Samo da bi se dobro razumeli. Nemam ja problema u komunikaciji ni sa Vučićem, ni sa Dačićem, ni sa gospodinom Dinkićem. I da je problem takve vrste i da je problem unutar vladajuće većine, verovatno ne bi se na sednici Odbora za finansije glasalo da se prihvati amandman, a verovatno ne bi bila i ova dobra volja ministra da se uredi amandman i da se prihvati na kraju od parlamentarne većine.
Međutim, imamo ozbiljan problem po dubini Vlade. Imamo problem po dubini Vlade, jer dok gospodin Vučić mora da se bavi pitanjima kao što su borba protiv korupcije, mi, drugi koalicioni partneri se bavimo nekim drugim pitanjima. Verovatno zato što sam ja predsednik Romske partije pa treba da brinem i o tome i onda kada uđete po dubini Vlade da rešite jedan određen problem bez obzira što se dogovorite sa ljudima koji čine Vladu, ali ne koristeći njihov autoritet da oni pozovu i kažu – to morate da uradite, onda naiđete na veliki broj službenika koji iz različitih razloga žele da miniraju sve to. Namerno nisam hteo i nije pravo mesto sada da te službenike na ovakav ili onakav način, da nalazimo motive zašto to oni rade. Međutim, ovo nije slabost koalicionih partnera. Ovo nije slabost koalicionog kapaciteta. Ovo je pokazatelj da smo urušili državu. Ne kažem vi, nego mi svi zajedno. Preuzimam deo odgovornosti, mada smo mi najmanje učestvovali u vladama u bilo kojim. Ne možete da spočitate Romskoj partiji da smo 1993. godine, da smo 2000. a nismo bili u Vladi ni 2007. godine kada smo podržavali Vladu. Jeste odgovornost i na nama zato što smo neke stvari radili i prodavali svoje glasove za jedan paket. Čega je to pokazatelj? Da je država urušena i da svi zajedno moramo da radimo na izgradnji države. Mi sa ovim upravo pokušavamo da damo svoj doprinos tome. Hvala.

Dame i gospodo, zaista ja, kao roditelj, kao neko ko ima decu, moram da prokomentarišem. Ovo je za mene zaista bilo mučno i za mnoge ljude koji su slušali, za mnoge poslanike. Mislim da je ovo muka slušati. U tom smislu bih zamolio predsednika, zamolio bih predsednika Odbora za zdravstvo, dajte pripremite za narednih mesec dana, mesec i po ili dva, koliko vremena je potrebno, jednu informaciju, studiju, nazovite je kako god hoćete. Ja ću prvi da pritisnem dugme, ne pitajući nikoga za amandman, ako zaista rešavamo sa tim novcem ovu situaciju.
Svi smo dovedeni u jednu situaciju, mi koji nismo stručnjaci i koji se ne razumemo, čujem od koleginica koje su zdravstveni radnici da transplantacija srca nema veze sa time, neko spominje da je to deo toga, neko govori 60, tako da smo zaista dovedeni u situaciju da gorko slušamo sve ovo, da gorko trpimo sve ovo, da ljudi pored televizijskih ekrana gledaju i svi dolazimo u situaciju da sutra snosimo odgovornost, jer za nešto i imamo odgovornost kao poslanici. Šta vi tamo radite, koji je vaš odnos prema deci, prema bolesnima? Znači, svako ko ne vodi računa o tome, ja prvi ako ne vodim računa o tome, nije mi mesto ovde da sedim.
Zaista posle svega ovoga ne znam šta da mislim. Zamolio bih vas, predsedniče, da na tragu onoga što ste rekli, nevezano za budžet, date u narednih mesec-dva dana pravu informaciju. Mislim da svi mi poslanici, ukoliko postoji rešenje, pa najjeftinije je to da sednemo jedan dan i da se dogovorimo, da donesemo pravo rešenje, ali to rešenje mora da bude jednako za sve i svi mi zajedno da ga podržimo. Tu nema mesta da na ovom pitanju ocenjujemo da li je ovaj ministar dobar ili onaj. Ako nemamo dobro rešenje, niko od nas poslanika ne valja. To nije pitanje pojedinca, to je pitanje naše zajedničke odgovornosti.
Zaista vas molim, predsedniče, vas kao predsednika Skupštine i predsednika Odbora za zdravstvo, da učinite sve da svi poslanici dobiju pravu informaciju. Tu zaista nema prostora da razgovaramo o bilo čemu, o nekakvim politikama, to je naš odnos prema deci, to je naš odnos prema budućnosti Srbije, ali dajte pravu informaciju i da vidimo šta da uradimo sa tim. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, pokušaću samo na nekoliko primera da kažem šta je to zaista novo u ovom budžetu i u tome kako ova Vlada vodi politiku kada je u pitanju integracija Roma i da pokušam da imamo zaista celovit odgovor na to gde su sredstva u ovom budžetu i u ovom rebalansu budžeta za integraciju Roma – da li postoje ili ne postoje.
