Gospođo predsednice, uvaženi ministre, uvažene koleginice i kolege poslanici, želim samo da iznesem stav i povodom ovog amandmana, a i drugih amandmana. Na set ovih zakona podneto je otprilike oko 60 amandmana i svaki amandman koji targetira konkretni član bilo kojeg zakona traži brisanje tog člana, sa identičnim copy - paste obrazloženjem da je konkretni zakon štetan za finansijske interese Srbije, da on vodi novom zaduženju itd.
Želim da iznesem stav, pre svega da verujem da nije namera kolega iz opozicije da opstruišu rad, odnosno da koriste istu onu argumentaciju koju su imali u načelnoj raspravi. Kroz ove amandmane podnosioci amandmana iz reda poslaničke grupe SRS i poslaničke grupe Napred Srbijo SNS iznose identičnu argumentaciju onoj koja je bila u načelnoj raspravi.
Prema tome, s obzirom da sednica Odbora čiji sam predsednik nije još zaključena, imali smo različita tumačenja i na Odboru da li ove amandmane valja odbaciti, odbiti ili oceniti kao pravno moguće, mi smo zauzeli stanovište da je većina amandmana pravno moguća i da se o njima može raspravljati, ali sam hteo sa vama, kolegama poslanicima, da podelim ovo mišljenje Odbora. Voleo bih da su podnosioci amandmana bili na Odboru. Imamo situaciju gde se u raspravi u pojedinostima ponovo iznosi načelni stav. Primera radi, apsurdnost situacije, traži se brisače člana 1. konkretnog zakona. Član 1. reguliše predmet, odnosno zakonsku materiju koja se dalje razrađuje ostalim članovima – bez predmeta zakona, zakon ne može da egzistira, ni predlog zakona.
Traži se brisanje poslednjeg člana, dakle člana zakona koji reguliše kada konkretni zakon stupa na snagu – osam dana ili narednog dana od objavljivanja u "Službenom glasniku RS".
Još jednom ponavljam, želim da verujem da kolege iz opozicije nemaju nameru da opstruišu rad parlamenta, odnosno da ponavljaju, da zloupotrebljavajući procesnu mogućnost podnošenja amandmana ponovo iznose identičnu argumentaciju koja je izneta u načelnoj raspravi. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Želim da kažem da je za mene bar fascinantna ova količina i mešavina patetike i demagogije, disperzovana na sve moguće teme ove sednice a i šire.

Pre svega, nije Vlada Republike Srbije, a ponajmanje ministar pravde, gospođa Malović, odbacila amandmane poslaničke grupe Napred Srbijo. Želim da kažem da ovaj Dom nije kozačka skupština nego Narodna skupština. Mora se poštovati procedura.

Procedura je dimenzija demokratije koja je njena suštinska dimenzija. Dakle, ako nema procedure, ako se ona ne poštuje, onda ne možemo govoriti ni o demokratiji, ni o zakonodavnom procesu koji je demokratičan. Procedura postoji i u skupštini stanara i u savetu mesne zajednice, a mora da postoji na prvom mestu u Narodnoj skupštini. To izgleda naprednjaci zaboravljaju, ponekad svesno, nesvesno, namerno ili nenamerno.

Dakle, pre svega, uvažena koleginice, morate da znate da imamo dve situacije kada se raspravlja o zakonima. Dakle, kada u proceduru uđe novi zakon, da tako kažem, koji uređuje neku oblast društvenog života, države itd, tada svaki poslanik može da interveniše amandmanom koji daje jedan širi obim sadržinski, normativno-formalno, širi obim izmena u odnosu na ono što piše u predlogu zakona koji najčešće podnosi Vlada.

Kada govorimo o izmenama i dopunama zakona, o navelacijama zakona, tada ni Snežana Malović, da tako kažem simbolično, odnosno Vlada ne može da podnese amandman na svoj predlog zakona ukoliko on ide iz gabarita onoga što je predloženo u tim izmenama, dakle, ukoliko je širi obim tih izmena. Prema tome, amandmani vaše poslaničke grupe Napred Srbijo su odbačene, sedam ili osam amandmana, uskoro će stići izveštaj, iz tog razloga.

Dakle, ne možemo ići na tu vrstu izmena koje iskaču iz okvira onoga što je predloženo zakonom. U koliko smatrate da određena oblast, pravna, društvena itd, treba da se reguliše, dopuni, vi imate legitimno pravo da podnesete vaš predlog za izmene i dopune određenog zakona.

Još jednom da kažem, procedura je suštinski segment demokratije i zakonodavnog procesa, to treba da znate, tako je i u Skupštini stanara i u Savetu mesne zajednice i u opštini i gradu, a na prvom mestu mora biti u Narodnoj Skupštini Republike Srbije.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolenice i kolege, neću da kažem da je Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji je donet 1995. godine, inoveliran 1996, 1997. i 2005. godine itd, nesaglasan sa našim najvišim pravnim aktom, ali on nije u duhu Ustava, postojeći Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, nije u duhu Ustava iz 2006. i nije komplementaran sa procesima koji su otvoreni i završeni u tranzicijskim društvima istočne Evrope, a da ne govorimo o zemljama zapadne Evrope.
Želim kao predsednik Zakonodavnog odbora da kažem da smo razmotrili Predlog zakona, ovog veoma važnog zakona, jednog od najvažnijih u ovom sazivu, a možda i u periodu od 2000. godine, koji donosimo, da smo razmotrili i Predlog zakona i amandmane koje je podnela Vlada na predlog ovog zakona. Njih ima ukupno 18.
Ocenili smo i da je Predlog zakona i da su amandmani dokumenta koja su usklađena sa pravnim sistemom i Ustavom, sa svojim ustavnim osnovama u članu 97. Ustava Republike Srbije.
Želim kao predsednik odbora samo da skrenem pažnju na odredbe Ustava koje govore o egzistiranju, kada govorimo o svojini, egzistenciji privatne, zadružne i javne svojine. Javna svojina je do sada bila obuhvaćena i živela je u jednom konceptu sveobuhvatne državne svojine, svemoguće državne svojine, odnosno pod jurisdikcijom, da tako kažem, Direkcije za državnu imovinu i gde smo imali situacije i gde imamo dan danas, o kojima je govorio potpredsednik Vlade, da za bilo kakvu intervenciju na lokalnom nivou mora da se traži saglasnost centrale, odnosno Direkcije za imovinu.
Ovim zakonom jasno razgraničavamo, definišemo javnu svojinu, razgraničavamo je na tri subjekta: javna svojina u svojini države, odnosno Republike Srbije, javna svojina u svojini AP i javna svojina u jedinici lokalne samouprave, odnosno opštine i gradova.
Nema funkcionalne decentralizacije, nema mogućnosti da se nadležnosti, koje smo Ustavom i mnogim zakonima kasnije donetim, realizuju, odnosno da opštine, gradovi i autonomne pokrajine te nadležnosti obavljaju ako nemaju svoju imovinu i ako nemaju odgovarajuća sredstva za implementaciju tih zakona, odnosno funkcionalizaciju određenih nadležnosti. On je harmonizovan u potpunosti sa Ustavom, sa relevatnim međunarodnim dokumentima i sa pravnim sistemima, odnosno rešenjima koja postoje u pravnim sistemima u razvijenim društvima.
Zato još jednom u svojstvu predsednika Zakonodavnog odbora pozivam sve narodne poslanike da u raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima raspravljamo o ovako važnom zakonu, kao što je Zakon o javnoj svojini, jer će on omogućiti brži ekonomski razvitak Republike Srbije i brži razvitak jedinica lokalne samouprave. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, uvaženi potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan izuzetno važan, veliki zakon, sistemski zakon, rekao bih jedan od deset najvažnijih zakona koji su usvojeni, odnosno doneti u ovom sazivu parlamenta.
Podsetiću da je javna svojina ustavna kategorija, prema Ustavu iz 2006. godine i ona je razrađena što ustavnim normama, ostalim ustavnim normama, što odredbama ovoga zakona. U našem pravnom poretku već dve decenije egzistira jedan anahroni, prevaziđeni nefunkcionalni oblik i shvatanje i poimanje oblika državne svojine, a takav jedan model, dakle temelj Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, zakona iz 1 995. godine, koji je noveliran 1996, 1997, 2005. godine itd.
Taj model, koji je prevaziđen, polazi od jedne koncepcije sveobuhvatne državne svojine jedne svemoguće države i svemoguće državne svojine koja eliminiše autonomne pokrajine i koja eliminiše lokalne samouprave.
Podsetiću vas i na načelo o javnoj svojini i ovu ustavnu normu o javnoj svojini, staviti u korelaciju sa ustavnom normom koja kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Ove dve norme su koherentne i svoje ishodište moraju imati u ovakvom zakonu o kojem danas raspravljamo.
Ukoliko bi ove norme ostale samo nominalno, samo deklarativno bez ovog zakona, imali bi jednu virtuelnu lokalnu samoupravu, virtuelnu decentralizaciju, virtuelni oblik autonomne pokrajine. Ovaj zakon u velikoj meri materijalizuje ovu ustavnu normu, kroz jednu dosledno normativno i funkcionalno razrađivanje instituta javne svojine. Dakle, nosioci javne svojine su država, Republika Srbija, pokrajina i jedinice lokalne samouprave. Predmet javne svojine su prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, dobra od opšteg interesa, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomna pokrajina, organi i organizacije autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i druge stvari predviđene ovim zakonom, a to su prvenstveno komercijalne stvari.
Želim da istaknem nešto o čemu danas nije bilo mnogo govora, a tiče se rešenja koje je dato u predlogu ovog zakona, a to je da se ulaganje u kapital tretira kao raspolaganje, što do sada nije bio slučaj i što je bila jedna veoma velika prepreka raspolaganju sredstvima, kada država, sada i autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, ulaže sredstva u javnoj svojini u kapital javnih preduzeća i društava kapitala osnovanih od tih nosioca javne svojine. Pravo korišćenja, koje je ranije bilo dominantno, ostaće u portfelju, da tako kažem ustanova, mesnih zajednica i gradskih opština, a potpuno se taj pravni identitet eliminiše u odnosu na jedinicu lokalne samouprave, dakle opština i gradova i AP Vojvodine.
Zakonom koji je pred nama data je mogućnost da i gradske opštine mogu da budu nosioci prava javne svojine, ukoliko je to predviđeno statutom grada. Ovo smatram jednim od važnih dometa ovog zakona u pogledu decentralizacije državne vlasti i uopšte decentralizacije.
Ono o čemu je takođe manje rečeno, a mislim da ste vi to u uvodnom izlaganju izneli, gospodine potpredsedniče, jeste da su od ulaganja u kapital izuzete stvari, navedeno je to u zakonu, to su prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, dobra od opšteg interesa, mreže, a mreže su jedna posebna kategorija dobara od opšteg interesa koja do sada nije bila specificirana i one ostaju u javnoj svojini.
Važno je reći da su mreže definisane kao stvari koje služe za protok energije, protok materija i saglasno su definisane prema evropskim standardima, a pre svega se misli na komunalne mreže, vodovod, kanalizaciju, gasne mreže, a na nekom globalnom planu su to prenosna elektro mreža, distributivna elektro mreža, gasovodi, magistralni naftovodi itd.
