciji, to je ovaj amandman 5a i to je ovo što se danas zove tranzicija. Hvala.

Ode gospodin ministar, a važan mi je svedok bio za ovo što ću da kažem. Gospodine Vujadinoviću, nikad više nemojte da uzimate privatizaciju ove tri cementare kao dobar primer zato što je uvaženi kolega sada, na ovoj sednici, na dnevnom redu, kod izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu prvi put uvrštena obaveza ovih lopova da državi plaćaju naknadu za mineralne sirovine koje su do sada dobijali gratis, po lopovskom ugovoru koji ste potpisali. To je prva stvar.
Druga stvar, cena cementa u Srbiji je danas skuplja nego u Francuskoj. Gospodine Vujadinoviću, to je isto kao da ste kupili pekaru, a neko vam dao gratis brašno pet godina i vi govorite o efikasnoj cementari. Kako imate obzira da to kažete pred građanima Srbije? Kako je moguće da zastupate takvu tezu?
"Lafarž" koristi majdan laporca u Nacionalnom parku Fruška Gora. Tri krivična dela čini to radeći, a država je do sada bila učesnik u tom zločinačkom poduhvatu. Kako ne razumete o čemu se ovde radi, a vi ste pošten čovek. Zar je moguće da su oni koji su kupili tri cementare i krečanu Jelen Do pet godina dobili pravo da državi ne plaćaju naknadu za korišćenje mineralnog faktora? Vi to dobro znate i zastupate danas njih ovde u jednom potpuno drugom svetlu.
Zašto je onda na dnevnom redu ove sednice izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu i zašto jedan član tretira ovo o čemu sada govorim? Zato što je gospodin Dinkić, izašao je, pre četiri godine rekao - država gubi 50 miliona evra godišnje zbog toga. To je rekao kao guverner Narodne banke, pa sam ga na to opomenuo kad je bio ministar finansija, pa šest puta do sada. Ove godine ste to uvrstili u izmenu i dopunu Zakona o budžetskom sistemu. Prodate mineralnu vodu "Knjaz Miloš", a on ne plaća nikome što iz utrobe zemlje crpi prirodno bogatstvo. Tako je lako da neko bude efikasan i da postigne efikasnost u privređivanju.
Ne govorim ovde o ideološkim razlikama. Govorim o faktičkom stanju, a faktičko stanje je da "Lafarž" koristi laporac iz majdana - Fruška Gora, a da pri tom nema koncesionog ugovora, da pri tom nema naknade za prirodni faktor i da pri tom to radi iz Nacionalnog parka Fruška Gora.
Šta još treba? Da kažemo - hvala što ste došli da nas opljačkate? Kad je kupio cementaru, kupio je samo rotacione peći, vozni park i stražarsku kućicu, ali nije kupio majdan laporca.
Ne pričamo mi ovde o ideološkim razlikama, nego pričamo o mogućnostima koje je neko dobio, da otpusti pola radnika, da tamo 500 njih kupi taksi, u Beočinu nikome ne treba taksi, da posle toga postanu socijalni slučajevi, da oni koji su tamo zaista sada primaju veće plate, a država gubi godišnje sto miliona evra.
To je suština. Mi o tome ovde polemišemo. Ne polemišemo o tome da li mi razumemo bilanse. Nisu oni bili nevidljivi tamo, nego je nevidljiva pozicija u koju oni uplaćuju naknadu za korišćenje laporca.

Zahvaljujem, gospodine Albijaniću, zahvaljujem kolegama koji su odustali od ovih namera u vezi sa Poslovnikom.
Kolega Milisav Petronijević je u ime SPS podneo amandman, i to sledeće sadržine - u članu 12. Predloga zakona kojim se menja postojeći član 25, u stavu 2, na kraju tačka se zamenjuje zapetom i dodaje se sledeći tekst: "imajući u vidu obezbeđivanje dela kapitala koji bi se preneo zaposlenima bez naknade u akcijama po osnovu radnog staža, kao i deo kapitala za privatizacioni registar".
Dozvolite, pre nego što obrazložim amandman, a veoma je vezano sa ovim amandmanom, da dam jedan komentar koji se vodio po prethodnom amandmanu, a veoma se tiče ovog amandmana. Prvo, ne definiše se monopolski položaj javnih preduzeća u Srbiji samo strukturom kapitala tih preduzeća. Čudim se da je uvaženi kolega iz DS, koji je ovde u četvorostrukoj ulozi, u ulozi narodnog poslanika vladajuće većine, kolumniste lista "Danas", ekonomskog analitičara i manekena firme "Ist point" gospodina Drakulića...