Bitno je da razlikujemo u tom procesu dve stvari. Jedna stvar koja je suštinski nova a to je da ova Vlada i ovaj rebalans budžeta i budžet uopšte prepoznaju stvaranje novih alata za realizaciju procesa za integraciju Roma, a da oni budžeti koji su postojali pre toga imali su samo sredstva za Dekadu Roma skrivena na različitim mestima i pozicijama i ona smo imali informaciju da je Srbija potrošila 70 miliona evra za integraciju Roma i taj podatak je tačan, jer mi ga je potvrdio predsednik Evropske komisije u Zagrebu na jednom sastanku kada smo bili na Stiring komitetu Dekade Roma. Onda se građani pitaju – zašto ta sredstva nisu stigla do njih? Zašto oni ne osećaju boljitak? Zašto nevladine organizacije nisu uključene u taj proces? Zašto samo dve ili tri nevladine organizacije su imale ekskluzivitet da uvek i na svakom sastanku, koji je bio u Vladi ili u nekim drugim segmentima, budu isti ljudi, a nisu bili ostali?
Šta je sada tu kvalitetno novo? Kvalitetno novo jeste da Republika Srbija finansira jedan drugačiji institucionalni okvir koji se sastoji iz sledećih segmenata – prvenstveno postoji Kancelarija za ljudska i manjinska prava. Ta Kancelarija za ljudska i manjinska prava u kojoj su bili zaposleni ljudi koji jednostavno nisu znali svoj posao, a potvrda toga govori u prilog tome da pre mesec dana ljudi koji već osam godina rade u toj Kancelariji nisu znali da napišu nijedan najobičniji poslovnik za Savet za integraciju koji je formiran pri Vladi, da nisu znali niz drugih stvari, pa smo uspeli sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju da obezbedimo mentorsku pomoć ljudima koji tu rade, da ne bismo pokretali određene postupke da ti ljudi izgube radna mesta, pa da neko kaže da neko nekome želi da se sveti.
Stvorili smo uslove da Kancelarija za ljudska i manjinska prava i ljudi koji su zaposleni u njoj odgovore potrebama. Šta su potrebe? Potrebe su da prepoznaju u budžetu i u rebalansu budžeta da u delu koji govori o finansiranju poljoprivrede postoje sredstva za subvencije, da od tih sredstava mogu i Romi da konkurišu da formiraju staklenike, plastenike i da se bave proizvodnjom, da u tom budžetu postoji u delu za urbanizam osam miliona dinara i da trebaju da imaju rezultat da Srbija stvori jedan novi model 2014. godine, da se pojave prva naselja koja će da budu definisana na taj način da u njima budu sve socijalno ugrožene kategorije, pa i Romi, da te socijalno ugrožene kategorije rade, da od svog posla otplaćuju stambene jedinice koje imaju, a ne više da im se te stambene jedinice samo poklanjaju, već da ti ljudi osete da su oni učestvovali u stvaranju svojih stambenih jedinica.
Imamo ovog trenutka više od tri miliona evra za koje nije znala prošla Vlada da stavi u funkciju zajedno sa gradskim vlastima. Napokon smo i to uspeli da uredimo sa unosom da se ta sredstva stave u funkciju i da napokon počne zbrinjavanje ljudi koji su u kontejnerskim naseljima, koji su na volšeban način prebačeni iz "Gazele" i došli su u takvu situaciju kakva jeste.
Postoje sredstva koja su obezbedila da ne samo tri nevladine organizacije nego stotine nevladinih organizacija učestvuju u konsultacijama donošenja politike koju definiše Vlada Republike Srbije i to se sprovodi sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju i na taj način se direktno romska zajednica uključuje u taj proces, a ne kao ranije, da to budu dve organizacije koje imaju ekskluzivitet.
Treća stvar koju upravo pregovaramo, nadam se da će da se uradi, u tom budžetu treba da budu sredstva da Srbija postane centar određenih regionalnih projekata i mogu da vam prenesem da je to izuzetno pozdravljeno od strane određenih direktora u direkcijama Evropske komisije Mirela i od komesara za zapošljavanje Evropske komisije i od gospođe Vivijan Reding sa jednog sastanka gde smo imali razgovor sa njenom zamenicom. Pozdravljaju to što Srbija postaje centar realizacije regionalnih projekata i sama činjenica je da je Srbija bila domaćin okupljanja svih predstavnika parlamenata koji su Romi i to nam daje jedan kapacitet da razvijemo projekte, kao, recimo, Akademiju za mlade lidere Rome, gde Srbija postaje centar obrazovanja i Roma i drugih ugroženih kategorija koji se vraćaju posle toga u Evropsku komisiju i u nacionalne vlade. Za sve to deo sredstava je obezbeđen u ovom budžetu Republike Srbije.