Kada su u pitanju dobra u opštoj upotrebi, želim da kažem da su dobra u opštoj upotrebi na izvestan način odvojena od dobara od opšteg interesa, pre svega zbog usaglašavanja sa Ustavom i zbog činjenice da deo dobara u opštoj upotrebi, praktično i samim zakonom i ostalim odredbama prenosimo na svojinu AP Vojvodine, puteve drugog reda, kao i imovinu, o kojoj ću kasnije pričati, a ulice, trgovi, parkovi, opštinski putevi, nekategorisani putevi, to prenosima jedinicama lokalne samouprave. Ovo je veliki napredak i veliki korak učinjen ovim zakonom.
Po meni je još važno reći da Republika Srbija zadržava eks lege upis na prirodnim bogatstvima, na onim sredstvima u opštoj upotrebi koja nisu preneta na pokrajine i na jedinice lokalne samouprave, kao i na dobrima od opšteg interesa.
AP Vojvodina, jedinica lokalne samouprave, po principu korišćenja, njima se prenose sredstva, odnosno nepokretne i pokretne stvari koje služe za obavljanje delatnosti organa i organizacija pokrajine i jedinica lokalne samouprave, zatim, onih koji koriste ustanove osnovane od pokrajine i ovih jedinica i dati su određeni specifikumi, što je, kao što komunalne mreže prelaze u javnu svojinu, i jedinice lokalne samouprave.
Želim da kažem da je ovaj zakon harmonizovan u velikoj meri sa rešenjima u Zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Kada govorimo o sredstvima koja koriste javna preduzeća koja je osnovala AP Vojvodina, to je ono što je dobro i pozitivno rešeno amandmanima koje je Vlada podnela u toku današnjeg dana, juče utvrdila, a danas dostavila Narodnoj skupštini.
Podsetiću da su državni putevi drugog reda putevi koji povezuju region i mesta između regiona. To je veoma važno za AP Vojvodinu. Kanalska mreža u Vojvodini vlasništvo je AP Vojvodina, ukoliko ne predstavlja i plovne puteve.
Nepokretnosti koje su, prema Ustavu Republike Srbije, a shodno ustavnoj odredbi o sredstvima budžeta AP Vojvodina, koje su građene tim sredstvima, a koje su finansirane neposredno od strane Fonda za kapitalna ulaganja, to je važno da znaju naši građani, prelaze ovim zakonom u vlasništvu AP Vojvodine.
I što se tiče AP Vojvodine pod četiri, objekti koji su nekada bili na raspolaganja AP Vojvodini ustanovama koje je osnovala u bivšim republikama ili su eventualno sada upisani. Dakle, to je ono što takođe ovim zakonom prelazi u vlasništvo AP Vojvodine.Ovde je još važno reći da postoji mogućnost, data ovim zakonom da nosioci javne svojine vrše prenos svojine sa jednih subjekata na druge, dakle, pravo javne svojine u prometu i to je regulisano amandmanom koji je podnela Vlada. Dakle, taj prenos može biti teretan ili bezteretan, odnosno uz naknadu ili bez naknade.
Što se tiče upisa u javne knjige važno je reći da država koja inače i sada vlasnik upisuje se "ekslege" a ostali nosioci upisuju se tzv. konstatituvnim upisom. Zahtev se javnim registrima podnose na upis i tu su po meni ovi rokovi za upis određen na jedan nacionalan i celishodan način i predviđena je situacija da ukoliko nosioci javne svojine ne podnesu zahtev za upis nakon deset godina, ta imovina prelazi u državnu svojinu, odnosno u svojinu Republike Srbije.
Želim da kažem, da smo mi ovim zakonom krenuli jednim velikim korakom u decentralizaciju državne vlasti, rešavanjem instituta javne svojine na prvom mestu, ali smo otvorili i pitanje i u velikoj meri rešili i status javnih preduzeća, tako što smo predvideli da u svojini janih preduzeća čiji su osnivači AP Vojvodina odnosno jedinice lokalne samouprave, opštine i gradovi će postati titulari prava svojine na objektima i na zemljištu koje koriste. No, ono što je važno ovde reći, jeste da su često javno preduzeća bila kočničar u lokalnim samoupravama razvoja, odnosno kočničar potencijalnih investicija ulaganja.
Sada imamo jedno rešenje koje ću da ilustrujem na jednom primeru da ako lokalno vodovodno preduzeće poseduje objekat u kojem ima svoje poslovne prostorije, kancelarije itd, subjekat u kojem se čuvaju mašine koje služe funkciji delatnosti tog preduzeća, nije sporno da će to biti svojina tog javnog preduzeća. No, ako je to javno preduzeće, u konkretnom slučaju neki lokalni vodovod, smešteno i locirano na parceli koja je površine 10 hektara primera radi, to javno preduzeće neće moći da raspolaže tim građevinskim zemljištem, tom parcelom bez saglasnosti osnivača, odnosno bez saglasnosti Skupštine jedinica lokalne samouprave.
Dakle, ukoliko Skupština lokalne samouprave proceni i oceni celishodnim da je zemljište u funkciji obavljanja delatnosti tog lokalnog javnog preduzeća to zemljište će biti u svojini javnog preduzeća ukoliko oceni da je to u interesu razvoja lokalne sredine, privlačenje investicija skupštine lokalne samouprave će sada doneti drugačiju odluku i to zemljište nameniti za izgradnju i za investiranje. Želim da. kažem na kraju, da smo proces decentralizacije državne vlasti ovim zakonom veoma značajno normirali, ne možemo reći da je ovo epohalan zakon, parafraziraću na kraju Nila Amstronga koji je 1969. godine rekao da je nešto mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo. Rekao bih da je ovo mali korak za istinsku decentralizaciju, ali veliki korak za naše građane. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, uvažena gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, želim da napravim jednu digresiju i da pokušam da demistifikujem ovu priču o velikom broju predmeta pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Stvara se jedna percepcija u našoj stručnoj i široj javnosti, da samo građani Srbije traže zaštitu svojih prava pred ovim sudom. Naprotiv, nije tako. Ne postoje, sociološki rečeno, beskonfliktna društva, niti su zemlje članice EU takva društva gde je sve idealno i savršeno. Veliki broj predmeta o kojima raspravlja i odlučuje Evropski sud za ljudska prava u Strazburu dolaze iz zemalja članica EU, kao i iz zemalja članica Saveta Evrope, pa time i Srbije.
Dobro je što je praksa Evropskog suda za ljudska prava, između ostalog, bila jedna od polazišta prilikom definisanja pojedinih instituta koja su ugrađena u Zakonik o parničnom postupku, o kojem danas raspravljamo.
Teško je sada bez uvida u "Službeni glasnik" ili sajt Narodne skupštine napamet nabrojati koje smo sve zakone doneli u oblasti reforme pravosuđa. Reći ću samo nekoliko njih – Zakon o izvršenju i obezbeđenju, Zakon o advokaturi, Zakon o javnom beležništvu i čitav niz drugih procesnih i materijalno pravnih zakona amo u ovih tri i po godine, mi na predlog Vlade Republike Srbije, u ovoj skupštini raspravljali, menjali amandmanima, korigovali i na kraju doneli.
Završetak reforme pravosuđa je nezamisliv bez novog zakonika o krivičnom postupku i novog zakona o parničnom postupku. O tome je raspravljano i juče i danas, a raspravljaćemo i narednih dana po amandmanima.
Svi mi kao narodni poslanici moramo shvatiti i shvatamo značaj ovog zakona, bez obzira koliko se možda on čini široj javnosti, po nekom političkom smislu, nezanimljiv ili uže stručan ili suvoparan procesni zakon, kao što je Zakon o parničnom postupku, koji je najvažniji alat, oruđe kojim sud upravlja parnicom i kojim stranke koriste svoja materijalna prava, individualna prava stranaka, bilo da je u pitanju tuženi, bilo da je u pitanju tužilac, odnosno njihovi punomoćnici.
Notorna je istina da je u značajnoj meri neefikasnost naših sudova, između ostalog, posledica sistema Zakona o parničnom postupku, uopšte te materije i jednog pravnog poretka u kojem mi živimo već možda 50-60 godina, sa izvesnim izmenama. Zbog toga mislim da je ovo pravi trenutak da zaokružimo i ovaj segment reforme pravosudnog sistema, donošenjem ovog zakona.
Nije tačno ovo što je jedan od uvaženih kolega koji je govorio pre mene rekao, da mi ovde inkorporiramo i veštački lepimo neka rešenja iz anglosaksonskog prava u naš pravni sistem koji je kontinentalan. Na tlu kontinentalne Evrope ne postoji taj u tradicionalnom smislu rečeno kontinentalni pravni sistem, već je on mešavina i rešenja iz anglosaksonskog prava i ono što je ovde ugrađeno u ovaj zakon kroz pojedine procesne institute iz anglosaksonskog sistema upravo omogućava veću efikasnost u radu parničnih sudova, odnosno građansko-pravnim predmetima.
Ono što je važno, a tiče se načela na kojima počiva ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, jeste da ta načela više nisu samo deklarativna, normativna, kao što smo to imali u prethodnom, odnosno sada važećem zakonu, ta načela su zaista razrađena u kasnijim poglavljima ovog zakona, u odredbama o posebnim postupcima, u odredbama o redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Pre svega, načelo dispozicije je dosledno afirmisano i sprovedeno kroz mogućnost poravnanja stranaka u toku celog postupka sve do pravosnažnosti sudske odluke, kao što je uostalom i pravo tužioca da povuče tužbu takođe do pravosnažnosti odluke.
Inkvizitorsko, odnosno tzv. inkvizitorsko, odnosno istražno načelo, kako je bilo do sada u parnici, zamenjeno je načelom, povećanim načelom inicijative stranaka i načelom kontradiktornosti postupka. Sud će da uzima u obzir, da raspravlja i uzima u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile, što je po meni sasvim logično i opravdano, jer parnični postupak služi da se primeni građansko materijalno pravo iz različitih oblasti, na prvom mestu iz Zakona o obligacijama, a naravno i svih drugih zakona. Zbog toga je tu inicijativa stranaka, njihova dispozicija presudna i one raspolažu svojim tužbenim zahtevom. I aktor i reos i tužilac i tuženi raspolažu svojim tužbenim zahtevom, odnosno tuženi raspolaže svojim stavom, svojom procesno-pravnom pozicijom i korpusom svojim prava. Tu ne treba sud da eksoficijo provodi one dokazne radnje, da utvrđuje činjenice koje stranke nisu predložile, sem u izuzetnim slučajevima kao što je i normirano u ovom zakonu.
Suđenje u razumnom roku, o tome pričamo mnogo u toku ove tri godine od kada raspravljamo i kada smo raspravljali o mnogim zakonima i kada smo raspravljali o odlukama Evropskog suda za ljudska prava, koji je u ne malom broju slučajeva odlučio i presudio da u pojedinim slučajevima sudovi u Republici Srbiji nisu sudili u razumnom roku i time prekršili jedno od elementarnih prava na kojima počiva evropsko društvo.
Kako realizovati načelo suđenja u razumnom roku? Opet ponavljam, ovo jeste načelo, ali nije ostalo na nivou načela, nego je razrađeno kroz odredbe koje su date u ovom zakoniku, da već na početku parničnog postupka sud zajedno sa parničnim strankama je dužan da odredi vremenski okvir za preduzimanje parničnih radnji i time se odgovornost za ostvarenje suđenja u razumnom roku ravnomerno raspoređuje i na sud, ali na prvom mestu na parnične stranke, na tužioca i tuženog.
