Poštovani predsedavajući, povredili ste odredbe člana 103. na taj način što ste istoj poslaničkoj grupi nekoliko puta uzastopce dali mogućnost da govori navodno o nekoj povredi Poslovnika. Molim vas da to ne radite, jer o njihovoj stručnosti govori to koliko je gospodin Đelić, kao predsednik Saveta za integraciju Roma, stručno vodio to i pustite čoveka koji je stručan da vodi stručnu Srbiju. Jer, ako ne znate integraciju Roma, ne možete ni Srbiju da vodite. Hvala.

Javljam se po Poslovniku koji je neposredno povređen. Uz sve poštovanje, zaista bih zamolio sve kolege u ovom domu da ne spominju trake. Mene trake podsećaju na žute trake, a onda odmah nakon toga da kaže da kada oni budu došli na vlasti, oni trebaju da nas obeleže trakama. Niti da govorimo o trakama, niti o obeležavanju kuća ...
(Predsedavajuća: Molim vas, gospodine Šajn.)
Dozvolite mi. Trebali ste to da prekinete.
(Predsedavajuća: To kako ste vi razumeli, ja nisam tako razumela. Molim vas, nemojte.)
Dozvolite mi da završim do kraja.
Zaista vas molim ovog puta, vaše osmehe koje šaljete na to i kritike na nas kada govorim o tome, to je neprimereno. Ovo je ozbiljna povreda Poslovnika, ovo je ozbiljna povreda građana i žute trake ne možemo da zamenimo plavim paketima na izborima, već moramo o tome da vodimo računa, a vi kao predsedavajuća prva. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovani predstavnici Vlade, razlog zašto je podnesen amandman na ovaj član jeste jer ja razumem ceo član na sledeći način. Mislim da je on pomogao da cela ova diskusija koja je vezana za član 6. u stvari dovede do jednog rešenja gde možemo da kažemo da bez obzira na to da li definišemo kao leks specijalis ovaj zakon ili kao sistemski zakon, da se svi složimo oko toga da je pred nama zakon koji nam stvara uslove da u narednom periodu izvršimo temeljnu promenu zdravstvenog sistema i da ta promena zdravstvenog sistema treba da se menja po različitim šavovima, počev od toga da li govorimo o pitanju inspekcijskih službi, da li govorimo o pitanju uticaja Krivičnog zakona, antidiskriminacionog zakona na odredbe ovog zakona, dakle, da nam je to jedan zadatak svima.
U tom smislu sam povukao sve one ostale amandmane o kojima govorim, da bi mogli zajedno u narednih godinu dana da vidimo koji su efekti ovih odredaba, da li su dovoljno dobre i ukoliko nisu dovoljno dobre, onda da sednemo zajedno dalje da razgovaramo o svemu tome, a ukoliko jesu dovoljno dobre, onda da vidimo iz sagledavanja celokupnog pravnog sistema u Srbiji da smo dobili jedan zaista pozitivan efekat.
Prvi stav sam razumeo na taj način da on definiše odnos pacijenta i sistema zdravstva u odnosu na materijalne mogućnosti države, ali zašto je sada bitan sledeći stav? Nama je jasno da ne možemo da imamo takav stepen zdravstvene zaštite kao najrazvijenije zemlje u svetu, ali šta je za nas bitno? Da svaki građanin Srbije, bez obzira ko je on, da on bude jednak u odnosu na taj zdravstveni sistem.
U tom smislu je za mene sasvim prihvatljivo ovo ograničenje i u stavu 1. o kome govorite, povezano sa ovim amandmanom koji sam predložio, a reći ću u stavu 2. šta je smisao tog amandmana. Dakle, suština stvari jeste ne da mi građanima obećamo da možemo da im pružimo svakakvu moguću zdravstvenu zaštitu, već drugačije, da u odnosu na mogućnosti države svaki građanin, bez obzira na različitost koju ima, on bude u istom položaju u odnosu na zdravstveni sistem.
Stav 2. govori o sprečavanju diskriminacije, o odnosu na finansijske mogućnosti, mestu stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi. Suština mog amandmana jeste u tome da on proširuje to i govori i o odnosu na neke druge različitosti koje mogu da budu uzrok diskriminacije. Može da se desi da jedan pacijent koji je pripadnik LGBT populacije da ode u zdravstvenu ustanovu i da neko kaže – neću da ga lečim zbog toga. To nije obuhvaćeno ovim predlogom zakona. Neko može da bude poljoprivredni proizvođač i da neko kaže da neće da ga leči zato što je poljoprivredni proizvođač. Govorim o ličnim svojstvima pacijenata.
