Evo ja ću da obrazložim i ovaj poslednji amandman o stupanju na snagu ovog zakona gde se naredni dan za stupanje na snagu zamenjuje rečju "osmog". Biću vrlo kratka i biće svima vrlo ilustrativno.
Tražite da zakon stupi na snagu sutradan, vrlo je hitno. Direktor policije vam je u stanju VD malo duže vreme, a ovaj zakon je hitan. Ako se otvoreno i javno krši status direktora policije u takvom stanju, šta li se tek radi sa raspoređivanjem, kvalitetom opreme, nabavkom i svim ostalim u policiji, a došli smo do toga da hitno treba sve to da se rešava i sedam dana će mnogo da znači. Usudila sam se da napomenem ono o čemu ljudi samo šapuću. Hoće li ovo da bude država u kojoj se može javno reći da se negde krši zakon time što se neko drži u stanju VD stanja, neko drugi se prisiljava da ide u penziju iako je sposoban, kvalitetan i stručan, a zakon treba da stupi na snagu sutradan. Nadam se da po moju bezbednost ovo neće biti opasno i ne mogu me uznemiriti ni sva galama sve vreme koja se ovde pokuša omalovažiti jedna stručna rasprava, ali vas molim sedam dana neće promeniti ništa. Još jednom razmislite koliko su rešenja koja ste ovde usvojili kvalitetna i do dana za raspravu iskoristite sve mogućnosti da uredite neke stvari na način da vaša dobra namera se pokaže i na delu. Hvala.

Na početku rasprave u pojedinostima, ponoviću prvo jednu principijelnu primedbu. Naime, trebalo je u vreme izrade Poslovnika usvojiti predlog da se u pojedinostima raspravlja odmah posle načelne rasprave, jer mislim da bi mnogo vremena uštedeli time što ne bi apsolutno istu argumentaciju koju iznosimo u načelnoj raspravi ponavljali i u pojedinostima. Ali, imamo vremena dovoljno, pa krećemo ponovo na isti način.
Znači, pre svega treba da kažemo da je ovo zakon koji jeste slika jednog obrnutog procesa koji podrazumeva da prvo utvrdimo naknadu, pa onda razlog zbog kojeg naknadu isplaćujemo kao naknadu štete za nešto što je učinjeno a nije smelo da bude. Znači, sve ono što koaliciona vlada nije razrešila Zakonom o vraćanju imovine, ili kako to kolokvijalno kažemo u javnosti – Zakonom o restituciji. Sada pokušava da ispravi, ne radeći kako to bog zapoveda, od početka prema kraju, nego obrnuto – pokušava da ispravi zakonom o rehabilitaciji.
U članu 1. odmah postoje krupni razlozi zbog kojih insistiramo da se amandman koji smo podneli usvoji, a on je odbijen. Ja ću sada govoriti ne o samom rešenju u amandmanima, nego o posledicama koje će zaista nastupiti zato što Vlada nije bila spremna da ovaj amandman usvoji.
Amandmanom na član 1. preciznije se uređuju pitanja prava na rehabilitaciju i otklanjaju se zaista neke nelogičnosti i propusti koji su očigledni. Pre svega, u uvodnoj rečenici mora da se navede da se rehabilitacija odnosi na štete koje su počinjene aktima i radnjama državnih organa i vojnih jedinica, ali mora da se naglasi u kom periodu, pa smo mi u tom smislu i dopunili tekst. Sadašnja formulacija je tako neodređena i zaista može da obuhvati bilo čiji postupak, uključujući i postupke odnosno zločine pojedinaca koji ne mogu da budu predmet rehabilitacije.
Kao početni datum primene zakona mi smo predložili da to bude 4. jul 1941. godine kao dan početka borbe protiv okupatora. Mi smo u članu 1. predložili i da se tačka 2) briše, jer rehabilitacija za radnje koje su učinjene van teritorije Republike Srbije mora da bude obaveza države na čijoj teritoriji je radnja učinjena, a ne obaveza Republike Srbije.
Neprihvatljivo je da Republika Srbija raspravljanjem događaja koji su se desili van njene teritorij nameće sebi obavezu ili da kažemo drugačije daje sebi pravo da uopšte o tome razgovara, ako o tome nije sačinjen međudržavni sporazum.
Osim poštovanja principa teritorijalne nadležnosti, znači da se zločin desio na samoj teritoriji države Srbije morate da imate u vidu brojne praktične razloge. Dokazi o učinjenim radnjama i posledicama tih radnji nalaze se na teritoriji druge države. Kako možete da se upustite o dokazivanje nečega gde nemate direktne nadležnosti ili niste to utvrdili međudržavnim sporazumom da istražujete dokaze za učinjeni zločin? Takođe jednom ovakvom odredbom Republika Srbija preuzima obavezu da nadoknadi štetu nastalu tim radnjama, koje znači nije lako utvrditi utvrđuje se na teritoriji druge države i obezbeđuje se ostvarivanje brojnih prava rehabilitovanim licima na teret budžeta Republike Srbije iako sama država apsolutno nema nikakve veze sa tim događajima.
Istovremeno vrlo je lako moguće da se desi da dođe do kolizije sa zakonima i sudskim odlukama druge države. Pri tome, kao jedan od razloga vi ste u obrazloženju naveli da su lica, pod znacima navoda kažem imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Jeste li vi negde naveli koji je to period u kojem je određeno lice imalo prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Tu neodređenost i tu širinu vi ćete pretvoriti ili u uništavanje budžeta Republike Srbije za isplatu ovakvih šteta ili u suprotnost nemogućnost naknade šteta po osnovu tamo gde je to zaista potrebno da se učini.
To s druge strane može da znači da se uključuju i lica kojima je neko pravilo bilo uskraćeno van Srbije, koja nemaju ni državljanstvo Republike Srbije. Sada nemaju ni prebivalište u Republici Srbiji, ali su u nekom periodu, opet kažem nije definisano kojem, imala prebivalište.
Ako imate u vidu da se u Srbiju nakon Drugog svetskog rata doselio vrlo veliki broj lica sa teritorija drugih republika i da je veliki broj tih lica u nekom periodu imao prebivalište, zaista će Republika Srbija na sebe preuzeti ogroman teret mogućih slučajeva eventualne rehabilitacije za sva lica kojima je šteta učinjena van Srbije, kao i za sve obaveze za naknadu štete i druga prava, a znamo da su vrlo široka po osnovu ovog Zakona o rehabilitaciji.
Namerno naglašavam reči "mogući slučajevi" i "eventualne rehabilitacije" navodeći kao potpuno neizvestan broj lica i visinu štete koja bi mogla da se nadoknadi jer vi niste udostojili ovu Skupštinu ni najširim mogućim nekim procenjenim efektima ovog zakona u smislu broja lica i mogućih i eventualnih rehabilitacija i naknada štete koja bi mogla da nastanu po ovom osnovu.
Ja zaista ne znam zašto bi Republika Srbija morala da snosi posledice nečega za šta nije kriva, u čemu nije učestvovala, a da to čini iz budžeta koji ne može da obavi ni svoje osnovne elementarne funkcije koje država inače ima.
Takođe, u tački 4. treba da se izvrši izmena iz istih razloga, tako da se obaveza odnosno ovlašćenje za rehabilitaciju ograniči samo na odluke koje su i donete i izvršene na teritoriji Republike Srbije.
Stav 2. morate da brišete, koliko se god vi toga branili, jer je besmisleno da se kao dodatni uslov za rehabilitaciju navede da je odluka kojom se neko lice lišava prava iz zabranjenih razloga, donosi protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.
Znači, dovoljno je da se radi o nedopuštenim razlozima za oduzimanje prava. Ponoviću ono što bi vama kao pravnicima moralo da bude jasno – ukoliko stane ovakav stav u zakonu, to znači da je dopušteno da nekome oduzmete život ili neko drugo pravo zato što je pripadao određenoj naciji ili veri ako je poštovan formalni postupak. To uopšte nije preslobodno tumačenje, to proizilazi iz stava 2. koji je ovako u zakonu formulisan.
Možda se to može uskladiti sa današnjom situacijom u kojoj zaista kada kažete da neko treba da postupa po zakonu to ne podrazumeva ni pravdu ni pravednost, jer smo mi u ovoj Skupštini izglasali mnoge zakone koji su daleko od interesa onih na koje se odnose, daleko od pravednosti koju navodno žele da postignu ti zakoni. Izvinite na grubosti, mnogi su zakoni činjenično daleko i od logike kojom se rukovodi čovek prosečne inteligencije.
Stav 3. takođe treba brisati jer je potpuno nepotrebno da propišete da se ovaj zakon primenjuje i odnosi na borce NOR, jer ako ste propisali da je to opšte pravo, da je rehabilitacija opšte pravo, nema potrebe ponavljati da se ovo na nekoga posebno odnosi.
Stav 4. je neophodno izmeniti jer se rehabilitacija ne može primenjivati na bilo koju štetu nastalu u oružanim sukobima usled borbenih dejstava, bez obzira na vrstu štete i da li su u pitanju učesnici sukoba civilna lica i ako su poštovana pravila i običaji rata. Odgovornost za štete koje nastaju u borbenim dejstvima uvek snosi država koja je sukob započela, osim za štete koje su počinjene baš kršenjem pravila i običaja rata.
Tekst predloga je u toj meri neprecizan i nepotpuno jer propisuje da se rehabilitacija ne odnosi samo na lišavanje života, što bi moglo da se tumači kao da se rehabilitacija i naknada štete može ostvariti i za ranjavanje i za zarobljavanje, iako su to potpuno legitimne posledice oružanog sukoba, jer je samo jedno nametanje mira imalo naziv "milosrdni anđeo" i to je bio pokušaj da se ratom nametne mir, što jeste jedna od besmislica koja nije samo besmislica u terminu i u filozofskom shvatanju, nego po praktičnim posledicama koje je NATO bombardovanje kao operacija za nametanje mira imala na teritoriji države Srbije i Jugoslavije tada.
U stavu 5. ste propisali da Republika Srbija ne odgovara za akte i radnje okupacionih snaga, ali ste opet propustili da dodate – i kvinsliških formacija, jer nema razloga da Republika Srbija odgovara za postupke tih formacija koje su bile u službi okupacionih snaga.
U članu 1. i u članu 2. koji sledi sve moguće greške koje je ovaj zakon mogao da napravi, napravljene su i sažete u ova dva člana. Ukoliko ne prihvatite amandman na član 1. koji smo podneli vi niste ni svesni koliku štetu nanosite ne samo ovoj nego i budućim generacijama i niste ni svesni da cena očuvanja jedne vlade jeste preskupa i suprotna je onome što je vaše, na primer, osnovno pravilo kada govorite dugoročno o budućnosti, o evropskim merilima, kriterijumima i o fiskalnoj odgovornosti koju ne želite da prenesete na buduće generacije.
Vi niste ni svesni koliku štetu nanosite, ne samo ovoj nego i budućim generacijama i niste ni svesni da, cena očuvanja jedne Vlade jeste preskupa i suprotna je onome što je vaše npr. osnovno pravilo, kad govorite dugoročno o budućnosti, o evropskim merilima, kriterijumima i o fiskalnoj odgovornosti koju ne želite da prenesete na buduće generacije.
Odbijanjem amandmana na član 1. pokazali ste da ste važni jedino sami sebi kao vlast, da vas ne interesuje ni pravda, ni istorijski sud o onom što se desilo, ni borba Srbije protiv okupatora, ne interesuje vas ni mogućnost Srbije da tu štetu isplati, već vam je potrebno da ovaj zakon donesete kao garanciju svog trajanja do eventualnog redovnog roka za raspisivanje izbora. Hvala.

Mi smo predložili da se član 2. Predloga potpuno izmeni i da glasi da pravo na rehabilitaciju mogu ostvariti i državljani Republike Srbije koji su osuđeni zbog pripadnosti okupacionim snagama. Prihvatili bi tehničku izmenu po preporuci kolege Mehe Omerovića koja je sasvim na mestu, da se te formacije nazivaju – saradnici i pomagači tokom Drugog svetskog rata, ako su prisilno mobilisani, pod uslovom da kao pripadnici okupacionih snaga saradnici i pomagači nisu izvršili ratne i druge zločine.