Načelo bonafide, dovoljno poznato, naročito kolegama koji sede sada u ovoj sali koji su mahom po vokaciji pravnici, i niz čitavih drugih novina daju ovom zakonu, da kažem, atribut jednog propisa koji će, pre svega, omogućiti efikasnu i brzu zaštitu individualnih prava građana, kao fizičkih lica ili privrednih subjekata i drugih oblika pravnih lica koji zaštitu svojih prava ostvaruju pred sudom. Novina je, dakle, i utvrđivanje posebne mesne nadležnosti u sporovima za zaštitu prava potrošača prema prebivalištu potrošača.
Što se tiče načela zbornosti, ono i dalje postoji, ali opet u okviru dispozicije stranaka, odnosno mogućnosti stranke da zahteva da u sporovima sudi veće, a ne sudija pojedinac koji će, i ja to pozdravljam, gospođo ministarka, pozdravljam ovo rešenje da u najvećem broju predmeta u prvom stepenu sudi sudija pojedinac. To doprinosi i brzini i efikasnosti samog parničnog postupka.
Ono o čemu smo raspravljali u tom nekom prethodnom postupku kada je ovaj zakon bio u fazi javne rasprave, izrade nacrta i o čemu je raspravljano u advokatskim komorama, a razgovarali smo o tome i sa predstavnicima vašeg ministarstva, je bila dilema oko definicije i pozicije punomoćnika parničnih stranaka. Bilo je više varijanti, bilo je više predloga, a po meni bi najgora varijanta bila da je ostalo kako je bilo u dosadašnjem zakonu, odnosno sada još uvek važećem Zakonu o parničnom postupku, da stranka može sama da postupa pred sudom, da nema punomoćnika, da je zastupa advokat i da je zastupa bilo koje poslovno sposobno i punoletno fizičko lice. Mislim da je to najgore rešenje u ovoj oblasti, tj. bi bilo da je tako ostalo.
Sada imamo situaciju da stranku može da zastupa isključivo advokat. Ne radi se, dakle, ovde o potenciranju i isticanju jedne notorne činjenice da kada stranku zastupa advokat da postupak ide brže, da je jeftinije i za stranke, da je jeftinije i za budžet, da je jeftinije i za državu, za poreske obveznike, radi se i o doslednoj primeni načela dostupnosti pravde i načela pravičnog suđenja, jer onaj koga zastupa stručno lice sigurno će svoja individualna prava lakše i brže ostvariti nego kada ga zastupa kvalifikovano i stručno lice, nego neko ko je pravni laik.
Dakle, suđenje u razumnom roku, da se samo još kratko vratim na ovaj segment, podrazumeva da su i sud i parnične stranke dužne da se pridržavaju utvrđenog vremenskog okvira, a odlaganje ročišta je predviđeno samo kao izuzetak. Odlaganje ročišta, to znaju kolege koje su ovoj materiji i po vokaciji, a i oni koji nisu znaju za to, da je odlaganje ročišta maltene bilo praksa i pravilo, a održavanje ročišta u nekim zadatim vremenskim intervalima, neću da kažem da je bilo izuzetak, ali jednostavno parnice koje su trajale po deset godina i više posledica su, između ostalog, i loših rešenja koja su egzistirala u ovim procesnim zakonima pre ovog zakona o kojem danas raspravljamo.
Takođe, efikasnost postupka i brzina rešavanja predmeta doprinose odredbama o dostavljanju pismena, odnosno ovaj deo nekome izgleda možda trivijalan, nezanimljiv, ali dostavljanje je vrlo značajna radnja u toku parničnog postupka i ona utiče na brzinu rešavanja spora. Ovakvim rešenjem sprečavaju se zloupotrebe, malverzacije od strane, na prvom mestu, tuženih u građanskim postupcima, u parnicama. Dakle, rešenje koje kaže da će sud uvidom u Agenciju za privredne registre, odnosno Registar privrednih subjekata utvrditi adresu pravnog lica, odnosno u evidenciju prebivališta fizičkog lica.
Ukoliko se to lice tamo ne nađe, sudski dostavljač će mu ostaviti obaveštenje da u roku od 30 dana dođe u sud i preuzme to pismeno. Kada prođe 30 dana, to lice se ne pojavi, pismeno se ističe na oglasnu tablu suda i time se smatra da je dostava izvršena. Dakle, dostavljanja pismena kao oblast, podoblast u ovoj materiji je efikasno rešeno.
Prejudicijalna pitanja takođe su bila, da kažem rešavanje prethodnih pravnih pitanja, odnosno prejudicijalnih pitanja, bila su problematična, diskutabilna i često kočnica nastavljanju postupka kada se nešto u toku parnice pojavi kao prethodno pitanje. Ovaj zakon daje dobro rešenje - da je Vrhovni kasacioni sud, koji je nadležan za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da odbije, da reši sporno pravno pitanje, ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta u postupcima koji se vode pred prvostepenim sudovima. Ovo je rešenje u skladu i na diskursu prakse Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Do sada je sud zastajao sa postupkom kada je ocenio da je to celishodno, dakle, vrlo arbitrarno i velika dispozicija ostavljena sudu da ceni celishodnost razloga za zastajanje u postupku. Sada se u postupku može zastati samo u slučajevima koji su to izričito propisani u ovom zakonu.
Čitav niz drugih odredbi koje se odnose na dokazni postupak, na dokazivanje, takođe su dobro rešene u kontekstu ovoga o čemu sam govorio, dakle, u kontekstu utvrđivanja vremenskog okvira za sprovođenje postupka.
Ovo bi bilo, otprilike, nešto što sam smatrao da je važno i primereno istaći u ovoj fazi rasprave, kao izuzetno dobra rešenja koja popravljaju čitav procesno-pravni sistem u građansko-pravnim sporovima, u parničnom postupku. Postoje neke teme koje smo danas otvorili i pojedine kolege i iz opozicije i parlamentarne većine. Smatram da zaista i mi, kao članovi Odbora za pravosuđe i kao poslanici, i vi, naravno, gospođo Malović, treba vrlo ozbiljno da razmotrimo sve amandmane koji su podneti. Kažem, otvorene su neke teme oko, primera radi, revizionog cenzusa, da li je to ta granica ili nije.
Otvorena je jedna tema, podneo sam amandman, neću ga sada obrazlagati detaljno, ali ću reći da se on odnosi na suđenje u privrednim sporovima u kojima je u članu 484. predviđeno da sud sudi isključivo na osnovu isprava. Postavljamo, dakle, na prvom mestu, kao ljudi iz pravne i pravničke struke, jedno pitanje – da li je ovo rešenje korektno? Mislim da nije. Postoji u privrednim sporovima i instituti rušljivih ugovora, gde se mora utvrditi postojanje zablude, pretnje i prinude. Postoji i smetanje državine, dokazivanje postojanja čitavog niza ugovora iz obligacija, itd. Ako sud bude sudio samo na osnovu isprava, nikada ove materijalno pravne institute neće moći, činjenice ovim materijalno pravnim institutima neće moći da utvrdi. Zato sam podneo amandman da sud u privrednim sporovima, po pravilu, ne isključivo, utvrđuje sporne činjenice na osnovu isprava.
Želim da kažem da su vanredni pravni lekovi uređeni na principima o kojima sam govorio i koji su već ugrađeni u načela ovog postupka, dakle, i redovni pravni lekovi i vanredni pravni lekovi, pri čemu mislim da bi valjalo razmisliti o eventualnoj korekciji rešenja koja su data za reviziju, odnosno ona oblast koja se tiče radnih sporova, da sa tog stanovišta razmotrimo da li je radni spor u svim segmentima, dakle i konstituisanja i postojanja i prestanka radnog odnosa, uvek podoban za izjavljivanje vanrednog pravnog leka revizije ili smo to "kopi-pejst" prepisivali iz svih prethodnih zakona.
Takođe, želim da istaknem, ako nisam u pravu, eventualno, vi me ispravite, gospođo Malović, procesna pozicija punomoćnika koji je advokat, koji zastupa parničnu stranku, bilo tužioca, bilo tuženog, bilo fizičko, bilo pravno lice, po meni nije jednaka sa pozicijom javnog pravobranioca i javnog tužioca koji izuzetno može da postupa, mada se retko u praksi dešava, ali pre svega mislim na javno pravobranilaštvo kao organ koji zastupa imovinske interese Republike Srbije ili javne pravobranioce koji zastupaju interese lokalnih samouprava, u onom delu gde ovaj predlog zakona normira, isto kao što je i raniji zakon normirao da se neuredan podnesak advokata, punomoćnika advokata odbacuje, dok se neuredan podnesak neuke stranke upućuje da neuka stranka ispravi, ali podnesak javnog pravobranioca, koji je neuredan, ne odbacuje se. Mislim da bi tu trebalo intervenisati ili raspraviti na sledećoj sednici Odbora za pravosuđe o ovoj situaciji. Smatram da su na neki način stranke stavljene u neravnopravan položaj. Dakle, stranka koju zastupa advokat, ako ima neuredan podnesak, taj podnesak se odbacuje, a podnesak javnog pravobranioca, koji je neuredan, ne odbacuje se nego se javnom pravobraniocu vraća maltene kao neukoj stranci. I advokat i javni pravobranilac su diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, imaju određen broj godina iskustva i mislim da bi tu trebalo naći neki balans, u smislu ravnopravnosti ovih lica koja učestvuju u postupku.
Želim još jednom da kažem da mi ovim zakonom zaokružujemo, u velikoj meri, reformu pravosudnog sistema, jedan kolosalan posao za ove tri i po godine, u kojem smo doneli čitav niz materijalno-pravnih propisa, procesno-pravnih propisa i u ovom periodu u kome se vrši, da kažem ovaj istorijski posao, a to je reforma sprskog pravosuđa. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Malović, dozvolite mi da kao predsednik Odbora za zakonodavstvo sublimirano dam izveštaj Odbora čiji sam predsednik. S obzirom, da  smatram da se radi o izuzetno važnom zakonu, rekao bih da se radi o jednom revolucionarnom zakonu koji će drastično da promeni pravni život u ovoj oblasti, dakle u krivičnom procesnom zakonodavstvu.
Zakon je ne samo utemeljen na Ustavu Republike Srbije, na relevantnim odredbama toga Ustava, već na važnim međunarodnim dokumentima, kao i na praksi Evropskog suda za ljudska prava. Ono što je takođe bitno ovde istaći, jeste da je podršku ovom zakonu dala i OEBS-ova kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava sa sedištem u Varšavi i da su u izradi ovog zakona učestvovali ne samo predstavnici Vlade Republike Srbije, već da je i stručna javnost bila vrlo intenzivno uključena u izradu nacrta odnosno predloga ovog zakona.
Želim da vas podsetim, kao poslanik i kao neko ko je po vokaciji pravnik, da član 3. Krivičnog zakonika opredeljuje osnov i granice za određivanje krivičnih dela i propisivanje krivičnih sankcija, a to su zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti, na prvom mestu ustavnih i drugih društvenih vrednosti i to je ono što je temelj krivičnog zakonodavstva u materijalno-pravnom smislu.
