Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7086">Vlatko Ratković</a>

Govori

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uvaženo predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem da je statistika, u najširem smislu, po difoltu, delatnost koja obuhvata prikupljanje, obradu i distribuciju podataka od opšteg interesa.
Ovo je, uostalom, opredeljeno i definisano i u članu 97. Ustava Republike Srbije, koji ujedno predstavlja i pravni osnov za donošenjem ovog zakona.
U realnom životu, kada želimo da planiramo i da radimo, uvek moramo da pođemo od određenih parametara, određenih relevantnih podataka, bilo da se radi o nekim mikrozajednicama, bilo da se radi o lokalnim samoupravama, privrednim društvima, zemljoradničkim zadrugama, nevladinom sektoru. Dakle, uvek u određenim aktivnostima moramo da baratamo određenim podacima koji predstavljaju osnov za delovanje svih subjekata društva. U tome jeste značaj statistike, koja na jedan stručan, profesionalan, nepristrasan način prikuplja, obrađuje i distribuira podatke od opšteg interesa.
Predlog zakona o zvaničnoj statistici, podsetiću, oslanja se na master plan koji je usvojen 2002. godine. Jedno od opredeljenja master plana, o kome je govorila i gospođa ministar, jeste da je potrebno usvojiti jedan sistemski, krovni zakon, a to je upravo ovaj zakon o zvaničnoj statistici. Drugi segment koji se tiče ovog parlamenta, jeste usvajanje određenih statističkih programskih akcija, i mi ćemo to uraditi kroz usvajanje ova druga dva zakona, zakon o popisu poljoprivrede i zakon o popisu stanovništva.
Moram da kažem da su rešenja sadržana u predlogu ovih dokumenata kompatibilna sa standardima EU. Ona su u velikoj meri harmonizovana s rešenjima koja postoje u državama EU, kako u pogledu metodologije, tako i u pogledu prikupljanja subjekata koji učestvuju u statistici organa koji su nadležni za utvrđivanje, obradu i distribuciju statističkih podataka.
Važno je istaći da statistika predstavlja glavni izvor informacija koje su neophodne za sagledavanje stanja i donošenje adekvatnih odluka o raznim oblastima društvenog života. Reći ću samo nekoliko oblasti koje su bitne. Recimo, ekonomija, urbanizam, zaštita radne i životne sredine, praćenje demografskih kretanja, kao i mnoge druge oblasti, oblast kulture, takođe.
Mi smo usvojili čitav niz zakona u prethodnom periodu u ovom sazivu. Recimo, čitav set zakona iz oblasti poljoprivrede, čitav set zakona iz oblasti ekologije, i da bi se ovi zakoni implementirali, da bi se sproveli u praksi, potrebno je da imamo relevantne statističke podatke, koji će poslužiti u implementaciji ovih zakona.
Možda ova materija koja se tiče statistike, popisa itd., nije toliko atraktivna medijski, nije atraktivna u nekom političkom smislu, ali je ova materija izuzetno važna za državu, za svaku državu, pa i za državu Srbiju. Važna je iz više razloga. Nabrojaću samo neke. Važna je za investitore, bilo domaće ili strane, važna je za lokalne samouprave, važna je za privredna društva. Dakle, svi subjekte u privrednom i kulturnom životu, ekonomskom životu uopšte, moraju da raspolažu relevantnim podacima kada planiraju određene aktivnosti u našoj državi.
Ono što čini kvalitet ovog zakona jeste da on pravi distinkciju između zvanične statistike i ostalih vrsta statistike. Istraživanja javnog mnjenja, neko od uvaženih kolega je govorio o tome, koja vrše određene medijske kuće itd., ne predstavljaju zvaničnu statistiku, to je nešto što je u domenu žurnalistike, novinarstva itd.
Nezvaničnu statistiku mogu da predstavljaju istraživanja određenih društvenih organizacija, strukovnih udruženja, primera radi, Lekarskog društva Srbije ili Privredne komore itd. Zvanična statistika, za razliku od nezvanične statistike, jeste ona koja se reguliše ovim zakonom i ovaj zakon jasno normira i organe koji sprovode statistiku, i metodologiju, i međusobni odnos ovih organa i subjekata statistike, dakle, i u proizvodnji, diseminaciji i obradi svih podataka.
Hoću još da kažem da je ovaj zakon neophodan našem pravnom poretku, neophodan je građanima, neophodan je svim subjektima koji učestvuju u ekonomskom životu, na prvom mestu, a neophodan je i našim lokalnim samoupravama, opštinama i gradovima.
U tom kontekstu, jedan od programskih zakona jeste i popis stanovništva koji će biti obavljen u toku aprila 2011. godine.
Mada su kolege već o tome govorile, napraviću malu istorijsku digresiju i podsetiti da imamo relativno bogatu tradiciju kada se radi o popisu stanovništva i domaćinstava. U Kneževini Srbiji je 1834. godine izvršen tzv. popis ljudstva. Između dva svetska rata, dakle, u vreme Kraljevine Jugoslavije, imali smo popis stanovništva 1921, 1931. godine. Nakon Drugog svetskog rata, imali smo popis stanovništva 1948. godine i na svakih 10 godina, od 1961. godine, imali smo popis stanovništva. Godine 2001, iz poznatih razloga, odnosno zbog nedostatka budžetskih sredstava, nije izvršen popis stanovništva, ali je izvršen 2002. godine.
Dakle, u ovoj deceniji, od 2002. do 2011, potrebno je da imamo jasan i precizan pregled svih relevantnih podataka koji se tiču, na prvom mestu, demografske strukture naše države i našeg društva.
Podsetiću vas, mislim da je to važno, da je u zemljama Severne Amerike, Evrope, kao i u Izraelu, takođe, predviđen popis stanovništva 2011. godine, tako da su i metodologija i način prikupljanja podataka koji su sadržani u predlozima ovih dokumenta kompatibilni sa standardima i ovih zemalja.
Na kraju, dame i gospodo, želim da kažem da statistika i podaci koji se prikupljaju statistikom nisu sami sebi cilj. Oni su u funkciji određenih društvenih subjekata, kao što sam rekao, privrednih društava, ekonomskih subjekata, u funkciji organa uprave državnih organa i zbog toga je potrebno da rešenja koja su sadržana u zakonu o zvaničnoj statistici, kao i u zakonima o popisu stanovništva i poljoprivrede, podržimo.
Radi se, kolokvijalno rečeno, o tehničkim zakonima, ali su oni izuzetno važni za naš pravni sistem. Zahvaljujem.
Zahvaljujem. Gospođo predsednice, uvažena ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, neko od mojih prethodnika je govorio o tome da pravosuđe u Srbiji uživa izuzetno malu podršku javnosti, govorio je o nekih pet-šest procenata i naveo jednu sumornu statistiku broja zastarelih krivičnih predmeta u građanskim stvarima; mislim da je naveo dužinu trajanja postupka kao najveći problem.
Upravo su to razlozi, a mislim da su i kolege koje su do sada govorile, i iz opozicionih poslaničkih grupa, dale jednu izuzetnu argumentaciju da ovakav zakon treba da bude donet.
Dakle, naša intencija da reformišemo pravosudni sistem, koju smo krenuli ove godine donošenjem čitavog niza zakona iz oblasti organizacije sudstva, sudova i tužilaštva, i ta naša namera neće biti zaokružena ukoliko ne usvojimo ovako važan zakon kao što je zakon o Pravosudnoj akademiji.
Stručnost, osposobljenost i dostojnost su karakteristike jednog sudije, odnosno nosioca pravosudne funkcije, dakle, i sudije, i tužioca, i njihovih zamenika.
Osposobljenost, kao jedna od referenci, da upotrebim taj izraz, koju mora da poseduje nosilac pravosudne funkcije, između ostalog se stiče i kroz obuku, odnosno osposobljavanje.
Cilj ovog zakona, dame i gospodo, jeste da normativno uredi obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Kroz obuku se usavršavaju prethodno stečena znanja, bilo na fakultetu, bilo u pravosudnoj praksi. Opet, sudija ili tužilac sa stalno usavršavanim znanjem, kroz razne vidove koje propisuje i normira ovaj zakon, sigurno će kvalitetnije voditi predmet koji mu bude dodeljen i, na kraju krajeva, princip pravde i pravičnosti, princip suđenja u razumnom roku, biće lakše ostvarljiv nego da nemamo ovaj zakon.
Dakle, nije toliko relevantno što se ovaj zakon i ova rešenja koja imamo pred nama oslanjaju na određene dokumente, i OEBS-a, i Strategije Vlade Srbije, i relevantnih dokumenata međunarodnih organizacija. Ovde je bitno istaći da je neophodno stalno usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija. Kao i svakoj drugoj profesiji, tako i u ovoj, i sudije, i tužioci, i njihovi zamenici, ali, isto tako, i administrativno osoblje, moraju da budu u jednom konstantnom procesu usavršavanja, sticanja novih znanja i primene prava u praksi.
Ono što je, takođe, važno istaći, jeste da status Akademije, kako ga definiše Predlog ovog zakona, uspostavlja institucionalno vezu između Pravosudne akademije, Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva pravde, ali i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kao organa koji su, po Ustavu, garanti nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija, odnosno samostalnosti javnih tužilaca.