Ova formulacija proširuje to na sva ostala lična svojstva, na sve mogućnosti diskriminacije koje mogu da se dese i na taj način, povezani sa stavom 1, čine celovitim ovaj pristup i daju mogućnosti i državi da na jedan racionalan način kaže – mi nismo zaista to u stanju, jer ne postoje materijalna sredstva. Ali, osećaj građanima i to mislim da je suština ovog člana 6. da smo svi zaista pred zakonom, pred zdravstvenom službom, pred zdravstvenim radnicima, pred zdravstvenim sistemom jednaki. Nažalost, danas građani nemaju taj osećaj. Neki građani imaju osećaj da su diskriminisani zato što žive na selu, neki zato što su pripadnici neke druge nacionalne zajednice, neki iz nekog drugog razloga.
Dakle, ova intervencija i usvajanje ovog amandmana sa pozicija i Romske partije i sa pozicija poslaničkog kluba kome pripada dali su jedan mali doprinos u tome da zaista celovitije sagledamo taj sistem. Hvala.

Želim samo kolegi da kažem da se zaista amandman ne odnosi na materijalne mogućnosti Srbije, već da se odnosi na pitanje diskriminacije. Da bi bio vrlo jasan, ne govori se o tome da li Republika Srbija može nešto da plati, odnosi se na to da li u Novom Sadu vi primate nekoga u određenu ustanovu ili ga ne primate. Da li vi u Vojvodini sprečavate informisanje građana Vojvodine određene nacionalnosti o njihovim zdravstvenim mogućnostima na njihovom jeziku, ili to ukidate na volšeban način pre dve godine ili tri? To je suština amandmana. Nije suština amandmana da li imate iz Republičkog za zdravstveno finansiranje, u pitanju je određena diskriminacija.
Mogu da se složim sa koleginicom, samo da taj drugi deo nastavim, mogu da se složim sa koleginicom, sa ovim pristupom, da mi ne treba da ponavljamo neki zakon. Međutim, onda moramo da izaberemo – da li koncepcijski radimo zakon koji obuhvata određeni problem ili ne, ukoliko on obuhvata taj problem? Samo ću jedan primer da vam navedem, u Beogradu je, neću da vam kažem koja je različitost u pitanju, gde je bila operisana jedna mlada žena, da je dva puta nad njom izvršena operacija debelog creva, da se radio eksperiment nad njom nekom posebnom metodom koju ne poznajem. Nisam medicinski radnik, sad da ulazim u materiju, pričamo onako kako su meni ispričali ljudi, da je izvršen određeni eksperiment koji nije trebalo da bude izvršen, a samo zato što je ona određena različitost iz ovog seta. Zaista ne želim da govorim o čemu se radi.
(Predsedavajuća: Vreme.)
To jeste uzrok zašto je upravo nad njom izvršen taj eksperiment, smatrajući da je to osoba koja ne može dovoljno da dopre do države, do zakona, do sudova itd. Samo je u pitanju suštinska stvar. Poslednja rečenica, da li mi definišemo nešto na sveobuhvatan način? Složio bih se sa vama da uopšte ne postoji ovo pitanje, da kažemo – Zakon o diskriminaciji ga je regulisao i tačka. Ali, pošto već jeste, onda je to pitanje koncepcijskog odnosa prema stvarima.

Rekao sam da neću da govorim o slučaju. Ostaje mi u obavezi da u naredne dve nedelje vam dam ime, prezime pacijenta i ceo sistem. Molim vas, kao kolegu, da nastavite sa manom zajedno ispitivanje tog slučaja. Rekao sam zbog pacijenta, zbog različitosti, ko je u pitanju ne želim da govorim. Možete da kažete da se ne slažete sa mnom, ali ne možete da se ne složite sa nečim što se desilo. Razumem da se ne složite da to nije dobro i u tom smislu podržavam vas, možda vas nisam dobro razumeo, ali ukoliko se ograđujete od moje diskusije, onda se ograđujete od osude tog slučaja. Ukoliko se ograđujete od eventualno takvih stvari, da to nije u skladu sa doktorskom etikom, onda se slažemo. Možda ja vas nisam dobro razumeo, ali ja vam ostajem u obavezi da vam donesem ime i prezime, o čemu se radi, a onda će ljudi da vam objasne već o detaljima. Hvala.