Lica iz stava 1. ovog člana koja budu rehabilitovana za pripadnost okupacionim snagama i saradnicima i pomagačima mogu steći pravo na povraćaj oduzete imovine u skladu sa zakonom kojim se uređuje vraćanje konfiskovane imovine i obeštećenje, a ne mogu steći druga prava iz ovog zakona. Onaj ko ne zna kako glasi član 2. moram prvo da kažem da je on intoniran u negativnom smislu kao, citiram zakon – ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje oduzete imovine itd, gde smo mi i sam tehnički, odnosno jezički, normativno tehnički smisao toliko pokušavali da shvatimo. On ovako kako je iznet, ne d je nejasan i konfuzan, nego je zaista nemoguć za tumačenje i primenu. Kao što kažem da nije u redu da se koristi negativna formulacija, što se radi i dobrom delu zakona, u više odredbi se uporedo navodi kao uslov da lica nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina, iako, mislim da to znate mnogo bolje od mene, ali i ja to znam dovoljno dobro, krivično pravo ne pravi razliku između izvršilaca zločina i učesnika u zločinu.
Pri svemu tome, uopšte nije moguće da se uspostavi veza ove odredbe sa drugim odredbama zakona u pogledu lica na koja se rehabilitacija odnosi, odnosno da li se radi o domaćim državljanima ili bilo kojim drugim pripadnicima oružanih okupacionih snaga. Doslednim tumačenjem sadržaja ovog člana dolazi se do zaključka koji je mnogo puta ponovljen u ovoj sali, i to iz gotovo svih poslaničkih grupa, da se njima omogućava rehabilitacija svih pripadnika okupacionih snaga i onih formacija koje nazivamo kvinslingškim, znači saradnika i pomagača, bez obzira na državljanstvo, bez obzira na način pristupanja, koji bi time mogli da steknu sva prava iz ovog zakona, uključujući penzijski staž, naknadu nematerijalne štete, mesečnu naknadu i sva druga prava.
Kad govorimo o pripadnicima okupacionih snaga, uopšte nije navedeno na koja se lica odnosi, odnosno na čije državljane. Pa se doslednim tumačenjem ovih odredbi može zaključiti da pravo imaju i svi pripadnici stranih oružanih snaga koji su državljani tih agresorskih država, a bili su zarobljeni, odnosno lišeni slobode, i pretrpeli neku drugu štetu. Ograničenje iz člana 1. koje ste vi i kako ste ga vi formulisali apsolutno nije moguće neposredno primeniti, jer se ono odnosi na lica koja su pretrpela štetu iz drugih razloga, odnosno u ovom članu se po tom pitanju baš ništa i ne navodi.
Međutim, iako to nije napisano, znamo da je vaša namera da uredite pitanje eventualne rehabilitacije dela državljana Srbije, koji su tokom rata bili prisilno mobilisani kao pripadnici okupacionih snaga i onih saradničkih i pomagačkih formacija, ali ste to učinili na potpuno pogrešan i nemoguć način. Naime, nije moguće da propišete pravo na rehabilitaciju, odnosno oslobođenje odgovornosti tih lica, jer i važeći Krivični zakonik u članu 422. propisuje da je služba građana u neprijateljskoj vojsci i drugim oružanim formacijama krivično delo koje se kažnjava sa 15 godina zatvora. Stupanje u neprijateljske oružane snage je klasično krivično delo, od davnina poznato i uvek strogo kažnjavano. S druge strane, prisiljavanje građana na službu u neprijateljskim oružanim snagama je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, i to po članu 372. stav 1. Krivičnog zakonika, a kao takav je sankcionisan i u međunarodnom pravu.
Kada uzmete u obzir sve ovo što smo rekli, još jednom ću po ko zna koji put da zaključim, i ponavljaćemo dok god se o ovom zakonu raspravlja, Republika Srbija nema obavezu da vrši naknadu štete koje su pripadnici okupacionih snaga pretrpeli zato što su lišeni slobode i nekih drugih radnji i akata, već je ta naknada štete obaveza država koje su ta lica prisilila na službu u oružanim snagama.
Predlogom ste propisali da pravo nemaju lica koja su vršila ratne zločine. Međutim, ponoviću da je to zaista preuska definicija. Ratni zločini su samo neki od zločina koje su okupacione snage vršile i treba imati u vidu da su te snage vršile i druge zločine koji ne spadaju u ovu formulaciju i u ovu zakonsku definiciju, već spadaju u zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Primera radi, genocid, a on se najčešće u ratu čini, ne spada u ratne zločine. Poznato je da je na teritoriji Srbije bilo i genocida, kao i drugih zločina iz oblasti zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava, kao što je surovo postupanje sa ranjenicima i ratnim zarobljenicima, uništavanje kulturnih dobara, protivpravno ubijanje, ranjavanje neprijatelja i drugi zločini.
Zato je neophodno da propišemo zakonom jasno, nedvosmisleno, bez potrebe dopunskih tumačenja, da se pravo rehabilitacije odnosi samo na državljane Republike Srbije koji su prisilno mobilisani, pod uslovom da nisu vršili ratne zločine i samo za delo službe u neprijateljskoj vojsci i pomaganja neprijatelju. Zar to nije dovoljno jasno, pravedno i pošteno rečeno? Takođe, po osnovu rehabilitacije može da se ostvari pravo samo na oduzetu imovinu i to iz razloga pravičnosti.
Potpuno je neprihvatljivo da Republika Srbija pripadnicima okupacionih snaga isplaćuje naknadu štete i priznaje druga prava iz ovog zakona. Ta prava i te štete ta lica treba da potražuju od država koje su ih prisilno mobilisale, a suprotno međunarodnom pravu, a svedoci smo da među tim državama ima i onih koje pokušavaju da potpuno nepravedno i mimo međunarodnih konvencija, zakona prebacuju taj teret na Srbiju, koja je u stvari bila žrtva agresije u to vreme. To se posebno odnosi na lišavanje slobode usled zarobljavanja, jer zarobljavanje i zarobljavanje ratnih zarobljenika, vi znate da je potpuno legitiman čin u okviru pravila i običaja rata. Zaraćene strane niti imaju obavezu, ni mogućnost da utvrđuju da li je neko prisilno mobilisan ili je dobrovoljac, niti to čiji je on državljanin. Ovakva odredba predloga, nažalost, ponoviću očigledno ima za cilj da Srbiju na neki način drži onim lošim momkom koji i dalje treba da ima oreol zločinačke države, da omalovaži njenu borbu protiv okupatora i doprinos borbi protiv fašizma. Možda je to kolateralna, neželjena, posledica ovakvog zakonskog rešenja, ali ona je i suviše očigledna da bi mi prevideli ono što iz ovakvih rešenja proizilazi.
Znači, nedopustivo je da, u cilju ispravljanja nepravde i ispravljanja zakonskih rešenja Zakona o vraćanju oduzete imovine, mira u Vladi i u vladinoj kući, rešavate na teret istorije, obraza srpskog naroda i "falsifikovanja", ali činjenice će pokazati da će se na ovaj način falsifikovati i istorija, i to u onom najsvetlijem delu borbe protiv okupatora od strane srpskog naroda.
Molim vas, član 2. je član na koji je najveći broj nas, koji je ovaj zakon ozbiljno razmatrao, podneo amandmane. Dok rasprava traje, svi smo spremni da dozvolimo ispravke, ne samo terminološke nego suštinske, koje odgovaraju i srpskom jeziku, a i ove koje precizno formulišu ko ne treba da bude oštećen i da ta nepravda ide u nedogled. Molimo vas da pronađete kompromis između podnetih amandmana, ali da ne ostanete tvrdoglavi u svom stavu da član 2. treba da glasi onako kako glasi, jer će proizvesti mnogo obaveza za Republiku Srbiju, ostaviće neizbrisive ružne tragove na istoriji svih nas.
Ponoviću pitanje, čije to grehe treba da ispaštaju naša deca i mi danas i iz kojeg razloga, ako usvojimo ovakvo nepravedno, nejasno i loše rešenje? Hvala.

Vrlo kratko ću da prokomentarišem ponašanje podnosioca Predloga zakona. Usvojena su svega tri amandmana i ni jedan od njih ništa suštinski ne menja, upravo onako kako je gospodin Varga i očekivao. Usvojen je jedan amandman gospodina Mehe Omerovića gde se radnja pisanja proširuje i na radnju govora. Jedan se amandman poslaničke grupe Napred Srbijo usvojio, gde kažete da ste prihvatili amandman zato što je naše rešenje preciznije.
Prosto, ne bih da likujem, nemam mesta, jer je zakon loš, ali nemojte da kažete preciznije, ako je reč o ispravljanju očigledne greše. Rešenjem iz člana 4. ste napisali da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. član 1. ovog zakona, čime ste zaboravili druga lica koja drugim članovima zakona imaju pravo na rehabilitaciju. Mi smo to ispravili. Očigledno je reč o nemaru, površnosti, ispravljanju greške.
Nemojte reći preciznije. Recite očigledno je reč o propustu koji je ispravljen i apsolutno nema nikakvih problema. Znači, zaista je neophodno da nešto ne nazivate - naše rešenje je preciznije, ako je ono suštinski drugačije.
Ako se mi vrlo lako i lepo razumemo da zamenimo termin - pomagača i saradnika, bez obzira iz koje smo poslaničke grupe, pa valjda i vi kao Vlada morate prema nama poslanicima morate da imate dovoljno obzira, dovoljno profesionalnosti, pa da stvari nazovete pravim imenom. Da kažete – prevideli smo, brzina je, ovo je plod kompromisa, pokušali smo da sve zadovoljimo i umirimo i desio se propust. Inače bi bilo da dajete prava nekim drugim članovima, a u stvari, vi ovakvo zadržavanje člana 4. to onemogućilo.
Smatram da morate da shvatite da smo mi kao opozicija neko ko želi da popravi zakon koji će stupiti na snagu. To što se naš kolega Meho ponaša danas kao da je opozicija, to je dobrodošlo vrlo zanimljivo, malo interesantno. Kritikuje vlast, Bogami, više nego i neke opozicioni poslanici, ali mi to pozdravljamo. Bilo bi dobro da Vlada malo i čuje, ali i pročita primedbe koje stoje u obrazloženju ovih amandmana.
Znači, amandman je usvojen, ne zato što smo dali preciznije rešenje, nego zato što je ispravljena očigledna greška, propust. Nije to nikakva naša pamet. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče. Malo ću, da zagrejem ovu raspravu simpatično i argumentovano, kako je to uradila gospođica Jerkov, morati da kažem mom kolegi Omeroviću da nije baš lepo uspeo da proveri Vladu u podnošenju amandmana koji je za njega kao nemoguć. Taj stav 5. kaže da se za krivično delo iz stava 2. Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora, ako je učinjeno radnjom pisanja. Mislite zato što je to 1945. i 1946. godina da su jedino pisani dokumenti oni koji govore o govoru mržnje. Šta ako imamo tonski zapis? To je delo učinjeno govorom, to nije transkriptovano, zapisano, to nije hartija.
Znači, ovo nije suština. Mislim da ovo nije zakon na kojem treba da pravimo ovakve, reći ću šale i provere. Zato sam maločas rekla da nije korektno da kažete da je vaš amandman precizniji. On je bio ispravljanje greške, ali poštujem, gospođo Malović, vašu nuždu da kao pravnik morate da budete sa strane i da malo pritvorite oči kad su pravne začkoljice u pitanju zato što je ovaj zakon rezultat kompromisa. Uverena sam da se gospodin Varga ne bi ljutio, jer je pravnik, da ste usvojili amandman na član 7. stav 1. a koji govori o podnošenju zahteva za rehabilitaciju. Vi ste ovim članom omogućili da se podnese zahtev i od strane pravnih lica čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka, građanina, uz pristanak oštećenog lica.