Novina jeste u tome što se prvi put na jasan način reklo, upravo je to Pjer Mirel rekao da je jako dobro što sa seminara na kome postoje zaključci, ti zaključci više neće da budu zaključci pojedinca, već će biti deo zaključaka vladinog Saveta i na taj način se daje legitimitet.
Da nije sve ovo samo prazno slovo na papiru, moram da se vratim na praksu i možda delimično da odgovorim na to pitanje ko je gde bio, ko je koja prošlost, zašto je to tako ili ovako. Da nije uspostavljen ovakav institucionalni okvir 2007. godine u Vojvodini, kada smo sarađivali sa vojvođanskom Vladom, ne bi se desilo da 2007. godine Vojvodina dobije milion evra direktne pomoći za proces integracije Roma, gde je svaki učenik imao 50 evra stipendiju. Da je to zaista tako, govori činjenica da 2008. godine kada smo prekinuli saradnju, onda nisu imali kapacitete i nisu spoznali efektivnost ovog sistema, o kome govorimo, na republičkom nivou i te stipendije su u tom periodu izgubljene i zapravo nisu dobijene. Da je ovo zaista dobro, što radimo sa Ministarstvom urbanizma, govori činjenica da je Kulski model, o kome se danas govori u Evropi kao primeru dobre prakse zbrinjavanja socijalno ugroženih kategorija, je 2007. godine uređen u Kuli i da to radi Srbija danas i da Srbija taj model predstavlja kao nešto novo, a da posle Kule ni u jednom drugom mestu taj model se nije primenio. Dakle, toliko o tome koji ljudi sede u poslaničkoj grupi SNS. Toliko o tome da li su ljudi u ovoj poslaničkoj grupi ozbiljno razmišljali o nekim stvarima. Toliko o tome koliko Romska partija razmišlja o tome da zaista se približimo i stvorimo alate da ta sredstva koja postoje u budžetu Republike Srbije dođu do krajnjih korisnika.
Na kraju, dozvolite mi da zaključim, toliko o tome da li ste vi u stanju da u Vladi u kojoj je ovog trenutka direktno zaduženo 12 ljudi, koji su bili zaposleni i 2005, 2007, 2009. godine, da ti ljudi nisu znali jedan za drugog da postoje. Da su postojala sredstva međunarodnih organizacija koja su htela da pojačaju te kapacitete, da Srbija ima 25 zaposlenih koji se bave tim postupcima, izvinite, ali to je polovina Kancelarije za ljudska i manjinska prava ili je to četvrtina nekog resora. Dakle, nije pitanje da li postoje sredstva i resursi. Osnovno pitanje jeste koliko smo mi posvećeni tome da taj problem rešimo, da iskoristimo i pet miliona evra koje Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju sada koristi i tri miliona u gradu Beogradu koje treba da se iskoriste za stanogradnju i sredstva koja su u različitim delovima budžeta pripremljena, pa i sredstva za zapošljavanje građana u Srbiji.
Na kraju krajeva, sve će to da pomogne da mnoge stvari koje su do sada išle po internetu, vreme kada je postojao medijski mrak, kada smo zaista samo jednu opciju afirmisali, i dozvoljavali da neko iznosi samo jednu istinu, da zaista izađe prava istina i o ovome, i u tom smislu vidim vrednost ovoga budžeta, ovog rebalansa budžeta, i aktivnosti Vlade Republike Srbije.
Zaista za mene je mnogo bolji domaćin onaj kada vidi na polovini meseca da nešto nedostaje da se dogovori sa članovima porodice kako to da reši, nego domaćin koji ubeđuje svoje članove porodice cele godine da ima para, da nema problema, a onda kad sinovi stasaju onda ne znaju za koju će dužničku tačku da se pre uhvate i onda ne znaju šta da rade.
Naš narod, narod u Srbiji, prepoznaje, i ja to prepoznajem u ovom aktu Vlade, da trebamo da kontrolišemo stvari, da trebamo da se dogovaramo. Manji je problem definisati svakog meseca politiku nego ostaviti u nasledstvo deci da ne znaju šta da rade sutra, jer nismo uradili ono što treba. Hvala.

Samo jedna rečenica. Povređen je član 107. time što je izneta neistina da prvi potpredsednik Vlade ne poštuje Fiskalni savet kao organ Vlade. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam imao nameru da se javim. Zahvaljujem se predsedavajućem koji mi je to dozvolio. Samo ću dve rečenice da kažem.
Glasajući za ovaj dokument koji je danas pred nama, glasam sećajući se na sve žrtve i u Šajkašu, i u Pančevu, i na Srbe, i na Rome, i na Jevreje i na druge, govoreći na vrlo jasan način da žrtve koje su doživeli mađarski građani, da su isto žrtve kao i sve ostale žrtve. Velika je stvar što srpski parlament čini iskorak, pokazujući svest time, Srbije, srpskog parlamenta, Srba i nas manjina koji živimo ovde, i na taj način dajemo snagu i predsedniku države i Vladi Republike Srbije, da u razgovoru sa svima ostalima u svetu jasno im kaže – mi smo to uradili, uradite i vi ostalo. Mislim da su sve žrtve jednake. Hvala.