Dakle, upravo suprotno onome što smo čuli od pojedinih govornika u dosadašnjem toku rasprave, ovaj zakon će onemogućiti, odnosno eliminisati mogućnost bilo kakvog političkog uticaja i uticaja političkih stranaka na tokove u pravosuđu, bilo da se radi o samom vođenju sporova, bilo o personalnim rešenjima.
Delatnost Akademije je jasno definisana Predlogom ovog zakona i ona nije samo obučavanje sudija, tužilaca i njihovih zamenika, kao i administrativnih radnika u pravosuđu. Važan aspekt je i uspostavljanje saradnje s domaćim i stranim međunarodnim institucijama, organizacijama i udruženjima. Jedan aspekt je i izdavanje publikacija istraživačke i dokumentacione delatnosti i formiranje informacionih centara.
Kolege su već govorile o različitim nivoima obuke, o početnoj i stalnoj obuci. Istakao bih da se ovde, na prvom mestu, radi o pravu nosilaca pravosudnih funkcija na njihovo usavršavanje, a ne na nametanje, na nekakve normativne i zakonske obaveze za pohađanje Pravosudne akademije.
Čitav set ovih zakona, a naročito zakon o Pravosudnoj akademiji, prvenstveno govorim o ovom zakonu, s obzirom na to da ovih preostalih pet zakona predstavljaju izmene i dopune već postojećih zakona i oni se oslanjaju i razrađuju pojedine norme zakona koje smo već usvojili, sigurno će da doprinese reformi našeg pravosuđa, reformi koju smo mi, tj. Narodna skupština, ova vlada i ovo ministarstvo koje vodi gospođa Malović, započeli pre godinu i po dana, usvajanjem čitavog niza zakona.
Zakon o Pravosudnoj akademiji nam je neophodan. On omogućava i pruža mogućnost sudijama, tužiocima, njihovim zamenicima i administrativnom osoblju da se konstantno i neprestano usavršavaju. Oni se moraju usavršavati, moraju sticati nova znanja, kako bi građani, zbog kojih se i donose ovi zakoni, imali dostupnost pravdi, kako bi pravda bila jednaka za sve.
Kao član DS-a, kao poslanik Poslaničkog kluba ZES-a, podržavam ovaj zakonski projekat i želim da izrazim zadovoljstvo što se ovaj zakon našao pred nama. Mi njime, praktično, zaokružujemo set ovih tzv. organizacionih zakona koji se tiču pravosuđa. Naravno da je pred nama još veliki posao, i pred ministarkom pravde i pred Vladom Srbije, koji se tiče novog zakona, zakonika o parničnom postupku, zakona o notarima i još nekoliko zakona.
U svakom slučaju, zakon o Pravosudnoj akademiji nam je neophodan. Čuli smo i od predstavnika opozicionih stranaka da oni pozdravljaju donošenje ovog zakona i da će, eventualno, pokušati da ga koriguju kroz amandmansku proceduru.
Ono što treba da je jedna konstanta i kriterijum, to je stalno i neprestano usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija. Ako tako budemo radili, ako naši pravosudni organi budu sledili ovu intenciju, koju sadrži i ovaj zakon, kao i zakoni koje smo doneli, sigurno je da nećemo imati na hiljade zastarelih krivičnih predmeta, a parnični postupci neće trajati po pet, deset ili više godina. Zahvaljujem.
Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je koncept rezervnog sastava Vojske Srbije, kakav je predložen u ovom zakonu, a u obliku aktivne i pasivne rezerve, mnogo efikasniji i racionalniji u odnosu na dosadašnja rešenja.
Intervenisao sam amandmanom na stav 4. člana 54. na taj način što sam predložio da se ovaj član dopuni jednom normom koja će omogućiti da se članovi aktivne rezerve pozivaju u toku kalendarske godine i do tri meseca za pripreme za misije i zadatke.
Dakle, Predlog zakona predviđa, što se tiče aktivne rezerve, kondiciranje i pripremanje do 45 dana i slanje u misije do šest meseci, obzirom na specifičnost misija, strukturu, njihovo vremensko trajanje itd.
Smatram da je neophodno da se u tekst zakona ugradi i odredba koja propisuje mogućnost da se članovi aktivnog sastava pozivaju i na pripreme za misije u trajanju do tri meseca. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 38. Predloga zakona normira mogućnost izricanja disciplinske mere zabrane izlaska iz kasarne ili drugog vojnog objekta, i to u stavu 1, a u stavu 2. propisuje da povrede vojne discipline za koje se izriče ova mera propisuje svojim aktom predsednik Republike, a na predlog ministra odbrane.
Amandmanski sam intervenisao na ovaj član, ali iz razloga terminološke konzistentnosti. Naime, uočio sam da Predlog zakona o Vojsci Srbije barata i koristi termin – zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu. Smatram da je terminološki ispravnije da imamo jednu konzistentnu situaciju u ova dva zakona. Dakle, iz tih razloga, ponavljam, podneo sam ovaj amandman, ne menjajući suštinu predloženog rešenja.
Kao implikacija ovako podnetog amandmana na član 38. podneo sam amandman i na član 46.
Ovde se radi o terminološkom usklađivanju ove disciplinske mere. Hvala.
Gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, predstavnici Ministarstva odbrane, dame i gospodo poslanici, svakako da se pred Republiku Srbiju, a time i ovaj visoki dom, postavlja jedan imperativ koji moramo da rešimo na ovom zasedanju, a taj imperativ znači početak jednog normativnog okvira za određene oblasti, oblasti odbrane i Vojske, a istovremeno i proces završenja započetih reformi i iznad svega profesionalizaciju Vojske Srbije.
Set zakona koji se nalazi pred nama predstavlja ne samo jedan normativni i formalno-pravni okvir koji daje pravna rešenja za efikasnije izvršavanje misija i zadataka Vojske Srbije, on istovremeno ima i svoju međunarodnu i diplomatsku dimenziju koja podrazumeva angažovanje profesionalnih vojnih lica i angažovanje naših odbrambenih kapaciteta u regionalnim i međunarodnim inicijativama.
Hteo bih da kažem da kvalitet predloženih dokumenata proizilazi iz činjenice da je transparentnost prilikom izrade nacrta ovih dokumenata bila kao nikada do sada u ovom sektoru, dakle, svi zainteresovani subjekti u društvu, ne mislim samo na vojna lica, mislim i na sadašnje i na buduće regrute, njihove roditelje, na sve one koji su direktno ili indirektno vezani za sistem odbrane, bio je više nego izražen. Dakle, ta transparentnost omogućila je da se dođe do kvalitetnih rešenja, da se Ustavom propisana načela kroz ove zakone i konkretizuju.
Predloženi zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i zakon o civilnoj službi obezbeđuje efikasno funkcionisanje vojne, radne i materijalne obaveze. Želim posebno da naglasim institut civilne službe, odnosno regulisanje civilne službe, urađene u skladu sa Ustavom, u skladu sa standardima razvijenih evropskih zemalja. Takođe, institut prigovora savesti je dosledno i doslovno razrađen. On je, takođe, ako uzmemo komparativna iskustva pojedinih zemalja, možda čak i napredniji u odnosu na neke države zapadnih demokratija.
Zakon o civilnoj službi, koji takođe imamo u okviru razmatranja ovog seta zakona, obezbeđuje ostvarivanje prigovora savesti regrutu i pripadniku rezervnog sastava. Podsetiću da se civilna služba, prema predloženim rešenjima, izvršava od devetnaeste do dvadeset sedme godine života, u izuzetnim slučajevima do tidesete godine. Određivanje civilnih službi i upućivanje u civilnu službu vrši se u saradnji sa nadležnim republičkim organima, ali i organima lokalne samouprave. Utvrđuju se prava i obaveze lica u civilnoj službi i ustanova u kojima se vrši ta civilna služba i uvodi se obuka lica u civilnoj službi za poslove civilne zaštite. Ovo su funkcionalna rešenja, ali su istovremeno i demokratska rešenja koja omogućavaju i transparentnost ovih zakona i veće učešće i kontrolu civilnih struktura.
Ono što je posebno izazvalo pažnju i stručne i šire javnosti, svakako je ovaj zakon o upotrebi Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije. Podsetiću da se misija Vojske Srbije ne konzumira i ne sprovodi samo u pogledu odbrane zemlje i pružanju zaštite stanovništvu u bezbednosnim rizicima, ona se obezbeđuje i u učešću naše Vojske u multinacionalnim operacijama, bile one regionalnog ili šireg značaja i karaktera. Ove operacije ne samo da su multinacionalnog značaja, one su i multidisciplinarnog značaja i uključuju ne samo pripadnike Vojske Srbije, one uključuju i pripadnike sastava MUP Republike Srbije i drugih organa.
Čitav set ovih zakona trasira jedan put koji je definisan u našem strateškom opredeljenju ka evropskim integracijama, s jedne strane, a sa druge strane, on je normativni okvir za stvaranje jedne profesionalne, efikasne i jeftinije vojske, što je, takođe, važno, jeftinije u smislu angažovanja materijalnih i ljudskih resursa.
Poseban aspekt koji ne smemo zaobići jeste civilna i uopšte demokratska kontrola vojnih institucija kakvu do sada nismo imali. Zato sa punim pravom i osnovano mogu da kažem da su ovi zakoni ne samo sistemskog karaktera, oni predstavljaju u određenom smislu jedan revolucionarni korak u normativnom regulisanju ove oblasti.