Recite mi, molim vas, kao pravnik, na koji način bi to ugrozilo pravo na rehabilitaciju bilo kog čoveka, ako bi vi, u skladu sa postojećim pravnim sistemom, pravom da svakog građanina zastupa samo advokat, onemogućili da to čine nevladine organizacije i razna udruženja čiji je status u ovom slučaju sporan – da li su zastupnici, stranka, imaju ovlašćenje za zastupanje, saglasnost, kako se reguliše pravo na naknadu štete ako ne zastupaju adekvatno stranku, kako im se određuje nagrada, itd? To nije problem kompromisa. To nije zahtev onih na koje se uvek pozivate i branite, ponekad i nepravedno, i mislim da je ova vaša odbrana za odbijanje ovog amandmana, da ste prosto dali svima pravo da podnesu zahtev, jer tako se proširuje krug onih koji mogu da ostvare pravo na rehabilitaciju, prosto pravo na nešto, na slobodu koju je nemoguće realizovati zato što ona nailazi na praktične probleme u realizaciji, upravo po pravilima koje ste vi kao predlagač ovde u Skupštini podneli i većina usvojila.
Mislim da je ovaj amandman trebalo usvojiti u svakom slučaju, jer vi dozvoljavate nevladinim organizacijama da se mešaju u sudske postupke, a licima kojima je potrebna pravna pomoć, oni je mogu dobiti postojećim institutima ove države. U njihovo ime može čak i javni tužilac da pokrene postupak i ta lica ne bi ostala nezaštićena. Ali, ovim smo stvorili možda nekome posao. Možda će se neko pojaviti kao preduzimač u ostvarivanju prava na rehabilitaciju? A da nije možda nekome baš najvažniji ovaj član, a sve vreme upire prstom na gospodina Vargu ili zaštitnike onih koji žele da se u stvari rehabilituju oni koji su prisilno mobilisani i oni koji nisu činili zločin prema svojim komšijama?
Ovo je opasan član i nedopustivo je da ostane u zakonu. Jer, on otvara put da svi oni koji znaju da se danas u Srbiji pravo ne dobija zato što imate zakonsko pravo, nego zato što poznajete čoveka koji odlučuje o vašem pravu, pa kažu – bolje vam je poznavati sudiju nego imati kilometre prava iza sebe i uz sebe, a ovaj član zakona upravo to ozakonjuje. Jer, znate, idete u advokatsku kancelariju koja će lakše i brže da završi posao jer ima veze i vezice, čiji su advokati u prvim redovima, čije se sudske presude ne dovode u pitanje, čiji se stavovi ne preispituju.
Mislim da, dok god postoji vreme da povučete stav o odbijanju ovog amandmana, radi vas i radi vaše časti to treba da uradite, a molim i one koji su zalegli svojim autoritetom da ovde ostvare pravo na rehabilitaciju lica koja to zaslužuju, da ne dozvole da budu zloupotrebljeni kroz ovaj institut. Hvala.

Mi smo našim amandmanom poštovali rok koji je predlagač imao za pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju zbog povrede iz člana 1. stav 1. i da on prestaje protekom pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona. To ne znači da mnoge stvari mogu da se reše i pre ovog roka.
Znači, onaj ko prikupi dokumentaciju on možda rešio u prva tri meseca ali je krajnji rok pet godina i mi na to nemamo nikakvu primedbu, jer će neki ljudi imati problema u prikupljanju dokumentacije. Znači da se složimo, da kad nešto glasi do pet godina da je to samo krajnji rok koji u opšte ne mora, niko ne mora da čeka četiri godine pa da u petoj podnosi ili kompletira zahtev. Ali smo mi tražili da se usklade rokovi za restituciju, odnosno vraćanje imovine, a oni su tamo određeni na dve godine i da budu u skladu sa ovim rokom do pet godina kao poseban rok koji se daje licima koja imaju pravo na rehabilitaciju.
Umesto da se takav amandman prihvati makar u ovom trenutku, ako nije prihvaćen kad smo taj rok predlagali u Zakonu o vraćanju oduzete imovine, amandman se odbija a Vlada, zamislite ovako kaže – odbijamo vaš predlog zato što, moguće je da podnesete zahtev za vraćanje oduzete imovine i pre nego što je podneto rešenje o rehabilitaciji, a na osnovu podnetog zahteva za rehabilitaciju. Pa deca bi rekla, zašto jednostavno kad može komplikovano.
Znači, podnosite svojevrstan uslovni zahtev za vraćanje oduzete imovine, a ovamo podnosite zahtev za rehabilitaciju, pa ako vam se ostvari pravo na rehabilitaciju vi ćete u već isteklom roku vašeg uslovnog zahteva da ostvarujete to pravo. Zaista ne vidim razlog da na ovakav način ministarstvo koje je u okviru svojih nadležnosti, bez obzira što je to plod kompromisa, treba da rešava ove dve stvariu okviru ljudi koji propisuju rokove, rade te poslove, organizovaće ih, daju ovakve ne usklađene rokove koji u stvari samo stvaraju negde neku hrpu predmeta koji su u toku i čekaju dopunu.
Kao što se ne obaveštava neko ko dođe na šalter u prvom trenutku o svim potrebnim elementima, dokumentaciji, podacima koje treba da dostavi i preda da bi ostvario neko pravo, na isti način vi u ovom zakonu ljudima navodno omogućavate da što pre i lakše, brže i ostvare pravo na rehabilitaciju, pa i vraćanje oduzete imovine.
Prosto se osećamo malo, kako da vam kažem, ne ono je Mehino simpatično bilo što je hteo da vas proba da li čitate njegov amandman i da li je moguć, ali ovo je malo uvredljivo za sve nas. Znači, zašto niste samo taj rok za ljude u rehabilitaciji uskladili i produžili na pet godina, a ne da u nekim ormanima stoje hrpe papira?
Kada vam budemo zatražili evidenciju u nekom poslaničkom pitanju, a koliko ste zahteva rešili, vi će te nam u poznatom maniru reći – znate, ne možemo da odvojim uslovne zahteve koji čekaju rešenje rehabilitacije, nego imamo sve to na jednom mestu zato što nam treba nova agencija, nov prostor, nova sekretarica, novi automobil, nova taksa za rešavanje ovih pitanja, itd, i tako u nedogled dok i ovaj zakon, kao jedan od mnogih, ne postane dobra namera koja u praktičnoj primeni jeste ostao neizlizan termin, mrtvo slovo na papiru. Hvala.

Nećemo obrazlagati zato što je obrazloženje istovetno kao za član 7, ali samo da kažem zašto. Hvala.

U članu 17. Predloga zakona, koji govori o postupku za dobijanje rešenja o rehabilitaciji i koji ima pet stavova, mi smo predložili da se doda šesti stav koji bi obavezao sud da obavezno dostavi javnom tužiocu nadležnom za ratne zločine, koji je u obavezi da sprovede istragu radi utvrđivanja učinilaca, okolnosti i odgovornosti pojedinaca, odnosno države, da bi rešenje o rehabilitaciji u slučajevima lišavanja života bez sudske i administrativne odluke i prisilne mobilizacije u okupacione ili one saradničke i pomagačke snage, zaista moglo da bude pravno valjano i osnovano, da se po osnovu rešenja o rehabilitaciji potražuju i ostala prava.
Zašto smo dodali taj stav šest? Postojanje javnog tužioca, čime se brani predlagač, kao automatski pokrenutog postupka po službenoj dužnosti, je bar dokazan institut nebrojano puta koji se ne primenjuje u interesu gonjenja po službenoj dužnosti. Znači, vi odbijate ovaj amandman i kažete – nema potrebe da se sud obaveže da dostavi javnom tužiocu zahtev da utvrdi okolnosti koje sam navela, zato što kad javni tužilac sazna na bilo koji način za krivično delo preuzima gonjenje po službenoj dužnosti.
Zaista se ozbiljno odnosim i prema Domu i sa izuzetnim uvažavanjem prema svakom kolegi, vama koji tu sedite bez prava da nama odgovarate, ali morate da priznate da je ovo postalo poštapalica. Kriminalac je. Pa što vi niste podneli tužbu protiv njega? Što da ja podnesem tužbu, ovo je javna emisija ili replika, pa neka to učini javni tužilac, to mu je obaveza. Kažite koliko ste puta to čuli, a koliko se puta zaista desilo da po javnom saznanju tužilac pokrene gonjenje po službenoj dužnosti po bilo kom osnovu. Uglavnom, neću reći isključivo, ali uglavnom ako je tužilac dobio nalog od nekog ko je politički motivisan, ne da reši probleme neke koji se dešavaju sistematski, koruptivni, ugrožavanje žena, nasilje nad decom, bilo koje krivično delo, već, ne isključivo, ali uglavnom politički motivisana svest se probudi i tada je čulo sluha najjače otvoreno da postupi tužilac.
Ovde ne smemo da ostavimo prostora da se tako nešto dešava. Mi moramo da obavežemo sud da obavesti tužioca zato što lišavanje života bez sudske ili administrativne odluke ili prisilna mobilizacija, o tome govorimo čitav dan, i u toku rata, prema tada a i sada važećem Krivičnom zakonu i međunarodnom pravu su ratni zločin, pa je zato sud u obavezi da obavesti tužioca o takvom saznanju, jer ako je takav zločin osnov za rehabilitaciju, onda mora da se povede krivični postupak za te zločine. Oni ne zastarevaju. I neprihvatljivo bi bilo da sud utvrdi da je zločin počinjen, da zbog toga rehabilituje žrtvu, da se pokrene postupak za naknadu štete, izvrše isplate i steknu prava na sve one naknade: dvostruki radni staž, naknada za materijalnu, nematerijalnu štetu, a da se istovremeno ne pokrene postupak za utvrđivanje učinilaca, okolnosti, odgovornosti i pojedinaca i država za te zločine.
Nije reč o sitnici. Reč je o suštini. Postoji pravo, ali ako nekoga ne obavežete da postupi po pravu i obavezi koju ima, od toga nema ništa. Svi se zalažemo sve vreme da je budžet tanak, da nema para da se isplaćuje baš svakome naknada. Ako je neko zaista nepravedno pretrpeo štetu, njega treba rahabilitovati, omogućiti naknadu, ali i utvrditi čijom krivicom je taj čovek mobilisan prisilno i da onaj ko je to uradio pozitivnim domaćim i međunarodnim propisima za to i odgovara, a odgovaraće kada se u redovnom sudskom postupku to i utvrdi.
Ovo nije smelo da bude predmet kompromisa, jer je ovo stvar pravde, a pravda ne sme da bude stvar kompromisa. Hvala.

Rado bih mlađoj koleginici ustupila reč ali vrlo ću kratko. Predložili smo da se član 23. briše, jer član 23. predviđa da se rehabilitovano lice kome je priznat poseban staž iz člana 22. ovog zakona, u trajanju od najmanje osam godina, dozvoljava pravo na mesečnu novčanu naknadu, poseban dodatak u visini od 50% od prosečne mesečne plate u Republici Srbiji u prethodnoj godini. Obračun usklađivanja i isplatu dodatka vrši Republički fond PIO itd. i samo kad vam obrazložim  sledeći stav 2. kad kažem,  da obračun i usklađivanje vrši Fond PIO, ne možete a da se ne setite, da se do četiri meseca u nazad Fond PIO finansirao samo 30% iz budžeta, a da je sada dotacija sredstava za penzionere koji su svojim radom ostvarili pravo na penzije, došla blizu 46% učešća iz budžeta. Taj će se procenat uvećavati, srazmerno priznavanju broja nezaposlenih ljudi, srazmerno nemogućnosti poreske uprave ili nedostatka želje da izvrši naplatu poreza i doprinosa, koje poslodavci moraju da uplaćuju mesečno, a poreska uprava ne kontroliše. U tim i takvim okolnostima,  nedostajućih sredstva propisati pravo rehabilitovanim licima da dobiju pored ostalih prava i 50% od prosečne plate u prethodnoj godini, što je skoro ravno visini prosečne penzije, je prosto kao nebriga o sopstvenoj budućnosti.  To je čak ne da ne brinemo o svojoj deci, mi ne brinemo o tome kako ćemo penzionerima isplatiti penziju u sledeća tri meseca. Ne, uopšte ne razmišljam o tome da nekog treba da uplašim, da je ovo zakon koji će opteretiti, on je očigledno zakon koji će i suviše opteretiti i diskriminisati  druge kategorije oštećenih lica koji su već pominjani u prethodnoj raspravi. Hvala.

Imam pitanje za predlagače ili da prenesu onom ko je bio ovlašćen da sa nama razgovara. Da li je neko čitao uopšte amandman na član 25?