Zakonik o krivičnom postupku je procesni zakon sistemskog značaja. On predstavlja, praktično, oruđe ili alat ili ono kako ste vi u obrazloženju zakona naveli, procesno oružje u rukama tužilaštva i odbrane sa druge strane, kao stranaka u postupku, dakle, procesni instrumentarij za sprovođenje Krivičnog zakonika kao materijalnog prava.
Ono što je revolucionarno u ovom zakonu jesu, pre svega, njegova načela na kojima on počiva, a to su: načela na pravično suđenje, pravično i fer suđenje, načelo ekonomičnosti, načelo srazmernosti. Živeli smo u jednom krivično-procesnom ambijentu otprilike 50 godina, gde smo imali tzv. inkvizitorsko načelo, odnosno gde je sud koji vodi postupak rukovodio ne samo procesom nego i opredeljivao koji će se to dokazi izvesti, eks-ofis je odlučivao šta će se izvoditi.
Sada ulazimo na jedan potpuno drugačiji teren. Kao što je neko već primetio i na sednici Odbora za pravosuđe, imamo kombinaciju anglo-saksonskog prava, što ja pozdravljam, i kontinentalnog prava i onog što je dobra tradicija u srpskom zakonodavstvu.
Podsetiću da mnoge države iz tzv. kontinentalnog korpusa prava, kao što je Italija, Nemačka, takođe imaju tužilačku istragu inkorporiranu u svoje krivično-procesno zakonodavstvo i to je ono što je po meni jedna od ključnih novina u ovoj zakonskoj materiji. Dakle, uvođenje tužilačke istrage, odnosno vođenje, odnosno ključna uloga javnog tužioca u pokretanju istrage, istražnih radnji i svemu onome što smo do sad nazivali predkrivični postupak i faza istrage prelazi sa terena istražnog sudije na teren javnog tužioca.
Dakle, samostalan status javnih tužilaca obezbeđen je u velikoj meri suštinski ovim odredbama. Samostalan u smislu da na njega ne može niko imati uticaj, ali uz istovremeno načelo hijerarhije odnosno kontrole postupanja javnog tužioca od njemu neposredno nadređenog tužilaštva.
Takođe je važno istaći da je načelo kontradiktornosti postupka u ovom zakoniku sjajno dovedeno do kraja, odnosno do svih detalja i do svih sitnica, da tako kažem, tako što je teret dokazivanja optužbe ovoga puta na tužiocu, a dokazi se izvode na predlog stranaka, kao što ste vi to, uvažena gospođo ministarka, i rekli. Predmet dokazivanja predstavljaju činjenice koje čine obeležje krivičnog dela ili od kojih zavisi primena neke druge odredbe materijalnog zakona, dakle Krivičnog zakona, kao i činjenice od kojih zavisi primena odredbi krivičnog postupka.
Jedno od važnih pitanja koje želim takođe da naglasim u ovom svom kratkom izlaganju je da se ocena dokaza i utvrđivanje činjenica u vezi sa dokaznim materijalom reguliše članom 16. On kaže da se sudske odluke mogu zasnivati samo na dokazima koji po sebi, ili prema načinu pribavljanja, nisu u suprotnosti sa Ustavom, zakonima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Načelo "in dubio proreo", dakle, u slučaju sumnje, povoljnije za okrivljenog, koje smo imali samo nominalno u dosadašnjem našem pravnom poretku, ovde je posebno naglašeno i time indirektno obavezana država odnosno javni tužilac koji personifikuje državu da kada ulazi u krivični postupak, kada kolokvijalno rečeno otvara slučaj, ima solidan korpus dokaza za određivanje glavnog pretresa i osuđujuću presudu, čime se, dakle, smanjuju improvizacije, smanjuje neodgovornost, bilo javnog tužioca, bilo odbrane, a time smanjuje mogućnost manipulacija, postiže se efikasnost vođenja krivičnog postupka i imamo odličan balans između ovlašćenja javnog tužioca i, s druge strane, odbrane i prava okrivljenog.

Zahvaljujem gospođo predsednice, dakle, Zakonodavni odbor je na današnjoj sednici razmatrao Predlog deklaracije kao i podnete amandmane. Podsetiću uvaženog kolegu da se vodi jedinstven pretres na današnjoj sednici , s obzirom da se radi o predlogu akta koji nije zakon nego deklaracija. Na sednici odbora razmatrani su amandmani, dostavljeno je mišljenje Narodnoj skupštini, ova dva amandmana o kojima govori kolega Martinović nisu odbačeni, o njima nije iznet stav, nisu u izveštaju, ali o njima se dakle, raspravljamo i može se raspravljati na današnjoj sednici. Prema tome, kao u odnosu na ostale amandmane ukoliko predstavnik predlagača nađe da su oni celishodni, može da ih prihvati, matični odbor takođe i naravno narodni poslanici u plenumu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, potpredsedniče Skupštine, uvaženi gospodine Jankoviću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se danas nalazi veoma važan dokument – Predlog zaključaka o redovnom godišnjem izveštaju Zaštitnika građana za 2010. godinu. Naravno, sa ovim kompletnim izveštajem koji smo detaljno proučili, koji uz izvesne primedbe metodološkog karaktera, mi pozdravljamo kao jedan sveobuhvatan dokument o stanju ljudskih prava građana Republike Srbije.
Nema potrebe da ponavljamo i da govorimo o značaju institucije Zaštitnika građana. Ovaj institut postoji već 100 godina u nordijskim zemljama. On egzistira i u svim zemljama članicama EU, jer ne postoje bezkonfliktna društva i dok god je države i ljudskog društva, postojaće i kršenja ljudskih prava i potreba da se ta prava zaštite.
Zaštitnik građana je veoma važna institucija u Srbiji kao tranzicionom društvu, naročito u periodu od 2000. godine, kada je u fokusu i zakonodavna aktivnost i implementacije propisa i usklađivanje našeg zakonodavstva sa pravom EU i kada je pitanje ljudskih prava jedno od primarnih pitanja. Zaštitnik građana je ustavna kategorija i to nema potrebe da ponavljamo. U ostvarivanju i zaštiti ljudskih prava Zaštitnik građana je nesumnjivo jedna od najvažnijih institucija, ali, isto tako, drugi važan segment rada i nadležnosti ove institucije jeste kontrola rada državnih organa, organa državne uprave kao i organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja i onih organa koji su zaduženi da štite imovinska prava Republike Srbije.
Moja jedina primedba na ovaj izveštaj, možda više pitanje vama, gospodine Jankoviću, jeste da li je Zaštitnik građana kontrolisao u smislu zakonske definicije nadležnosti Zaštitnika prava građana rad organa koji su zaduženi da štite imovinska prava Republike Srbije, a to je Javno pravobranilaštvo? Svi mi kao poslanici svedoci smo da javna pravobranilaštva na lokalnim nivoima, na prvom mestu ne retko konzumirajući svoja neka procesna i materijalna prava ulaze u preduge sporove, ne rešavaju imovinsko-pravne sporove na jedan celishodniji način, putem poravnanja, dogovora sa protivnom stranom itd. i ispostavlja se da ti dugi procesi, koji su najčešće procesi pred sudovima, dosta koštaju poreske obveznike odnosno budžete lokalnih zajednica ili budžet Republike Srbije.
Moje kolege su do sada podrobno analizirale vaš izveštaj. U njemu vidimo da je jedan značajan broj pritužbi građana odbijen, odnosno da ne treba da polazimo od jedne apriorne dogme ili premise da je državna uprava uvek u krivu a da je građanin uvek u pravu. To je možda delimično posledica i činjenice da su nezavisna regulatorna tela ustanovljena unazad tek nekoliko godina i da sada, kao vaša institucija, rade punim kapacitetom i postoji dosta i nepoznavanja materije od strane građana odnosno stranaka koji se vama obraćaju tražeći zaštitu svojih prava.
Smatram da ne treba da upadnemo u jednu zamku koja će nas dovesti do konflikta, odnosno do preplitanja nadležnosti institucije Zaštitnika građana sa, recimo, institucijom Poverenika za zaštitu ravnopravnosti ili kakve druge institucije. Nedavno smo, vi se sećate, gospodine Jankoviću, imali sednicu Odbora za pravosuđe, pre jedno dva meseca i vođena je debata sa vama odnosno vašim kolegama, vašom institucijom i predstavnicima Visokog saveta sudstva oko toga da li Visoki savet sudstva predstavlja organ državne uprave ili je to organ sudske vlasti, ako sam ja dobro razumeo tu debatu. Mislim da je otprilike takva dilema postavljena. Hoću da kažem da Zaštitnik građana u punom kapacitetu i pravilno definiše ono što je zaštita prava građana u odnosu na organe državne uprave odnosno interaktivno obrnuto – državna uprava prema građanima, ali, opet kažem, ne smemo da upadnemo u zamku da se prepliću nadležnosti. Odnosno, moramo poštovati princip podele vlasti a naročito princip nezavisnosti rada sudske vlasti.
Dobra uprava, slažem se sa vašom preporukom apsolutno da pravo na dobru upravu treba inkorporirati kao jedno od ustavnih načela i to će sigurno u novelacijama Ustava biti, nadam se za godinu ili dve dana i zalagaćemo se za to da ovo bude jedno od temeljnih ljudskih prava – pravo na dobru upravu. Pravo na dobru upravu je standard koji postoji i koji egzistira u EU i koji nije jedna statična kategorija jednom za svagde definisana, ona se transformiše i razvija uopšte sa razvojem društvenih odnosa i sa stepenom zaštite ljudskih prava.
Možda u ovom izveštaju treba naglasiti jedan komparativni element vremenskog karaktera, da tako kažem. Stanje ljudskih prava u Republici Srbiji je na daleko višem nivou, daleko je veći kvalitet stanja ljudskih prava danas nego pre tri godine ili nego pre pet godina.
Kada kažemo dobra uprava, prva asocijacija jeste na šaltere u raznim državnim institucijama i jednu predstavu čehovljevskog ili kafkijanskog modela države gde građanin ponizno stoji pred šalterom a arogantni državni službenik, birokrata je tu bog za njega i od njega zavisi, od tog službenika, da li će se i kada on smilovati da građanin ostvari svoje pravo zbog kojeg je došao u tu instituciju. Mislim da to još uvek postoji u našem sistemu i da je velik broj pritužbi upravo vezan i za takve situacije. Primera radi, pozdravljam vašu ocenu da su kršena ljudska prava prilikom izdavanja ličnih karata, a mislim da je to bilo u nekoj policijskoj upravi u gradu Novom Sadu, ako se dobro sećam.
Dakle, konzumiranje ljudskih prava podrazumeva na prvom mestu standard dobre uprave, odnosno obavezu organa državne uprave, državnih organa, organa kojima su poverena javna ovlašćenja, da brzo i efikasno preduzimaju radnje i postupke u cilju ostvarivanja ljudskih, zakonskih i ustavnih prava građana.
Neko je od mojih prethodnika pomenuo da ovaj standard odnosa državne uprave i građanina, odnosno njegovih ljudskih prava je jedan od segmenata vašeg rada i u svakom slučaju to je nešto što neposredno utiče na promenu jednog celokupnog miljea u oblasti zaštite ljudskih prava, ali indirektno, što takođe želim da naglasim, jeste stvaranje jednog vrednosnog sistema, jednog opšteg društvenog ambijenta u kojem će se podrazumevati da državna uprava mora biti dobra i da taj standard mora biti ispoštovan.