 Dame i gospodo, samo ću da kažem iz iskustva zašto je dobro ovo rešenje koje je predloženo u zakonu. Jedno od društvenih grupa sa kojima jeste sprovođeno inkluzivno obrazovanje jesu upravo Romi. Mi imamo zaista određena iskustva unazad nekoliko godina. Moram da prenesem da je juče u Zagrebu upravo istaknuta Srbija kao zemlja čiji primer dobre prakse treba da preuzmu i druge zemlje u  procesu sprovođenja dekade.
Zašto baš ovo bitna stvar? Mi zaista imamo toliko problema na lokalnom nivou, u opštinama i na drugim nivoima vlasti da jednostavno nemamo na lokalnom nivou i na drugim nivoima vlasti kapacitete da na odgovarajući način stvaramo jednake uslove u svim obrazovnim ustanovama, da oni koji vrše tu nastavu na jednak način, u isto vreme, u istom kvalitetu budu osposobljeni da zaista to vrše, da imaju određen treninge, da imaju jedna proces osposobljavanja jer moramo da priznamo da i mi iako se ističemo u regionu po tome kao dobri, da i mi moramo određena iskustva sumiramo, da pratimo. To jedino može na taj način da se uradi. Ako neko ko je kao ministar bude centar sakupljanja svih tih iskustava, bude centar koji će svim tim ljudima da omogući da stiču nova znanja i na osnovu toga da da zaključak da zaista smo ostvarili jednake uslove za sve ostale.
Ne mogu da razumem da jedna nerazvijena opština u Srbiji isto kao i Beograd mogu isto kvalitetno da podignu kapacitet tih ljudi i da kažu – jeste oni su sposobni to da rade. Na ovaj način mislim da ministar ide u susret socijalno ugroženim, ruralnim sredinama. To vidim kao odgovornost ministra, ne kao pravo da izabira, već kao odgovornost da podiže kapacitete svih tih ljudi i da zaista u Srbiji obezbedimo da to ima određeni kvalitet. Hvala.

Poštovani ministre, odnosi se amandman na član 67. koji u izvornom tekstu glasi ovako – učenički parlament, i onda član 67. za učenike sedmog i osmog razreda organizuje se učenički parlament u skladu sa zakonom.
Učenički parlament dostavlja izveštaj o svom radu Školskom odboru i Savetu roditelja škole.
Amandman koji sam ja podneo on podrazumeva postojanje ova dva stava i unošenje još jednog trećeg stava koji kaže – učenički parlament uspostavlja saradnju sa lokalnom samoupravom i prosvetnim inspektorom.
Zašto mislim da je to bitno? U suštini on ne zadire u neka osnovna opredeljenja zakona.
Međutim, daje jedan novi kvalitet, a taj novi kvalitet se ogleda u uspostavljanju jednog novog kanala demokratske prohodnosti ideje i stavljanja učenika u poziciju, znači govorim o učenicima sedmog i osmog razreda, stavlja ih u poziciju da oni mogu jednom u toku polugodišta i jednom u toku godine, ili onako kako to odredi se nekim drugim propisom, imaju direktno kontakta sa lokalnom samoupravom ili sa prosvetnim inspektorom. Šta može da bude korisno od toga?
Prva stvar, ukoliko se to prihvati onda mi je razumljivo da iz konteksta celokupnog zakona se stvara jedan odgovoran odnos prema državi, jer stvara se direktan kontakt učenika i države.
S druge strane, vi stvarate mogućnost deci u sedmom i osmom razredu, da oni mogu određene devijacije do kojih su oni došli do zaključka da prenesu prosvetnom inspektoru da prenesu lokalnoj samoupravi. Zaista ne vidim problem da se organizuje jedan, a to mogu da budu konsultativni sastanci, nisam ulazio u mehanizam, jer mislim da zakon nije mesto da do detalja preciziramo te mehanizme, to možemo da prepustimo i samoj lokalnoj samoupravi, ali suština jeste da u sedmom i osmom razredu, učenici već počinju da se osećaju da su oni deo lokalne samouprave, da imaju određene kontakte sa državom, da mogu da budu subjekti, a ne samo da budu objekti.
Zaista mislim, ukoliko to prihvatimo, onda sa razumevanjem mogu da prihvatim ovaj amandman, jer prihvatanjem ovog amandmana kao alternativa prethodnog, gde se govori o odgovornom odnosu prema državi stvara mogućnost, zaista učenicima da već u tim godinama u interaktivnoj saradnji sa lokalnom samoupravom, sa jedne strane oni definišu stavove prema lokalnoj samoupravi.
Sa druge strane, da zaista budu korektiv određenih aktivnosti prosvetnog inspektora i lokalne samouprave.

Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, moja obaveza je bila, kao predstavnika socijalno ugrožene zajednice u ovom parlamentu, da podnesem ovaj amandman i to iz dva razloga. Jedan razlog jeste da na taj način izrazimo nesumnjivu podršku vašoj ideji, koju ste iskazali u članu 44, a to je ideja da škola u saradnji sa nadležnim ustanovama brine o socijalnoj zaštiti. U tom smislu, u kaznenim odredbama ovog zakona unesemo i odgovarajuću sankciju za one škole koje ne postupaju u skladu sa članom 44.
Tu sam napravio jednu grešku kada sam podnosio amandman. Međutim, ta greška je sada ispravljena. U pitanju je jezička greška. Taj prvi stav glasi – Ukoliko škola ne brine o socijalnoj zaštiti učenika u školi, u skladu sa odredbama ovog zakona, znači, člana 44, škola će biti kažnjena. Na taj način se samo podupire vaša ideja koja je već bila definisana u članu 44.
Drugi deo amandmana se odnosi na obavezu porodice. Ukoliko porodica, škola se brine o socijalnoj zaštiti, ne omogući detetu da ide u školu, da ona bude drastično kažnjena. Tu postoji jedna drastična razlika između Zakona o osnovama obrazovanja i ovog zakona. Radi se o dva tipa nečinjenja od strane porodice.
Jedan tip nečinjenja jeste kada država ne podupre tu porodicu i ne da joj određenu podršku da pošalje svoje dete. To je regulisano Zakonom o osnovnom obrazovanju i tu je kazna od pet do 25 hiljada. Međutim, mnogo strožije treba kazniti porodicu ukoliko dođe do situacije da država pomogne toj porodici, da škola pomogne toj porodici i pored pomoći države i pomoći škole, pored aktivnosti svih društvenih činilaca da se omogući detetu iz socijalno ugrožene grupe da pohađa školu, a porodica i dalje tom detetu ne omogućava da pohađa nastavu. To je poseban slučaj.
Imamo dve situacije. Jedna situacija jeste kada porodica ima nesumnjivu obavezu da upiše dete u školu i da ga školuje bez ičije pomoći. Tu se slažem sa tom kaznom od 25 hiljada. Međutim, još je veća greška roditelja ukoliko svi činioci, a danas smo svedoci situacije da svi činioci okolo pokušavaju i pedagoški asistenti i škola i nevladine organizacije, znači, svi utičemo na to, međutim, nekim roditeljima je bitnije da kupe kutiju cigareta ili nešto drugo ili da popiju flašu piva, nego da zaista svoje dete pošalju u školu. Naša obaveza je upravo, kao predstavnik Romske partije, da podnesemo taj amandman i to iz vrlo jednostavnih razloga. Želimo da na taj način damo podršku državi da sprovodi rigorozne mere prema svima onima koji svoju decu ne upisuju u škole i ne omogućavaju im da pohađaju nastavu.
Jednostavno, to je osnovni ključ da mi zaista na taj način izvedemo članove socijalno ugroženih kategorija iz siromaštva. Ukoliko to ne budemo uradili, onda imamo ozbiljne probleme.
Mogu da prihvatim da zbog određenih razloga se ne usvoji ovaj član, ali želimo samo da vam damo podršku, da možda i u onim trenucima kad niste hteli da prihvatite to, možda da se to ne bi pogrešno tumačilo, na ovaj način da damo podršku tim idejama i da vi možete jednostavno da kažete da imate podršku te zajednice, da svi neodgovorni roditelji jednom moraju drugačije da se ponašaju i da je to naša zajednička briga. Možda je to nepopularna mera, naročito nepopularna mera za nas koji se obraćamo tom biračkom telu, ali dugoročno, upravo ta deca biće neko ko će da ima benefite, a to nam je briga, da zaista ta deca budu u boljoj situaciji. Hvala najlepše.

Dame i gospodo, mogu da prihvatim ovo obrazloženje koje ste dali, da ne treba da se dopuni ovaj stav time da škola ima zadatak da obezbedi bezbednost učenika za sve vreme dok se nalaze u školi, pošto je to definisano drugim zakonom, ali onda se postavlja jedno pitanje koje je kod mene donelo zabunu. Da li je osnovni cilj ovog člana da on definiše zadatke škole ili je osnovni cilj ovog člana da definiše zadatak škole u procesu zaštite od diskriminacije? Dakle, ukoliko govorimo o zadacima škole, a tu imamo još jedan amandman, onda se unosi zabuna. Ovde imamo zadatke škole, pa onda imamo ciljeve, pa onda imamo još tamo šta se dešava, šta su ciljevi obrazovanja i onda na nekoliko mesta govorimo o stvarima koje jesu slične, ali ima nijansi.