Tražili smo da se u članu 25. predloga reči "ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stava 1. ovog zakona" brišu. Zato što u članu 25. koji predviđa da u stavu 2. odnosno u članu 2. stav 1. piše osnov, uopšte ne piše, uopšte ne pominje se bilo kakav zakonski osnov.
Pozvali ste se na nešto što ne postoji, bili smo uvereni da je reč o propustu, greškama, brzina, dešava se. Ne, vi ste odbili amandman, a u obrazloženju odbijanja amandmana vi ste napisali – ne prihvatamo zato što je neophodno vratiti imovinu koja je oduzeta drugom rehabilitovanom licu i kada nije u pitanju konfiskovana imovina. Znači, vi uopšte niste shvatili da ste napisali ne postojeći osnov za vraćanje oduzete imovine. Znači, taj član na koji ste se pozvali, ne sadrži osnov osim konfiskacije za oduzetu imovinu. Vi kažete da ćete vratiti po tom osnovu. Neka vam služi na čast, koliko poštujete sebe i ovu Skupštinu. Hvala.

Mi smo na ovaj zakon podneli 18 amandmana, a ja ću samo još ovaj na član 27. braniti jer on u suštini objašnjava i ova naredna dva, a govori o postupku za naknadu štete i priznavanje penzijskog staža.
Smatramo da je potpuno nepotrebno na poseban način utvrđivati onako kako je u odbijanju amandmana Vlada obrazložila, na poseban način utvrđivati, propisivati poseban postupak ostvarivanja prava za lica koja podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje.
Smatramo da je potrebno da pravo na naknadu materijalne i ne materijalne štete i pravo na penzijski staž rehabilitovana lica ostvaruju u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak. Nije važno da li je savršen, manje ili više dobar, ali što jedinstveniji pristup svim oštećenim, nepravedno optuženim, oštećenim, to više pravde u ovoj državi.
Sve posebnosti, sva diskreciona prava, sva lex specialis iskustva, zakoni, izuzeća, rađaju pravi galimatijas, pravnu rašomonijadu u kojoj će se građani uvek osećati povređeni, a ono što je evidentno, na ovakav način i sa ovakvim načinom obeštećenja zaista ćemo trpeti svi.
Zakonom o krivičnom postupku je na celovit način uređen postupak ostvarivanja prava na naknadu i materijalne i ne materijalne štete i prava na staž osiguranja za neosnovano osuđena lica, tako da je bilo potpuno suvišno što ste ovde propisivali posebna pravila.
Šta je još zanimljivo? Ostavili ste da pravilnikom kasnije rešavate neka otvorena pitanja. Drugačije ste uredili jednu situaciju koja se pojavljuje u mnogo slučajeva i jeste naša stvarnost i vi u stvari dovodite građane da pod maskom želje da nekog obeštetite i obezbedite pravo, u stvari kršite sopstveni Ustav, krišite jednakost građana pred sudovima, krišite njihova prava, a sve opet sa pričom da želimo da obezbedimo pravdu i pravednost.
Dobija se utisak, vi ste to možda malo i naznačili, da su ovaj zakon pisala lica kojima izgleda nije poznato da je pitanje naknade za neosnovano osuđena lica već uređeno Zakonom o krivičnom postupku, pa su sebe bespotrebno izložili dodatnim naporima i pokušajima da to urede ovim zakonom, ali na način sa kojim se niko od nas ko se ozbiljno bavi ovim zakonom ne može složiti niti ga smatra ispravnim, a čak imam utisak da malo devalvira i sve one zakone koje ste vi ovde zdušno pred nama branili.
Mi se sa nekim rešenjima slagali ili ne, smatramo da je ovo zakon koji je zaista bilo nepotrebno donositi i da će se zaista kao bumerang vratiti i onima kojima ste hteli da učinite, ali pre svega vama kao autorima jednog ovakvog kompromisnog, bezidejnog i nekonzistentnog zakona koji je pred nama. Hvala.

Hvala. Zakon o rehabilitaciji, kao što su i mnoge moje kolege prethodno rekle, u stvari otvara pitanje pokajanja za priznate grehe, izvinjenja ali, u stvari, pre svega mislim na naknadu štete. Ovaj zakon, kao i mnogo šta u ovoj državi, nekako sa naopake strane rešava problem u smislu da rešava posledice, umesto da rešava uzroke, a mislim pre svega na problem sa Zakonom o restituciji, kojim članice vladajuće koalicije nisu bile zadovoljne, pa se sada pokušava ovim zakonom u stvari ispraviti ono što štetom smatraju neki koalicioni partneri, a to je da nisu ostvarili preduslov da mogu da se pojave kao neko ko traži povraćaj imovine.
To se u zakonu i vidi. On je vrlo loše napisan, nekonzistentan, mešavina ideja, a čak neki članovi zakona nemaju veze jedni sa drugima. U stvari, samo je jedno jasno, da treba sačuvati koaliciju i vlast, a uopšte ne izvesti određenu ideju i postići neki cilj samim zakonom. Na primer, zbog nejasnoća, posebno ću govoriti o onome što je u članu 2. definisano, može da se desi da se rehabilituju svi pripadnici okupacionih snaga koji bi ovim zakonom stekli sva moguća prava, uključujući radni staž, obeštećenje, dvostruko trajanje za jednu godinu rada, posebnu naknadu itd. Pita li neko da li ima Srbija obavezu, ima li pravo da ovo uradi i ima li čime da obešteti one koji smatraju da su oštećeni? O tome niko nije vodio računa. Takođe, u članu 2. ću vam reći da se niste udostojili najobičnije procene mogućih troškova ovakvih zakonskih rešenja.
Bez obzira da li su svi mobilisani bili mobilisani prisilno ili dobrovoljno u okupacionim jedinicama, govorim isto i o kvinslinzima, toliko široko i neprecizno definisano, da bi zaista mogli da se prijave i pripadnici SS jedinica ili ustaških jedinica. Pritisak zemalja iz okruženja, Mađarske posebno, ali i nekih drugih agresorskih država koje su mobilisale ili primale u vojsku svoje manjine, jesu zaboravile namerno da je to prisiljavanje državljana okupirane države na službu u stvari ratni zločin. Da li je to smela Vlada Srbije da zaboravi kada je ovo definisala?
Mi smo pokušali da tu, čini mi se, najkrupniju nepreciznost, koja će stvoriti ogromne probleme u ovom nedostajućem budžetu i onome što kažem – čije mi to grehe ispaštamo i da li naša deca i buduće generacije treba da ispaštaju grehe jedne vlade koja želi da ostane na okupu sa ovakvom preširokom definicijom, pokušali smo da ispravimo amandmanom, gde kažemo – da, ali treba povesti istragu kada se radi o ubistvima ili prisilnoj mobilizaciji. Znači, neće moći, ako prihvatite naš amandman, da se rehabilituje neko samo zato što je nad njim izvršen zločin, a da se ne sprovede istraga o zločinu, jer je tim rešenjem o rehabilitaciji utvrđeno da je zločin učinjen. Da li ćemo mi tog koji je zločin učinio i da prozovemo, kaznimo, tražimo naknadu štete? Princip pokajanja i izvinjenja i naknade štete, jer izvinjenje nije dovoljno, ne može da ispravi nepravdu, ne može da vrati štetu i treba izvoditi potpuno dosledno.
Ovim zakonom pokušavate da ispravite stvari iz Zakona o vraćanju oduzete imovine, na koje smo vam mi ukazivali amandmanima. Da ste ih usvojili, za ovakvim rogobatnim, nekonzistentnim zakonom ne bi ni bilo potrebe. Neki delovi zakona, verujte da nije prejaka reč, bukvalno od Srbije i srpskog naroda prave svojevrsne zločince koji se sada svima koji su pucali na njih izvinjavaju i nude odštetu. Gde je kraj ponižavanju jedne države, naše države i srpskog naroda? Svako se u životu kaje ili izvinjava, ne zato što žali zbog zla koje je učinio, ili vrlo retko iz tih razloga, nego zato što se boji od onoga što ga može zadesiti zbog toga što je činio.
Na primer, u Srbiji ovaj zakon jeste zakon koji se donosi pod pritiskom i u tom smislu, čineći navodno kajanje, stvarajući preduslove za naknadu štete za učinjene zločine, mi u stvari činimo zločin prema sopstvenoj istoriji, u jednom delu, činimo zločin prema budućim generacijama i ne znam kako možete u isti sklad da dovedete pohvalu za osnivanje fiskalnog saveta, koji treba da vodi računa o preraspodeli troškova na sadašnju i buduću generaciju, i donošenja jednog ovakvog zakona koji će evidentno stvoriti obaveze koje neće moći da se servisiraju samo zalaganjem, trudom i na teret ove generacije.
Ponavljam, izvinjenje koje je postalo moda ne popravlja štetu, niti poništava nepravdu. Kada se ljudi izvinjavaju, oni to uglavnom čine prekasno ili samo zato što to ne mogu da izbegnu. Svedoci smo ovih dana kako kreatori ekonomske politike i oni koji vrše vlast deceniju unazad se zdušno izvinjavaju za sve i svašta, ne zato što se stvarno kaju, nego samo zato što se boje kazne koju će da pretrpe na izborima. Obrnut proces pravljenja budžeta od želja, umesto od mogućnosti, pravljenja zakona o rehabilitaciji zbog ispravljanja Zakona o vraćanju oduzete imovine, doneo je jedan zakon koji je napravio pravu, ako ga ovako usvojite, imaćemo pravu pravnu rašamonijadu.
U članu 1. u tački 2) koju treba brisati, jer rehabilitacija, kaže, za radnje učinjene na teritoriji Republike Srbije mora da bude obaveza države na čijoj teritoriji je radnja učinjena. Odakle vam pravo da namećete Srbiji obavezu, odnosno da Srbija sebi daje za pravo da se bavi raspravljanjem događaja koji su se desili na teritoriji drugih država ako o tome nije sačinjen međunarodni, odnosno međudržavni sporazum. Ako mi kažete da ste to rešili sukcesijom, tvrdim vam da sukcesija koja jeste navodno rešena za četiri dana, iako je unazad pregovarana desetini godina, u stvari je ostavila mnoga pitanja otvorena i dan danas nerešena od prava na kuću, stan, stanarsko pravo, pravo da živite na svojoj teritoriji i da ostvarite niz prava penzijskih i svih ostalih. Tvrdim da ovo nije rešeno tom vrstom međudržavnog sporazuma.
Osim poštovanja principa teritorijalne nadležnosti vi morate da imate na umu i brojne praktične razloge. Dokazi o učinjenim radnjama nalaze se na teritoriji drugih država. Kako ćete to da rešite? Odredbom koja postoji u ovom članu 2. Republika Srbija preuzima obavezu da nadoknadi štetu nastalu tim radnjama i obezbeđuje brojna prava rehabilitovanim licima na svoj teret iako niko ne tvrdi da ima ikakve veze sa tim događajima. Čime se to dokazuje?
Istovremeno, može da dođe i do kolizije sa zakonima i sudskim odlukama druge države. Pri tome navodite kao jedan od razloga da su lica imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije. U kom periodu? To uključuje onda i lica kojima je neko pravo bilo uskraćeno van Srbije, koji nemaju ni državljanstvo Republike Srbije, niti sada imaju prebivalište u Republici Srbiji, već su možda u nekom periodu imala prebivalište u Republici Srbiji.
Imajte na umu da je u Srbiju nakon Drugog svetskog rata doseljen vrlo veliki broj lica sa teritorija drugih republika i da je veliki broj u nekom periodu imao prebivalište i sada Republika Srbija treba da preuzme na sebe ogroman broj mogućih slučajeva eventualne rehabilitacije lica kojima je šteta učinjena van Srbije, kao i sve obaveze za naknadu štete po tom osnovu, a rekla sam: penzijski staž, dvostruka naknada, posebna prava itd.
Vi ovu skupštinu niste udostojili nikakvom procenom troškova, niti objašnjenjem razloga zbog čega bi Srbija preuzimala ovakvu obavezu i zašto bi uopšte imali obavezu da to radimo za bivše jugoslovenske republike. Da li su oni nešto uradili po tom pitanju?
