Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 1. Predloga zakona u kome smo tražili da se sredstva koja su namenjena za rashode, odnosno izdatke za zaposlene u državnoj administraciji smanje za 7,5 milijardi dinara, odnosno da ostanu na nivou, planiranom nivou budžeta za 2011. godinu. Znači, da se ne vrši uvećavanje tih sredstava, a sa druge strane da se uvećaju sredstva za subvencije u privredi za tri i po milijarde dinara i da se uvećaju sredstva za subvencije u poljoprivredi za četiri milijarde dinara.
Bez obzira na preporuke MMF, na upozorenje domaćih stručnjaka i ekonomista kao i na deklarativnu priču predstavnika Vlade Srbije o neophodnosti smanjenja javne potrošnje, o neophodnosti povećanja kapitalnih ulaganja, infrastrukturnih ulaganja, vi ovim rebalansom budžeta činite potpuno suprotno. Osnovne karakteristike ovog budžeta su, povećanje budžetskog deficita za dodatnih 22 milijarde dinara. Povećanje javne potrošnje u vidu povećanja sredstava za zarade zaposlenih u državnoj administraciji. To ne čudi, moj kolega Lapčević, je već napomenuo, obzirom da se svakodnevno vrši prijem novih službenika u državnoj administraciji, u četvrtak je u dnevnom listu "Politika" je bio konkurs sa nekoliko ministarstava, za prijem nekoliko novih desetina službenika. Gotovo svaki zakon koji je usvojen u ovoj skupštini podrazumeva osnivanje neke nove agencije ili nekog regulatornog tela koje će pratiti i sprovoditi taj zakon. Tako da za pojedine oblasti imamo i po dve, a negde i čak i tri regulatorna tela koja se bave istim poslom.
Tu pada u vodu vaša priča o smanjenju javne potrošnje, pada u vodu zakon koji je usvojen u ovoj skupštini o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj administraciji koji je podrazumevao da se administracija smanji za nekih deset posto. Isplaćene su otpremnine, drugi su primljeni i mislim da mi sada imamo više zaposlenih nego u momentu donošenja tog zakona.
Sa druge strane, smanjujete kapitalna ulaganja i ulaganja u infrastrukturu, što je potpuno ekonomski nelogično u uslovima krize, a ono što mene posebno brine jeste to odlaganje plaćanja tih kapitalnih ulaganja. Imam utisak da ćete tim odlaganjem plaćanja potpuno dotući srpsku privredu, kojoj država sa raznih nivoa vlasti duguje preko 100 milijardi dinara. Znači, radi se sve suprotno ekonomskoj logici i suprotno onome što čak predstavnici Vlade govore. Znači, povećava se javna potrošnja, smanjuju se kapitalna ulaganja i ulaganja u infrastrukturu.
Mi smo predložili da se povećaju sredstva za subvencije privredi, iako su ona rebalansom budžeta već povećana. Smatramo da ih dodatno treba povećati, kao i da se povećaju sredstva za subvencije poljoprivredi, jer smatramo da su to prioriteti, kada su rashodi budžeta u pitanju i da u tim subvencijama u poljoprivredi i privredi može doći do pokretanja neke proizvodnje, do poboljšanja izvoza, smanjenja spoljno-trgovinskog deficita, može doći do otvaranja nekih novih radnih mesta i podizanja standarda građana, a ne povećanjem javne potrošnje u vidu povećanja plata zaposlenih u državnoj administraciji.
Zato vas pozivam da razmotrite i da prihvatite ovaj amandman koji smo podneli.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. kojim sam predložio da se stavka – novčane kazne i penale po rešenju sudova smanje za dve milijarde i da se te dve milijarde povećaju na poziciji transfera lokalnim samoupravama, odnosno gradovima i opštinama.
Želim da podsetim građane Srbije, vi to dobro znate, da je od formiranja ove vlade u ove poslednje 3,5 godine da su gradovi i opštine u Srbiji oštećeni, odnosno uskraćeni za preko 50 milijardi dinara od transfernih sredstava u republičkom budžetu.
Nakon 3,5 godine uskraćivanja tih sredstava lokalnim samoupravama, ista Vlada koja je ta sredstva i uskraćivala, donosi zakon kojim povećava učešće u porezu na zarade lokalnim samoupravama i to predstavlja kao jedno epohalno svoje delo. Lokalne samouprave sada dobijaju više sredstava od poreza na zarade.
Šta ćemo sa 50 milijardi dinara, koje su uskraćene u poslednje 3,5 godine? Koliko projekata u opštinama i gradovima u Srbiji nije urađeno zbog toga što su ta sredstva uskraćena? Koliko puteva, ulica, vodovoda, vrtića? To je debelo, do toga, da je veliki broj gradova i opština u Srbiji kreditno toliko zadužen, da sada bukvalno, jedva servisira najosnovnije svoje funkcije za funkcionisanje lokalnih samouprava.
Zaista ne mogu da shvatim da vi tako grubo obmanjujete građane pred izbore, da ste učinili ne znam šta, a da pri tom onih 50 milijardi, koje nisu isplaćene gradovima i opštinama prethodnih godina, to nikom ništa.
Takođe, vrlo je zanimljivo obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana, u kome se kaže – amandman se ne prihvata jer pravno nije moguć, obzirom da su sredstva utvrđena na ekonomskoj klasifikaciji novčane kazne i penali po rešenju sudova već preneta. Amandman je pravno moguć, to je potpuno jasno, samo mi nije jasno kako je pravno moguće da ste mogli da prenesete sredstva pre rebalansa budžeta.