Još uvek živimo u društvu koje delom robuje nekim tradicionalnim, kad kažem tradicionalnim, ne mora sve ono što je tradicionalno biti i pozitivno niti negativno apriori, ali živimo u društvu koje ima i stereotipe i predrasude prema određenim manjinskim grupama, bilo da su u pitanju nacionalne zajednice, bilo da su u pitanju osobe sa invaliditetom, bilo da su u pitanju bilo koje druge grupacije ili zajednice koje teže ostvaruje svoja ustavom zagarantovana prava.
U svakom slučaju vaš rad koji je sublimiran i sadržan u tom veoma obimnom Izveštaju, predstavlja jedan dobar i solidan pregled stanja ljudskih prava u Srbiji i vaših zalaganja i aktivnosti vas i vaših saradnika u instituciji koju vi personifikujete na ostvarivanju tih prava.
Želim da podsetim, da je upravo Narodna skupština na nedavnim nivelacijama Poslovnika otklonila jednu nedoumicu u pogledu odnosa Narodne skupštine i nezavisnih regulatornih tela, na prvom mestu Zaštitnika građana i mislim da smo time napravili jedan važan korak oko razrešenja te jedne dileme, rekao bih, oko jedne nejasne pravne norme.
Vaša zakonodavna inicijativa, takođe Ustavna kategorija, vi je konzumirate, relativno često, dakle, u svim onim oblastima i zakonima koji se tiču ljudskih prava i sloboda, to naravno pozdravljam.
Ne bih se samo složio u jednoj vašoj konstataciji u ovom izveštaju da Narodna skupština ili ne znam odbori, parafraziraću tu izjavu iz ovog izveštaja "neke vaše amandmane nije ni pogledala". Završen citat. Barem što se tiče mene i mog odbora, čiji sam ja predsednik i Odbora za pravosuđe čiji sam član, svaka vaša amandmanska inicijativa ili amandman ili inicijativa za podnošenje amandmana je vrlo analitički i detaljno razmatrana. Mnogi vaši amandmani su inkorporirani u ove tri godine u nazad u pojedina zakonska rešenja, kažem mnogi, ali ne i svi.
Jednostavno mi smo prilikom odlučivanja o tome kakav će zakon da se donese, u kojoj meri da se popravi, polazili od načela celishodnosti pojedinih rešenja. Evo gospodo, to ću na jednom primeru vrlo kratko, vi ste nedavno podneli inicijativu i amandman vezan za izmenu Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja. Na jednom vašem amandmanu insistirao sam u neformalnim razgovorima sa kolegama, koji se ticao prava dece, odnosno prava učenika u ustanovama, u školama i drugim ustanovama vaspitanja i obrazovanja, nisam baš bio srećan formulacijom koja je na kraju ostala u tom zakonu, da škola mora da povede disciplinski postupak itd. Vi ste bili protiv toga, ja lično sam bio takođe protiv takve formulacije, tako da smatram da to nije baš najsrećnije rešenje, kako je formulisano u tom zakonu.
Međutim, vaš drugi amandman bi se odnosio na položaj zaposlenih u disciplinskom postupku u školama i u vaspitnim ustanovama, smatrao sam da taj amandman upravo nije na liniji onoga što vi stalno promovišete, a to je zaštita ljudskih prava, vi ste predložili da rok zastarelosti vođenja disciplinskog postupka se poveća sa jedne godine na dve godine. Bio sam protiv toga, smatrajući da disciplinske povrede, dakle disciplinski prekršaj kao povreda pravnog poretka ne mogu imati jaču težinu, odnosno recimo u odnosu na prekršaj ili krivična dela, opšti rok zastarelosti za prekršajne godine je dve godine. Vi ste ovde predložili da i disciplinski postupak bude dve godine. Imali bi tada situaciju da neki bahati direktor iz ko zna kojih razloga ili nesavesni direktor koji vodi taj disciplinski postupak, dve godine uslovno rečeno maltretira nekog od zaposlenih i bio sam protiv toga.
Želim da kažem da je dobro što podnosite amandmane i dobro je da imamo dijalog ovde u Skupštini, u odborima ili na plenarnoj sednici, ali kažem niti je sveto pismo ono što mi kažemo niti je sveto pismo ono što vi kažete. Uglavnom, do najboljeg rešenja trudimo se da dođemo, podsetiću dakle i ovom rečenicu završiti, da je Fr Hajs, referent na Međunarodnoj organizaciji pre nekoliko meseci utvrdila da je stanje ljudskih prava u Republici Srbiji na znatno višem nivou u odnosu na period od pre godinu, dve, tri ili pet godina. Još jednom da kažem da ću glasati za predlog ovih zaključaka i za vaš Izveštaj koji ste podneli Narodnoj skupštini. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Marković, gospodine Sretenoviću sa saradnicima, juče i danas parlament raspravlja o veoma važnim temama. Važnim za implementaciju zakona kojima se regulišu položaj i nadležnosti regulacionih tela, nezavisnih regulacionih tela, ali ja bih rekao i veoma važnim opšte-društvenim pitanjima.
U tranzicionim društvima kao što je Srbija, pozicija, nadležnosti, položaj nezavisnih regulatornih tela je od neprocenjivog značaja, naročito u sistemu podele vlasti koje mi imamo u našem ustavno-pravnom sistemu, nezavisna regulatorna tela već slove, kolokvijalno rečeno, kao četvrta grana vlasti. Rekao bih da, uz izgradnju institucija, u izgradnji demokratskih institucija, pored tri grane javne vlasti i pored javnog mnjenja, odnosno medija i civilnog društva, najznačajniju ulogu svakako imaju nezavisna regulatorna tela. Bilo da je u pitanju oblast - kontrola javnih finansija koje sprovodi DRI, bilo da je u pitanju Agencija za sprečavanje sukoba interesa, odnosno Agencija za borbu protiv korupcije.
Što se tiče Agencije za borbu protiv korupcije i izveštaja koji je prezentiran matičnom odboru i predloga zaključaka koje je taj odbor uputio plenarnoj sednici, mogu da kažem da je izveštaj sveobuhvatan, da je dubinski, da analizira sve segmente rada ove institucije i ono što je važnije, on projektuje ciljeve i zadatke u narednom periodu.
Pored konkretnih aktivnosti koje su prezentovane u ovom izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije, smatram da je važnija ova sistemska aktivnost, dakle, aktivnost Agencije za borbu protiv korupcije, u smislu zakonodavne inicijative i u smislu kontrolne funkcije o kojoj je govorila i gospođa Marković, a u smislu strateških revizija, revizije strateških dokumenata, naročito strategije Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije, koja je u mnogim segmentima, kako smo čuli, anahrona, prevaziđena i koja se, definitivno, mora popravljati.
Pojedine kolege poslanici danas, da li iz neznanja, ili koristeći politički vokabular koji se graniči sa demagogijom, jednostavno brkaju i mešaju nadležnosti javne vlasti i nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije. Dakle, kada kažemo korupcija, prva asocijacija prosečnom građaninu jesu koruptivna krivična dela za koja nije nadležna, na prvom mestu, Agencija za borbu protiv korupcije, već nadležni državni organi, policija, Javno tužilaštvo i, naravno, pravosuđe kao nezavisna grana vlasti.
Napravili smo veliki korak zajedno sa vama, gospođo Marković, kada smo nedavno imali javnu raspravu i javno slušanje u ovom parlamentu o Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti. To je jedan sistemski zakon i sistemski propis koji u korenu omogućava da se korupcija svede na minimalnu meru u ovoj važnoj oblasti finansiranja političkih stranaka, i uopšte, finansiranje političkih aktivnosti.
Postoje još mnoge oblasti u kojima je Agencija za borbu protiv korupcije, da kažem, imala tu afirmativnu akciju. Danas ste pomenuli i pratili smo u toku izlaganja kolega poslanika, a videli smo i na sajtu Ustavnog suda Srbije odluku koja je doneta povodom vaše inicijative za osnovu ustavnosti pojedinih odredbi matičnog zakona.
Ono što je važno istaći, a tiče se odnosa parlamenta i vas koji predstavljate ove važne institucije, jeste da je vaša nezavisnost obezbeđena zakonom i sprovođenjem tog zakona. U početku smo imali problema. Kontaktirali smo, gospodin Sretenović se verovatno seća, i oko prostora, i oko statusa zaposlenih itd. Mogu da kažem da je u medijima tih prvih meseci nakon konstituisanja ovih institucija, bila jedna prava hajka na parlament, na Vladu, kako se nisu obezbedili uslovi za nesmetan i nezavisan rad ili DRI, i Agencije za borbu protiv korupcije. Jednostavno, bilo je potrebno neko vreme da se i tehnički, da tako kažem, uslovno rečeno, tehnički problemi reše.
Mislim da obe ove institucije danas funkcionišu u punom kapacitetu u pogledu ljudskih resursa, u pogledu strukture zaposlenih, njihove stručnosti itd. Pred nama je jedan zajednički posao donošenja veoma važnih zakona koji su nam bitni, ne samo zbog evropske agende, već i zbog restruktuiranja celokupnog društvenog sistema, a tiču se raznih oblasti.
Primera radi, navešću sistem javnog sektora, odnosno javnih preduzeća, velikih preduzeća na državnom nivou, tako i lokalnih preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave opština i gradova.
Danas me je ohrabrila i obradovala vest da će se direktori javnih preduzeća ubuduće birati na konkursima, a ne po podeli tih resora prema političkoj pripadnosti. Odnosno, ono što se u pežorativnom smislu koristi kao – plen političkih stranaka. Po meni je to takođe jedan važan korak napred protiv sistemske korupcije, sistemske političke korupcije.
Korupcija, etimološko značenje reči korupcija je iskvarenost, da podsetim. U prevodu korupcija znači iskvarenost jednog sistema. Znači, jednog nedovoljno uređenog sistema i mogućnost je zloupotreba, na prvom mestu, od strane predstavnika javne vlasti.
Jedno od važnih pitanja koje danas otvaramo jeste pitanje monoploa, odnosno zaštite konkurencije. Pred nama i pred ovim domom će, nadam se do kraja godine biti jedan novi zakon o zaštiti konkurencije. Mislim da je to nešto gde Agencija za borbu protiv korupcije može dosta toga da kaže, u smislu podnošenja amandmana i onog zajedničkog rada na izradi nacrta i predloga tog akta.
Ovi izveštaji koji su bili razmatrani na matičnim odborima i koje na plenumu danas razmatramo i DRI, i Agencija za borbu protiv korupcije, sveobuhvatne su. Mi treba da konstatujemo da su oni validni, da sadrže dovoljne parametre, indikatore i merila za rad ovih agencija do sada kao i ono što je u preporukama u tim izveštajima navedeno.
Naravno, ja ću sa svojim kolegama iz DS podržati predlog ovih zaključaka koji su nam dostavljeni. U svakom slučaju, naša poslanička grupa će uvek biti na raspolaganju nezavisnim regulatornim telima, barem u ovom segmentu koji se tiče rada parlamenta, a to je donošenje zakona, i kroz rad matičnih odbora. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvažena potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o privredi, ekonomiji, strukturiranju ekonomskog sektora, obično koristimo jednu floskulu, da država treba da stvori povoljan ambijent za privredne subjekte, za strana ulaganja, za domaće investitore. Po meni, tu bi uloga države otprilike trebalo da se iscrpi – u stvaranju ambijenta.