Poštovani kolega, mislim da je Skupština mesto, govorim o članu 107, o povredi dostojanstva, gde treba da govorimo o određenim stvarima. Nisam ja kriv što se nešto desilo i nisam ja kriv …
(Predsedavajuća: Gospodine Šajn, da ne bih dalje povređivala Poslovnika, molim vas, nemojte da replicirate.)
Samo da završim. Nisam rekao da se radi o Romkinji. Ovaj amandman se ne odnosi na Rome. Ako ste primetili, ja ni u jednom svom obrazlaganju amandmana nisam naveo da su u pitanju Romi, nego sam govorio o drugim vrstama različitosti i zaista mislim da nije u redu i da je povređen član 107, gde se govori da ako ja govorim o nečemu, onda mora da se radi o Romkinji i da ste to trebali u stvari da opomenete i da sankcionišete.
Govorio sam o određenom slučaju gde zbog određene etike ne želim da govorim o kom slučaju se radi, ni o različitosti, ni o imenu i prezimenu, s tim što sam obećao kolegi da ću da mu dostavim to. Ovo je zaista poslednja rečenica i ne želim da govorim više o tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, hteo bih samo par stvari pred kraj diskusije. Ne bih ulazio u neke stvari koje su već pre toga ponovljene.
Prvo bih zamolio odbor koji se bavi pitanjima bezbednosnih službi da u narednom periodu otvori još jedno pitanje za koje mislim da je veoma bitno za budućnost Srbije, a to je pitanje – na koji način se vrše bezbednosne provere onih lica koja se regrutuju u bezbednosne službe, ne samo u njima, nego i u drugim službama sličnim njima u Srbiji? Mislim da treba da uradimo jedan značajan iskorak, ako govorimo o evropskim integracijama, u tom pravcu, da sve manje i manje, po dubini, određena lica zavise od istorije svog dede ili svog pradede, već trebamo da se fokusiramo na ličnost, da se što više fokusiramo na pojedinca i mislim da je jedan od zadataka odbora da u tom pravcu narednih godinu dana učini zajedno sa nadležnima u Vladi određene iskorake.
Što se tiče pitanja angažovanja naših snaga u bezbednosnim misijama, smatram da to ne treba da bude pitanje personifikacije da li je to politika Vojislava Šešelja ili Borisa Tadića. Kada govorimo o Romskoj partiji i našoj pripadnosti poslaničkoj grupi SNS, za nas postoji samo jedan motiv, a taj motiv jeste koliko je to u interesu Srbije, koliko je to u interesu sprovođenja politika koje smo obećali građanima na izborima. Jasno smo rekli, većina političkih partija koje učestvuju u radu ove Skupštine, da naš cilj jeste EU i jedino ta prizma, jedino ta perspektiva za nas jeste nešto što može da potvrdi da li je ovo dobra politika ili nije. Ako to posmatramo na taj način, onda je to nesumnjivo dobra politika i u tom smislu u potpunosti dajemo podršku angažovanju naših ljudi u međunarodnim vojnim misijama.
Sigurno da je to bitno za unutrašnju bezbednost Srbije, sigurno da je to bitno za pozicioniranje Srbije, kako u evropsku porodicu naroda, tako i šire gledano. U tom smislu, nastavio bih u tom kontekstu i to je možda poruka ministru inostranih poslova, nama svima u parlamentu i Vladi Republike Srbije kada budemo usvajali sledeći budžet, čekaju nas ozbiljni koraci u procesu ulaska u EU. Ako pratimo određene zemlje u okruženju i koliko su različiti oblici njihovih aktivnosti, kao što je i ovo uključivanje u međunarodne mirovne misije, različiti oblici aktivnosti doprineli su pozicioniranju određene zemlje da dobre vesti o njima budu mnogo veća podrška, nego bilo koja druga sredstva.
Smatram da trebamo i te kako više da odvojimo novca i za Ministarstvo inostranih poslova i da na taj način omogućimo Ministarstvu inostranih poslova da zaista na najbolji mogući način lobira u svim zemljama EU i da taj naš proces pridruživanja bude što kraći, što efikasniji, jer ukoliko uložimo samo u jednu godinu ozbiljna sredstva, kao što je Hrvatska radila, a na žalost danas nismo u situaciji da na osnovu ovog budžeta to radimo. Taj put možemo da skratimo za jednu, dve godine, a ne da ga produžimo za jednu, dve ili tri godine. Kada vidimo koliko to ušteda donosi Srbiji, onda je vrlo jasno da svaki dinar uložen u to može da bude ozbiljna pomoć. Toliko. Moje kolege iz poslaničkog kluba SNS su rekle da podržavaju to, pridružujemo se tome i dajemo punu podršku i jednom i drugom zakonu. Hvala.