Znači, kada sada ovo vidimo, vi ste ta sredstva već preneli i sada ovim rebalansom budžeta peglate tu poziciju. Ko zna koliko je takvih pozicija u ovom rebalansu budžeta, da ste vi već nešto izvršili, a da sada ovim rebalansom peglate te pozicije i da imate hrabrosti da to još javno napišete u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana. Mislim da je ovo neviđeno i da to nigde u svetu nije bilo tako.

Poštovano predsedništvo, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam podneo amandman na član 10. Predloga zakona kojim sam predložio da se prvi stav tog člana menja i glasi: "dobra od opšteg interesa u javnoj svojini u smislu ovog zakona su dobra u opštoj upotrebi i druge stvari koje su zakonom određene kao dobra od opšteg interesa" i onda ide nabrajanje tih dobara poljoprivrednog zemljišta, šume, šumska zemljišta i svi ostali termini koji su inače bili definisani u ovom članu. Cilj ovog amandmana jeste da se u prvom stavu pobroje zajedno sva dobra od opšteg interesa u javnoj svojini i dobra u opštoj upotrebi, a ne da se posebno nabrajaju na više mesta u ovom članu zakona.
U obrazloženju Vlade za ne prihvatanje ovog amandmana stoji da je amandmanom Vlade izvršena preciznija formulacija ovog člana što nije tačno. Naime, amandmanom Vlade su učinjeni određeni ustupci AP Vojvodina dok smo mi našim amandmanima, mi smo podneli tri amandmana na član 10. gospodin Nenad Popović, gospodin Aleksandar Pejčić i ja koji su međusobono povezani i smisao ta tri amandmana jeste da se jasno definišu dobra od opšteg intersa u javnoj svojini i da se definiše koja od tih dobara ostaje u svojini Republike Srbije a koja u svojini jedinica lokalne samouprave. Žalosno je da je Vlada na ovaj predlog zakona podnela 18 amandmana, odnosno da vrši izmenu 20% članova svog zakona koji je predložila samo nekoliko dana pre toga. To govori o neozbiljnosti Vlade, govori o odnosima unutar vladajuće koalicije i govori o tome da se zarad očuvanja vlasti spremni da pravite trule kompromise na štetu građana Srbije. Pozivam vas još jednom da razmotrite i prihvatite ovaj amandman koji zaista precizno definiše dobra od opšteg interesa i definiše podelu koja dobra ostaju u vlasništvu Republike Srbije, a koja u svojim jedinicama lokane samouprave. Hvala.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 33, a u članu 33. se govori o potrebi kada investitor ima potrebu da podnosi zahtev za izmenu energetske dozvole. Mi smo tu malo preciznije formulisali taj član zakona, gde smo naveli da pri podnošenju zahteva iz stava 1. ovog člana imalac energetske dozvole ne plaća nikakve dodatne takse, osim administrativnih.
Naime, prilikom izdavanja energetske dozvole investitor plaća određenu taksu čija visina se utvrđuje procentualno u odnosu na visinu ulaganja. Mi smatramo da ukoliko dođe do nekih promena podataka, pa je potrebno izdati izmenjenu energetsku dozvolu, da nije potrebno da investitor ponovo plaća tu vrstu takse. Vi ste u obrazloženju naveli da se to ne tretira ovima zakonom, već Zakonom o administrativnim taksama. Mislim da treba da stoji jasno definisano ovde da on neće imati tu vrstu obaveze, osim administrativne takse koja se koristi za pokrivanje nekih drugih troškova. Iskreno sam se nadao da će ovaj amandman biti prihvaćen i još jednom vas pozivam da ga razmotrite i da ga prihvatite, jer se na taj način olakšava investitorima proces dobijanja dozvole.
Kada sam se već javio, želeo bih da istaknem još nekoliko stvari, o čemu sam govorio i u načelnoj raspravi, a odnosi se na potrebu pojednostavljenja procedure administrativne, kada je reč o izdavanju ovih vrsta dozvola. Vi ste u obrazloženju zakona naveli da se ovim zakonom eliminišu neke administrativne prepreke. Tada sam rekao, a govorim i sada da se ovim zakonom u određenim delovima te administrativne procedure komplikuju dodatno. Dobro je što ste prihvatili amandman na član 32. koji smo mi podneli, gde ste vratili ovaj rok od 30 dana za izdavanje energetske dozvole, jer mislimo da je to primeren rok i da ministarstvo može u tom roku da izda dozvolu.
Međutim, mislim da ste trebali prihvatiti ovaj amandman na član 33. kao i amandman na član 35, koji takođe komplikuje administrativne procedure, a odnosi se na davanje saglasnosti ministarstva za objekte do jednog megavata, što do sada nije bio slučaj, uz obrazloženje da ministarstvo treba da iskontroliše da li će to biti optimalno iskorišćeni kapaciteti. Mislim da svaki investitor koji želi da gradi hidroelektranu, da će on, naravno, u svom interesu optimalno koristiti kapacitete, tako da mislim da je to suvišno komplikovanje procedure. Mi smo podneli amandman, a o tome će nešto kasnije više govoriti moj kolega Lapčević, tako da mislim da ste mogli prihvatiti i ova dva amandmana jer bi na taj način zaista bila pojednostavljena ta administrativna procedura, a bojim se da je ovako u određenim delovima ona dodatno iskomplikovana.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas raspravljamo o jednom veoma važnom strateškom zakonu, Zakonu o energetici. Pre nego što otpočnem raspravu o samom zakonskom predlogu moram u nekoliko rečenica da se osvrnem na to šta je u oblasti energetike urađeno u periodu od 2004. do 2008. godine, za vreme vlade Vojislava Koštunice, kada je sektorom energetike upravljala DSS.