Upravo ovaj zakon, odnosno predlog ovog zakonskog projekta, zakona o privrednim društvima, jeste jedan od veoma važnih pravnih mehanizama da Republika Srbija stvori ambijent za kompetativnu i kompatibilnu privredu u našem društvu.
Podsetiću da je Zakon o privrednim društvima iz 2005. godine bio jedan suštinski, da ne kažem revolucionarni, pomak u odnosu na Zakon o preduzećima iz 1989. godine, koliko se sećam. On je u praksi, dakle Zakon o privrednim društvima iz 2005. godine, pokazao određene manjkavosti, određene nedorečenosti u pojedinim institutima, kako u pogledu regulisanja odnosa članova u zavisnosti od oblika organizovanja privrednih društava, bilo da su to komanditna društva, ortačka društva, društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva... mehanizam funkcionisanja, da kažem, interno i eksterno, privrednih subjekata sa spoljnim svetom. Dakle, mislim da ovaj zakon rešava sve ove probleme o kojima smo danas čuli u izlaganju ministra, odnosno predstavnika predlagača i u debati koja se danas vodila. Po meni, zakon o privrednim društvima koji je pred nama je zakon kojem ne treba mnogo niti dodati, niti oduzeti.
Takođe, u poslednje vreme sam imao kontakte sa ljudima iz Privredne komore, ljudima koji imaju komunikaciju sa Agencijom za privredne registre, ljudima iz pravosuđa, pravne i advokatske struke – imamo sve pohvale u odnosu na ovaj zakon od stručne javnosti.
Napraviću jednu malu digresiju. Kao što smo videli iz obrazloženja ministra Ćirića, razne fokus grupe i kompetentne i relevantne institucije su konsultovane prilikom izrade nacrta zakona; pošlo se od jedne sveobuhvatne analize pre nego što je urađen nacrt, a zatim i predlog koji je nama narodnim poslanicima dostavljen. Dakle, vršene su analize efekata postojećeg Zakona o privrednim društvima. To je notorno, ali dobro je da nam je dostavljena jedna statistika koja govori da u strukturi privrednih društava dominantnu ulogu ima oblik organizovanja koji se zove – društvo sa ograničenom odgovornošću. Trend od 2005. godine, odnosno 2006. godine, kada je praktično taj zakon počeo da se sprovodi, jeste trend rasta društava sa ograničenom odgovornošću u odnosu na ostale oblike organizovanja, odnosno na druge oblike društva lica, odnosno društva kapitala.
Zanimljiva je činjenica, i to je specifičnost naše privrede, da više od četvrtine privrednih društava u Srbiji čine društva u kojima nije bilo zaposlenih (bilo je društvo prijavljeno, registrovano, ali u njemu nije bilo zaposlenih), a nešto više od polovine privrednih društava je zapošljavalo od jednog do pet radnika. Prilično siva statistika dalje govori da se može uočiti da mikroprivredna društva, koja u skladu sa standardima EU zapošljavaju do deset radnika, čine skoro 87% svih privrednih društava. U njima je bilo zaposleno 15% od ukupnog broja radnika.
Drugi ključan problem, kada govorimo o analizi efekata postojećeg Zakona o privrednim društvima, ne o predlogu ovog zakona nego o postojećoj legislativi, jeste izrazita koncentracija vlasništva. To smo čuli u današnjoj raspravi i to je jedan od ciljeva ovog zakona, da se ovo pitanje strukturno i suštinski razreši.
Kada su u pitanju akcionarska društva, veliki broj društava ima mali broj akcionara. To je takođe jedan trend koji ne postoji ni u zemljama u okruženju, u ovim tranzicionim zemljama koje su završile tranzicione reforme, a pogotovo ne u zemljama stare demokratije, odnosno liberalnog kapitalizma na evropskom i američkom kontinentu.
Zvanična statistika kaže da 30% akcionarskih društava ima manje od pedeset akcionara, a nešto manje od 15% akcionarskih društava ima manje od sto akcionara. Ova dva podatka već dovoljno govore, sama po sebi, da je vlasnička struktura preduzeća izrazito koncentrisana, tako da je kumulativno učešće društava u kojima većinski vlasnik ima preko dve trećine učešća u akcijama 57%. Podsetiću da u 74% društava postoji vlasnik koji ima preko 50% vlasništva. Ovakva struktura akcionarskih društava je takođe jedan od strukturnih problema naše privrede.
Podsetiću da je (to je ova statistika o kojoj sam malopre govorio) najveće učešće oblika organizovanja društva kao društva sa ograničenom odgovornošću posledica, između ostalog, i činjenice da je najveći broj akcionarskih društava kod nas nastao u procesu privatizacije. S obzirom na to da se bavim advokaturom, poznato mi je jedno ili dva akcionarska društva koja nisu nastala iz privatizacije nego su formirana kao akcionarska društva.
Kažem, nemamo tu, kao što imaju ostale tržišne ekonomije, tradiciju, stogodišnju ili dvestagodišnju, gde je jedan proces evolucije, jedan sistemski razvojni proces dovodio do rešenja, već smo nakon napuštanja socijalističkog modela države i privrede morali ovakve stvari da regulišemo zakonom, dok je to u drugim zemljama bila stvar jednog sistemskog razvojnog procesa.
Treba reći da u korporativnom upravljanju, i uopšte u korporativnom pravu, upravni odbor predstavlja entitet, odnosno suštinsku vlast u društvu u bilo kom obliku – upravlja firmom, bira i smenjuje menadžment. Dok je u odnosu na pitanje dva ili jedan odbor, suštinski primenjeno drugo rešenje, gde je ostavljena društvima sloboda izbora.
Takođe, pitanje skupštine društva, odnosno njene nadležnosti koncipirano je šire nego što je to uobičajeno. Pored uobičajenih, izbor upravnog odbora, promena osnivačkog akta, odluka o emisiji akcija, tu su još i: izbor revizora, usvajanje novog finansijskog izveštaja, usvajanje svih finansijskih izveštaja, zarade direktora, članova upravnog odbora itd.
Treba istaći da su ugrađeni podsticaji za menadžment putem mogućnosti određivanja zarade menadžera, da je ovo pitanje deregulisano, tj. društvo može zarade menadžmenta za performanse društva uvoditi, dok je menadžment obavezan odredbama o fiducijarnosti na lojalno postupanje u interesu društva.
Ima jedna konstanta i jedan naš problem, a to je da se u većini naših privrednih subjekata, u većini društava, bez obzira na oblik organizovanja, uglavnom ne razume čemu služi svaki od postupaka nadzora i revizije. Tu nam statistika opet potvrđuje ovo što ja kažem – da, primera radi, prema istraživanjima međunarodne finansijske korporacije, nadzor nad realizacijom finansijskih i biznis-planova firmi u trećini slučajeva vrši upravni odbor, u 23% eksterni revizor, a u 12% slučajeva nadzorni odbor.
To su neki od segmenata kada se govori o analizi efekata zakona i ovom periodu od šest-sedam godina egzistiranja Zakona o privrednim društvima iz 2005. godine.
Mi smo kao društvo, kao parlament, takođe i izvršna vlast, odnosno Vlada, učinili dosta značajnih koraka u unapređenju postupka osnivanja i registracije društava, bitnih podataka koji se vode u registru. Napravili smo izuzetno dobar posao sa osnivanjem Agencije za privredne registre. Možemo se samo podsetiti situacije kada je registracija privrednih društava bila u nadležnosti trgovinskih odnosno privrednih sudova i koliko je to oduzimalo vremena, koliko je tu bilo kontradiktorne i različite sudske prakse, tako da je osnivanje Agencije za privredne registre, kao i njena efikasnost i ažurnost, a u nemalom broju slučajeva i tumačenje primene određenih normi iz Zakona o privrednim društvima i drugih relevantnih zakona, veoma značajno.
Po meni, treba još istaći da je potrebno identifikovati probleme, najpraktičnije, one koji postoje u praksi, prema dve oblasti koje zakon reguliše, a to su: razmena, sprovođenje i zaštita vlasničkih prava u pravnom prometu između pravnih i fizičkih lica i zastupanje interesa različitih grupa, pre svega vlasnika, unutar privrednih društava, i druga oblast jeste odnos principala i agenata, tj. raspodela uloga, odgovornosti i prava unutar privrednog društva, tj. tzv. korporativno upravljanje.
Pozdravljajući ovo još jednom i izražavajući zadovoljstvo zbog ovako dobrog predloga zakona želim da kažem da ćemo, ubeđen sam, uraditi sledeće: uskladićemo ovu veoma važnu oblast sa evropskim zakonodavstvom; uskladićemo ovaj zakon sa drugim zakonima koji su komplementarni, na prvom mestu Zakonom o tržištu kapitala; rešićemo probleme koji su uočeni u primeni važećih zakona (o nekim problemima sam govorio i ja, a i moje kolege); detaljnije i jasnije ćemo urediti pojedina pitanja i institute kao što su osnivački akt, osnivački ulozi, prestanak privrednog društva, spajanje privrednih društava, odnos komanditora, komplementara, odnos ortaka u ortačkom društvu, odnos članova društva u društvu sa ograničenom odgovornošću, zaštita manjinskih akcionara u akcionarskom društvu itd.
Neko je malopre rekao nešto o uređenju jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja, što je takođe važno. Znači, dispozicija je na preduzetnicima, na članovima društva, dakle, nema imperativne norme u zakonu. Ostavlja se dispozicija da li će se učesnici u privrednom životu opredeliti za jednodomni ili dvodomni sistem upravljanja.
Važno je reći da zakon ima mehanizme i za zaštitu prava poverilaca.
Ono što je novina, to je elektronski način komunikacije.
Imamo jedinstven pravni okvir za preduzetnike koji su u strukturi privrede i nominalno najbrojniji. Imamo posebno regulisanje i doslednije razlikovanje ogranaka domaćih i ogranaka stranih privrednih društava.
Dame i gospodo narodni poslanici, ubeđen sam da ćemo ovim zakonom doprineti jednom zdravijem privrednom ambijentu, da ćemo dati doprinos konkurentnosti srpske privrede u periodu koji je pred nama a koji je veoma važan za naše evropske integracije. Olakšaćemo privrednicima kada je u pitanju sve ono što je do sada bila kočnica u njihovom poslovanju, barem u onom delu koji se tiče statusa privrednih društava, registracije privrednih društava, menjanja pravne forme privrednih društava itd.
Zbog svega ovoga, u ovom formatu načelne rasprave želim da kažem da ću ja, zajedno sa svojim kolegama, glasati za ovaj zakon. U raspravi o pojedinostima razmotrićemo sve amandmane, mada, ponavljam, ovo je zakon kojem, po meni, ne treba ništa ni dodati niti oduzeti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ćosiću, ovi zakonski projekti koji su pred nama veoma su važni, ne samo zbog, na prvom mestu, zakona o advokaturi, ne samo zbog razrade ustavne norme koja advokatsku profesiju i advokaturu definiše kao nezavisnu i samostalnu službu, naglašavam službu, ne delatnost, nego službu koja pruža pravnu pomoć građanima i pravnim licima.