Zakon o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji izazvao je dosta polemike u javnosti.
Moram da podsetim da su u javnim raspravama, pre izrade Nacrta ovog zakona i pre upućivanja Predloga u ovaj dom, učestvovali i predstavnici civilnog sektora, udruženja građana, svih onih zainteresovanih subjekata. Jednostavno, potrebno je da naglasimo da se ovaj aspekt, s jedne strane, mora demistifikovati. VOA i VBA moraju se staviti jasno u institucionalne okvire i ovaj zakon upravo to i čini.
Dakle, on decidno i striktno propisuje ovlašćenja VOA i VBA. Njihove aktivnosti su prvenstveno preventivnog karaktera, usmerene na sprečavanje nastupanja rizika i bezbednosnih pretnji i na jedan izuzetno kvalitetan način ovaj zakon pravi balans i ravnotežu, s jedne strane, između potrebe za jednom funkcionalnom vojnoobaveštajnom i vojnobezbednosnom službom i, s druge strane, zaštite korpusa ljudskih prava.
Mislim da ovo poslednje što sam rekao treba posebno analizirati. U svakom slučaju, građanin koji smatra da je njegovo pravo povređeno pojedinim postupcima ili delovanjem službi u svakom slučaju ima pravo da angažuje mehanizme za sudsku i svaku drugu zaštitu.
Zadovoljan sam što i predstavnici pojedinih opozicionih partija najavljuju podršku određenim zakonskim rešenjima, ne svim, ali pojedinim zakonima koji se nalaze danas pred nama. Želim da pozovem sve poslanike da glasaju za ove zakone, kao što sam pozvao i juče na usvajanje dva strateška dokumenta, Strategija o nacionalnoj bezbednosti i Strategija odbrane RS. Ovo su dokumenti lišeni politikanstva. Ovo su važni strateški dokumenti, a set zakona iz oblasti odbrane u svakom slučaju obezbeđuje da Srbija postane lider u ovom delu Evrope. Zahvaljujem. (Aplauz.)
Poštovana predsednice, uvaženi članovi Ministarstva odbrane, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da danas raspravljamo o dva važna strateška dokumenta države Srbije, o Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane Republike Srbije. Ova dva akta uz već usvojen Strategijski pregled odbrane, koji je usvojila Vlada, predstavljaju sigurno tri najvažnija strateška dokumenta u ovom trenutku za Republiku Srbiju.
Ono što je kvalitet ovih strategija, po meni, jeste pre svega jedan multidisciplinarni pristup ovoj materiji, jedno dubinsko skeniranje postojećeg stanja i koordinate koje mi kao država, kao državni organi, imamo u budućnosti u pogledu nacionalne bezbednosti, u pogledu sistema odbrane. Dakle, Strategija predstavlja, na prvom mestu, procenu stanja izazova rizika i pretnji i ona je svojevrsna analiza postojećeg i globalnog i regionalnog stanja bezbednosti i u neposrednom okruženju i u širem okruženju i da kažem – u planetarnom kontekstu.
Interesantno je, s obzirom na to da smo mi na pragu druge decenije 21. veka, da neko pojam nacionalne strategije posmatra u jednom arhaičnom i prevaziđenom kontekstu, iz jednog vrednosnog sistema polovine 20. ili krajem 20. veka. U eri u kojoj živimo, u dinamičnom svetu gde se stvari i događaji menjaju na dnevnom nivou, bezbednost iz pretežno vojne sfere prelazi na druge oblasti društva i društvenog života, i na energetiku i na infrastrukturu, ima svoj socijalni aspekt, ima svoj ekološki aspekt.
Strategija nacionalne bezbednosti je važan dokument. Podsetiću da nisu sve zemlje usvojile ovakva dokumenta, mada, naravno, nacionalna bezbednost egzistira u svim pravnim porecima. Podsetiću da Bugarska koja je članica EU, članica NATO pakta, još nije usvojila strategiju nacionalne bezbednosti. Ruska Federacija je tek nedavno usvojila jedan sličan dokument. Ono što su ključne reči u Strategiji nacionalne bezbednosti, nije samo odbrana, to su na prvom mestu poštovanje ljudskih prava, ekonomski prosperitet, stabilnost, razvoj demokratije i vladavine prava i nesumnjivo proevropska spoljna politika Republike Srbije. Ako imamo konsenzus u našem društvu o bilo kom pitanju, to je sigurno jedan veliki stepen konsenzusa u našem društvu u smislu opredeljenja Srbije za evropske integracije i to je sigurno jedan ireverzibilan proces koji mi treba da ubrzamo, između ostalog i usvajanjem ovakvih strategija.
Naravno da je bezbednost ključna reč u Strategiji nacionalne bezbednosti, ali kažem, ona nema samo vojni aspekt, ima i sve ove druge aspekte koje sam nabrajao. Menjaju se vremena, menja se čitava konstelacija međunarodnih odnosa, tako da su izazovi, rizici, pretnje koje postoje u okruženju u regionu, koji postoje na našem kontinentu, a naravno i u celom svetu, drugačije i generisane i drugačijeg su karaktera od takvih rizika koji su postojali u nekom prethodnom periodu.
Zbog toga je važno da ovaj strateški dokument, a on i sadrži, zato što je rezultat jedne multidisciplinarne analize jednog takvog stručnog i kvalitetnog pristupa, procenu situacije, bezbednosne na prvom mestu, ali istovremeno on sadrži i smernice u smislu delovanja državnih organa, nevladinog sektora, građana, privrednih subjekata i to je, da kažem, nešto što daje jedan široki karakter u primeni ovog dokumenta.
On je najširi normativni okvir za buduće i zakonske projekte i podzakonske projekte, ali za jednu afirmativnu društvenu akciju koju moramo da sprovodimo svi. Dakle i zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Kolege, narodni poslanici koji su govorili pre mene detaljno su analizirali i ne bih hteo da moja rasprava ide u jednom suvoparnom pravničkom opserviranju ove materije.
Moram da istaknem treće poglavlje ovoga dokumenta, a to su Nacionalni interesi Republike Srbije u oblasti bezbednosti. To su: očuvanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti, očuvanje unutrašnje stabilnosti i vladavine prava i razvoj demokratije i demokratskih institucija, kao i integracije Republike Srbije u Evropsku Uniju.
Zaštite života, imovine građana Republike Srbije jedan je od prioriteta Nacionalne bezbednosti uz ekonomski razvoj, stvaranje stabilnog, mirnog i prosperitetnog okruženja, očuvanje i razvoj međunarodnog poretka. Srbija ima velike integrativne kapacitete kako u oblasti odbrane opšte bezbednosti tako i u oblasti njenih ekonomskih resursa, ljudskih resursa i moram da kažem da će svi ti kapaciteti na osnovu ovih strategija, kao i zakona o kojem ćemo raspravljati, i nadam se i očekujem usvojiti na ovom zasedanju Narodne skupštine, omogućiti da Srbija postane regionalni lider i u ovoj oblasti.
Srbija prema svojim potencijalima ima realne šanse u mnogim oblastima. Mi jesmo lideri u regionu ali i lideri u oblasti bezbednosti. Još jednom ću ponoviti da je proces naših evropskih integracija „conditio sine qua non“ svih naših procesa, znači, supranacionalne integracije na prvom mestu integracije u EU su uslov za Srbiju koja će sa svojim administrativnim kapacitetima, sa svojim kapacitetima u oblasti zaštite ljudskih prava, zaštite manjinskih prava, omogućiti da se Srbija stabilizuje i postane prosperitetno društvo i, na kraju krajeva, članica EU.
Što se tiče Strategije vojne bezbednosti, tu ću spomenuti samo dva aspekta o kojima mislim da nije dovoljno govoreno, a to su: transparentnost u planiranju i finansiranju odbrane.
Ne znam da li je to možda je ministar u svom uvodnom izlaganju istakao, dakle, ta transparentnost se ostvaruje pre svega kroz budžetsku projekciju, kroz budžet Republike Srbije koji usvajamo mi, narodni poslanici, odnosno ovaj visoki dom, i civilna kontrola odbrane, dakle, veće učešće u toj civilnoj kontroli, kao i drugih društvenih subjekata.
Želim da kažem, mada to nije eksplicitno navedeno u Strategiji odbrane, već u nekim drugim dokumentima i to je posebno važno da znamo i mi narodni poslanici, a i građani Republike Srbije, a to su naši resursi u oblasti odbrambene proizvodnje, koja se nekada zvala oružana proizvodnja i izvoz oružja. Mi smo ostvarili prihod od 400 miliona evra po ovom osnovu. Znači, odbrambene proizvodnje i izvoz naoružanja. Mislim da je projekcija za sledeću godina, nekih, milijardu evra i to tako treba da bude inkorporirano u ovakve dokumente i naravno realizovano.
Srbija usvajanjem ova dva dokumenta dobija ne samo dva normativna akta, ona dobija jedan i formalno pravni i faktički osnov za poziciju regionalnog lidera u oblasti bezbednosti nacionalne sigurnosti.
Pozivam u ovom slučaju, takođe, na jedan konsenzus o kojem sam malopre govorio. Nema ovde politikanstva, nema ovde politike. Ovo su strateški dokumenti važni za našu državu, važni za naše društvo, važni za naše građane i zbog toga pozivam sve poslanike u ovom domu da u danu za glasanje, glasaju za ove dokumente. Zahvaljujem. (Aplauz.)
Poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ubeđen sam da će ovaj parlament, ova vlada i resorno ministarstvo na čelu sa gospođom Malović biti zapamćeni po jednoj od najvećih reformi pravosudnog sistema u Srbiji od 1945. godine naovamo.
Podsetiću da smo prošle godine, pre jedno sedam meseci, usvojili paket zakona koji se tiče organizacije pravosuđa, dakle, usvojili smo zakone o sudijama, o tužiocima, o mreži sudova, o nadležnostima, itd, i na taj način stvorili normativni okvir za stvaranje jednog efikasnog i modernog pravosuđa i afirmaciju svih naših ljudskih resursa u pravosuđu. U budžetu Republike Srbije obezbedili smo sredstva za implementaciju tih zakona.
Pred vama je još veliki posao, između ostalog, ovih sedam zakona koji su danas na dnevnom redu. Pored tih zakona, ubeđen sam da ćemo u nekom narednom periodu, relativno kratko, najverovatnije ove godine, usvojiti još nekoliko sistemskih zakona iz oblasti pravosuđa, zakon o parničnom postupku, zakon o notarima i još neke druge zakone koji su neophodni našem pravnom sistemu.
Proklamovani princip pravne države i načelo pravne sigurnosti sigurno zahteva poboljšanje krivično-pravnog zakonodavstva. Rezultati u ovoj oblasti su vidljivi, naročito u oblasti suzbijanja organizovanog kriminala, suzbijanje krivičnih dela korupcije, suzbijanja krivičnih dela sa međunarodnim elementom. No, realnost i praksa determinišu jednu potrebu da mi ove propise usavršimo, da ih popunimo određenim novim institutima, podinstitutima i upravo suština svih ovih predloženih dokumenata i jeste u tome.
Postoji nekoliko razloga za usvajanje svih ovih zakona koji su na dnevnom redu. Čuli smo i od gospođe ministarke da je usaglašavanje sa Ustavom Republike Srbije jedan od nužnih razloga za donošenje ovih zakona.
Drugi razlog su potvrđeni međunarodni ugovori, odnosno ratifikacije koje smo mi uradili u parlamentu u prethodnom periodu i usaglašavanje naše legislative sa međunarodnim dokumentima koji su ratifikovani. Ali, ono što je najvažnije, to je sigurno potreba da se stopa kriminaliteta u Republici Srbiji znatno smanji.
Prilikom analize i izrade ovih zakona pošlo se od norme člana 3. Krivičnog zakonika, koji kaže da su zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti osnov i granica za određivanje krivičnih dela, propisivanje krivičnih sankcija i njihove primene, i to u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela.
Podsetiću i da član 4. Krivičnog zakonika govori o tome da je opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. Drugim rečima, dometi krivičnog prava i krivičnog zakonodavstva ne završavaju se u četiri zida jedne sudnice, oni su mnogo širi, oni štite temelje ustavnog poretka, temelje pravnog sistema, štite čoveka, njegov integritet, kako fizički, duševni, moralni i svaki drugi.
Zbog toga, dame i gospodo, pozivam da u raspravi učestvujemo konstruktivno, da i u načelu i u pojedinostima jednom dobrom i kvalitetnom analizom svih ovih predloženih zakona dođemo do zaključka da su oni zaista neophodni našem pravnom sistemu.
Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, najkraće rečeno, predstavlja ispunjavanje međunarodnih obaveza Republike Srbije koji smo mi preuzeli, ali, moram to da naglasim, uz poštovanje prava suverenosti Republike Srbije, odnosno kroz načelo supremacije našeg zakonodavstva i naših državnih, odnosno pravosudnih organa.
Izmenama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija na jedan kvalitativno drugačiji način bolje se uređuju institut Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, na jedan kvalitetniji način se reguliše zaštita i prava lica koja se nalaze na izdržavanju kazni zatvora i usaglašavaju se ovim odredbama ove norme sa evropskim standardima.
Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala je vrlo važan, s obzirom da organizovani kriminal predstavlja sigurno jednu od rak-rana svakog društva, pa tako i našeg. Ovde su apsolvirana posebno krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, krivična dela korupcije kada su u pitanju najviši državni funkcioneri, krivična dela međunarodnog terorizma, krivična dela finansiranja terorizma, kao i krivično delo pranja novca, ako taj novac potiče od organizovanog kriminala, korupcije i finansiranja terorizma.
Četvrti u setu ovih zakona jeste Predlog zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala. Praksa je pokazala da lica koja su osuđena za dela organizovanog kriminala, neretko, naprotiv često imaju mogućnost da iz Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, dakle iz zatvora upravljaju i dalje svojim "poslovima", da manipulišu ostacima organizovane kriminalne grupe i stvaraju novu kriminalnu grupu. Dakle, nešto što je radio i Al Kapone kada je bio u zatvoru.
Upravo je potreban jedan poseban režim izdržavanja kazne zatvora osuđenih lica i ovaj predlog zakona upravo to i uređuje.
Zakonik o krivičnom postupku, dakle procesni zakon, nešto što reguliše sam postupak vođenja krivičnog postupka, od krivične prijave do prvostepene presude, pravnih lekova, redovnih pravnih lekova, vanrednih pravnih lekova, izuzetno važan, neophodan zakon, koji primenjuju na prvom mestu sudije, dalje tužioci, branioci i ostali učesnici u postupku.
Kod Zakonika o krivičnom postupku ukazaću na novi institut u našem pravnom sistemu, a to je institut sporazuma o priznanju krivice. Ovo jeste, kao što je neko ukazao, anglosaksonski institut, no on je našao primenu u mnogim kontinentalnim pravima, u pravima evropskih kontinentalnih država, i sigurno će na jedan efikasan način doprineti brzini postupka, a istovremeno da to ne ide na uštrb pravde i pravičnosti.
Dakle, sporazum između okrivljenog, odnosno njegovog branioca i državnog tužioca, pod striktno propisanim i normiranim uslovima, jeste nešto što će doprineti bržem i efikasnijem radu pravosudnih organa i njihovom procesuiranju.
Podsetiću na jedan interesantan podatak. Primera radi, u SAD svega 3% krivičnih postupaka ima svoju finalizaciju u samom sudskom kontradiktornom postupku, dok se 97% postupaka se završava upravo kroz ovaj institut sporazuma između okrivljenog i njegovog branioca.
Najvažniji svakako zakon jeste Krivični zakonik i njegove izmene i dopune. On uvodi nekoliko novih instituta i nekoliko novih podinstituta, što je dato u opštem delu ovog zakonika, a takođe uvodi i neka posebna krivična dela u posebnom delu Krivičnog zakonika, kao i pooštravanje kazne za već postojeća propisana krivična dela.
Novina jeste mogućnost da se kazna zatvora do šest meseci izvršava na način da osuđeno lice može izdržavati kaznu u svom zatvoru, ono što kolokvijalno nazivamo kućnim zatvorom ili kućnim pritvorom.
Podsetiću vas da je stručna javnost pozdravila najavu ovog jednog novog instituta, koji postoji inače u mnogim zakonodavstvima, iz više razloga. Prvi razlog jeste činjenica da svaki dan koje osuđeno lice provede u zatvoru košta građane i budžet Republike Srbije oko 30 evra. Drugi razlog jeste da se stigmatizacija osuđenog lica u velikoj meri amortizuje kroz ovaj institut.
Naravno, ovde moramo da naglasimo da osnovni uslov za izricanje, primenu ovog instituta jeste izrečena kazna do šest meseci, za lakša krivična dela, kao što su na primer saobraćajke sa lakšim posledicama ili neka druga lakša krivična dela.
Krivični zakonik, odnosno njegov Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika uvodi i jedan novi institut – rad u javnom interesu.
Dalje, posebno što je značajno, viktimološki posmatrano, jesu osetljive grupacije koje štiti Krivični zakonik. To su sve one delatnosti od javnog značaja – lekarska profesija, uopšte zdravstveni radnici, novinari, advokati i drugi.
Kvalitet ovog zakona se ogleda i u zaštiti maloletnika. Mnoga postojeća krivična dela dopunjuju se kvalifikovanim oblicima krivičnih dela kada su žrtve, odnosno oštećeni maloletna lica. Jedan broj krivičnih dela posebno štiti osetljive grupe kao što su trudnice, dakle zakon koristi sintagmu bremenita žena kod krivičnog dela teške telesne povrede. Zaštita maloletnika se ogleda i u inkriminaciji u poglavlju krivičnih dela učinjenih preko računarskih sistema. Svedoci smo, čitajući novine, a i iz raznih priča, koristeći razne portale, određena lica manipulišu maloletnicima i ovo krivično delo svrstano je u grupu krivičnih dela protiv seksualnih sloboda.
Treba istaći da su postojeće kazne u našem krivičnom zakonodavstvu bile relativno niske za najteže oblike krivičnih dela. Upravo pooštravanje kaznene politike, kako je učinjeno Predlogom izmena i dopuna Krivičnog zakonika, sigurno će doprineti efikasnijoj borbi protiv korupcije, kriminala, protiv organizovanog kriminala.