U tom periodu su stvoreni svi pravni institucionalni, strateški okviri, za kompletnu reformu sistema energetike. Donet je Zakon o energetici, usvojena Strategija razvoja energetike do 2015. godine, program sprovođenja Strategije, Nacionalni akcioni plan za gasifikaciju. U tom periodu potpisan je Ugovor o osnivanju energetske zajednice, kojim je Srbija već 2005. godine postala član Evropskog energetskog sistema. Takođe, u tom periodu je osnovana i počela sa radom Agencija za energetiku, kao jedno nezavisno, regulatorno telo, koje se bavi kontrolom primene propisa i pravila u oblasti energetike, obezbeđivanju redovnog snabdevanja krajnjih kupaca energijom, uz njihovu zaštitu i obezbeđivanje ravnopravnog položaja. Dakle, sprovedena je jedna sveobuhvatna i kompletna reforma u sektoru energetike i stvoreni preduslovi za razvoj energetike, kao jedne strateški važne privredne grane.
Od formiranja nove Vlade 2008. godine, energetska politika se sprovodi tako što se u velikom broju slučajeva ne poštuje strategija razvoja energetike do 2015. godine i ne poštuje se program sprovođenja te strategije.
Kao jedan od primera nepoštovanja tih dokumenta i netransparentnosti navešću sporazume i ugovore koji su potpisani sa određenim državama i stranim kompanijama kojima se daje pravo za izgradnju mini hidroelektrana u Srbiji i to ne bi bilo sporno da se tim sporazumima njima ne daje ukupna, odnosno sva energija koja se proizvede u tim elektranama, a samim tim i svi bonusi koji to podrazumevaju, koji se dobijaju putem zelenih sertifikata i povlašćenih subvencionisanih plaćanja, tako da Srbija kao potpisnica Kjoto sporazuma može doći u problem kada bude morala da ispunjava uslove o procentualnom učešću energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji. Posebno zabrinjava činjenica da tako olako predajemo svu energiju koja se proizvodi iz obnovljivih izvora stranim državama i kompanijama a da pri tom nismo napravili preciznu mapu sopstvenih potencijala i definisali naše interese i mogućnosti za izgradnju te vrste izvora energije.
Mi smatramo da je neophodno da se u najkraćem mogućem roku izgradi kompletna dokumentacija za sve naše potencijalne hidroelektrane, kako bi one koje su najprofitabilnije počele da se grade što pre, ali u sopstvenoj režiji, znači, kako to rade i sve druge države koje odgovorno razmišljaju o svojoj budućnosti.
Dakle, kao što sam već rekao 2004. godine je usvojen Zakon o energetici koji je uspostavio pravne okvire za reforme u srpskoj energetici i prilikom primene tog zakona u praksi uočeni su određeni nedostaci tako da je već 2006. godine formirana Radna grupa sa zadatkom da pripremi izmene i dopune Zakona kako bi ti nedostaci bili otklonjeni. Radna grupa je odradila svoj posao, napravila predloge i vi ste u ovaj zakon ugradili najveći deo tih njihovih predloga i primedbi. Međutim, ono što je apsolutno ne shvatljivo je da vam je trebalo tri godine da ovaj zakon dostavite Narodnoj skupštini na razmatranje.
Takođe, direktive EU na koje se pozivate u obrazloženju ovog zakona su usvojene 2009. godine i od tada su prošle pune dve godine, tako da ta sporost sa kojom vi donosite ovakav važan i bitan zakon je potpuno neshvatljiva i neprihvatljiva. No, to nije slučaj samo sa ovim zakonom, ova Vlada od svog formiranja zakasnelo reaguje posebno u uslovima ekonomske krize sa svim svojim merama koje bi trebale da spreče negativne efekte i posledice te krize. Te mere su uglavnom bile ne adekvatne i zakasnele i ne čudi podatak da se nalazimo na samom dnu evropske lestvice, gotovo po svim kriterijumima. Imamo najniže plate u Evropi koje su manje za sto evra nego 2008. godine; imamo penzije koje su manje 40 evra nego 2008. godine; u poslednje tri godine oko 400 hiljada ljudi je ostalo bez posla; imamo pad industrijske proizvodnje, drastičan pad životnog standarda; prekomerno zaduživanje države za oko četiri milijardi i ta sredstva su uglavnom potrošena za pokrivanje budžetskog deficita i to su rezultati rada ove vlade u prethodne tri godine. No, naravno mislim da će građani umeti to da odmere i da procene na nekim narednim izborima.
Lično smatram, a i vi ste to u obrazloženju Zakona naveli, jer ste u obrazloženju više govorili o zakonu iz 2004. godine nego o ovom zakonu, da je osnov ovog zakona upravo Zakon o energetici iz 2004. godine, sa svim primedbama i predlozima koje je Radna grupa predložila. Mi u tom delu nemamo posebnih primedbi i to je za nas prihvatljivo. Međutim, u ovom tekstu postoji dosta pojmova i uslova koji nisu precizno definisani i izazivaju određene dileme a takođe postoji i opterećivanje odnosno, produžavanje nekih rokova i komplikovanje određenih administrativnih procedura. Mada u obrazloženju zakona piše suprotno da se ovim zakonom eliminiše te procedure, međutim one se ovim zakonom komplikuju i produžavaju. U narednom delu diskusije govoriću o tome.