U tom smislu bih zamolio ministra samo da vidi da li smo zaista ovim članom hteli da definišemo zadatke škole kao što to stoji u zakonu, ili nam je cilj da definišemo zadatke škole u zaštiti od diskriminacije. U tom smislu onda mogu da razumem da je zaštita od diskriminacije nešto što je mnogo bitnije u odnosu na neke druge zadatke škole, pa smo ovde hteli da se koncentrišemo samo na to pitanje i u tom smislu nije sporno da se prihvati. Ukoliko nije to, onda se postavlja pitanje – zašto neke delove uzimamo iz Zakona o borbi protiv diskriminacije, pa ih unosimo ovde, a neke dole iz drugih zakona ne unosimo ovde? Čisto zbog toga da vidimo šta je osnovna poruka ovde. U tom smislu mogu da prihvatim obrazloženje, ukoliko je to tako. Hvala.

Dame i gospodo, rezolucija koja je danas na dnevnom redu, u svakom slučaju jeste nešto što može da se desi kao dobro jednoj demokratiji, našoj ličnoj demokratiji koja se nalazi na onom stepenu na kome se nalazi danas demokratija u Srbiji. Ona za mene znači, između ostalog, jedan kontinuitet ponavljanja osnovnih principa i osnovnih sravnjenja Srbije i demokratskog društva u Srbiji.
Dozvolite mi samo da na jednom konkretnom primeru kažem koliki je njen značaj i zašto je bitno da često neke stvari, neke ciljeve, neke principe koji, bez obzira što su u različitim zakonima ili u Ustav uneti i upisani, da ih nekad stavimo na jedno mesto, kao što smo ih ovde stavili, u ovom tekstu o kome danas govorimo.
Najbolji primer jesu dešavanja koja su se desila u Opštini Sečanj, u mestu Jaša Tomić, gde je noćas negde oko jedan sat jedno domaćinstvo napala grupa mladića, radi se o njih desetini, koji su bukvalni razbili prizemlje jedne kuće u kojoj su bila deca i majke te dece, a da se u toku noći onda to pretvorilo u jednu tihu potencijalnu mogućnost ozbiljnog sukoba, jer sa jedne strane je stalo 30-40 ljudi pod oružjem, a sa druge strane je stalo petnaestak ljudi koji su učinili to, a policija se u svemu tome celu noć borila da to dovede u jedan realan okvir.
Ukoliko donosimo ovakva dokumenta i Skupština Srbije bude često mesto u kome govorimo o osnovnim postulatima demokratije, o praćenju rada svih izvršnih organa, o ulozi i zadatku Skupštine, ne samo u donošenju zakona, već i u vršenju parlamentarne kontrole izvršne vlasti, onda možemo da dodamo značajan doprinos i takvim stvarima da ljudi zaista na onom mikro nivou konkretnih odnosa između dva čoveka u Srbiji shvate da jednostavno mi stremimo državi koja je pravno uređena, koja poštuje zakone, gde se zna ko isteruje pravdu, da pravdu ne mogu da isteruju palice, da pravdu ne mogu da isteruju ekstremisti, već da pravda može da se isteruje samo na taj način što će da preuzmu ulogu i zakonodavni i sudski i izvršni organi u ovoj državi.
Istakao bih samo nekoliko stvari koje su deo teksta ove rezolucije i koje su izuzetno bitne. Bitno je ono što smo čuli od predstavnika SVM, da je prihvaćeno ono gde se govori o ljudskim i manjinskim pravima, jer to su zaista i u međunarodnim dokumentima, u okvirnoj konvenciji i u različitim drugim dokumentima dve različite vrste prava, dva različita kapaciteta prava koja uživaju građani ili kao pojedinci ili kao pripadnici određene grupe.
Druga stvar koja je vrlo bitna jeste da je Skupština Srbije jasno opredeljena da sve dobre primere dobre prakse koji postoje u regionu, koji postoje u Evropi, koristi u svom radu. U tom smislu, nesumnjiv doprinos toga jeste i formiranje romske interparlamentarne organizacije, čiji je Skupština Srbije bila domaćin, gde su predstavnici u svim parlamentima koji postoje u ovom trenutku u Evropi, a kasnije i u svetu, stvorili tu interparlamentarnu organizaciju, gde su posete i makedonskom predsedniku države i predsedniku Tomislavu Nikoliću i predsedniku parlamenta Mađarske Republike.
Svi razgovori sa svim predstavnicima diplomatskog kora u Srbiji su potvrdili da je izuzetno bitno da parlamenti sarađuju na donošenju upravo zakona koji se tiču ranjivih grupa. Kada govorimo o ranjivim grupama, onda govorimo o Romima, jer Romi nisu problem Srbije, oni nisu problem Balkana, ova društvena zajednica problem je Evrope i u tom smislu moramo svi zajedno da sarađujemo, zajedno da primenjujemo mere i u tom pravcu pozdravljam naročito određivanje ovakve odrednice.