Dakle, ne samo iz tog razloga, ne samo iz razloga prilagođavanja našeg pravnog poretka onome što Svetska trgovinska organizacija propisuje u domenu liberalizacije tržišta usluga, a u tom smislu i odredbe zakona koje se odnose na rad stranih advokata; ovi zakoni važni su, na prvom mestu, zbog implementacije nacionalne strategije reforme pravosudnog sistema. Upravo kroz tu prizmu i posmatram zakon o advokaturi i zakon o notarima, odnosno javnim beležnicima, zakon o izvršenju i obezbeđenju itd.
Advokatura, kao malo koja druga delatnost, profesija ili služba, ima tu jednu specifičnost što ona dotiče sve oblasti života pravnih subjekata, bilo da su to građani fizička lica, bilo da su to privredna društva ili drugi pravni subjekti, drugi pravni entiteti, praktično, da se figurativno izrazim, od rođenja, preko života i egzistencije, pa do smrti.
Advokati su tokom istorije, naše nacionalne srpske istorije, ali i istorije Evrope, i u anglosaksonskom i kontinentalnom pravu, dali veliki doprinos ne samo stručnoj, nego i političkoj misli i političkim aktivnostima. Podsetiću da su od 44 predsednika SAD 25 bili advokati, da su lideri i vođe Francuske revolucije mahom bili advokati, a i da su u našoj istoriji advokati dali značajan doprinos u kreiranju društvenih odnosa i u 19. i u 20. veku.
No, da se vratimo na ono što je bitno kroz ove zakone. Šta se dobija? Dobija se na prvom mestu jedan uređeniji sistem zaštite pravnih interesa građana, pravnih lica i drugih pravnih entiteta. Dobija se veći stepen samostalnosti i principa, doslovnog sprovođenja principa samoregulacije advokature u određenim oblastima funkcionisanja advokatske službe.
Kvalitet ovih zakona jeste, između ostalog, u onome što je predistorija donošenja i utvrđivanja ovih zakona. Godinu, dve ili tri su ovi zakoni bili u javnoj raspravi, u jednoj stručnoj raspravi pred advokatskim komorama, kao i pred drugim stručnim telima i stručnim organima.
Naglašavam, u prostorijama ovog parlamenta održane su, mislim, dve kvalitetne sesije na kojima su bili predstavnici ovog esnafa, ove struke, dakle, Advokatske komore Srbije, narodnih poslanika, Ministarstva pravde, predstavnika Pravnog fakulteta itd.
Moj je utisak da se ovim zakonom o advokaturi napušta jedan model koji je kod nas egzistirao i koji je, da tako kažem, advokaturu svodio na jedan format fiškala, fiškalskog jednog sistema koji je prevaziđen i u kontinentalnom evropskom pravu, a daleko više u anglosaksonskom, ono što egzistira u Velikoj Britaniji i SAD.
Neću ponavljati ono što su moje kolege već govorile oko upisa u Advokatsku komoru, polaganja pravosudnih ispita i svih drugih uslova koji su opštepoznati. Istakao bih kao kvalitet ovoga zakona profesionalno usavršavanje advokata kroz Advokatsku akademiju. Dakle, u jednom sveopštem kontekstu doživotnog učenja, doživotnog usavršavanja i obrazovanja, treba posmatrati i ovo normiranje profesionalnog usavršavanja advokata – stalnim usavršavanjem i stalnim traganjem za novim dostignućima pravne nauke, pravničke prakse itd.
Osiguranje advokata od profesionalne odgovornosti izuzetno je važna stvar. Dakle, data je mogućnost i advokatskim komorama da mogu zaključiti ugovore sa osiguravajućim kompanijama o kolektivnom osiguranju od profesionalne odgovornosti. Ovim institutom štite se prava pravnih subjekata i građana i pravnih lica od eventualne štete koju advokat može svojim nesavesnim radom da prouzrokuje svom klijentu odnosno stranci.
Što se tiče oblika organizovanja advokata, tu imamo sličan sistem. Koliko je meni poznato, bilo je nekih polemika da se, sem samostalnog bavljenja advokaturom, zajedničke advokatske kancelarije i advokatskog ortačkog društva, uvede institut, kao što postoji u nekim zapadnim, na prvom mestu anglosaksonskim sistemima, akcionarskih društava. Ali, na moje zadovoljstvo, takve ideje nisu prihvaćene. To bi, po meni, predstavljalo jednu vulgarnu komercijalizaciju ove profesije.
Zakon o javnom beležništvu je još jedan veoma važan zakon. Nakon 80 i nešto godina, ako uzmemo u obzir da je 1930. godine, u vreme Kraljevine Jugoslavije, donet Zakon o notarima koji je egzistirao jedno kratko vreme, čak ne ni na celoj teritoriji tadašnje države, dakle, javno beležništvo po modelu kakav postoji i u zemljama u regionu, koje su javno uvele javne beležnike odnosno notare kao oblik pružanja profesionalne pomoći i kao supstitut određenih oblika sudske, uslovno rečeno, vlasti, odnosno sudskih postupaka.
Notarima, odnosno uvođenjem javnih beležnika u naš pravni sistem, pre svega rasteretićemo sudove od određenih poslova koji preopterećuju rad sudova i kroz javno-beležničke zapisnike i kroz javno-beležničke potvrde, kao i one vidove vanparničnih postupaka koje nisu ekskluzivno u domenu sudske vlasti i sprovođenja postupaka od strane sudova.
Nažalost, poslednja smo zemlja u regionu koja uvodi i donosi ovaj zakon o javnim beležnicima odnosno notarima, ali bitno je da ćemo kroz postojanje javnih beležnika na ovaj način, kako je to propisano i predloženo ovim predlogom zakona, imati jednu poverenu javnu funkciju koja će se poveriti osobama odnosno licima od poverenja, a na temelju procene i uslova koje propisuje ovaj zakon.
Kada prvih sto notara bude imenovano, formiraće se i Komora javnih beležnika, sa određenim stepenom samoregulacije i samostalnosti u određenim domenima egzistencije ovog važnog instituta.
Šta će to notari raditi kada ovaj zakon zaživi u praksi? Na prvom mestu, to su ugovori o imovinskim odnosima supružnika, ugovori o imovinskim odnosima vanbračnih partnera, sporazumi o deobi zajedničke imovine supružnika ili vanbračnih partnera itd. Dakle, raspolaganje nepokretnosti, kupoprodajni ugovori, ugovori o poklonu, kao i pravni poslovi – mortis kauza, dakle, sastavljanje i overa testamenata odnosno zaostavštine.
Sem javno-beležničkih zapisa, kao što smo čuli od ministarke Malović, važan posao beležnika biće javno-beležnički zapisnici. Tu će se olakšati i ubrzati postupci u oblasti trgovinskog i privrednog prava, a to je, primera radi, zapisnik sa osnivačke skupštine ili druge skupštine akcionarskog društva ili kakvog drugog oblika organizovanja privrednih subjekata.
Znači, sem što će građani i pravna lica imati efikasniju i bržu zaštitu i sem što će rasteretiti sudove ovih poslova, notari će sigurno doprineti i tome da ekonomski bonitet Srbije bude povećan, zbog brzine u postupanju.
Nedavno sam imao prilike da u jednoj susednoj zemlji overavam jednu ispravu za jednog mog klijenta, s obzirom da se bavim advokaturom. Isprava je sačinjena i overena kod javnog beležnika i sve je završeno za manje od sat vremena, znači, čitava procedura, koja bi ovde, s obzirom da se overa potpisa na osnivačkim aktima, na statutarnim aktima itd, mora zakazivati u sudovima, trajala mnogo duže.
Dakle, notari odnosno javni beležnici omogućiće efikasniji postupak, bržu zaštitu pravnih interesa građana i pravnih lica i sigurno je da će kroz ovaj zakon i indirektni efekti biti poboljšanje jednog miljea za strana ulaganja i poslovanje i stranih kompanija i uopšte pravnih lica.
Treći veoma važan zakon o kojem mi danas raspravljamo i u narednim danima ćemo raspravljati, a posebno razgovarati o amandmanima koji su, kao što znate, podneti u velikom broju, na ovaj set zakona podneto je, po mojoj informaciji, blizu 600 amandmana, jeste Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Ovde u postupku obezbeđenja i izvršenja, nažalost, imamo jednu sumornu statistiku koja kaže da je trajanje izvršnog postupka u Republici Srbiji oko 260 dana, a prosečno trajanje izvršnog postupka u zemljama EU prosečno iznosi 60 dana.
Kao implikacija ovako sporog sprovođenja izvršenja i uopšte izvršnih postupaka jeste i činjenica da se pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, a to smo čuli i od ministarke Malović, nalazi 3.500 predstavki ukupno, od čega 1.034 predstavke se odnosi na postupak izvršenja, a u kontekstu povrede prava na pravično suđenje, odnosno povrede prava na suđenje u razumnom roku.
Mehanizmi, instituti i podinstituti koje sadrži ovaj zakon, a koje sada neću posebno apsolvirati, jesu takvi da će oni omogućiti u svakom slučaju brže sprovođenje izvršenja, odnosno ostvarenje pravne zaštite svih pravnih subjekata, a na prvom mestu fizičkih lica, pravnih lica kao poverilaca u ovim sudskim postupcima.
Dakle, i kroz institut dostavljanja, način dostavljanja podnesaka, pismena, kroz eliminaciju mogućnosti, traženja izuzeća u određenim pravnim situacijama itd, imaćemo jedan razrađen mehanizam koji će omogućiti da izvršenje, kao kruna postparničnog postupka, bude takvo da građani ne čekaju na izvršenja po godinu, dve ili tri dana, kao što je to do sada bio slučaj.
Poštovana ministarko, mi podržavamo sve ove zakonske projekte i izražavamo svoje zadovoljstvo zbog kvaliteta ovih zakonskih predloga, kvaliteta javne rasprave koja je vođena i siguran sam da će ovo učiniti naš pravni sistem mnogo boljim i zaštitu naših građana u ostvarivanju njihovih prava pred sudovima i drugim državnim organima mnogo bržom. Zahvaljujem se još jednom svima.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege, pred novim kabinetom predsednika vlade Mirka Cvetkovića nalaze se veliki, imperativni, važni zadaci i ono što nazivamo evropskim poslovima. Rekao bih da su svi poslovi koje smo započeli u našoj državi evropski poslovi. Naša kandidatura za prijem u članstvo u EU je ireverzibilan proces. Toga su svesni i građani Srbije, toga je svesna i opozicija.
Preduslov za ovako važne projekte, a ulazak Srbije u EU je sigurno istorijski projekat, jeste institucionalna reforma našeg sistema. Ona podrazumeva ne samo rekonfiguraciju pravila koja važe u Parlamentu, ona podrazumeva i jačanje civilnog sektora i jačanje pozicije i uloge nezavisnih regulacionih tela.
Mi smo kao parlamentarci pokrenuli i otvorili, a delom i završili jedan deo ovih poslova, naročito u odnosu na položaj nezavisnih regulacionih tela kao nezamenjivog faktora u demokratizaciji društva, u jačanju institucija i učešća građana uopšte u političkom i društvenom životu. Takođe smo otvorili i pitanje položaja narodnih poslanika, i u tom kontekstu ja posmatram i rekonfiguraciju, odnosno rekonstrukciju Vlade Republike Srbije kao nosioca izvršne vlasti u našem ustavno-pravnom i političkom sistemu.