Evo da krenemo redom – u članu 13. se navode energetske delatnosti i energetske delatnosti koje su od opšteg interesa i tu je u odnosu na važeći zakon predloženo da se proizvodnja električne energije više ne smatra delatnošću od opšteg interesa.
U obrazloženju takvog predloga i takve vaše odluke stoji da je to ispunjavanje direktive Evropske unije i usklađivanje našeg zakona sa tim direktivama. Lično smatram da Srbija u ovom momentu nije spremna da električnu energiju izbriše sa liste delatnosti od opšteg interesa, odnosno da nismo spremni za tu vrstu tržišne utakmice i mislim da bi prilikom donošenja zakona, ne samo ovog, nego i svih drugih zakona prvenstveno trebali da vodimo računa o ekonomskim interesima naše države, a tek kasnije da ispunjavamo određene uslove koji se pred nas postavljaju.
Dalje, u članu 18. vi pravite razliku između operatora i distributivnog sistema električne energije i prirodnog gasa, pravite razliku između onih operatora koji imaju manje od 100.000 krajnjih korisnika i onih koji imaju više.
Mi smo predložili amandmanom da se taj član zakona briše, jer smatramo da pravila i uslovi iz ovog zakona treba da važe za sve operatore jednako, bez obzira na broj krajnjih kupaca, mi smo predložili da se odredbe članova 15. i 17. zakona ne odnose na one koji imaju manje od 100.000 kupaca, ali mislimo da svi treba da konkurišu i da rade pod istim uslovima i to smo amandmanom koji smo podneli i predložili.
Ono što je posebno interesantno, to je status povlašćenog proizvođača. Naime, u dosadašnjem i trenutno važećem zakonu, gornji limit da bi neko mogao dobiti status ovlašćenog proizvođača jeste da ima elektranu do 10 megavata, vi ste ovim predlogom zakona predložili da se taj limit podigne na 30 megavata i mi mislimo da to nije prihvatljivo i da je to neprimereno.
Smatramo da status povlašćenog proizvođača treba da potpiše male proizvođače kako bi se podstakla gradnja malih hidroelektrana, a ne da se stimulišu proizvođači koji grade elektrane srednje veličine, jer ukoliko bi se prihvatio ovako predložen tekst zakona da neko ko ima hidroelektranu do 30 megavata, može da dobije status povlašćenog proizvođača, to bi u značajnoj meri opteretilo finansijsku državu, odnosno krajnje korisnike koji ustvari plaćaju tu povlašćenu cenu i mi bi u narednih 12 godina morali tom proizvođaču, da po povlašćenim cenama otkupljujemo tu električnu energiju, a to su ogromni finansijski izdaci i mislimo da hidroelektrana od 30 megavata nije mala hidroelektrana, tako da smo amandmanom predložili da se zadrži izvršenje postojećeg zakona, odnosno da taj limit bude deset megavata.
Sada bi nešto rekao o ovim administrativnim procedurama, za koje ste vi u obrazloženju naveli da se ovim zakonom eliminišu još neke barijere, prepreke, da se u administrativnom smislu olakšava investitorima dobijanje određenih dozvola. Mislim da to apsolutno nije tačno. Sad ću navesti nekoliko konkretnih primera da se te administrativne procedure komplikuju i da se administrativni rokovi produžavaju. Kao prvo, rok za izdavanje energetske dozvole u važećem zakonu, taj rok u kome je Ministarstvo bilo dužno da izda energetsku dozvolu je bio 30 dana, a vi ste ovim predlogom zakona predložili da taj rok bude 60 dana. Znači, duplirali ste rok Ministarstva u kome on ima obavezu da izda saglasnost, iako svi pričamo o neophodnosti da državna administracija treba da bude efikasnija i da bolje radi. Smatramo da je neprimereno da se duplira taj rok. Predložili smo amandmanom da se zadrži postojeće rešenje, odnosno smatramo da je rok od 30 dana krajnji, optimalan i primeren i da Ministarstvo u tom roku može da izda tu energetsku dozvolu.
Zatim, zahtev za izdavanje i izmenu energetske dozvole, to je, takođe, jedna nova obaveza koja do sad nije postojala. Mi smo amandmanom predložili da ukoliko postoji potreba za izdavanjem, odnosno podnošenjem zahteva i izdavanjem izmene energetske dozvole, predložili smo da investitor nema obavezu plaćanja takse za izmenu energetske dozvole, osim nekih administrativnih taksi, koje se koriste za pokrivanje troškova administracije. Prilikom izdavanja energetske dozvole, investitor plaća određenu taksu, koja se procentualno određuje u odnosu na visinu investicije. Smatramo da nije primerno da ukoliko dođe do izmene energetske dozvole da ponovo plaća tu taksu. To zakonom nije bilo precizno definisano, pa smo mi amandmanski reagovali i na precizan način to izdefinisali.