Na kraju da kažem da su u pravu ljudi koji govore da nisu dovoljni zakoni i da nisu dovoljna dokumenta. Međutim, takođe su u pravu i oni koji govore da ukoliko Skupština, ukoliko svi u zemlji budemo slali jasne poruke građanima u kom pravcu ide država, a da je osnovni naš zadatak da stvorimo pravno uređenu državu, onda ćemo polako svi moći to da shvatamo i to je najbolji način obračuna sa svima onima koji, nažalost, imaju i drugačije predstave o tome kako da se rešavaju stvari u državi. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, poštovani saradnici gospodina ministra, nekoliko stvari su izuzetno bitne da istaknem, mada je ovo doba, ali, jednostavno, obaveza mi je, koju sam preduzeo pred nacionalnom zajednicom kojoj pripadam, govorim o Romskoj nacionalnoj zajednici, da kao odgovorni članovi ove države priznamo da je Srbija napravila velike pomake unazad nekoliko godina, upravo kada je u pitanju obrazovanje Romske nacionalne zajednice i da je činjenica da danas imamo 175 pedagoških asistenata, koji rade uglavnom sa pripadnicima Romske nacionalne zajednice, jeste činjenica koja na nedvosmislen način govori da se zaista tom pitanju posvećuje izuzetno velika pažnja.
Naravno da imamo sredina kao što je Novi Sad, gde jedan pedagoški asistent jeste na negde oko 200 učenika pripadnika ove nacionalne zajednice, ali to moramo da prihvatimo kao realnost i da prihvatimo činjenicu da i Ministarstvo i država u budućnosti planiraju da to reše na jedan bolji i kvalitetan način i da je to svakako jedna i najbolja moguća poruka.
Da li želim da istaknem da u članu 44. Zakona o srednjem obrazovanju nedvosmisleno je istaknuta uloga škole u rešavanju socijalnih pitanja ugroženih i ranjivih kategorija i da u tom smislu svima onima, naročito ljudima iz civilnog društva koji su često kritikovali određene stvari u našem obrazovanju, pošaljemo jasnu poruku da ovaj član jeste šansa da zajedno sa školama, zajedno sa lokalnim sredinama, preuzmu odgovornost i da uz korišćenje ovog člana zaista stvore uslove da socijalno ugrožene kategorije, odnosno ranjive kategorije, imaju sve uslove kako bi normalno mogle da nastave školovanje.
Takođe, želim poštovanog ministra da pozovem da prihvati jednu ideju. Radi se o ideji Romske interparlamentarne organizacije, da u regionu pokrenemo projekat, kad govorim o regionu, govorim o Makedoniji, o Srbiji, o Mađarskoj i o drugim susednim zemljama, da kroz regionalni IPO obezbedimo računare. Govorimo o socijalno ugroženim kategorijama i onom kapacitetu kome mi možemo da pomognemo, a to je vezano za Rome. Međutim, u svakom slučaju kada jedan računar dođe u jednu školu, on ne nosi ime ni jednog učenika, ni jedne nacionalne zajednice, već njega mogu da koriste sva deca.
Računica je vrlo jednostavna. Ako govorimo o 1.000 računara, oni nisu više od 300.000 evra. Ako govorimo o nekoliko država u okruženju, onda zajedno sa par miliona evra možemo ceo region da opskrbimo računarima i to može da bude naš doprinos, jer regionalna IPA, nažalost, se ne koristi. Velika sredstva iz regionalne IPE se vraćaju nazad u fondove, jer nema kvalitetnih projekata.
U tom pravcu stojimo na raspolaganju i molimo vas da tu ideju prihvatite isto onako kao što ste prihvatili ideju da se oformi Evropska akademija mladih lidera, koja će Srbiji da stvori uslove da izvozi znanje, da edukuje kadrove u Srbiji iz drugih zemalja i na taj način Srbija se pozicionira kroz ranjive grupe kao evropski centar za edukaciju ranjivih grupa.
Samo dve rečenice na kraju. Ono na čemu Romska partija insistira, ono što je sigurno deo naše zajedničke politike sa SNS i što je razlog što sam deo te poslaničke grupe jeste da svakog roditelja, svaku porodicu, nateramo na odgovornost, beskompromisno, da svoju decu moraju da šalju u školu, moraju da ih uključe u proces obrazovanja i tu imate podršku Romske političke partije, koja je jedina u parlamentu, da beskompromisno sa svakim roditeljem, onaj ko ne šalje svoje dete u školu, da tu ako treba i pooštrimo kazne, jer to je ključ ključeva procesa integracije.
Ukoliko državi ne damo, kao predstavnici te zajednice, podršku u tom procesu, onda ne mislimo dobro državi, ne mislimo dobro toj deci, ne mislimo dobro budućnosti celog naroda i ujedno budućnosti Romske nacionalne zajednice. Tu je velika odgovornost i naša i vaša zajedno, da u tom pravcu zaista učinimo odlučan korak i na taj način i tu decu stavimo u ravnopravan položaj sa svima ostalima.