Pokušao bih samo da dam skroman doprinos ovoj raspravi i da postavimo jedno pitanje koje možda može da nas približi svima zajedno odgovoru.
Osnovno pitanje demokratije jeste prohodnost demokratske ideje. Kada govorimo o prohodnosti demokratske ideje, onda govorimo o toj vrsti prohodnosti demokratske ideje koju imaju sami činioci te demokratije i načini na koji se oni udružuju i kome prenose određena ovlašćenja da oni mogu u njihovo ime za određenu stvar, pravnici to verovatno bolje znaju, da mora da se definiše nadležnost i mesna i stvarna i da na osnovu toga ta demokratska ideja ima određenu prohodnost do određenih instanci koje donose određena rešenja, odnosno određene odluke. Tu moramo da razlikujemo dve stvari. Jedna star jeste lokalne samouprave i njihove skupštinske izvršne organe kao nekoga ko ima određeni demokratski kapacitet i određenu demokratsku mogućnost za učešće u vršenju vlasti na osnovu Ustava i sistemskih zakona koji to definišu. Ni jedan od tih zakona ne definiše lokalnu samoupravu kao nekoga ko je dobio od građana u postupku izbora mogućnost da učestvuje u postupku donošenja međunarodnih ugovora. Kada su građani to odlučivali, kada su glasali za njih, kada su im davali ovlašćenja da učestvuju u sistemu vršenja glasanja nisu im davali ovlašćenja da učestvuju u tom pravcu.
To je razlika između udruženja i nacionalnih saveta nacionalnih manjina, o kojima je govorio kolega iz jedne političke partije? Da li oni treba da imaju tu mogućnost i inicijativu ili ne.

Govorim o konkretnom amandmanu, jer moramo da razlučimo stvari zašto je on prihvatljiv. Dozvolite mi još jednu rečenicu.
Sama činjenica da te organizacije u samoj svojoj strukturi i izboru govore o izbornim pravima građana koje imaju kao činioci demokratije daje mogućnost da ta njihova izvorna ideja može da dođe do određene instance koja ih artikuliše i na jedan određen način dolazi do realizacije te ideje. Govorim o različitim demokratskim kapacitetima različitih stvari i o različitim količinama prenetih demokratskih mogućnosti za odlučivanje, koje su im dali građani, i u tom smislu možemo da postavimo kao demagoško pitanje – lokalna samouprava mora da bude bitna, sigurno, i treba da bude bitna, ali, koja lokalna samouprava ima mesta u našem sistemu? Ona ima pozitiv u Ustavu i da bi zaista došli do rešenja prethodno moramo da nađemo uporište u tome.
Zato mislim da je ovaj amandman prihvatljiv i da u tom smislu je ovo predmet rasprave kada budemo govorili o nekom drugom zakonu. Hvala.

Hvala.
Poštovani ministre, poštovane dame i gospodo, Romska partija kao deo poslaničkog kluba SNS u svakom slučaju podržava ovaj predlog zakona. Mi ćemo u danu za glasanje, ja ću zajedno sa članovima poslaničkog kluba SNS glasati za ovaj zakon.
Činjenica da glasamo jeste dosledna politika, odgovorna politika prema socijalno ugroženim kategorijama, ne samo u vreme izbora, već i u vreme kad se raspravlja o različitim zakonima. Na Zakon o državnim službenicima 2007. godine Romska partija je predložila amandman. Pročitaću tekst tog člana zakona, koji govori o sledećem – organi državne uprave staraju se u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim aktima o sprovođenju posebnih mera radi postizanja pune ravnopravnosti lica i grupe lica koji su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Dakle, ovde na jasan način potvrđujemo da smo 2007. godine, kada smo govorili o Zakonu o državnim službenicima, jasno videli da ljudima sa invaliditetom treba dati posebnu podršku, da državni organi treba da definišu posebne mere afirmativne akcije. Mi danas u srpskom zakonodavstvu imamo takve mere, imamo uporište u srpskom zakonodavstvu da takve mere afirmativne akcije prema osobama sa invaliditetom sprovodimo i to upravo na osnovu amandmana koji su podneli ljudi koji su danas članovi poslaničkog kluba SNS.
Kada govorimo o ovom poslaničkom klubu, ne možemo da govorimo o nekom ko se bavi tim pitanjima u vreme izborne kampanje ili neposredno posle izbora. Zaista možemo da govorimo o jednom doslednom odnosu prema ovom pitanju.