Takođe, jedna od novina koja komplikuje tu administrativnu proceduru jeste da se uvodi obaveza za traženje saglasnosti Ministarstva za energetske objekte do jednog megavata. Ta vrsta obaveze do sad u zakonu nije postojala. Znači, preko jednog megavata Ministarstvo je izdavalo energetsku dozvolu, a do jednog megavata nije postojala obaveza da se traži bilo kakva saglasnost. Vi ste u zakonu predvideli da sad i objekti do jednog megavata moraju da traže saglasnost od Ministarstva, a bez iakakvog utvrđenog roka, odnosno obaveze Ministarstva u kom roku bi trebalo da izda tu saglasnost. Postoji mogućnost da Ministarstvo uopšte ne izda tu dozvolu i da spreči investitora da investira.
Vaše obrazloženje da se ta obaveza uvodi zbog toga da se iskontroliše da li na optimalan način se koriste kapaciteti tehnički i ekonomski, jednostavno ne stoji. Investitor koji želi da investira ogroman novac u izgradnju hidrocentrale, on će zbog sebe i svog interesa da na najoptimalniji način iskoristi sve te resurse i kapacitete koji postoje. Tako da mislimo da nije potrebno da se na taj način komplikuje ova procedura, ali smo amandmanom predložili da je taj investitor obavezan predložiti Ministarstvu na uvid projektnu dokumentaciju i da Ministarstvo u roku od sedam dana mora odgovoriti ili mu se dati mišljenje ili saglasnost na osnovu te podnete dokumentacije.
Ukratko sam naveo neke od primera na koje mi imamo primedbe. Moje kolege će kasnije, u raspravi, govoriti nešto više o tome. Naravno, podneli samo i 15 amandmana, kao poslanička grupa, a to zaista suštinski i korektni amandmani, a sve u cilju popravljanja predloženog teksta zakona. Tako da vas pozivam da do rasprave, u pojednostima, razmotrite naše amandmane i da ih prihvatite, kako bi predloženi tekst postao kvalitetniji. Hvala.

Poštovano predsedništvo, gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 12. kojim smo predložili da se u stavu 1. reči „u roku od 14 dana“ zamene rečima „u roku od 30 dana“. Naime, član 12. definiše pravo na odustanak od zaključenog ugovora. Predloženo je da korisnik može u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora da odustane bez navođenja razloga za odustanak.
Imajući u vidu prirodu posla, kao i vremenski period trajanja posla, smatramo da je neophodno ostaviti duži vremenski period korisnicima finansijskih usluga za eventualni odustanak, tako da smo predložili rok od 30 dana. Smatramo da je taj rok od 30 dana primereniji nego rok koji je dat u Predlogu zakona, pa vas pozivam da još jednom razmotrite i prihvatite ovaj amandman.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da izrazim zadovoljstvo zbog toga što je Vlada prihvatila ovaj amandman na član 254. koji smo podneli gospodin Nenad Popović i ja, gde smo predložili da se stav 3. tog člana briše.
Naime, član 254. definiše preferencijalne akcije sa pravom otkupa od strane društva i u stavu 3. je predviđeno zakonskim rešenjem da društvo te akcije otkupljuje po tržišnoj vrednosti. Mi smo našim amandmanom predložili da društvo može slobodno formirati cenu akcija, koja u datom momentu, odnosno u momentu otkupa može biti veća ili manja od tržišne vrednosti. Taj amandman je prihvaćen.
Mislim da je Demokratska stranka Srbije podnela još kvalitetnih amandmana i kasnije ćemo u raspravi pokušati da vas ubedimo da prihvatite još neke amandmane.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 483. gde smo predložili da se doda novi stav 2. koji glasi: „Danom registracije statusne promene u registru privrednih subjekata društvo sticalac postaje pravni sledbenik društva prenosioca u pogledu svih prava i obaveza koje su predmet statusne promene.“
Naime, i u važećem Zakonu o privrednim društvima, a i u ovom predlogu ta odredba nije bila izričito definisana. To je u praksi stvaralo dosta problema jer saugovarači društva i državni organi nisu želeli da priznaju pravno sledbeništvo kao posledicu pravnog statusa.
Mislim da ovaj amandman treba prihvatiti. Tačno je da u nekim drugim članovima i u stavovima ovog člana postoje neke definicije, međutim, mi mislimo da naš predlog preciznije i bolje definiše ovu oblast pa vas pozivam da još jednom razmotrite i prihvatite ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, gospođo potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo set vrlo važnih sistemskih zakona u oblasti privrede, od kojih je svakako najvažniji zakon o privrednim društvima. Moje kolege će kasnije govoriti o Predlogu zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala, a ja ću govoriti o zakonu o privrednim društvima i zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava.
Pre nego što krenem u raspravu o predloženim zakonskim rešenjima ne mogu a da se u nekoliko rečenica ne osvrnem na stanje u srpskoj privredi i društvu uopšte, od 2008. godine, od kada je konstituisana ova vlada pa do danas, i neadekvatne i uglavnom zakasnele ekonomske mere za vreme svetske ekonomske krize koje su prouzrokovale velike posledice po srpsku privredu.