Besmisleno je da kao dodatni uslov za rehabilitaciju propisujete i da je odluka kojom se neko lišava prava iz zabranjenih razloga doneto "protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda". Dovoljno je, gospodo moja, da se radi o nedopuštenim razlozima za oduzimanje prava. Ako ostane ovako kako ste vi napisali, to znači da je dopušteno nekome oduzeti život ili drugo pravo samo zato što je pripadao nekoj naciji ili veri, ako je poštovan formalni postupak. Nemojte da tražite da ovo obrazlažem. Samo ću reći – mirnodopsko ratovanje, kao besmislicu i mogućnost da se ovo zaista desi.
Stav 3. morate da brišete, jer je nepotrebno posebno da propišete da se ovaj zakon odnosi i na borce narodnooslobodilačkog rata. Da li ste rekli da je to opšte pravo? Zašto bi sada to izdvajali posebno?
U stavu 5. ste propisali da Republika Srbija ne odgovara za akte i radnje okupacionih snaga i opet izostavljate kvinsliške formacije. Nema razloga da Srbija odgovara za postupke tih formacija koje su bile u službi okupacionih snaga.
O članu 2. su takođe mnoge kolege govorile vrlo smisleno, pametno, a na kraju kažu da će podržati zakon. Čestitam im na toj doslednosti, ali i ja kažem da je jedan od najspornijih upravo taj član 2. Ako se dosledno tumači član 2, dolazi se do zaključka da stiču pravo na rehabilitaciju svi pripadnici okupacionih snaga i kvinsliške formacije, bez obzira na državljanstvo, na način pristupanja kojim bi stekli sva prava iz ovog zakona.
Kada su u pitanju pripadnici okupacionih snaga, uopšte niste naveli na koja se lica to odnosi, odnosno na čije državljane, pa se, opet doslovnih tumačenjem samo ove odredbe, može zaključiti da pravo imaju i svi pripadnici stranih oružanih snaga, koji su državljani tih agresorskih država, a bili su lišeni slobode ili pretrpeli bilo koju štetu. Pročitajte pažljivije i videćete da smo u pravu što iznosimo takav stav.
Ograničenja koja ste predvideli članom 1. nije moguće da se primene, jer iz medija bi mogli da naslutimo da postoji namera vas kao predlagača da uredite pitanje eventualne rehabilitacije dela državljana koji su tokom rata bili prisilno mobilisani, ali to je učinjeno na jedan potpuno pogrešan i gotovo nemoguć način. Naime, nije moguće propisati pravo na rehabilitaciju, odnosno oslobođenje odgovornosti tih lica, jer i važeći Krivični zakonik u članu 422. propisuje da je služba građana Srbije u neprijateljskoj vojsci i drugim oružanim formacijama krivično delo koje se kažnjava sa 15 godina zatvora. Stupanje u neprijateljske oružane snage je klasično krivično delo, poznato od davnina i uvek kažnjavano.
Sa druge strane, prisiljavanje građana na službu u neprijateljskim oružanim snagama je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, po članu 372. stav 1. Krivičnog zakonika i u međunarodnom pravu.
Kad sve ovo imate u vidu, Republika Srbija nema obavezu da vrši naknade šteta koje su pripadnici okupacionih snaga pretrpeli usled lišavanja slobode i drugih akata, već je naknada štete obaveza države koja je ta lica prisilila na službu u oružanim snagama.
Predlogom je propisano da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su vršila ratne zločine. Međutim, to je preuska definicija. Ratni zločini su samo neki od zločina koje su okupacione snage vršile. Ovo podrazumeva samo zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Na primer, genocid ne spada u ratni zločin, iako se, po pravilu, ti zločini najčešće vrše u ratu. Poznato je da je na teritoriji Srbije bilo i genocida, kao i drugih zločina iz oblasti zločina protiv čovečnosti iz međunarodnog prava, kao što je izuzetno surovo postupanje sa ranjenicima i ratnih zarobljenicima, uništavanje kulturnih dobara, protiv pravno ubijanje, ranjavanje neprijatelja i drugo.
Zato vas molim da propišete da se pravo rehabilitacije, podneli smo takav amandman, odnosi samo na državljane Republike Srbije koji su bili prisilno mobilisani, pod uslovom da nisu vršili zločine i samo za delo službe u neprijateljskoj vojsci i pomaganje neprijatelju.
Takođe, po osnovu rehabilitacije treba da propišete da može da se ostvari samo pravo na vraćanje oduzete imovine. Da li je to pravično? Potpuno je neprihvatljivo da Republika Srbija isplaćuje pripadnicima okupacionih snaga naknadu štete i prava koja treba da potražuju od drugih država, a te države pokušavaju da prebace teret naknade štete na Republiku Srbiju, koja je, u stvari, bila žrtve agresije.
Posebno mislim na zarobljavanja, na zadržavanje ratnih zarobljenika i to u skladu sa pravilima i običajima rata. Taj deo je potpuno ostao zaboravljen, neobrađen, da li je namerno ili nenamerno, ne znam. Ovakva odredba će imati za posledicu omalovažavanje borbe protiv okupatora i doprinos borbe protiv fašizma od strane Republike Srbije. Ne znam da li je to izum nekog genijalnog pravnika, pojedinca, vlasti, ko je to odlučio da žrtvuje ugled Srbije, da žrtvuje istoriju ove države, ne znam iz kojih interesa, ali to zaista može da bude ozbiljna posledica ovakvog zakona.
Primedbe koje imamo posebno na članove 9, 17, 22, 27. itd, neće mi vreme dozvoliti da sve obrazložim, ali reći ću npr. da ste usvojili amandman SNS kada smo govorili o restituciji, samo o roku u kojem moguće potraživati obeštećenje, vi sada ne bi imali razloga da pišete jedan član koji je u stvari potpuno neusklađen sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine. Propisan je rok od dve godine od stupanja na snagu za podnošenje zahteva za vraćanje imovine, ali ovaj zakon propisuje rok od pet godina za podnošenje zahteva za rehabilitaciju. Kako će sada ti ljudi koji pet godina imaju ovaj rok da ostvare svoje pravo ako se za dve godine taj rok praktično smatra isteklim?
Ovo je sitnica oko nepoklapanja vremenskih rokova za vas kao zakon, ali je za nekoga u stvari nepravedno onemogućavanje da ostvari pravo na rehabilitaciju. Koliko ćete krupnih posledica ukoliko ozbiljno ne budete saslušali argumente SNS po članovima o kojima ćemo tek govoriti, ne bih bila spremna ni da zamislim u ovom trenutku, ali smatram da svaki građanin države Srbije, nezavisno od nacije, vere, opredeljenosti, rase, treba i mora da se oseti korisnim i integrisanim članom društva. On to može i on će na to imati priliku, pravo i šansu samo ako shvati da ta država u kojoj živi treba da se pokaje, izvini i naknadi štetu samo za ono za šta je kriva po međunarodno priznatim pravilima i po pravednosti, humanoj ljudskoj koja važi svuda u svetu. Hvala.

Stali smo kod rasprave u sledećem smislu. Kod člana 7. smo rekli da ćemo staviti primedbu na zahtev za rehabilitaciju koji mogu da podnesu i pravna lica čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka uz pristanak oštećenog lica. Nije bliže uopšte određeno kakva su to pravna lica, ali je znano da su u pitanju udruženja odnosno tzv. nevladine organizacije jer se time u stvari ne bave druga pravna lica. Sa stanovišta prava ovakve odredbe uopšte nisu prihvatljive i to iz više razloga.
Nije određeno kakav položaj ta pravna lica imaju u postupku. Da li imaju položaj zastupnika ili stranke. Smatramo da ne mogu imati ni jedan od ta dva položaja. Prema važećim propisima Republike Srbije zastupanje građana pred sudovima mogu da vrše samo advokati. Tako da udruženja jednostavno ne mogu da se bave zastupanjem. Ista udruženja ne mogu da budu ni stranka u postupku jer pravo na rehabilitaciju je lično pravo koje ne može da se prenosi. Znači, sve vreme vam dajem do znanja da je zakon vrlo nekonzistentan, da nema jasan cilj i da je to u stvari miks mešavina ideja ili da prevedem na srpski jezik zahteva koalicionih partnera.
Nejasan je i međusobni odnos oštećenog lica i udruženja, odnosno da li udruženje vodi postupak u svoje ime i za svoj račun ili u ime i za račun oštećenog lica. Sporan je i pravni karakter saglasnosti jer pravo ne poznaje saglasnost za zastupanje već samo ovlašćenje. Ovakva odredba otvara i brojna druga sporna i praktična i pravna pitanja, kao što je stručna osposobljenost udruženja da vodi ovakav postupak pred sudom, odgovornost za štetu zbog nesavesnog vođenja i nestručnog postupka, pravo na naknadu troškova, eventualnu nagradu itd, itd.
Dalje u članu 9. npr. vi ste ga rešili nepotpuno tako da u stvari smatramo da treba da se doda jedan stav, gde kaže da lica koja su podnela zahtev za rehabilitaciju mogu da podnesu taj zahtev za povraćaj oduzete imovine samo u roku iz stava 1. To je ono o čemu sam vam govorila da se rokovi od pet godina koji vi predviđate ovim zakonom bukvalno dovodi u pitanje pravo onog koga ćete rehabilitovati, ako je rok za podnošenje zahteva za restitituciju, odnosno vraćanje oduzete imovine dve godine.
Dalje, smatramo da u članu 17. koji sam najavila kao jedan od vrlo važnih mi smo predložili, gde rešavamo ono pitanje kako izbeći da se sa zahtevom za rehabilitaciju pojavi neko za koga nije nesporno dokazano da je u stvari bio mobilisan pod prisilom i da zato treba da dobije naknadu. Mi smo predvideli da tim članom 17. rešenje o rehabilitaciji u slučajevima lišavanja života bez sudske ili administrativne odluke i prisilne mobilizacije u okupacione oružane snage i kvislinške formacije, što vi uporno zaboravljate, sud obavezno dostavlja javnom tužiocu nadležnom za ratne zločine koji je u obavezi da sprovede istragu radi utvrđivanja učinilaca okolnosti i odgovornosti pojedinaca, odnosno država.
Neću da vas podsećam na praksu dva svedoka, kako ono beše – dva bez duše jedan bez glave. Ne smete da omogućite tako lako sticanje prava na rehabilitaciju, na naknadu štete a da se to ne utvrdi u smislu ako rešenje o rehabilitaciji podrazumeva da je zločin učinjen onda mora to utvrđivanje zločina da bude kroz postupak koji predlažemo članom 18. i dokazano da je neko počinio zločin i da ako država Srbija nekome nadoknađuje štetu, a ko će državi Srbiji, odnosno pravi krivac mora da bude imenovan, da se pokaje i da plati štetu. Čak i u ekologije gospodine pravniče, predstavniče Vlade važi princip zagađivač plaća štetu. Možete misliti šta znači plaćanje štete kroz postupak rehabilitacije u jednom ovakvom trenutku za državu Srbiju, kada i mnogo jača ekonomije imaju ovakve deficite i ovakvu bez perspektivnost. Još ću na član 22. da obratim pažnju. Možda i ne bih isticala ovaj član zakona toliko da nije kolega rekao, da ako se jedno pravo bude restriktivno izmenilo amandmanima da to neće zadovoljiti uvažene kolege, gospodina Vargu, koji je o tome govorio.
Evo ja ću samo da obrazložim član 22. Mi smo tražili da se briše ta naknada štete gde se staž računa u dvostrukom trajanju za rehabilitovana lica. Sada ću kolegi koji je pravnik da pokušam da objasnim pravednost ovog pristupa. Ne vidim uopšte da postoje dovoljno opravdani razlozi da se za staž za vreme lišenja slobode računa u dvostrukom trajanju, posebno ako imate u vidu da se za ovu vrstu rehabilitacije isplaćuje i naknada, ta takozvana rehabilitaciona naknada, ali ne materijalna šteta prema propisima Republike Srbije staž u dvostrukom trajanju se priznaje samo za učešće u ratu gde su uslovi ipak bitno teži. Takav poseban staž se nikada i nigde ne priznaje licima koja su čak i neosnovano lišena slobode i to se dokaže u ostalim savremenim aktuelnim i regularnim tokovima. Znači, ako je neko bio neopravdano u pritvoru ili izdržavao kaznu zatvora, a kasnije nije podignuta optužnica ili su oslobođeni optužbe ili je osuđujuća presuda poništena, ovakav princip naknade i dvostrukog, da kažem obeštećenja, ne važi.