S druge strane, onemogućiće da dođe do zastarelosti mnogih krivičnih postupaka, što smo bili inače svedoci da u prethodnom periodu i vidimo. Dakle, bila je česta praksa neefikasnog rada sudstva i niske zaprećene kazne dovodile su do relativne ili do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.
U ovoj fazi rada Skupštine želim da kažem još jednu rečenicu, da ona sintagma – da je pravda spora ali dostižna – mora da se menja, mora se promeniti tako što pravda mora biti brza, građani moraju biti sigurni, naše društvo mora biti zaštićeno krivičnim zakonodavstvom od kriminala i od kriminalaca. Zbog toga vas pozivam da svi podržimo set ovih krivičnih zakona.
Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovana koleginice Radeta, vi ste član Zakonodavnog odbora, i sem vas, još nekoliko članova vaše poslaničke grupe. Da ste prisustvovali sednici, imali biste obrazloženje, no, moja je obaveza kao predsednika Odbora da dam odgovor i na plenarnoj sednici.
Grupa amandmana Poslaničke grupe SRS je odbačena temeljom člana 140, s obzirom na to da nije u skladu sa članom 147,148, kao i drugih odgovarajućih članova i odredbi Poslovnika Narodne skupštine. Zakonodavni odbor je svoju odluku, temeljio na odredbama Poslovnika, primenjujući i teleološko i semantičko i jezičko tumačenje odredbi Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Naime, rasprava u pojedinostima inicira se podnošenjem amandmana. Amandman je po svojoj pravnoj definiciji, predlog za izmenu i dopunu zakona i on, sem dispozitiva, odnosno izreke, mora da sadrži i obrazloženje.
Formalno-pravno, u formalnom smislu, svi ovi amandmani sadrže obrazloženje, no, obrazloženje za sve podnete amandmane je identično. Sadržina obrazloženja ovih amandmana, zapravo, predstavlja načelni stav poslanika SRS o predlogu zakona, konkretno o Predlogu zakona o budžetskom sistemu, a ne obrazloženje izreke amandmana.
Evo, uzeću primer, kod mene je nekoliko amandmana, jedan je od poslanika SRS koji su zajedno podneli narodni poslanici Milorad Buha, Zoran Krasić, Lidija Dimitrijević itd. Amandmanom se predlaže da se član 1. Predloga zakona briše. Obrazloženje amandmana je sledeće:
''Srpska radikalna stranka smatra da je Predlog zakona o budžetskom sistemu nepotpun, nefunkcionalan i bez potpunih i javnih i pravnih instituta. Predlogom zakona nije data jasna definicija budžetskog sistema. Kaznena politika je neadekvatna i nepotpuna.
Srpska radikalna stranka predlaže da se Predlog zakona povuče i uskladi se sa savremenim naučnim tokovima i drugim pravnim propisima u pravnom sistemu Republike Srbije.''
Ovo obrazloženje je, da kažemo, savremenim rečnikom "kopi pejst", obrazloženje za svih stotinu i ne znam koliko amandmana, zapravo, ovaj zakon ima 113 članova. Recimo, poslednji član u ovom zakonu glasi: ''Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku RS". I ovaj član je sa identičnim obrazloženjem.
Odbor je na stanovištu da obrazloženje nije validno, da ne postoji konektitet između izreke i obrazloženja amandmana. Tako da se ima smatrati, da obrazloženje ne postoji i sa tih razloga, a na osnovu citiranih normi Poslovnika Narodne skupštine, oni su odbačeni kao nepotpuni. Zahvaljujem. (Aplauz.)
Zahvaljujem.
Zakonodavni odbor je odbacio amandmane narodnog poslanika Veroljuba Arsića na član 2. stav 1. tačku 60) i amandmane koji su zajednički podneli narodni poslanici Tomislav Nikolić i Jorgovanka Tabaković, a osnovom člana 147. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine.
Stav 2. ovog člana glasi: ''Podnosilac amandmana ne može da, sam ili zajedno sa drugim narodnim poslanicima, podnese više amandmana na isti član predloga zakona.''
U oba slučaja narodni poslanici su podneli po dva amandmana na isti član Predloga zakona i iz tih razloga su odbačeni ti amandmani.
Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem da je statistika, u najširem smislu, delatnost koja obuhvata prikupljanje, obradu i distribuciju podataka od opšteg interesa. Ovo je, uostalom, opredeljeno i definisano u članu 97. Ustava Republike Srbije, koji je ujedno i ustavni osnov za donošenje ovog zakona.

U realnom životu, kada želimo da planiramo i kada želimo da radimo, uvek moramo da pođemo od određenih parametara, od određenih podataka koji su relevantni, bilo da se radi o mikrozajednicama, bilo da se radi o lokalnim samoupravama, privrednim društvima, zemljoradničkim zadrugama, nevladinim organizacijama. Dakle, uvek u određenim aktivnostima moramo da pođemo od određenih podataka. U tome je značaj statistike, koja na stručan, profesionalan i nepristrasan način prikuplja, obrađuje i distribuira podatke od opšteg interesa.

Predlog zakona o zvaničnoj statistici oslanja se, kao što smo čuli, na master planu koji je usvojen krajem 2002. godine. Ono što je jedno od opredeljenja ovog master plana jeste usvajanje jednog sistemskog, probnog zakona, a to je upravo ovaj zakon o kome raspravljamo, zakon o zvaničnoj statistici. Drugi segment aktivnosti, koji se tiče Narodne skupštine Republike Srbije, jeste usvajanje zakona kojima se sprovode određene statističke programske akcije, kao što je popis stanovništva ili kao što je popis poljoprivrede.

Rešenja sadržana u Predlogu novog zakona su na intenciji standarda koji već postoje u EU. Ona su u velikoj meri harmonizovana s njima, bilo u pogledu metodologije prikupljanja, subjekata koji učestvuju, organa koji su nadležni za utvrđivanje, obradu i distribuciju statističkih podataka. Važno je istaći da zvanična statistika predstavlja glavni izvor informacija koje su neophodne za sagledavanje stanja i donošenje odluka koje su značajne u raznim oblastima društvenog života. Reći ću samo nekoliko oblasti, to su ekonomija, urbanizam, zaštita radne i životne sredine, praćenje demografskih kretanja, kao i mnoge druge oblasti, oblast kulture itd.

Podsetiću da smo usvojili niz zakona iz oblasti ekologije, iz oblasti poljoprivrede. Da bismo implementirali sve ove zakone, moramo da imamo jedan organizovan, profesionalan i nepristrasan sistem prikupljanja određenih podataka, zato što je on značajan za implementaciju svih ovih zakona.

Možda ova materija, koja se tiče statistike, nije toliko atraktivna, u nekom političkom smislu, za medije ili za neki širi sloj građanstva, ali ona je izuzetno važna, zbog toga što investitori, lokalne samouprave, privredna društva, dakle, svi subjekti u privrednom, kulturnom i ekonomskom životu, moraju da raspolažu relevantnim podacima kada planiraju određene aktivnosti.

Ono što čini kvalitet ovog zakona jeste da on pravi distinkciju između zvanične statistike i ostalih vrsta statistike. Neko je od uvaženih kolega je napomenuo istraživanja javnog mnjenja koje vrše određene medijske kuće itd. Po mom mišljenju, ne radi se o nezvaničnoj statistici kada se vrše takva istraživanja, to je nešto što je u domenu žurnalistike, novinarstva itd. Nezvanična statistika može da predstavlja istraživanje određenih društvenih organizacija, strukovnih udruženja, primera radi, Društva lekara Srbije ili Privredne komore itd. Zvanična statistika jeste ona koja se reguliše ovim zakonom i ovaj zakon jasno normira i organe i metodologiju i međusobni odnos ovih organa i subjekata u proizvodnji, diseminaciji i obradi ovih podataka.

Ovaj zakon je neophodan našem pravnom poretku, neophodan je našim građanima, neophodan je svim subjektima koji učestvuju u ekonomskom životu, na prvom mestu, lokalnim samoupravama. U tom kontekstu, jedan od programskih zakona jeste i zakon o popisu stanovništva koje će biti obavljeno u toku aprila 2011. godine.

U pogledu popisa stanovništva, imamo relativno bogatu tradiciju. Podsetiću da je u Kneževini Srbiji, 1834. godine, izvršen tzv. popis ljudstva. Imali smo između dva svetska rata popis stanovništva, 1921. i 1931. godine. Zatim, nakon završetka Drugog svetskog rata smo imali popis stanovništva 1948. godine i na svakih 10 godina od 1961. godine smo imali popise stanovništva.

Popis stanovništva nije izvršen 2001. godine, iz razloga što nisu bila obezbeđena budžetska sredstva, tako da je on izvršen 2002. godine. Dakle, u ovoj deceniji, od 2002. do 2011. godine, potrebno je da imamo jasan i precizan pregled svih relevantnih podataka koji se tiču, na prvom mestu, demografske strukture naše države i našeg društva.

Važno je istaći da je i u zemljama severne Amerike, zemljama Evrope, kao i u Izraelu, takođe, predviđen popis stanovništva 2011. godine, tako da je i metodologija i sam način prikupljanja podataka kompatibilan sa standardima u ovim zemljama.