Setićemo se svi predizbornih obećanja vladajuće koalicije iz 2008. godine o 200.000 novih radnih mesta, o dinamičnom privrednom rastu, rastu bruto društvenog proizvoda, industrijskom rastu, povećanju plata i životnog standarda građana uopšte, smanjenju inflacije, i mnogih drugih obećanja. Tri godine nakon konstituisanja te vlade u Srbiji imamo potpuno obrnutu situaciju. Umesto 200.000 novih radnih mesta, prema podacima MMF-a blizu 400.000 ljudi je ostalo bez posla. U odnosu na 2008. godinu imamo pad društvenog proizvoda, pad industrijske proizvodnje za oko 12%. Imamo preterano visok javni dug, koji je 2008. godine iznosio 8,7 milijardi evra i tada je predstavljao oko 26% BDP, da bi taj dug na kraju 2010. godine bio 12,2 milijarde evra ili 41,5% BDP, a posle prva tri meseca 2011. godine dug je 12,7 milijardi i blizu je onih limitiranih 45% BDP. Ono što je tragično jeste da je od te četiri milijarde novih zaduženja vrlo malo iskorišćeno za razvoj i ulaganje u neke velike infrastrukturne projekte i podsticaj privrede. Uglavnom su ta sredstva plasirana u javnu potrošnju i za pokrivanje budžetskog deficita.
U ovom momentu u Srbiji je u blokadi oko 65.000 privrednih društava, u kojima radi oko 120.000 ljudi. Blizu 300.000 zaposlenih u Srbiji ne prima platu. Konstantno se gase firme i preduzeća u Srbiji; samo je od početka ove godine ugašeno oko 1.500 privrednih društava.
Jedan od velikih problema za srpsku privredu su rokovi plaćanja, odnosno valute plaćanja, koje su, prema proceni Vlade, oko 130 dana u Srbiji, a prema nekim drugim, malo objektivnijim procenama, ta prosečna valuta plaćanja je oko 155 - 160 dana. Sinoć smo čuli najavu ministarke, odnosno potpredsednice Vlade, da se spremaju određene mere kada je u pitanju zapošljavanje novih radnika, znači, neke poreske olakšice, kao i donošenje uredbe ili nekakvog zakona o tome da se ograniči rok plaćanja na 60 dana. To su svakako dobre mere, ali se bojim da su zakasnele, jer je srpska privreda zbog neblagovremenog donošenja takvih mera pretrpela ogromne posledice.
Takođe, želeo bih da kažem da imamo najveću stopu inflacije u Evropi, da imamo najnižu platu u Evropi, koja je za oko 100 evra manja nego 2008. godine. Odgovor Vlade da su to posledice svetske ekonomske krize svakako nije tačan, jer svetska ekonomska kriza je zahvatila sve zemlje, pa smo mi ipak spali na samo dno te lestvice u segmentima o kojima sam već ranije govorio.
Prešao bih, sa ovom valutom plaćanja, odnosno rokovima plaćanja i najavom države da će ograničiti te rokove plaćanja, na zakon o sporazumnom restrukturiranju privrednih društava. Mi smo kao poslanička grupa podneli i amandman na taj predlog zakona, kojim smo predložili da se član 11. tog zakona potpuno preformuliše, tako da se i država uključi u čitav taj postupak, jer država sa svojim obavezama i dugovanjima prema privrednim subjektima često izaziva potrebu za restrukturiranjem privrednih društava, odnosno država je na taj način u velikoj meri generator tih problema privrednih društava i njihove nelikvidnosti. Smatramo da bi država morala da reguliše svoje dugove i obaveze prema privrednim društvima, pa tek onda da stvara ambijent za finansijsko restrukturiranje privrednih društava. Takođe, ovim amandmanom smo predložili da se veliki dužnici na aktivniji način uključe u rešavanje ovih problema.
Kada pogledamo zakon o privrednim društvima jasno se vidi, a to i u obrazloženju piše, da se tu vrši usklađivanje sa evropskim zakonodavstvom, sa direktivama EU, a pri tom se vrlo malo vodi računa o nekim našim specifičnostima, posebnostima i o našim finansijskim i ekonomskim interesima.
Lično smatram da je ovaj zakon prenormiran, da je do detalja toliko razrađen, čak do nepotrebnih detalja, jer ima 150 članova više nego postojeći Zakon o privrednim društvima. Postojeći Zakon o privrednim društvima je sasvim solidan. Naravno, u njegovoj primeni su uočeni određeni nedostaci, koji su mogli biti otklonjeni izmenama i dopunama Zakona, a ne pisanjem novog zakona koji je prenormiran i preterano detaljan. Pojedine odredbe su toliko detaljne da više podsećaju na nekakav poslovnik a ne na zakon. U mnogim odredbama samog zakona ne postoje predviđene sankcije, već se daju nekakva uputstva i usmeravanja, bez mogućnosti da se uvede neko rešenje i da se sankcioniše onaj ko ne bude poštovao određene odredbe samog zakona.
Korporativno upravljanje u Srbiji je na niskom nivou, manje zbog loših odredaba važećeg zakona a više zbog neefikasnog sudskog sistema, odnosno lošeg rešavanja privrednih sporova; zatim, zbog loše makroekonomske politike, znači, pre svega, visoke inflacije, kursa dinara, neizgrađenih institucionalnih okvira poslovanja; zatim, zbog bankarskog zakonodavstva koje je na štetu privrede i neodgovarajućeg Zakona o računovodstvu i reviziji, koju je neophodno razdvojiti, odnosno napisati novi zakon o reviziji, eksternoj i internoj, i unaprediti postojeći Zakon o računovodstvu.
Mi smo podneli dosta amandmana na predloženi tekst zakona. Osvrnuću se samo na nekoliko bitnih delova tog zakona, naravno, u raspravi o pojedinostima ćemo detaljnije obrazložiti naše predloge.