Time se građani dovode u ne ravnopravan položaj, a u istovetnoj situaciji. Da li je to u skladu sa Ustavom? Kolega koji je danas prvi govorio, gospodin Arsenović je takođe govorio o toj pravdi u smislu da li je neko nepravedno se danas oseća drugorazrednim građaninom. Mnogi se ljudi u opoziciji osećaju tako. U ostvarivanju osnovnih i elementarnih ljudskih prava od prava na reč, od toga da su prećutkivani, od toga da neka prava, radno pravna i prava koja proizilaze iz radnog odnosa ne mogu da ostvare i nikad, možda sam čak i ja jedna od tih, nikad se neću zalagati da se realizacija mog prava u smislu obeštećenja i naknade štete tako realizuje da dovodi u neravnopravnost sve druge koji su na sličan način, sličnim povodima, a to je zatvor, zatvorska kazna i nevin koji tamo sedi, što jeste pandam ovoj situaciji bude dvostruko obeštećen.
Znači, zaista bih molila kolegu Vargu da ovaj amandman koji je smatram da je obavezno i neophodno potrebno usvojiti, nepodvede pod te ključne izmene koje bi doprinele tome da oni za ovaj zakon ne glasaju, jer koliko god mislim da je rehabilitacija kao zakon o rehabilitaciji gde postoje slučajevi kada treba ljude koji su nepravedno osuđeni obeštetiti, koliko god mislim da ga treba doneti, da treba da postoji, on mora da bude donet u takvom vidu da uvek može da bude primenjen.
Uzeću za primer katoličke crkve koja je uvek imala snage da se pokaje za zločine koji su činjeni. Ali iako jedna od najbogatijih organizacija na svetu, najorganizovanijih, nikada nije preuzela na sebe obavezu da izvrši naknadu štete. Zato što kanoni katoličke crkve ne predviđaju naknadu štete za nešto što je sprovedeno kroz pokajanje.
Nećemo da mešamo taj institut sa otkupom krivice time što se daju dobrovoljni prilozi itd. Nećemo taj institut da mešamo sa onim što su neki koji su nepravedno bili u zatvoru jer su npr. zastupali srpske nacionalne interese, nikada nisu hteli da podnesu zahtev za rehabilitaciju jer sa pravom kažu – ja hoću da se meni prizna da sam zastupao pravu stvar, ali da je bio nepravedan zakon koji je mene osudio da ležim u zatvoru zato što sam se borio za pravu stvar.
Molim vas da se u trenutku kada ovaj zakon treba doneti ne koristi se prilika bliskih izvora, pritiska sredine, okruženja, da se ovaj zakon donese da donosimo stvari kojima otvaramo put da donosimo nepravedne zakone koje ne stavljaju sve građane Srbije u isti položaj.
Sa ovim ću završiti, a kolega Rogović će ostatak vremena iskoristiti u ime poslaničke grupe. Hvala.

Hvala, gospođo Čomić.
Poprilično sam umorna zbog pripreme svega ovoga i ostala sam da govorim o ovom zakonu iz poštovanja prema ministru, gospodinu Ivici Dačiću, a sa najavom da ćemo danas raditi sa ovakvom dinamikom i neuobičajeno razmatrati dva zakona zajedno, jedan pre toga, oba vrlo važna. Ne izražavam negodovanje, nego mi je žao što gospodin Ivica Dačić nije tu da razgovaramo o ovom zakonu i da se upitamo da li je ovo najbolji način da pokažemo policiji koliko nam je stalo do nje? Pretpostavljam da čovek ima ozbiljne razloge zbog kojih je nameravano prisustvo ovde morao van svoje volje da zameni nečim drugim, ali mi je žao jer, kao što sam ja ostala da doprinesem ozbiljnosti razgovora na ovu temu, smatram da je zaista i njemu mesto ovde, iako on o tome nije odlučivao, ali mislim da bi mogli mnogo više da uradimo.
Zašto ovo govorim? Za mene bi, ako bi me neko pitao šta je utisak zadnjih šest meseci, bila konstatacija i najava zakonskog rešenja da deca do 11 godina neće moći da izlaze sama na ulicu. Pitamo se onda u kakvoj državi živimo, ako ne možemo decu do 11 godina da puštamo same na ulicu, nama koji smo sa KiM, i meni koja sam decu pratila u školu, sačekivala, ja, deda ili baba i svi koji su živeli tamo, to je bilo uobičajeno jer je to bilo nebezbedno područje, jer su ekcesi bili redovna pojava i nisu bili motivisani uzrastom dece nego nacionalnom pripadnošću. To je bilo tako.
Nažalost, ni danas nije mnogo drugačije, s tim što se ne samo deca prate, nego se prate i odrasli kada odlaze na groblje i kada idu u posetu itd.
Ali da u državi Srbiji i u ovoj oblasti pokušavamo da rešavamo stvari utičući na posledice, umesto da utičemo na uzroke, mislim da to nije dobro. Jedna mlada majka koja ima dvoje dece, sa kojom sam slučajno otvorila tu temu, rekla mi je - što se čudite, ja svoju decu moram da pratim i kad se igraju napolju, zato što je deo Grada Beograda u kojem živim prepun pasa lutalica. Znamo da ni ova Skupština nije mnogo manje ugrožena od takve počasti.
Pedofili su oslobođeni da se brane sa slobode, a oni jesu jedna evidentna napast. To su nekad bili voajeri ili neko ko je iz prikrajka slikao. Sada su to čitave akcije mreže u kojima se takvi ljudi koji su opasnost po decu organizovani međunarodnim akcijama, pokušavaju kazniti i sprečiti takve pojave.
Koliko je beskućnika koji će van centra Beograda priskočiti, ne više samo, da skinu nekome sa vrata zlatni lanac ili otmu tašnu. U takvoj smo situaciji da će se bukvalno, što kaže jedan prijatelj koga vrlo cenim, a bavi se izvozom, deci iz usta otimati sendvič i komad hleba. Svi ti slučajevi i svi ti problemi, zbog kojih mi kažemo da deca, odnosno da neko predlaže, ne mogu da izlaze na ulicu bez roditelja, jesu u stvari posledica toga da ono što se zove država koja svojim represivnim aparatom, a to je pre svega policija, treba da obezbedi mir, nije u stanju to da uradi.
Ovaj zakon o policiji bi morao da makar malo pomeri mogućnosti policije da radi svoj posao i da joj bude vraćen ugled u narodu, koje je potpuno neopravdano zbog onih koji vrše zloupotrebu položaja na nekim pozicijama doveden u pitanje. Da li možemo da vratimo ugled policiji time što ćemo propisati viša prava zaštite, čak i za one koji nisu direktno na ulici i koji nisu, žalost pokazuje, glineni golubovi nego sede u šalterskim salama, u kancelarijama ili sl? Ne, nećemo. Kada onome ko je ugrožen, jednako kao i bilo koji drugi zaposleni u bilo kom ministarstvu, date tretman posebne zaštite vi samo stvarate odijum javnosti prema njemu. Samo otvarate nove zahteve da još neko dobije beneficiran radni staž, da još neko dobije 100% naknade za vreme nekog odsustva i da rad tog i takvog ministarstva bude pod lupom javnosti gde će narod, jedan dobar, mudar, iskren čovek reći u svom oku ne vidi balvan, a kod mene vidi slamku. Znači, način da se položaj policije koji je evidentno loš, kad kažem policiju mislim na najveći broj ljudi, popravi na način da im se daju prava, ali svima jednako ne zatirući u strukturu ugroženih ljudi, u strukturu onih koji su najizloženiji, nije dobro rešenje.
Namere su nesporne, čak i ako je predizborna godina u pitanju, iako svaki ministar želi da se upiše kao neko ko je dao najveća prava branši koju predstavlja, ministarstvo na čijem je čelu, ne mislim da je ovo dobar način, zato što sve ono što se odlije u nekontrolisanim javnim nabavkama koje nisu u okviru Zakona o javnim nabavkama iako su za MUP kao specifičan, pa govorim i o vojsci kao specifičnoj, jer nije sve u sistemu službene tajne i sve mora da bude iza zavese, moglo bi da popravi položaj policajaca, a to ni na koji način ne stvori surevnjivost ostale javnosti koja evidentno teško živi. Znači, ne treba rešavati probleme tako što utičete na posledice, nego to malo sredstava koje bi trebalo da bude namenjeno MUP mora da bude pravilno raspoređeno. Zašto ste navikli narod, vi, mi, svi?
Danas me novinarka pita i kaže – neki poslanik iz jedne poslaničke grupe ima platu 190 hiljada? Kažem – kako možete da postavite takvo pitanje? Svi poslanici imaju startnu platu 75 hiljada. Platu ne primam, ali o tome mogu da govorim. Po godini radnog staža 0,4% je pravo koje ima svaki zaposleni u bilo kom privatnom, državnom ili bilo kakvom drugom preduzeću. Znači, ako neko ima 30 ili 40 godina radnog staža, pa normalno da ima taj dodatak. To je zakonito. Nije to samo za poslanike. Da li se pitate da li je neko predsednik odbora, pa ima veću platu? Ja nisam, ne govorim o sebi. Govorim vrlo odgovorno. Zašto ste navikli narod da samo ukupnu cifru čuje, a da ne zadire u strukturu nečijeg primanja, u odgovornost i u obaveze koji nosi taj posao?
Da li to treba da budu, što bi rekla deca, zapljunuti svi i da se nikome više ne veruje? To je negde manje štetno, negde više, ali kod policije je užasno štetno.
Zašto je baš ovih dana izašao natpis da su najkorumpiraniji u okviru vrlo visoke korupcije u Srbiji, službenici policije? Da li marketing, pozitivan ili negativan, zaista treba da pobedi stvarnost? Neću da verujem da je policija najkorumpiranija i ne želim da verujem da pojedinci koji blate ugled i čast i lekara, i policajca, i advokata koji može da proda spor i da se dogovori sa onom drugom stranom. Neću da obrazlažem policajca i lekara, svi znaju da neću da verujem da su svi ljudi takvi. Osnovna laž koju izgovarate kada kažete – svi policajci su korumpirani i svi lekari. Nikada ne možemo da pomognemo da društvo ozdravi, ako krenemo sa takvim pristupom.
Ali, ne možete da kažete da beneficirani radni staž i status policijskog službenika zaslužuje jednako onaj koga neko ko je drogiran seo da vozi automobil jer je to nova moda, pa pokosio, ili onaj koji je, ne želeći da smanji brzinu na znak za zaustavljanje, povredio policajca, nije jednako ugrožen kao policijski službenik.
Radim u "Telekomu" i ne mogu da tražim da ja imam dodatak za rad na visini kao monter. To bi bilo besmisleno. Znači, onaj ko je fizički izložen većim opasnostima, profesionalnom oboljenju, čiji je život izložen opasnosti, normalno je da za to ima adekvatnu nadoknadu, odnosno beneficiju u vidu radnog staža, plate, primanja itd.
Zaista ne želim da verujem ni da su ljudi iz sindikata to zahtevali od vas. Verujem da su zahtevali da se dinar koji je namenjen MUP, ne troši iza zavese tako da se kaže i da se traži vrsta tkanine za košulju koju znate da proizvodi samo jedan službenik.
Učestvovala sam u sprovođenju javnih nabavki kada su nas učili kako da to radimo 2002-2003. godine. Znate li šta su tada govorili službenici uprave – možete da tražite da kvalifikacija za izvođenje radova bude da je neko radove izvodio i na Marsu. To je vaše pravo. Neko je mislio 2003. godine da možete takav uslov da postavite, odnosno da zloupotrebljavate Zakon o javnim nabavkama gde, umesto otvaranje za konkurenciju vi crtate dobavljača u stvari, odnosno isporučioca.
Specifikacije materijala i tehničke karakteristike, onog što je obuća, stvarno je strašno da pričamo o tome da li im je hladno i da li imaju cipele koje se raspadaju na prvoj kiši, ali to je naša stvarnost. To mora da bude uređeno pravilnicima, gde niko ne može da dovede u pitanje i da Pera namesti posao Miki, zato što će da mu da pare za ne znam šta.