Ono što je za mene izuzetno bitno kod samog ovog zakona, a pretpostavljam da je i predlagač razmišljao u tom pravcu, ali čisto bih želeo da prokomentarišem kako mi razumemo član 3. kojim se menja član 28. i ukoliko možda i nismo svi zajedno razmišljali u tom pravcu, možda da rezultat ove debate da doprinos tome da u sprovođenju ovog zakona zaista imamo jedan pogled koji će biti približan ovome o čemu ću da govorim.
Diskusije su pokazale da nekada nije dovoljno samo doneti zakon. Diskusiju su pokazale da nekada nije dovoljno samo imati sredstva i direktno podsticati određene aktivnosti, a u ovom slučaju direktno podsticati otvaranje radnih mesta za osobe sa invaliditetom. Sem direktnog podsticanja, mi moramo da podržimo i niz drugih mera koje su u funkciji toga. Te mere jesu i mere menjanja društvenog ambijenta u kome živimo, mere promene prirodne sredine u kojoj živimo, mere promene urbanih uslova u kojima živimo. Mi na taj način razumemo deo člana 3. koji govori da prihodi budžetskog fonda predstavljaju sredstva iz budžeta Republike Srbije i sredstva iz člana 26. ovog zakona i koriste se za podsticanje zapošljavanja.
Za nas je ta definicija "podsticaj zapošljavanja" jedna definicija koja treba vrlo široko da se shvati, definicija koja treba da podupre realizaciju svih ovih mera, realizaciju ovog zakona. Ona se ne odnosi samo na podsticaj konkretne firme da ona dobije određena sredstva i da se tim sredstvima zaposli jedna osoba. Možda mnogo više možemo da učinimo ako određenim sredstvima podstaknemo podizanje opšteg odnosa prema ovom pitanju, ako uključimo jedan broj nevladinih organizacija, jedan broj drugih aktera koji mogu da doprinesu stvaranju jednog društvenog ambijenta, gde ćemo svi da budemo odgovorniji prema ovom pitanju.
Takođe, mi razlikujemo dve stvari. Jedna stvar jeste odnos privatnih lica, privatnih preduzetnika prema rešavanju pitanja koje je prvorazredno pitanje od kojeg se dokazuje društvena odgovornost, a ovo jeste za nas takvo pitanje. U tom smislu, svaki privatnik ne mora da ima isti nivo društvene odgovornosti, jer ljudi se bave otvaranjem firmi sa jednim drugim ciljem. U tom smislu, podržavam vaše rešenje da se tu daju određena odstupanja u odnosu na zakon koji smo imali do sad.
Međutim, to ne može nas, sve nosioce državnih funkcija, sve one koji imaju odgovornost i za to kako funkcionišu državni organi, da nam umanje odgovornost, da to ne rešavamo u kućama za koje smo preuzeli odgovornost za njihov rad.
U tom smislu sam saglasan sa kolegama, koje su pre ovo dogovorili, da prvo moramo da rešimo pitanje da li kod nas u službama u Skupštini ima zaposlenih ljudi sa invaliditetom, da li ima državnoj upravi i u svim ustanovama.
Predlažem da vi kao ministarstvo preduzmete određene aktivnosti, da se zaista snimi kakva je situacija po pitanju angažovanja osoba sa invaliditetom a i po pitanju angažovanja ostalih kategorija koje jesu socijalno ugrožene i suštinski u drugačijem ekonomskom položaju, kao što smo to rekli u Zakonu o državnim službenicima, da vidimo kakvo je stanje po tom pitanju i da na osnovu toga definišemo konkretne mere koje će da sprovede ovaj akt zakona, o kojem ste vi govorili i da zaista nemamo situaciju, dozvolite na kraju da time zaključim, da kada govorimo o osobama koje su suštinski u različitom ekonomskom položaju - da li su to invalidi, da li su to pripadnici Romske nacionalne zajednice ili neko drugi, da državni organi, kao što su neke institucije koje se bave ljudskim pravima, uopšte nemaju zaposlene ljude iz tih kategorija. One onda daju sebi za pravo da kritikuju sve živo, da kritikuju privatni sektor, a da oni tamo gde imaju odgovornost, ne ponašaju se odgovorno prema tom pitanju.
Ovim bih zaključio. Još jednom bih ponovio da ćemo u danu za glasanje glasati zbog vrlo konkretnih izmena koje donosi ovaj zakon. On jeste jedan vrlo bitan iskorak u tome da Srbija postane odgovorna država prema socijalno ugroženim kategorijama, a sigurno da danas govorimo o jednoj takvoj kategoriji. Hvala.