Statistika i podaci koji se prikupljaju statistikom nisu sami sebi cilj. Oni su uvek u funkciji određenih društvenih subjekata, privrednih subjekata, ekonomskih, u funkciji organa uprave, državnih organa, i zbog toga je potrebno da rešenja koja su sadržana u zakonu o zvaničnoj statistici i u zakonu o popisu stanovništva podržimo. Radi se, kolokvijalno rečeno, o tehničkim zakonima, ali izuzetno važnim za naš pravni sistem. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, samo jedna sugestija, odnosno obaveštenje tehničkog karaktera, poštovana potpredsednice i gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, u članu 6. Predloga zakona greškom je u članu 6. označeno da član 4. stupa na snagu 1. januara 2009. godine; u pitanju je greška u kucanju, kako se to kolokvijalno kaže, 1. januara 2010. godine. Ova greška je ispravljena u pregledu odredaba koje se menjaju, dakle u aktu koji imamo pred sobom. Inače, u pitanju je tehnička greška, što će biti stvar pravno-tehničke redakcije. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjivo je da je nezaposlenost jedan od najznačajnijih društvenih problema Srbije. Mislim da je to nesporna činjenica i da imamo konsenzus u celom Parlamentu o konstataciji i dijagnozi, ali, sudeći po stavovima pojedinih poslaničkih grupa koje ne nameravaju da podrže ova dva zakona, barem ne u ovoj formi o kojoj govorimo u načelu, očito je da imamo različit pristup prema načinu rešavanja ovog društvenog problema.
Moramo priznati da je alarmantan podatak da je stopa nezaposlenosti u Srbiji jedna od najvećih u Evropi, da je daleko, daleko veća u odnosu na razvijene zemlje koje su članice EU. S druge strane, ne možemo imati iluziju da jedan zakon može da reši pitanje nezaposlenosti. Sigurno je da se pitanje zapošljavanja rešava stvaranjem jednog zrelog privrednog ambijenta, kvalitetnom međuregionalnom saradnjom, našim evropskim integracijama, ali je neophodno da postoji normativni okvir koji je, kroz formu ovog predloga zakona, po mom mišljenju, dobra osnova da redefinišemo segmente iz ove oblasti.
Zašto donosimo ovaj zakon? Zato što su dosadašnja iskustva, pre svega, pokazala da dosadašnja rešenja u postojećoj legislativi nisu adekvatna. To je jedan disbalans, disproporcija podrške aktivnoj i pasivnoj politici zapošljavanja, i to 80% u korist tzv. pasivne politike zapošljavanja. Rešenja koja nudi ovaj zakon idu u suprotnom pravcu. Ona podstiču aktivnu politiku zapošljavanja, bilo da se odnose na institucije, bilo da se odnose na sama lica koja traže zaposlenje.
Jedna od novina u ovom zakonu, po meni je to ključna sintagma, reč – akcioni plan. On je osnov za budžetsko planiranje. Znamo da možemo planirati, ali ako nema budžeta i ako nema finansijske zaleđine za sprovođenje planova, onda nema ništa od toga. Zakon daje osnovu za stvaranje akcionih planova. To je samo jedan segment ovog zakona.
Kvalitet koji nude postojeća rešenja u ovom predlogu zakona jeste nova kategorija nezaposlenih lica i lica koja traže posao. Ovde uvodimo učenike, studente, penzionere, kao lica koja traže zaposlenje, i sigurno je njihov socijalni, uopšte, društveni status ovim zakonom dobija na težini.
Neću da ponavljam na koja se sva relevantna dokumenta Saveta Evrope, Međunarodne organizacije rada itd. i našeg ustava oslanja ovaj zakon. O tome su govorile moje kolege iz poslaničkih grupa ZES-a, SPS-a, G17.
Ono što je važno istaći, jeste "decentralizacija" u ovoj oblasti. Pored centralnih organa, moramo da napravimo jednu disperziju u čitavom sistemu i politiku zapošljavanja i rešavanja nezaposlenosti staviti u nadležnost lokalnih samouprava i autonomnih pokrajina.
Navešću jedan konkretan primer i veoma sam obradovan zbog toga. Nedavno sam prisustvovao prezentaciji koju je uradilo Pokrajinsko izvršno veće AP Vojvodine, konkretno, ministar za rad i zapošljavanje, ravnopravnost polova, gospodin Miroslav Vasin, gde je predviđen čitav niz konkretnih mera koje se tiču zapošljavanja, odnosno podsticaja za poslodavce za zapošljavanje novih radnika, bilo da su to pripravnici, bilo da su to pojedine ranjive grupe, da kažem, između ostalog, i lica s invaliditetom, lica koja pripadaju romskoj populaciji i mnoga druga lica.
To je jedan budžet koji je primeren sadašnjem trenutku, trenutku krize, koji nije preglomazan, ali sigurno će dovesti do očuvanja postojećih radnih mesta, čak i do povećanja radnih mesta na teritoriji AP Vojvodine. Ovo govorim u kontekstu jednog od od rešenja iz ovog predloga zakona, da i autonomne pokrajine imaju svoje akcione planove.
Planiranje na nacionalnom nivou u lokalnim tržištima rada, aktivna politika zapošljavanja, angažovanje svih resursa Nacionalne službe za zapošljavanje, uključujući i lokalne samouprave, po mom mišljenju su ključni kvaliteti ovog predloga zakona.
Što se tiče zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, nesporno je da imamo jedan pravno- normativni vakuum u ovoj oblasti i moram da kažem da ovo pitanje nije samo privrednog, radno-pravnog karaktera. Ovo je pitanje ljudskih prava, ovo je pitanje našeg strateškog opredeljenja da Srbiju stvaramo kao otvoreno društvo, kao društvo jednakih šansi i da pitanje zapošljavanja i osposobljavanja lica s invaliditetom, kao posebno ranjive grupe u našem društvu, koja je često bila meta diskriminacije, moramo da rešavamo i kroz ovu normativnu oblast.
Nedavno smo usvojili Zakon o zabrani diskriminacije. I ovaj zakon sigurno doprinosi poboljšanju njihovog položaja. Ne treba ovo da radimo samo sa aspekta altruizma, kako je to rekao jedan uvaženi kolega. Ova lica moramo da posmatramo i tretiramo kao ravnopravne članove društvene zajednice i da im kroz sva ova zakonska rešenja omogućimo jednak pristup na tržištu rada i njihov bolji položaj, jer tako stvaramo ne samo bolje uslove života za njih, tako stvaramo jedno bolje društvo i bolju državu.
Zbog toga Demokratska stranka, odnosno Poslanička grupa ZES-a, snažno podržava ova dva zakonska projekta, veoma važna za naše društvo. Zahvaljujem.
Zahvaljujem. Gospođo potpredsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da izrazim zadovoljstvo što se zakon o političkim strankama našao na ovoj sednici, na ovoj skupštinskoj sesiji gde raspravljamo o veoma važnim zakonima. Kao što raspravljamo i odlučujemo o zakonima o zaštiti životne sredine i uređujemo tu oblast, neophodno je da uredimo sve segmente društva, koji su do sada bili uređeni prevaziđenim i anahronim zakonskim rešenjima.
Usvajanjem ovog zakona, da li u integralnom obliku, kako je to predložila Vlada, ili inkorporiranjem pojedinih amandmana, što ćemo u daljem toku rasprave utvrditi, mi ćemo eliminisati dva paradoksa koja postoje u našem ustavno-pravnom i normativnom sistemu.
Prvi paradoks je da imamo dva propisa: jedan je objavljen u „Službenom glasniku SRS“ iz 1990. godine, a drugi propis je objavljen u „Službenom listu SFRJ“. Za društvo u tranziciji period od 19 ili 20 godina nisu dve decenije, to je jedan eon, jer se stvari u sociološkom smislu, političkom, u menjanju kulturoloških modela, menjaju dnevno, mesečno, a period od 20 godina, moramo priznati i konstatovati, jeste period koji predstavlja pluskvamperfekat i zato je neophodno da ovu veoma važnu oblast uredimo novim propisom.
Čuli smo predloge u jučerašnjoj raspravi, da je možda bilo potrebno ovim zakonom regulisati pitanje finansiranja političkih stranka, neke aspekte izbornog sistema. To bi značilo neku vrstu kodifikacije ovog dela zakonodavstva, gde bismo inkorporirali i političke stranke, i finansiranje stranaka i pitanje izbora. Koliko je meni poznato, u komparativnom pravu ne postoji kodifikovan sistem. Smatram da je ovakvo rešenje jednog krovnog zakona, koji se tiče političkih stranaka, dobro i pozitivno.
Političke stranke, njihov nastanak i razvoj neodvojivi su od predstavničke demokratije; neodvojivi su od biračkog prava građana i izbora predstavnika tih građana posredstvom tog prava. Moram da kažem, sa jednog šireg sociološkog aspekta, da se dijalog između predstavnika građana i samih građana ne može ograničiti na momenat glasanja, na momenat samog izbora. U međuvremenu, građani nastoje da utiču na tok javnih poslova, da taj uticaj efikasno ostvare. Oni se okupljaju u različite grupe i organizacije, od kojih su neke i političke stranke. Pravo na organizovanje u političke stranke spada u ustavni korpus ljudskih prava, koji je sadržan i u relevantnim dokumentima UN i ostalih supranacionalnih organizacija.