Na samom početku zakona, u članu 8. su definisane pravne forme privrednih društava. Tu su definisana ortačka društva, komanditna društva, društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Mi smo predložili da se tu doda još jedan novi stav koji govori da se pored tih pravnih formi posebnim zakonom mogu odrediti i druge pravne forme društva, o tome je više govorila koleginica Tabaković. Mislim da je neophodno prihvatiti ovakvu formulaciju jer ima dosta drugih pravnih formi koje ovaj zakon, kao krovni zakon u oblasti privrede, mora pomenuti.
Takođe, u članu 89, koji obrađuje preduzetništvo, ima nekoliko nelogičnih stvari. Mi smo i tu podneli amandman koji se odnosi na poslovođe u tim preduzetničkim radnjama jer je zakonom predviđeno da oni solidarno odgovaraju sa preduzetnikom, odnosno vlasnikom radnje, čitavom svojom imovinom. Mislimo da je to potpuno nelogično. Jasna je namera zakonopisca da zaštiti preduzetnika od radnika, međutim, kako da zaštitimo tog poslovođu ukoliko taj preduzetnik, odnosno vlasnik bude od njega tražio da radi nešto a da ovaj kasnije odgovara svojom imovinom? Mislim da je to jedno potpuno nelogično rešenje.
Takođe, u delu u kome se obrađuju statusne promene ima dosta nedorečenih stvari. Tu smo podneli nekoliko amandmana kojima smo tražili da se unesu određene izričite odredbe sa kojima bi zakon postao potpuniji i jasniji.
Naravno, u raspravi o pojedinostima mi ćemo govoriti više i detaljnije o ovim pojedinačnim stvarima u zakonu. Mislim da će se prihvatanjem ovih amandmana svakako popraviti predloženi tekst zakona.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 6. kojim smo predložili da se doda novi stav u tom članu, koji glasi: "Dobit ostvarenu u inostranstvu po osnovu izvođenja investicionih radova, kao i devize koje je u skladu sa garantnim rokovima naručilac investicionih radova zadržao kao garanciju za ispravnost izvršenih radova, rezident unosi u zemlju po završetku izvođenja investicionih radova, odnosno po isteku garantnog roka".
Naime, dosadašnjim zakonom je bilo predviđeno i propisano da se dobit koju rezident ostvari u inostranstvu po osnovu izvođenja investicionih radova unosi u zemlju, a ovim izmenama zakona ta se obaveza briše i ostavlja se obaveza rezidentu da on samo izveštava Devizni inspektorat o visini ostvarene dobiti.
Iako se iz predloženog zakona vidi, a i u obrazloženju stoji, da je cilj izmena ovog zakona dodatna liberalizacija spoljnotrgovinskog režima i ispunjavanje određenih zahteva Svetske trgovinske organizacije, to ste naveli i u obrazloženju, da je ova izmena nastala kao rezultat zahteva pojedinih članova Svetske trgovinske organizacije, ona je apsolutno neprihvatljiva i ovakva odredba u zakonu je u potpunoj suprotnosti sa finansijskim interesima države Srbije.
Mislim da vi, kad pišete zakone, treba da ih pišete u skladu sa interesima države Srbije i građana Srbije, a ne zahtevima pojedinih članica Svetske trgovinske organizacije.
Ako bi se ovaj predloženi tekst zakona usvojio u ovakvom obliku, to bi dovelo do novog povećanja platno-bilansnog deficita, koji je samo u 2010. godini iznosio blizu tri milijarde dolara, a u vremenu kada nema dovoljno stranih investicija, to bi ugrozilo stabilnost dinara i povećalo ionako previsoku inflaciju.
Pozivam vas da još jednom razmotrite ovaj predloženi amandman i da ga prihvatite, jer bi zaista bilo apsurdno da se tekst zakona kakav ste predložili usvoji.

Podneli smo amandman na član 11. kojim se menja član 26. postojećeg zakona, gde smo predložili da se stav 5. tog člana briše.
Naime, u izmenama zakona ste predvideli tim stavom 5. da državna javna preduzeća mogu da daju garancije nerezidentima odnosno stranim pravnim licima za izvođenje određenih poslova, odnosno podizanje kredita. To je apsolutno neprihvatljivo i mislim da nosi izuzetno veliki rizik.
Podsećam da država Srbija preko garancija koje je dala svojim javnim preduzećima sada duguje blizu milijardu i po evra ili preko milijardu i po evra, pa tim javnim preduzećima, koja se kreditno zadužuju i kojima budžet Srbije daje garancije, sada njima davati mogućnost da daju garancije stranim pravnim licima, mislim da je to apsolutno neprihvatljivo, posebno ako se uzme u obzir da je javni dug Srbije blizu 45% bruto-društvenog proizvoda odnosno blizu gornje granice.
Mogli bismo doći u situaciju da sa ovom vrstom davanja garancije stranim pravnim licima premašimo taj gornji limit zaduženja. Iz tog razloga mislim da bi trebalo prihvatiti ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 5, tako da se u stavu 7. predloženog teksta deo teksta "a može ga izabrati davalac lizinga" briše.
Naime, o čemu se tu radi? Vi ste u Predlogu zakona dali mogućnost da i primalac i davalac lizinga mogu da biraju isporučioca, odnosno proizvođača dobra ili predmeta lizinga. Obzirom da je lizing jedan finansijski posao koji se sklapa povodom nabavke određenih dobara ili predmeta lizinga za potrebe primaoca lizinga, davalac lizinga u tom slučaju se pojavljuje samo kao finansijska institucija koja obezbeđuje finansijska sredstva za realizaciju tog posla.