Dame i gospodo, ja razumem ljude koji gledaju isključivo na Dedinje i razumem da oni kad vide Dedinje vide dve vrste tajkuna. Jednu vrstu tajkuna kojima su već pomogli pa su legalizovali svoje i drugu vrstu tajkuna koji su njihovi protivnici, pa da vide šta će sa njima. Međutim, nije Srbija Dedinje. Srbija je i Margita, Srbija je i Leskovac, Srbija je i neko drugo malo selo i šta ćemo onda sa tim ljudima?
Danas sam imao poziv od ljudi iz Kaluđerice. To nije naselje gde žive tajkuni. Kaluđerica je naselje gde žive obični i pošteni građani, gde tri ili četiri generacije žive u istom stambenom objektu. Ljudi kažu da ih u jednom stambenom objektu ima 20. Stambeni objekat jeste preko 100 kvadratnih metara, ali, zašto bismo njih oštetili i vršili diskriminaciju i doveli ih u podređen položaj, zarad onih na Dedinju gde recimo u 500 kvadrata živi jedan?
Dakle, ukoliko zaista želimo socijalno odgovornu državu, ukoliko želimo da pomognemo socijalno najugroženijima, onda moramo malo da pomerimo pogled sa Dedinja, da pogled usmerimo prema unutrašnjnosti, prema ruralnom delu Srbije i tu onda dolazimo do jednog vrlo jasnog rezultata – da ljudi kažu da je dobro što ova većina podržava socijalno ugrožene, a da je u stvari igra reči, znate, mi ne bi na Dedinju, u stvari favorizovanje tajkuna da oni i dalje mogu da imaju.
Moramo da pogledamo iz drugog ugla kako pomažemo tajkune. Tajkune pomažemo na taj način što ne legalizujemo sve, što oni ljudi koji imaju zanatske objekte po par stotina kvadrata, pa kad se umnoži Srbija, 150 opština po sedam, osam naselja, koliko je takvih, onda uništavamo konkurenciju. Moramo da dozvolimo tim ljudima, zbog njih da legalizujemo i na taj način podstičemo konkurenciju, kroz zanatstvo, kroz mala, srednja preduzeća i ona uništava tajkune. Dajte da sa te pozicije gledamo i ukoliko sa te strane gledamo, ja predlog ministra doživljavam upravo kao stvaranje konkurencije koja pomaže da se tajkuni unište a konkurenciju stvaramo da protiv njih zaista mogu na tržištu da se bore oni koji žive u ruralnim delovima Srbije, u socijalno ugroženim delovima Srbije. Ako iz tog ugla pogledamo, onda u potpunosti razumem predlog Velimira Ilića i u tom smislu smatram da ga treba podržati. Hvala.

Razumem vas da vi polazite iz svoje percepcije, da svi narodni poslanici koji su članovi vaše poslaničke grupe moraju da govore ono što govori predsednik DS, gospodin Đilas.
Za razliku od te percepcije, ovde sam koalicioni partner, ne iznosim mišljenje čoveka koga izuzetno poštujem, koji je predsednik SNS, niti mišljenje SNS. iznosio sam stav Romske partije, jer mandat u ovoj poslaničkoj grupi mogu da koristim u skladu sa mojim ubeđenjima, a to što se mi slažemo, slažemo se jer je to programska priča, a ne zato što iznosim stav SNS.
Prema tome, grdno ste pogrešili, vraćate se u prošlost, mislite da ono što su govorili na primer Duško Jovanović u Skupštini Vojvodine da to mora da bude obavezno stav i predsednika partije. Shvatimo da su nova da su demokratska vremena i da to nije tako.
Moja ideja nije bila ono što ste vi govorili, moja ideja je bila nešto drugo. Da vaše poglede sa Dedinja uputite na ruralne delove Srbije, da se politika i zakoni ne pišu prema onima koji žive na Dedinju, a danas znate gde su, već da se zakoni pišu prema potrebama običnih građana, prema potrebama poljoprivrednih proizvođača, prema potrebi zanatlija i Srbija mora da bude uređena zemlja građana koji u njoj žive, a ne zemlja političke elite. Hvala.