Tako su političke stranke element demokratskog modela društva, počev od 17. veka, kada se pojavljuju embrioni političkih stranaka, kao što se, primera radi, u Engleskoj demokratiji u 17. veku pojavljuju torijevci i vigovci, iz kojih kasnije nastaju konzervativci i liberalna stranka; u Francuskoj buržoaskoj revoluciji to su žirondinci i jakobinci; u SAD, u vreme američke revolucije, federalisti i antifederalisti. Dakle, to je period kada političke stranke počinju da kreiraju društvene odnose, a u današnjem smislu reči, 19. vek je period kada se političke stranke profilišu kao oblici udruživanja ljudi, udruživanja građana, sa namerom da kreiraju društvene odnose.
Živimo u svetu u kojem egzistiraju politički sistemi gde su upravo stranke one organizacije koje kreiraju društvene odnose. Građani putem izbora biraju ne samo svoje predstavnike u parlamentu, oni posredno biraju i vladu, kao izvršnu vlast, preko svojih narodnih predstavnika. Nažalost, ili na sreću, ne postoji alternativa ovom sistemu, ne postoji do sada profilisan bolji politički i kulturološki model upravljanja društvenim procesima nego što su to političke stranke. Tako je, maltene, u svim zemljama.
Podsetiću, dame i gospodo narodni poslanici, na izvesnu tipologiju stranačkih sistema koji postoje u savremenom svetu. Postoje tzv. jednostranački sistemi, koji su uglavnom relikt prošlosti. Imali smo ih u nacističkoj Nemačkoj pre i tokom Drugog svetskog rata, fašističkoj Italiji pre i tokom Drugog svetskog rata, i na istočnoj hemisferi danas postoji nekoliko država sa monopolom jedne stranke.
Postoje tzv. dvostranački sistemi, kao što su politički sistemi SAD, gde imamo Demokratsku i Republikansku stranku. Možemo u tu tipologiju svrstati i politički sistem Velike Britanije, gde egzistiraju konzervativci i laburisti. Interesantan je tzv. model dve i po stranke, kakav je, recimo, u Saveznoj Republici Nemačkoj, gde imamo dve jake političke stranke: Socijaldemokratsku i Demohrišćansku, i onda jezičak na vagi prilikom formiranja parlamentarne većine, odnosno formiranja vlade, bude neka manja stranka, kao što je to u bliskoj prošlosti bila stranka zelenih.
Politička stranka, da ne ulazim sada u analizu pojedinih članova ovog zakona, ali sublimirano da kažem, jeste organizacija ljudi koja obuhvata ljude sa istom političkom ideologijom, sa ciljem potpunog ili delimičnog vršenja javnih poslova demokratskim putem, i to na osnovu izbora. Ovo su tri konstitutivna elementa u definiciji političke stranke koji distanciraju i razlikuju političku stranku od drugih oblika udruživanja građana: od društvenih organizacija koje ne učestvuju na izborima, od interesnih grupa i od političkih pokreta.
Donošenje ovog zakona je neophodno, rekao sam, zbog anahronih zakonskih rešenja kakva imamo sada, zatim, radi doslednog materijalizovanja ustavne norme koja govori o slobodi političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja, sadržane u članu 55. našeg Ustava i, s druge strane, potrebno je da eliminišemo jedan sistem koji je proistekao upravo iz ovih anahronih rešenja. Mi smo valjda jedina država sa ovolikim, rekordnim brojem registrovanih političkih stranaka – njih je oko 600. To je jedan, hajde da kažemo, poluvirtuelni sistem postojanja političkih stranaka, tako da ideja demokratije, ideja udruživanja građana počinje da gubi svoj smisao.
Ovakva zakonska rešenja kakva smo imali do sada predstavljaju, u stvari, antitezu takvoj jednoj ideji. Predlagač je u obrazloženju ovog zakona naveo da smo imali liberalna rešenja u pogledu uslova za osnivanje stranke, ali ja bih ih pre nazvao kvaziliberalnim rešenjima.
Dakle, lakše je organizovati političku stranku... Prema dosadašnjim rešenjima, skupi se sto ljudi, smisle neki program i kažu - mi smo politička stranka; egzistiraju u političkom životu sa pretenzijom da učestvuju na izborima i da preko svojih predstavnika vrše javne funkcije, odnosno da osvoje vlast.
Neophodno je uvođenje reda u ovu oblast i neophodno je usklađivanje sa nekim zakonima koje smo usvojili. Primera radi, Zakon o Ustavnom sudu sadrži odredbu po kojoj o zabrani rada političke stranke odlučuje Ustavni sud, a ne Vrhovni sud, kako je to bilo po sadašnjim rešenjima.
Još samo nekoliko rečenica. Funkcija političkih stranaka nije samo političko oblikovanje volje građana demokratskim putem kroz učešće na izborima. Moram da kažem da je funkcija političkih stranaka i obaveštavanje birača, jedan interakcijski odnos između političke stranke i građana, odnosno birača koji su se opredelili za tu političku opciju. Političke stranke nisu same sebi cilj, to moramo da naglasimo. Političke stranke su jedan alat, oruđe za stvaranje i funkcionisanje demokratije.
Nasuprot uvreženom mišljenju velikog broja naših građana da stranke razjedinjuju društvo, da razbijaju monolitnost, jedinstvo, moram da kažem da je upravo suprotno – stranke ne razjedinjuju, one ujedinjuju građane. Ne postoji nijedna zajednica, nijedno društvo koje je monolitno. Ono je zbir njegovih građana, a svaki građanin ima svoje težnje, latentne težnje, namere. Upravo te težnje tih građana se sublimiraju udruživanjem, između ostalog, i u političke stranke. Dakle, kao što je rekao profesor Lukić, naš eminentni pravni stručnjak, stranke ne razjedinjuju, one ujedinjuju.
Sinonim za stranku je i reč "partija", koja se koristi kolokvijalno. Reč partija etimološki potiče od reči "partikulare" i znači jedan deo i jedan segment društva. Zato svaka stranka okuplja određeni broj ljudi i njihove ideje sublimira u svoj program i svoju ideologiju.
Značaj političkih stranaka jeste da one omogućavaju iskazivanje građanske suverenosti. Suverenost pripada građanima, a nikako političkim strankama. Političke stranke omogućavaju i izražavaju i svetovnu legitimnost državne vlasti. Kroz svoj program, odnosno kroz svoju ideologiju, ideologizujući društvo, stranke određuju pravac kretanja društva i tako kanališu društvenu energiju.
Moramo reći još da u društvu koje je veoma politizovano moramo imati u vidu da uvek možemo upasti u dve zamke, i nikako ne smemo upasti u te dve zamke. Prva je da princip vladavine prava bude zamenjen principom vladavine partija, političkih stranaka, partokratije, i o tome mi, kao predstavnici građana, uvek moramo voditi računa. Druga vrsta zamke koja postoji kod političkih stranaka jeste da politička stranka kroz svoj rad upadne u demagogiju. To, takođe, ne smemo dozvoliti. Umesto demagogije – odgovorna društvena politika.
Ovim ću završiti svoje izlaganje, kolege iz mog poslaničkog kluba će analizirati i više govoriti o pojedinim odredbama ovog zakona, samo ću se osvrnuti na jednu od odredaba. Čuli smo određene primedbe u odnosu na transparentnost koja se tiče osnivanja političke stranke i internet prezentacija političke stranke. Živimo u društvu modernih tehnologija, danas i mesne zajednice imaju svoje internet stranice.
Ne vidim razlog i ne vidim opravdanje za to da neko ko pretenduje da vodi javne poslove nema internet prezentaciju. Takođe, ne vidim nijedan razlog za strah bilo kog građanina zbog toga što će se naći na internet prezentaciji kao osnivač jedne političke stranke. Ako gradimo Srbiju kao slobodno i otvoreno društvo, moramo promovisati ideju slobode od svakog straha.
Zajedno sa svojim kolegama pozdravljam ovaj zakon. U raspravi o amandmanima videćemo da li su bolja rešenja, koja se tiču broja osnivača, da li je to pet hiljada ili deset hiljada, u zavisnosti od argumentacije koju poslanici budu u tim amandmanima budu izneli. Zahvaljujem se na pažnji.
Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o simbolima države Srbije. Svaka država, bila ona republika, bila monarhija, ima svoje simbole, a to su grb, zastava i himna. Ako istoriografski posmatramo stvari od srednjeg veka naovamo, tek u doba nacionalnih revolucija u 19 veku, ova tri simbola postala su elementi identiteta svake države, počev od američke revolucije krajem 18. veka, francuske buržoaske revolucije i naročito u vreme stvaranje nacionalnih država u 19. veku.
Grb, zastava i himna su nešto što izražava identitet i suverenost države. S druge strane, grb, zastava i himna su izraz i kolektivnog pamćenja i jedne sublimirane tradicije. Tako je u svim savremenim državama. Dakle, nemamo državu koja izmišlja neke nove simbole, već se uvek oslanja na kontinuitet države, na njenu tradiciju, na njenu istoriju i na one vrednosti koje su bile ugrađene upravo u tu istoriju iz koje su nastale savremene države.
Kroz ove simbole, kroz zastavu, grb i himnu, predstavlja se Republika Srbija i izražava se pripadnost Republici Srbiji. Još jednom ću podsetiti da je pravni osnov za dosadašnju upotrebu ova tri simbola bila preporuka Narodne skupštine Republike Srbije i nakon nje zaključak Vlade Republike Srbije. Ustav ovom parlamentu nalaže obavezu da ovu materiju uradimo zakonom i to upravo činimo kroz ovaj zakon.