Mi smatramo da je neophodno izvršiti brisanje ovog dela teksta, odnosno da odluku o proizvođaču isporučiocu ima isključivo primalac lizinga, jer je on inicirao taj posao i taj posao se obavlja u njegovu koristi i na njegov račun. Jer, postoji mogućnost da postoji više proizvođača, odnosno isporučilaca predmeta lizinga.
Svakako se može doći u situaciju da se izbor ili odluka primaoca i davaoca lizinga razlikuju, tako da smatram da treba tu mogućnost ostaviti isključivo primaocu lizinga, jer on i finansira taj predmet nabavke, odnosno predmet lizinga.
Vi ste u svom obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana naveli da to postoji kao mogućnost, ali ne mora da bude nužno. Zato mislim da treba prihvatiti ovaj amandman, jer je potpuno logično da primalac lizinga ima to pravo da bira proizvođača i isporučioca za ona dobra koja želi da nabavi i koja on plaća.

Mi smo podneli amandman i na član 6, u kome smo predložili da se doda novi stav 3. koji glasi – prikaz obračuna lizing naknade je sastavni deo ugovora o lizingu i kao takav mora biti neposredno naveden u njegovom sadržaju.
Tačno je da je u članu 5. delimično prihvaćena ova naša formulacija. Međutim, svakako bi to trebalo da stoji i u članu 6, s tim da je naša formulacija preciznija i sveobuhvatnija. To govorim iz razloga što je praksa pokazala da se ugovorima o kreditima ili o lizingu često zaračunavaju građanima neki troškovi koji nisu opravdani. Tu se iskoristi njihova neupućenost, nepažnja ili finansijska dominacija tih institucija i oni na taj način stiču jednu neopravdanu dobit.
Znači, osim visokih kamata koje obračunavaju, oni naplaćuju građanima, koji neredovno izmiruju svoje rate, pisane opomene kojima ih opominju da ne izmiruju svoje rate. U poslednje vreme imamo i slučajeve da lizing kuće građanima naplaćuje, i to po visokim cenama, i telefonske pozive kojim ih obaveštavaju da nisu na vreme izmirili svoje obaveze. Zato mislim da ovaj obračun naknade mora biti sastavni deo ugovora.
U prilog ovome govori činjenica da kada se pogleda struktura dobiti na tržištu lizinga, vidi se da su u 2009. godini 88,6% bili prihodi od kamate, a ti prihodi su se u 2010. godini smanjili na 60%, što znači da su se povećali prihodi na osnovu nekih drugih usluga. Zato mislim da ovaj obračun lizing naknade mora biti sastavni deo ugovora, odnosno da građanima moraju biti jasno i precizno izdefinisane sve obaveze koje imaju prema lizing kući.
Očigledno je da su neprihvatanjem ovog i prethodnog amandmana lizing kuće imale dosta uticaja prilikom pisanja ovog zakona, jer se više vodilo računa o njima, a ne o građanima koji kupuju određenu robu na lizing.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Nenad Popović je podneo amandman na član 25. tako da se stav 1. menja i glasi: "Novčanom kaznom u visini koja je u skladu sa članom 18. stav 6. ovog zakona kazniće se za privredni prestup pravno lice ako se bavi poslovima finansijskog lizinga, a ne ispunjava uslove iz člana 10. ovog zakona i pravno ili fizičko lice ako je bez saglasnosti NBS steklo direktno ili indirektno vlasništvo nad udelima odnosno akcijama davaoca lizinga koje omogućava 10% i više upravljačkih prava.''
Novčane kazne koje su predviđene članom 18. ovog zakona su znatno veće od novčanih kazni koje su predviđene članom 25. istog zakona, tako da su ta dva ista člana u potpunoj koliziji.
Cilj podnošenja ovog amandmana, koji je podneo gospodin Popović, jeste da se otkloni ova kolizija između ova dva člana istog zakona. Time se postiže konzistentnost zakona, otklanjaju se nejasnoće i na taj način se povećava finansijska odgovornost davaoca lizinga, odnosno lizing kuća.
Pozivam vas da prihvatite ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u ime poslaničke grupe DSS podneli amandman na član 6. kojim se u stavu 1. umesto reči "stopa rasta cena na malo za decembar 2010. godine" ubacuju reči "prosečna stopa rasta cena na malo u 2010. godini"
Predloženim tekstom zakona je predviđeno da se prilikom obračunavanja stope zatezne kamate od 1. januara 2011. godine koristi, uzima u obzir prosečna stopa rasta cena na malo u decembru 2010. godine.
S obzirom da se decembar ne može uzeti kao referentan za čitavu 2010. godinu, smatram da je neprimereno koristiti stopu rasta cena na malo samo u decembru, već mislim da treba uzeti prosek za čitavu 2010. godinu.
U decembru svake godine su prisutni praznični sezonski efekti zbog većih zarada u odnosu na ostale mesece u toku godine, tako da rast cena na malo koji je prouzrokovano ovim efektima nikako se ne može koristiti za prvi kvartal sledeće godine, jer ne bi reflektovao pravo stanje stvari. Zato smatram da je neophodno uzeti prosek za čitavu 2010. godinu i na taj način doći do stope zatezne kamate u prvom kvartalu 2011. godine, tako da vas pozivam da još jednom razmotrite i prihvatite ovaj amandman.