Sada će neko mene da uveri da to radi ministar ili neka njegova prva linija. Ma nema ministar vremena, on se uglavnom bavi poslovima održavanja svoje stranke. Kao što sam svojevremeno ovde upozoravala jednog od ministara, najveći problem ima svako ministarstvo koje ima drugu liniju službenika i koje je spremno da u svoju funkciju stavi i ministra, i pomoćnike, i policajce, i službenike i građane Srbije.
Gospodin Marić to neće da uradi. Uverio nas je da je odgovoran i da je sve što radi vrlo savesno, ono što znamo. Svaka čast, gospodine Mariću, ali ne postoji sistem koji treba da funkcioniše na savesti pojedinca. To samo može gospodin Panić kada se vrati iz Amerike da kaže – dobri su ovi ljudi, dajte im ponovo da rade posao, samo promenite institucije sistema i reformišite organizaciju, treba dobar čovek. Da, dobar čovek i savestan kao vi. On je potreban svakom ministarstvu. Ali, država ne funkcioniše na savesti nego na pravilima. Ta pravila ne postoje i to sam rekla. 1.
Zašto je Ministarstvo unutrašnjih poslova prihvatilo da bude kritikovano i krivo za sve što ne valja u državi? Primate da organizujete protivgradnu zaštitu, da vam drugi štampaju pasoše, lične karte i da na tome zarađuju ekstra profite, a da u stvari prikazuju minus, prvi put prikazan gubitak u Narodnoj banci Srbije otkad je najslavniji guverner vodio tu banku. Šta vi dobijate? Ma ni uplatnica se ne popunjava za vas. Nemate ni elementarne troškove koji nadoknađuju to. Vi onda pošaljete ljude. Znate kako mladi kažu – pecaroši nas čekaju, eno, iza grama i hvataju brzinu. Vi ćete reći – ne, mi najavljujemo kontrolu brzine.
Druga ministarstva imaju sopstvene izvore prihoda, a vaše ministarstvo ih zarađuje na nedostojan način, koji verovatno vređa čast i njih samih. Govorim o delu saobraćajne policije u okviru ministarstva. Je li tako? Niko se ne ponosi time da se ponaša tako kao uhoda. Način kada pritisak na MUP izvrši sindikat policije, tako da donese jedan zakon za koji nema dovoljno sredstava u ovom budžetu, u kome vam ministar finansija može promeniti aproprijaciju, odnosno ono što je namenjeno za vaše poslove može da vam i ne da, vi ne raspolažete vašim delom budžeta, to je problem. Postoje problemi kod vas.
Kad mi kažete prosečna plata, ja se naježim. To je baš ono kad neko jede samo kupus, a onaj drugi jede samo meso i u proseku svi jedu sarmu, kada su negde nečiji kabineti ekstra, a odete u unutrašnjost pa vidite policijsku stanicu u kojoj nemate ni pristojan WC. Išla sam službenim kolima na skupštinski put, najsrdačnije su nas primili ljudi na jugu Srbije. Crveneli su kad nisu imali ni pristojan toalet – evo, radimo, obnovićemo. Mora da bude makar približno jednaka oprema i uslovi za rad tih ljudi. Ali, isto tako kao što se zalažemo da iste uslove, tople kancelarije i kabinete imaju svi, ne možete da kažete da policijski službenik, trudnica u MUP-u treba da ima veću naknadu za vreme porodiljskog odsustva nego radnica u nekom drugom ministarstvu.
Ne govorim o policijskim službenicima koje imaju posebne izloženosti povredama, profesionalna oboljenja, povredu, tu se zalažemo za veća prava. Ali, ako se zalažemo da ne može da se traži u rehabilitaciji dvostruka naplata radnog staža i priznanje za onog ko je rehabilitovan, zato što je onaj ko je bespravno pritvoren, koji nije optužen nema uopšte dvostruku naknadu, pa to pravilo mora da bude opšte. Znate, meni kažu kolege – pa, čekajte, nije popularno da kažete to da mi trudnicama nećemo tamo posebnu zaštitu. Ne govorimo ono što je popularno, govorimo ono što je u Srbiji moguće i ono što treba da vrati dostojanstvo svakom službeniku državne uprave i svakom građaninu Srbije i da to bude pravilo postupanja za sve.
U tom smislu, mi smo amandmanski reagovali na sve slične slučajeve gde i pravo, kad se, ne daj Bože, desi da policijski službenik, a mnogo je učestalo, izgubi život, član njegove porodice najuže ili deca moraju da nađu posao. Nema tu konkursa, nema tu starosne granice, to je najneophodnije što mora da se uradi i tu poštujem vašu brigu. To ne sme nikad da se zaboravi, jer ništa vrednije od života nema, a oni ga stavljaju ne samo na oltar otadžbine, nego da bi se prehranili ili zaradili. Ali, u tom davanju prava i priznavanju izloženosti opasnostima nemojte preterivati da napravite vašim saradnicima, ljudima koji zavise od vas, medveđu uslugu. Ne želim da dobijaju ni onaj naziv pecaroši, a kamoli neke ružnije. Zašto se omogućili ovo pritvaranje iz preventivnih razloga? Znam da se mnogi sećaju onoga - poseta visokog državnika i onda one koji su skloni džeparenju, kriminalu ili da nas obrukaju, nekad su ih, pričao mi je jedan kolega iz Vojvodine, zatvarali na Paliću u neki hotel i drže ih tamo dok prođe ozbiljna poseta.
Međutim, sva smo prava i mogućnosti za regulisanje reda doveli do te mere rastegljivosti, da to onda može i da se zloupotrebljava kao preventivna mera gde su neke granice i ograde. To zaista može da se zloupotrebi. Jeste mera i dobra i, što bi rekli Hrvati, učinkovita, ali to ste odlično rešili na stadionima i fudbalskim utakmicama, preventivno zna se ko ne može da uđe na takvu teritoriju. Ne sumnjam u vašu dobru nameru, nije sporno ni to da ministar želi da bude zapamćen kao neko ko je policiji omogućio, ali, ministre, nemate vi mnogo vremena, zauzeti ste, želite sve da uradite, mladi ste i mnogo toga stižete. Onoliko koliko se odliva kada vam službenici, ne visoki činovnici, napišu tehničke karakteristike za javne nabavke, tada pada sva moja, vaša i želja svih nas da u ministarstvu popravimo nešto. Kada se nacrta slika onog ko će da isporuči robu, vi možda i nemate pojma ko je uzeo novac, a reći će – nosi se ministru, nosi se prvom.
Kontrola javnih nabavki, gde? Mimo portala, mimo javnosti, mimo konkurencije, ostaje samo ono što je zaista državna tajna, zaista što iz bezbednosnih razloga treba da bude u ćošku i nevidljivo, da se kao država sačuvamo. Tu su rezerve i za cipele i za prekovremeni rad i za smenski rad i za rad za vreme praznika i za bolje obezbeđenje trudnica i za vraćanje poštovanja ovom poslu. Nije priča, SNS je u februaru mesecu dala ovom domu predlog izmena i dopuna zakona. Nema veze što o tome neće da se govori. Kompletan nov zakon koji se sada prepisuje, ma neka ga prepišu čitavog, ali neka ga primene i neka ne lažu oni koji kažu da se tu onemogućavaju uštede. Svi koji znaju da saberu dva i dva, znaju da je to milijarda evra na godišnjem nivou. Ne, nije to sve u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Vi ste potpuno van nabavke u smislu Zakona o javnim nabavkama. Mogu da mislim koje su rezerve tek u onom delu koji se zove vojska.
Samo ću još jednu primedbu reći. Ne sumnjam da ministar jeste odgovoran, ali njemu uvek neko pripremi papire, uglavnom. Nekada pogledate pažljivije, a nekada ne. Oni koji se opeku, kažu – više ni "Rat i mir" ne potpišem da je Lav Tolstoj napisao, dok ga ne pročitam čitavog. Molim vas, ne može Vlada da se pita o slanju službenika policije u međunarodne misije. To je posao ovog doma, a na predlog Vlade. Nema potrebe da se odgovornost prenosi ovde, a nivo spušta na neki niži nivo. Poštujem želju da popravite položaj policije, ali ne mislim da se ovim stvaraju uslovi jer nema novca za to. Hvala.

Zahvaljujem.
Rizikujem da se mnogi iznenade mojim komentarom, a reći ću da nije skoro bilo zakona koji je u većoj meri u meni izazvao poštovanje prema autorima zakona, koji je izazvao veće poštovanje prema Skupštini i materiji koju tretira.
Gospodine Markoviću, ništa me ne obavezuje, vi znate da smo se malo sukobili oko Zakona o komunalnoj policiji, niste dobronamernim shvatili kritike, onda smo počeli da se razumemo kada smo o državnim službenicima pričali, ali vi kao potpisnik ovog Predloga zakona zaslužujete svaku pohvalu, bez obzira da li ste ga vi lično pisali ili ste vi umeli da okupite ekipu koja ga je napisala.
Zakon uvek počinjem da čitam od obrazloženja i kada sam počela da čitam to obrazloženje i već sam videla razliku da nije reč o onim prepisivanja samih članova i da je to obrazloženje šta ste zakonom hteli i onda sam videla jedan potpuno nov put u načinu na koji je zakon došao pred poslanike. Nije savršen i baš to što je on pun poštovanja prema temi i jeste nešto drugačiji pristup onom što treba svi zajedno da uradimo. To me je obavezalo na najpažljivije čitanje zakona i davanje nekoliko amandmana kojima primedbe koje postoje mogu da se otklone. Na vama je da ih prihvatite ili odbijete.
Sam ustavni osnov u kojem ste naveli da je u jednakoj ravni bitno da organi uprave izvrše ono što u istom članu Ustava piše, da obezbedite organizaciju nadležnosti i rad organa, ali u isto vreme da ta organizacija podrazumeva da i građanima obezbedite zaštitu sloboda i prava ustavnost i zakonitost. Osetila sam da onaj ko je ovo pisao da je shvatio šta ovim zakonom treba postići.
Moje veliko iznenađenje je bilo da se već u stavu 2. zakona pozivate na prethodno iskustvo ranijeg dobrog zakona. moram da priznam da to poštujem. Samo onaj ko je spreman da iz istorije, ko god da je stvarao, izvuče ono dobro i da kaže – imali smo zakon koji je tretirao i šire pokrivao neku oblast, a sada imamo zakon koji se sve o na četiri člana koja tretiraju upravnu inspekciju.
Shvatila sam da je konačno došlo vreme da kao opozicija, pozicija i neko ko ima drugačije programe, kad je interes građana u pitanju i ovaj ustavni osnov da organe uprave tako učinimo delotvornim i kvalitetnim. To mora da bude posao koji će sve nas da objedini da napravimo najbolji zakon. I u tome imate punu podršku.
U daljem čitanju obrazloženja razloga za donošenje zakona, vi ste sami istakli, rečeno je da Upravna inspekcija mora da se uredi posebnim zakonom, jer ste tu obavezu nasledili. Međutim, kažete da je to početak preobražaja javnog sektora u Srbiji novim društvenim promenama i potrebi usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom i da zato treba doneti poseban zakon, jer je bitno i na ovome insistiram, kao i vi, obezbediti nadzor nad radom organa državne uprave i imaoca javnih ovlašćenja.
To je ono gde smo se vi i ja mnogo puta složili, mnogobrojne agencije koje različito shvataju ta poverena javna ovlašćenja uz istovremenu zaštitu i garantovanje njihovog položaja, svi se za to zalažemo, posebno načela samostalnosti i odgovornosti, ali poštujemo njihovu samostalnost i odgovornost, ali kako ste i napisali, ali i zahteva da ovi organi vlasti svoje poslove obavljaju zakonito, blagovremeno i efikasno. Prvi put da ja u svom govoru, kao svoj stav, mogu da čitam vaše obrazloženje.