Dakle, pred novom vladom Mirka Cvetkovića, a upravo danas i ovih dana raspravljamo o normativnom osnovu za taj projekat, nalaze se važni poslovi. To su, pre svega, završetak velikih infrastrukturnih projekata. Činjenice koje demantuju ono što su govorili kolega Tomić i neko od prethodnika jesu da ćemo mi do kraja mandata ove vlade završiti značajan deo radova na infrastrukturnom projektu Koridor 10, na njegovom severnom kraku, od Novog Sada do Subotice. To je velika investicija, koja otvara mogućnost za direktne strane investicije, za nova radna mesta i poboljšanje položaja našeg stanovništva.
Socijalni dijalog, veoma važna komponenta u radu Vlade, u radu sindikata i poslodavaca, što je dosadašnje Ministarstvo rada i socijalne politike otvorilo, a na čemu će raditi i buduće ministarstvo, jeste stvaranje konsenzusa i jasnih pravila u ponašanju poslodavaca i radnika koji imaju svoja udruženja koja se zovu sindikati.
Pitanje ljudskih i manjinskih prava smo normativno zaokružili kroz donošenje, rekao bih, možda i najkvalitetnijih zakona u okruženju i u Evropi. Pred novom vladom jeste implementacija ovih zakonskih dokumenata, kao i smanjivanje i eliminacija bilo kakvih tenzija koje su se pojavile u poslednje vreme, naročito na prostoru Sandžaka.
Ono što je važno reći, po meni, jeste i zakonodavna inicijativa nove vlade. Pred nama su veoma važni zakonski projekti koji su ne samo preduslov za sticanje kandidature, nego i za važne reforme u pogledu decentralizacije. Kada to kažem, mislim prvenstveno na zakon o javnoj svojini, koji mora biti donet ove godine, i koji je suštinski preduslov za decentralizaciju i regionalizaciju o kojoj toliko govorimo.
Zaštita potrošača, zaštita konkurentnosti, kontrola državne pomoći, dakle intervencionizam države sveden na meru koja postoji u razvijenijim društvima Zapadne Evrope i EU je takođe nešto što se nalazi kao zadatak nove vlade Mirka Cvetkovića.
Ubeđen sam da će ovakvom normativnim osnovom, o kojoj danas raspravljamo, dakle zakonom o ministarstvima i zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, biti postavljena nova pravila za jedinstvo Vlade, za efikasniji način rada i pojedinih ministarstava i Vlade u celini, i da će, s druge strane, govoreći dugoročno, ovo biti poruka budućim vladama, budućim parlamentarnim većinama. Ubeđen sam da nijedna buduća parlamentarna većina neće moći praviti zakon o Vladi u kojoj će biti više od 17 ili 18 ministarstava.
Dosadašnji kritičari modela Vlade koja ima 23 ili 24 ministarstva danas kritikuju sistem kakav mi usvajamo, a to je Vlada sa 17 ministarstava, dakle sa znatno manjim brojem ministarstava. Kritičari ne uviđaju da ne samo ukidamo i smanjujemo broj ministarstava, nego smanjujemo i broj posebnih organizacija koje postoje u okviru egzekutive, odnosno izvršne vlasti. Takve kritike bih sveo samo na to da je to u opisu poslova opozicije, ali bih, pre svega, rekao da je to čista demagogija i jeftin populizam.
Ubeđen sam da će nova vlada Mirka Cvetkovića biti efikasan tim, koji će manje koštati budžet građana Srbije, koji će imati jednu novu sinergiju i da ćemo mi, kao parlamentarci, zajedno s tom vladom napraviti značajne korake u evropskim integracijama, menjanju sistema vrednosti u našem društvu i dubinskim promenama sistema.
Dakle, bilo koja buduća vlada, a ubeđen sam da će to biti vlada čiju će okosnicu činiti naravno DS, imaće i ovaj reper, nećemo imati glomazne vlade, ali ćemo uvek sa ovakvom konfiguracijom imati pokrivene sve oblasti društvenog i državnog života.
Mi, poslanici i članovi DS-a, podržavamo rekonstrukciju Vlade, podržavamo ova dva zakona i imaćemo prilike da raspravljamo i kada budemo govorili o personalnim rešenjima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, ovih devedeset članova predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o građevinskom zemljištu predstavljaju jedan kvalitativan pomak, što se tiče inače dobrog sistemskog Zakona o planiranju i izgradnji. On je, kao što smo čuli i od ministra Dulića, rezultat jednoipogodišnjeg skeniranja i praćenja primene ovog zakona na terenu. Ne postoji bolja verifikacija i bolja javna rasprava u postupku primene jednog zakona, naročito sistemskog zakona, od toga šta kažu oni koji ga primenjuju.
Kao što smo videli, novelacije ovog zakona rezultat su, između ostalog, ukazivanja na određene probleme koji su se pojavili u primeni ovog zakona, pre svega od lokalnih odeljenja za urbanizam i planiranje, opštinskih, odnosno gradskih vlasti na teritoriji Republike Srbije.
Ovih devedeset članova, po mom mišljenju, predstavljaju pre svega procesne i proceduralne izmene koje omogućavaju kvalitetniju administrativnu proceduru koja se sprovodi u čitavom postupku ostvarivanja prava na gradnju, dakle, u svim fazama, od donošenja odluke o pristupanju izradi planskog dokumenta, pa do izdavanja upotrebne dozvole.
Ono što je potrebno naglasiti jeste da se ovim novelacijama eliminiše čitava jedna masa dokaza koji se pribavljaju pred drugim organima i organizacijama, a to na kraju krajeva implicira i skraćenje vremena potrebnog za ostvarivanje ovog prava u postupku građenja, kako u odnosu na građane kao investitore, tako i u odnosu na privredna društva, kompanije, pa i samu državu.
Zakon takođe precizira prava i obaveze svih učesnika u postupcima koji prethode upisu prava svojine na novoizgrađenom objektu. Time se, dakle, izbegava arbitrarnost nadležnih organa.
Ono što je kvalitet ovog zakona jeste i proširenje prava lica na konverziju bez naknade, dakle, konverziju prava korišćenja u pravo svojine. I, precizira se procedura konverzije uz naknadu.
Sve su to popravke koje se tiču procedure, ali istovremeno to su i materijalnopravna rešenja.
Hteo bih da istaknem još jedan kvalitet ovih zakonskih izmena, a to je uvođenje instituta privatno-javnog partnerstva. To je model koji egzistira u svim razvijenim evropskim državama, pa i u zemljama u okruženju, i to bih označio kao početak javno-privatnog partnerstva u veoma važnoj oblasti, a to je planiranje i gradnja.
Jedan važan institut je takođe ovde obrađen, a to je institut građevinske dozvole, odnosno njena prenosivost, odnosno prometljivost, koja inače postoji po osnovnom tekstu zakona. Ona je predviđala, kao što znamo, i dalje predviđa, da građevinska dozvola prestaje da važi ako u roku od dve godine investitor ne privede nameni, odnosno ne završi objekat. Međutim, postojala je pravna praznina u sadašnjem propisu, u sadašnjem Zakonu o planiranju i izgradnji i nije postojao odgovor na pitanje šta se dešava sa objektima koji su započeti a nisu završeni, dakle, šta se dešava sa onim objektima koje figurativno zovemo „Skadar na Bojani“.
Tu smo imali dvostruku štetu: prvo, nesolidni investitori nisu uplaćivali određene poreske prihode; u većini slučajeva oni su prodavali takve objekte, najčešće stanove, savesnim, trećim licima i po nekoliko puta.
Predloženim izmenama rešavamo ovu pravnu situaciju i pravnu prazninu tako što se na tržištu nepokretnosti nesolidni investitor destimuliše da otpočne investiciju bez obezbeđenih sredstava za njeno sprovođenje i omogućava se završetak nerealizovanih investicija i ostvarenje poreskog prihoda ili naplate u visini poreskih prihoda koji se ne ostvaruju zbog nerealizovanih investicija.
Dakle, važnost planiranja, izgradnje, nadzora, inspekcijskog nadzora nad primenom ovog zakona poboljšava se u odnosu na osnovni tekst ovog sistemskog zakona. Ako gledamo u kvantumu, ovih devedeset članova možda izgleda mnogo, ali sistemski, Zakon o planiranju i izgradnji u svojoj suštini i u svom duhu se ne menja; popravljaju se određene procedure i rešavaju određene pravne praznine.
Takođe, mislim da je važna stvar u ovom zakonu preciziranje datuma preseka kada je prenamena poljoprivrednog zemljišta u građevinsko zemljište u pitanju. Ta dilema je ovim zakonom otklonjena.
Naravno, o pitanju legalizacije su govorili moji prethodnici i ne bih o tome. Smatram ovaj modalitet i metodologiju mnogo kvalitetnijom i zbog toga Demokratska stranka podržava izmene Zakona o planiranju i izgradnji, onako kako je Ministarstvo predložilo. Hvala.

Da, u tom smislu povlačim predlog koji ste citirali.

Hvala.

Uvažena ministarko pravde, predsednice VSS, gospodine predsedniče Vlade, danas na ovoj sednici raspravljamo na aktuelnu temu o jednom izuzetno važnom pitanju, o jednoj od najvažnijih reformi u srpskom društvu i srpskoj državi, o reformi pravosuđa. Ne raspravljamo o reformi matičarskih službi u mesnim kancelarijama, nego o reformi jedne grane vlasti.
Shodno ustavnoj podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast mi smo pre dve godine krenuli u jednu od zaista revolucionarnih reformi nakon pola veka tumaranja u ovoj oblasti. Naravno da u ovako velikim reformama mora doći do određenih problema u implementaciji dopisa, u njihovom tumačenju.
Samo ću podsetiti na ono što je rekla gospođa ministarka Malović da je Ustavni sud svojom odlukom iz jula 2009. godine, to je objavljeno u "Službenom glasniku", a ne samo na sajtu Ustavnog suda Srbije, utvrdio da načelo stalnosti sudijske funkcije nije povređeno opštim izborom sudija i u tom okviru i te činjenice moramo uvek da pođemo kada razgovaramo o ovom bilo u parlamentu ili pred relevantnim evropskim institucijama.
Moje pitanje ne tiče se toliko ljudi iz struke, iz stručne javnosti, već pre svega velikog broja građana koji su stranke u raznim vrstama postupaka, od izvršnog, parničnog, krivičnog, vanparničnog postupka, a to je nešto što se odnosi na pravo na suđenje u razumnom roku.
Moramo biti svesni činjenice da do ove reforme, a verujem u nekim oblastima i danas da je u priličnoj meri pravo na suđenje u razumnom roku povređeno, a u prilog mojoj tvrdnji je činjenica da je najveći broj pritužbi, odnosno postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu upravo ima za svoj predmet povredu prava na suđenje u razumnom roku kao pravnog standarda i temeljnog pravnog načela.
U tom smislu postavljam pitanje vama, gospođo Malović, u okviru zakonodavne inicijative, mada ste malopre o tome govorili, da nešto podrobnije kažete, ili vama gospođo Mesarović, u kom smislu će ići zakonodavna inicijativa odnosno reforme u ovoj oblasti od strane Ministarstva pravde?