Dame i gospodo, prvenstveno želim da istaknem dve stvari na samom početku. Jedna stvar jeste da je ovo izuzetno smelo i prema Srbiji korektan potez ministra koji je danas sa nama. Jer, preuzeti na sebe odgovornost da rešite stvari koje desetinu godina nisu rešavane, da uđete u rešavanje problema koji neposredno utiču na život milion i nešto porodica. To je zaista nešto što neki pre njega nisu prihvatili da rade. U tom smislu za Romsku partiju, za SNS i poslanički klub, ovo je stvar koja je izuzetno značajna i govori u jednom drugom odnosu prema državi, a to je da nije bitno samo da radimo propagandu i da radimo poteze koji će da nam podižu rejting, nego spremnost ove Vlade da uđe sa ozbiljnim problemima u koštac i da prihvata različita rešenja, a svi smo ovde bili prisutni da je i ministar Ilić prihvatio veliki broj amandmana i time još jednom dokazao spremnost da zaista ovaj zakon mora da bude u funkciji Srbije, u funkciji građana i u funkciji evropskog puta Srbije.
Čude me komentari nekih poslanika, iz kojih neko može da izvede zaključak da je sada porez na imovinu tekovina Velimira Ilića. Zaista to ne mogu da razumem da ovaj zakon uvodi porez na imovinu. Pa, jedno od osnovnih vrednosti EU, jedno osnovnih vrednosti uređenih pravnih država i civilizacijskih država jeste postojanje tog poreza. Šta je onda propaganda? Da li je propaganda da neko sada govori građanima – znate vi ćete da plaćate porez, a s druge strane govori im – mi imamo ekskluzivitet na EU ili je realnost ukoliko neko kaže jasno – mi idemo u EU, u EU postoji porez na imovinu i svi oni koji žele da imaju imovinu to moraju da plaćaju. Međutim, ti ljudi koji govore o tome žele da skrenu sa pravog cilja ovog zakona, a pravi cilj ovog zakona jeste da reši sve probleme koji su do sada bili vezani za to pitanje definisanja imovinsko-pravnih pitanja o legalizacije upisa objekta itd. Zašto je za nas, naročito za Romsku partiju bitno ovo pitanje. Na ovaj način stvaramo korak dalje, i oduzimamo mogućnost samovolji nekakvih gradonačelnika koji se su se osilno ponašali u ne tako dalekoj prošlosti, koji su jednostavno za radi interesa krupnog kapitala rušili kuće, upravo socijalno ugroženih kategorija govoreći mi nemamo nikakve obaveze.
Za nas ne važe nikakve obaveze, ne važe deklaracije, međunarodni ugovori. Za nas ne važi ništa ono što je Srbija prihvatila da moramo da obezbedimo alternativni smeštaj svakom građaninu čiji objekat u kome trenutno stanuje srušen. Svi smo mi svedoci da to Evropa ne dozvoljava. Da li nam treba bolja opomena od EU, nego rečenice koje je izjavio gospodin Dežer da Beograd mora da reši pitanje "Belvila", da mora da reši pitanje stanovnika tog naselja i da je EU najoštrije osudila akte gradske vlasti što su socijalno ugroženi ljudi koji su imali kakve-takve objekte koji su srušeni, morali da budu preseljeni u kontejnere. Da li su to reči one partije koja hoće da ima ekskluzivitet na evropskom putu Srbije i ka EU? Nije dovoljno gospodo.
Samo da kažem da sam za Evropu. Gospodin Velimir Ilić je na vrlo konkretan način pokazao delom da je smeo da istupi i da napravi korak ka EU i Vlada čiji je on član i poslanička grupa SNS i svi mi koji ćemo da podržimo ovaj zakon, uvažavajući određene izmene i dopune za koje moram da kažem da su zaista prihvatljive i realne.
Međutim, hteo bih da zamolim ministra da svi zajedno obratimo računa na jedan drugi momenat. Nije dovoljno da rešimo samo Dedinje, Senjak, Stari Grad ili neki drugi ekskluzivni deo Beograda. Postavlja se pitanje da li je 100 kvadrata zanatskog prostora na Dedinju ili u Starom Gradu isto toliko vredan koliko 1000 kvadrata prostora za stočarsku proizvodnju ili za zanatsku proizvodnju u nerazvijenijim delovima Srbija, u ruralnim delovima, da li je to u Margiti, u Vojvodini za koju možda veći broj ne zna gde je to ili negde drugde?