Dopada mi se što je ovakav stav preventivno delovanje u smislu stvaranja kvalitetne uprave gde, da parafraziram, ono što je svima blisko, gde kao roditelji želimo da svojoj deci održavamo zdrave zube da oni traju što duže, a ne da se protezama i pomagalima u organima državne uprave ispomažemo i krpimo, a svi istovremeno verbalno zalažemo da birokratija u najboljem smislu reči treba da bude kvalifikovana, visoko plaćena, samostalna i neutralna i da se promena političke strukture na vrhu ne odrazi i da raspisivanje izbora ne znači da sve u državi staje. Baš zato što se svi za to zalažemo hoću da podržim ove vaše ciljeve.
Šta mi je takođe zanimljivo iz ovog obrazloženja? Nadzor Upravne inspekcije, kažete,utvrđen je nizom posebnih zakona. Tačno je, ali ta nadležnost je zahvatila niz novih sadržaja i predmeta rada koji uopšte nisu definisani tim zakonima i ostalo je otvoreno šta u stvari Upravna inspekcija treba da radi po pitanju tih posebnih zakona.
Dalje, te činjenice o povećanju obima i vrste poslova kroz pojedine društvene oblasti, koja je proširena na nadležnost Upravne inspekcije zahtevaju, ovo mi je najinteresantniji deo, jer nisu prvenstveno državnog i autoritativnog karaktera, već društvenog i saradničkog, nagli porast broja nadziranih subjekata, neuređenost pojedinih pitanja od posebnog specifičnog značaja itd, zahtevaju da vi ovo uradite. Sada prevodim ne u svom pravu da materiju razumem na svoj način, nego uverena sam da ste i vi to podrazumevali, da se pod državom, pa kad kažete – ne samo, ali prvenstveno državnog i autoritativnog karaktera, te obaveze ne podrazumevaju samo onu prinudnu silu i prinudni aparat države koja to može nalogom da uradi, već društveni i saradnički.
Prevešću ono što drugi ne žele da vide. Revizija nije kaznena mera. Revizija je preventivna mera da uredimo poslovanje u svakom preduzeću da ne budemo kažnjavani. Tako razumem društveno i saradničko i upućujuće postupanje ove inspekcije, s tim da smo mi amandmanima malo išli ne na ono – može, odnosno mora i može, nego, i kod zapisnika, videćete, dali smo neke primedbe, i zaista mislim da je ovo kvalitetan pomak.
Država i organi koji sprovode njene nadležnosti, Vlada i inspekcija i građani i sve društvene grupe, pa nismo mi divlje pleme koje treba da se bori jedno protiv drugih, nego smo valjda svi na istom poslu stvaranja kvalitetnije države, stabilnijeg i boljeg standarda. Valjda svi imamo iste ciljeve iako to zaista priznajemo, onda treba da damo svi jednak doprinos tome. Zaista bih se osećala ružno kada bi mi neko zabranio da kažem ovo, ne bih o ovom zakonu ni pričala.
Čak pre nego što sam naišla u vašem obrazloženju na jednu specifičnu reč, sama sebi sam taj pasus definisala kao samokontrolu. Neophodno je da neko tim organom, tim delom uprave koji se bavi ovom vrstom inspekcije mora da rukovodi. To što je to vama pripalo u nadležnost, to nije Milana Markovića, nego ministra koji trenutno radi taj posao. To jeste neophodno, a i objašnjeno je, nije sakriveno da je ovo jedan princip, čak je ista reč kasnije upotrebljena, samokontrole samog organa uprave i organa uprave, ali i kontrola drugih u smislu što boljeg razumevanja zakona, primene i sprečavanja da se stvori rov između građanina u čijem interesu te zakone donosimo.
Umesto da to vaše nastojanje da te rovove zatrpamo i da imamo što lakšu i ravnu stazu za hod zakona od donošenja do primene, sada kopamo rovove između nas u smislu donošenja jednog ovakvog zakona. To sebi ne mogu da dopustim. Želim da ovi ciljevi koji su ovako precizno i konkretno ovde definisani kao razlozi za donošenje zakona budu pretočeni u zakon, a onda i u praksi na najbolji mogući način. U tom smislu očekujte punu podršku.
Piše takođe da su istovremeno ove promene u položaju i ovlašćenjima zakonito zahtevale i promenu oblika organizacije rada Upravne inspekcije. Mora sada neko da se zaposli, time da rukovodi, iako mi igde ne smeta uvođenje nekih novih radnih mesta, to je upravo tu gde zakon treba približiti građanima.
Ciljevi ovog zakona, sada na kraju dolazi ono zbog čega sam pažljivo i pristupila izučavanju ovog zakona, vi ste ih i naveli da se na celovit i sistematičan način uredi nadležnost, položaj i ovlašćenja, sad, preterivanja ću reći, ne treba im službeno odelo, ne mogu da kontrolišu sud, nego službe u sudovima, jer se to kosi sa nekim drugim zakonima i to ću izneti kasnije, da se poslovi Upravne inspekcije preciziraju i utvrde prema sadržini i predmetu nadzora u određenoj društvenoj i pravnoj oblasti, kako bi se izbegla podnormiranost, da izuzmemo, eliminišemo mogućnost diskrecionog prava time što nećemo dovoljno da definišemo zakon.
To doživljavam prvim znakom i željom za borbu protiv korupcije u ovom delu društva. I dalje, vi to zaista kažete u sledećem stavu, da se precizira i posebno garantuje adekvatan pravni položaj i zaštita nadziranih subjekata, ne da neko dođe pa po svaku cenu da vam nađe grešku, nego da im omogućite da oni budu zaštićeni, informisani, upoznati. Tu imamo primedbe u smislu donošenja zapisnika ne kasnije nego odmah, da nema trgovine, da ih upućujete da isprave itd.
Ono što je meni mnogo važno, taj odnos prema nadziranim subjektima treba da rezultira, kako vi kažete, ne njihovom pasivnošću, nego naprotiv, da oni budu aktivni učesnici koji će na taj način doprinositi ostvarivanju cilja inspekcijskog nadzora u krajnjem postizanju načela zakonitosti. Ne mogu da se složim sa nekima koji su zakucali za fotelje, zašrafili neke političke ličnosti u ministarstvima, pričali o konkursima i danas imaju primedbu, a u stvari informacije protiv onih sa kojima rade i za koje rade cure upravo informacije od takvih ljudi iz državnog aparata.
Ne borim se za takav način i odnos birokratije, ne samo kada ste vi ili kada ću ja ili neko drugi biti na vlasti, principijelno, lojalnost birokratije se obezbeđuje poštovanjem kriterijuma i pravila koja vi ovde ustanovljavate kao temelj. Ne može država da bude samo odgovorna i kriva. Kad kažem odgovorna i kriva, to znači da ne može samo da bude ona koja se proziva za nepoštovanje zakonitosti, a da se toj državi ili onoj koja je predstavlja ne pruži podrška kada želi da uredi kriterijume za odgovornu birokratiju.
Neću da dajem pohvale da bih posle rekla kritiku. Vi ste rekli – javni konkurs, broj. Reći ću vam primer, verovatno niste vi u prilici da kontrolišete svaki od konkursa, ali znam čoveka koji je sa 30 godina radnog staža, diplomirani pravnik, sa položenim stručnim ispitom prošao sve provere testova i u vašem ministarstvu, ne samo u vašem, konkurisao i prošao sve instance i nije primljen, ne zbog njega i drugih. Ako mislite ili ne znate o kakvoj osobi je reč, daću vam ime.
To je kolega koji meni pomaže da radimo ove amandmane, odličan pravnik, ali on kod vas nije mogao da prođe kod vas, a mislim u Vladi. Znači, da li sad neko taj konkurs doživljava kao namešteni tender, to ostaje da se vi izborite protiv toga, ali ja vam pružam podršku i dali smo amandman da javni konkurs bude zaista institut, ali ne da se demagoški borimo za malu platu, za efikasnu upravu, gde vi treba sa troje ljudi da obavite posao koji vam se gomila u ovakvoj hiperprodukciji zakona, od kojih neki jesu neophodni, neki možda i nisu, ali boga mi, mnogo toga se donosi ovde i jedva i mi postižemo da ih propratimo.
Šta još želim da istaknem? Kaže – s obzirom na znatne posledice inspekcijskog nadzora u odnosu na nadzirane subjekte, posebno je potrebno da se pažljivo i precizno, u cilju nesporne primene urede ovlašćenja i posebne odgovornosti upravnih inspektora.
Razumem da nećete da primenite negativnu praksu kada smo usvajali Zakon o NBS, pa smo njihovim "kontrolorima" dali pravo da oštećena stranka treba da dokaže njihovu krajnju nameru za nanošenje štete, inače su oni pravi i odgovorni i niko im nikada ništa ne može.
Zaista, parafrazirala sam, ali takva odredba u Zakonu o NBS ne stoji. Dopada mi se što takvu zaštitu ne tražite za inspektore, jer onaj ko je u prilici da kontroliše, amandmanom su rekli da mora da ima makar školu onaj ko ga kontroliše. Mada, sam papir i diploma ne obezbeđuju nivo znanja, kao što diploma i nivo zvanja ne obezbeđuje prirodnu inteligenciju, ali ipak moramo da priznamo tu formalnost koja se zove dokumenat o obrazovanju.
Taj koji kontroliše mora da zna malo više od onog ko ga kontroliše. To ne znači da on može da zloupotrebi svoje ovlašćenje i trudite se da, u obezbeđivanju tih mera kontrole ili rešenja koja se donose, se propiše takav način rada koji će da osigura obezbeđenje pravilnog i potpunog utvrđivanja svih relevantnih činjenica, i okolnosti, efektivnost i blagovremenost postupanja, kao i efikasno ostvarivanje cilja inspekcijskog nadzora u pojedinoj oblasti uprave.
Nemam šta da dodam, samo da se ovo pretoči u zakon, odnosno zakon u praksu - amandmani kao poboljšanje i zakon u praksi.
Čitav pasus koristite da obrazložite da ovo jeste i posao samokontrole. Znači, ne da se neko čudi čemu sada služi ta upravna inspekcija i to je vrlo razrađeno, gde se zadnjim stavom zaključuje – upravna inspekcija ima dvostruku prirodu, ona je organ inspekcijskog nadzora, ali i oblik upravne kontrole Uprave.
Sve je jasno. Nema nikakvih skrivenih namera. To je obaveza da kontrolišem sebe i kada ja jesam neko ko radi posao kako treba, onda to mogu i od drugih da tražim.
Zbog te činjenice kažete – nužno je pažljivo i posebno zakonsko uređivanje Upravne inspekcije, kako bi se na valjan način normativno izrazila oba njena svojstva, bez štete za uspešno vršenje uslova.
Pošto mi je ostalo još minut, dva, reći ću vam da za sve primedbe koje imamo u smislu onoga što se zove da ne možete kada kažete kontrola sudova, da u stvari kontrolišete rad nego službe, da je dužnost obaveštavanja stranaka u postupku upravo obaveza koji organi često ne poštuju, pa ćemo to malo amandmanima da razrađujemo – kako se zapisnik sačinjava i šta tu treba da dodamo, kako smo članom 30. efikasnost ovog postupka mi poboljšali. Na primer, predložili smo da upravni inspektor o primedbama odluči formalno u rešenju koje donosi u predmetu inspekcijskog nadzora, s tim da u svakom predmetu inspekcijskog nadzora donosi rešenje, a vi prema predlogu kažete da ne treba da se postupi prema predlozima iz zapisnika. Ne samo zapisnik da bude osnov za postupanje, nego rešenje kao akt na koji može da se reaguje.
Podsetiću vas, gospođa Čomić i ja znamo, jer imamo iskustvo iz Novog Sada, kada su Novosađani dobijali za porez obaveštenje da plate porez koji su već platili. Nije rešenje, na šta da se žališ? Ako ne platiš, dođe i pleni ti robu. Vrlo je važno kako se neki dokument zove. Jedan dokument se može zvati i čestitka a da vam on bude obaveštenje da vam nude da odete u penziju. To je bio primer.
Neću da prekoračujem vreme. Iskoristiću raspravu u nastavku, pa ću malo o onim konkretnim rešenjima da govorim. U svakom slučaju, da je sreća da ovako obrazloženi i sa ovakvim ciljevima i namerama zakoni dođu češće, a ne da ovo bude za sada jedini, ne mogu da se setim pa da kažem jedan od retkih primera.