Što se tiče učeničkog parlamenta, o tome ću da govorim malo više kada bude reči o amandmanima, mi moramo da stvorimo takve uslove za saradnju učenika u učeničkim parlamentima sa lokalnom samoupravom, da oni već u tom uzrastu osete da su delove države, da lokalna samouprava kao neko ko rešava njihova suštinska pitanja bitna za život, ostvari sa njima saradnju, ostvari određene kontakte i da nisu adresa za saradnju sa učeničkim parlamentom samo određeni segmenti škole u kojoj se nalazi, već da učinimo još jedan korak napred u tome i da već decu u tom uzrastu učimo na koji način mogu da sarađuju sa državom. Hvala.

Hvala.
Za mene je prihvatanje ovog amandmana dvostruko bitno, kao pripadnika nacionalne manjine, jeste jer se stvarno stvaraju uslovi da se kultura pripadnika nacionalnih manjina podstiče na ovaj način, ali i kao nekoga kome je i te kako stalo da se srpska kultura u svetu pozicionira.
Pretpostavljam da ćemo tim pravilnicima o kojima govorite se stvoriti uslovi da recimo u bitnijim zemljama, tamo gde postoji velika koncentracija srpskog življa, recimo, samo u Beču ima preko dve stotina hiljada Srba u Austriji koji žive tamo, a da mi recimo uopšte nemamo kulturni centar, a u stvaranju tih kulturnih centara stvaraju se uslovi da kultura bude zaista dobro kroz koje će Srbija moći i da dobije određena ekonomska sredstva.
U tom smislu je izuzetno bitno ovo, i u tom smislu ja govorim da trebamo svi zajedno da razmislimo da ta sredstva koja se budu koristila, zaista idu u tom pravcu, da zaista podržimo te kulturne centre van Srbije, jer oni su izuzetno bitni u procesu pridruživanja EU, u stvaranju jedne drugačije slike o Srbiji u EU i u tom smislu je za nas ovo izuzetno dobro i prihvatljivo. Hvala.

Hteo bih da dam samo jedan kratak komentar, da bi se razumeli.
Jesu i u nadležnosti Ministarstva za kulturu kulturni centri. Oni ne mogu da se rade bez DKP, ali jesu i u nadležnosti kulturnih centara koji učestvuju i u imenovanju rukovodećeg kadra i u svemu. Kao što imate u drugim ministarstvima kada se govori o ekonomiji itd, znači, to ne radi samo Ministarstvo inostranih poslova. Tako postoji i ovde saradnja različitih delova Vlade i to, ako budemo malo izanalizirali, sigurno tvrdim da to jeste tako.
Nije u isključivoj nadležnosti, ali bez zajedničke odluke ne može to da se uradi, naročito u definisanju sadržaja. Hvala.

Ja vas razumem, međutim molim vas da i vi mene razumete. Dve stotine hiljada Srba u jednoj državi su odgojeni od svoje kulture u svojoj državi koji imaju. Govorim o tome, kao što mi živimo u državi gde polovina srpskog stanovništva živi van granica svoje države. Ja sam u tom smislu govorio u ovom drugom delu.
Slažem se sa vama da imamo ovde ozbiljnih problema, ali ukoliko imate ovde dobru pozorišnu predstavu i ta dobra pozorišna predstava obiđe recimo, 20-ak zemalja gde je srpska dijaspora, ona kroz to može da dobije povratna sredstva i da se finansira. Upravo sam govorio o tome, da to moramo da gledamo ka izvozni produkt. Moramo da razumemo da u državi u kojoj imamo 200 hiljada Srba, da ukoliko adekvatno pozicioniramo srpsku kulturu u toj državi, da možemo višestruko da dobije sredstava nazad. Jednostavno tamo možemo da plasiramo određene proizvode koji su kulturna baština, možemo to na različite načine.
Samo sam pokušao da izmenim taj ugao gledanja koji je bio do sada, a taj ugao gledanja jeste da kultura napolju samo nešto košta. Možemo i te kako da stvorimo uslove da kroz različite kulturne sadržaje koje plasiramo napolju, dođemo i do određenih sredstava za podršku institucija koje se nalaze u Srbiji.
Austrija je napravila fantastične stvari kroz novogodišnje koncerte, kroz "open bal", kroz slične stvari koje su deo istorije, deo kulturnog nasleđa te države i ostvarila je od toga izvozni produkt. Samo sam hteo da pokušam da dam jednu mogućnost i da razmislimo kako to možemo da radimo. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, želim samo da prenesem razgovor koji sam juče imao sa Udruženjem poreskih obveznika koji upravo govore u prilog tome da je dobro što ste postupili ovako kako ste postupili danas i da sam bio duboko u pravu kada sam rekao da ministar ima razumevanja za građane, za poziciju građana i da zaista postoji dobra namera da se usvoje određeni amandmani koji idu u tom pravcu i da su zaista oni raspoloženi da zajedno kasnije nastave razgovor sa vama i na taj način se zaista pruži određena podrška svim dobrim rešenjima koje donosi vaše ministarstvo.
U tom smislu, zaista još jednom pozdravljam sve one stvari, u kom pravcu ste išli sa usvajanjem amandmana. Hvala.