Da li govorimo o istom ekonomskom interesu kada govorimo da je u toj Margiti izgrađen objekat od 300 kvadrata u kome se sin poljoprivrednika bavi remontom poljoprivrednih mašina, pa mu treba najmanje 300-400 kvadrata? Da li je to isto kada na Dedinju neko ko ne zna šta će sa novcem izgradi 100 kvadrata prostora koje može da iznajmi za par hiljada evra, a toliko sin zanatlija zarađuje u toj Margiti svojim radom u svom objektu? U tom smislu predlažem onima koji su predložili amandmane i vama ministre da svi zajedno razmislimo i da napravimo sledeću razliku.
Da ograničenje postoji za ekskluzivne delove grada Beograda na jedan način, a na drugi način da znači za gradove kao što su Novi Sad, Niš ili Čačak, jer i tu imamo ogromnih razlika. Svi ostali građani koji su u selima, koji se bave poljoprivredom i zanatstvom u ruralnim delovima Srbije da za njih ne postoje nikakva ograničenja.
To je socijalno odgovorna politika. To je socijalno odgovorna država. To je država koja brine o razvoju svog sela i o razvoju svojih najugroženijih. Sa ovim ću završiti i da se samo ogradim, ne mislim na SPS, očigledno to govori o tome da mi imamo u ovom parlamentu partije, a to je vezano za ovaj zakon koje govore o socijalnoj pravdi, ali imaju filozofiju najbogatijih u Srbiji i predstavljaju interes najbogatijih ljudi u Srbiji.
S druge strane imamo socijalno odgovornu Vladu koja razmišlja o selu, koja razmišlja o siromašnim ljudima, koja razmišlja o hiljadama ljudi koji se nalaze u neformalnim naseljima po Srbiji čije je vlasništvo zemlja je vlasništvo grada ili države i tu treba napraviti jasnu razliku. Nije svejedno da li je neodgovorna vlast u Beogradu bila jedan broj godina pa se nešto uradilo, ne govorim o poslednjih dve, tri godine, nego generalno, pa se i na državnom zemljištu nešto desilo. Ili, govorimo o nečemu što direktno utiče na imovinsko-pravne odnose fizičkih lica.
Ukoliko budemo te stvari još dalje deformulisali da onda zaista možemo da govorimo o jednom izuzetno dobrom zakonu. Sa ovim zaključujem svoju diskusiju i posebno pozdravljamo smelost ove Vlade i ministra da ovo pitanje koje je vrlo osetljivo stavi na dnevni red i u tom smislu imaćete svu našu podršku.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, mislim da zaista sa ovim načinom rada treba da prekinemo, i da je tu povređen i član 107. i svi oni članovi posle člana 100, koji govore o tome kako treba da funkcioniše rad na redovnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Zamolio bih, zaista, da jednom za sva vremena prekinemo sa jednom neistinom. Moram da kažem o kojoj neistini se radi. Stranka koja ima isti naziv od pre 10 godina, koja je u koaliciji…
(Predsedavajući: Gospodine Šajn, neću da dozvolim više. Ne, iz prostog razloga što svi pokušate zloupotrebiti. Ne, neću vam dozvoliti. Jednostavno, neću više da dozvolim.)
Gospodine predsedavajući, samo dozvolite, to je jedna rečenica. Zaista je to jedna rečenica koja je vrlo bitna, ili onda prekinite svima… (Isključen mikrofon.)… samo mi dozvolite da izložim o čemu je povreda Poslovnika.

Povreda Poslovnika se sastoji u tome što dozvoljavate pojedincima, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju, da iznose neke stvari koje direktno ili indirektno vređaju kompletne poslaničke grupe ili pojedince, a da u sledećem trenutku ne dozvoljavate da se odgovori na to, da se zaista dođe do istine oko nekih elementarnih stvari.
Ne mogu da prihvatim situaciju da neko iznosi neke stvari za poslaničku grupu i članove poslaničke grupe u jednom trenutku, i da to tolerišete, a onda kada hoće neko da im kaže da je to neistina, da ne dozvoljavate kažu u čemu je neistina.
Sada vas molim za dve mogućnosti koje imamo. Jedna mogućnost jeste da prekinete ovo i da nastavimo rad sednice. Druga mogućnost jeste da dozvolite to, ali da onda dozvolite i meni da kažem u čemu se sastoji neistina o kojoj danas i nekoliko dana unazad slušamo.
Prihvatiću vaše mišljenje kao predsedavajućeg, ali vas zaista molim da imamo jedan princip. Ili dozvoljavamo da se iznese ono i da dođemo do istine po nečemu što nije tačka dnevnog reda ili ćete principijelno da prekinete ovakav način ponašanja, da se ne vređaju pojedinci, a da neko može da kaže šta mu padne na pamet, dok drugo to moraju da trpe. Hvala.