Podsetiću da ovaj zakon predviđa da se koristi veliki i mali grb, da se veliki grb koristi na predviđen način samo od strane državnih organa obrazovanih ustanova, to su Narodna skupština, predsednik Republike Srbije, Vlada Republike Srbije, Ustavni sud, Državna revizorska institucija i Zaštitnik građana.
Dakle, sve grane vlasti i zakonodavna i izvršna i sudska, a što je meni posebno zadovoljstvo, veliki grb koristi i ombudsman, odnosno zaštitnik građana i Državna revizorska institucija, kao nezavisni državni organi.
Nema nikakve dileme u pogledu, niti potrebe za raspravu oko naše trobojke, crveno, plavo, bele zastave. Ta državna i narodna zastava, a to ovaj zakon propisuje, u kojim prilikama i na koji način se koristi, kao i da je standardna državna zastava koju koriste predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine sasvim logično rešenje, s obzirom na to da i predsednik Republike i Skupština Srbije svoj suverenitet na najdirektniji način crpe iz volje građana Republike Srbije.
Simboli su veoma važni za jednu državu. Dakle, oni su simbol identiteta, simbol suverenosti. Mi smo se opredelili za ove tradicionalne simbole i oni izražavaju jedan državni kontinuitet, izražavaju spoj prošlosti i sadašnjosti.
Oni se koriste ne samo na državnim organima, neko je ovde od uvaženih prethodnih govornika govorio i o supranacionalnim organizacijama, kao što se naša zastava vijori u Njujorku, ispred zgrade UN.
Ispred Poslaničke grupe ZES mi ćemo glasati za ovaj zakon, ali želim da podsetim i na našu želju i na našu nameru da će svi zakoni koje ćemo doneti kasnije, i na ovoj sednici i u narednom periodu, biti u toj funkciji da se naša državna zastava vijori kao 28 ili 29 zastava zemalja EU. Zato vas pozivam da glasamo za ovaj zakon. Zahvaljujem. (Aplauz.)
Gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, podsetiću vas da član 74. Ustava Republike Srbije sadrži normu prema kojoj: ''Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.
Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine.
Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.''
Inače, ovaj član lociran je u poglavlju "Ljudska prava i slobode". Zato sam i počeo sa citiranjem ovog člana Ustava. Pitanje ekologije, pitanje zaštite životne sredine treba da posmatramo na prvom mestu kroz korpus ljudskih prava i sloboda. Pitanje zaštite životne sredine je jedno od centralnih pitanja i planetarnih materija, a kada su u pitanju supranacionalne organizacije, kao što je to EU, smatram da je ovaj sistem na najkvalitetniji način upravo normiran u EU.
Pitanje harmonizacije našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU samo je jedan od aspekata kada govorimo o setu ovih zakona iz oblasti ekologije, ovih prvih, čini mi se, devet, a i kasnije u objedinjenim raspravama. Drugi jedan veoma važan aspekt svega ovoga o čemu ćemo raspravljati u narednim danima, jeste da ovi zakoni ne čine samo jedan normativno-pravni okvir, već su oni i osnova za jednu široku afirmativnu društvenu akciju.
Najveći deo normi u ovim zakonima predstavlja jednu, da tako kažem, uže stručnu materiju koju će primenjivati u praksi državni organi, počev od ministarstava, autonomne pokrajine, lokalnih samouprava itd. ali će sigurno svi ovi zakoni, a to i mislim da je jedna od intencija ovih projekata, podstaći jednu široku društvenu akciju u kojoj ćemo svi imati zdraviju životnu sredinu i u kojoj će generacije koje dolaze iza nas imati bolju životnu sredinu i bolje uslove života.
Podsetiću da postoji nekoliko pristupa kada se radi o normiranju ove materije za zaštitu životne sredine. Jedna od ideja je kodifikacija zakonodavstva u ovoj oblasti. Dakle, EU ne nameće zemljama koje apliciraju za članstvo, i one koje su već u EU, koji će model izabrati. Drugi model je da se donese jedan krovni zakon o zaštiti životne sredine, a da se ostali deo ove problematike spusti na nivo uredbi, podzakonskih akata, odnosno da se stavi u nadležnost Vladi. Mi smo se opredelili za, da tako kažem, jedan sistemski zakon o životnoj sredini. Inače, raspravljaćemo o izmenama i dopunama tog zakona i nizom ovih sektorskih zakona.
Smatramo da je ovo rešenje najcelishodnije, najpraktičnije i smatramo da ima veću težinu ako narodni poslanici, odnosno Parlament Republike Srbije usvoji ove zakone, s tim što će, naravno, niz uredbi Vlada morati da donese u realizaciji ovih zakona. Kvalitet ovih zakona potrebno je da bude odgovarajući, potrebno je da bude usklađen sa zakonodavstvom EU, a naravno uvažavajući sve specifičnosti koje postoje u našoj zemlji.
Kada govorimo o ekologiji, očekujem da ćemo postići možda i najširi konsenzus koji je moguće postići u Parlamentu Republike Srbije, jer ovo nije samo pitanje niti jedne vlade, niti jedne parlamentarne većine, niti jednog trenutka u istorijskom hodu jedne zemlje, ovo je jedno univerzalno pitanje i zato očekujem da će većina, ako ne i svi narodni poslanici, glasati za ove zakone.
Podsetiću da je za pristupanje Srbije u EU potrebno doneti 160 hiljada zakonskih i podzakonskih, ne akata, ali teksta na A-4 formatu. Ministarstvo za zaštitu životne sredine će, prema mojim saznanjima, oko 30% ovih akata doneti. To govori o značaju ekologije, jer tako je u Evropi, to su centralne teme u EU: zaštita životne sredine, poljoprivreda, ljudska prava, zaštita potrošača.
Dakle, još jednom ću ponoviti, blizu trećine propisa, znači zakona i podzakonskih akata će biti u nadležnosti Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja.
Pomenuću još jedan aspekt koji implicira donošenje ovih zakona, a to je ono o čemu je nešto govorio i predstavnik predlagača, ministar Dulić. Životnu sredinu, uređenje životne sredine ne možemo izolovano posmatrati od investicija, od razvoja, od ekonomije, od privrednog razvoja.
Mnoga rešenja koja postoje u dosadašnjoj legislativi jednostavno su gušila investitore u, recimo, ogromnim, neprimereno dugim rokovima za dobijanje dozvola. Recimo, 260 dana je bilo potrebno za sprovođenje čitave procedure za izradu studije o proceni uticaja na životnu sredinu.
Ovim zakonskim rešenjima, a kasnije i donošenjem podzakonskih akata, ova procedura će se skratiti na nekih 100 dana. Znači, sa 260 dana procedura, ako se ne varam, biće skraćena na mnogo kraći rok.
Takođe, izrada studije za mala i srednja preduzeća gde inspektor merama može da naloži šta je potrebno preduzeti u dve do tri mere, a ne da se gubi vreme od tri do četiri meseca za izradu studije. Dakle, mala i srednja preduzeća treba da budu jedna posebna kategorija kako bi se ovim zakonima podsticao i razvoj ovog sektora.
Opasne materije, upravljanje integralnim otpadom je veoma važna oblast, kao što je važna oblast – ambalaža i ambalažni otpad.
Mi do sada nismo imali, inače, ovaj zakon o ambalažnom otpadu, tako da je neophodno bilo doneti zakon o upravljanju otpadom i sa nekim podzakonskim aktima regulisati ovo pitanje, jer to je segment jednog opšteg zakona o upravljanju otpadom. Išlo se da treba izvući ambalažu i ambalažni otpad kao specifični problem koji ima posebnu težinu i obraditi ga kroz jedan zakon. Dakle, jedan, da kažem, bočni sektorski zakon. Ovaj zakon, to je njegov kvalitet, po meni, dozvoljava dva osnovna modela koja su primenjena u Evropi, a to su: depozitni sistem i integralni sistem upravljanja ambalažnim otpadom. Znači, dva modela su ovde dozvoljena.
Čitav set ovih zakona sigurno će doprineti da stvorimo jednu bazu, jednu osnovu u normativnom sistemu naše zemlje.
Još jednom ponavljam, ovo će biti podsticaj za jednu široku društvenu akciju na razvoju ekološke svesti. Potrebno je, dakle, da se u ovoj materiji ne razmišlja i ne dela fragmentarno, segmentarno, potrebno je od države pa do nevladinog sektora i uopšte svih građana da utičemo na to da se ekološka svest podiže.
Na kraju, dame i gospodo narodni poslanici, parafraziraću jednu misao koja kaže da postoji jedna opšta ideja da, ako jedan veliki broj ljudi, značajan broj ljudi u jednom sistemu, u jednom društvu nešto nauči i nešto uradi, onda dolazi do kvaliteta društvenih promena, dolazi do razvoja jedne svesti koja nam je u oblasti ekologije toliko neophodna. Pozivam vas da uzmete aktivno učešće u raspravi i u načelu i u pojedinostima. Video sam skoro sve amandmane podnete na ove zakone i mislim da će jedan značajan broj tih amandmana biti prihvaćen. Zahvaljujem. (Aplauz.)