U najkraćem mogućem, neću iskoristiti ni vreme po samom amandmanu. Znači, isto obrazloženje kao i za prethodni amandman koji je važio za predlog da se procena vrednosti utvrđuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje eksproprijacija, tako da važi isto obrazloženje.

U članu 37. predloga smo predložili da se u stavu 1. reč "pravosnažnog" zameni rečju "izvršnog", a sve sa željom da skratimo postupak ostvarivanja prava onih kojih treba da dobiju sredstva po ovom obeštećenju.
Prema opštim pravnim pravilima Zakon o opštem upravnom postupku, upravnim sporovima i drugim propisima, znate da upravni akti postaju izvršni kada postanu konačni u upravnom postupku, odnosno pre nego postanu pravosnažni. To znači da će rešenje o povraćaju imovine i obeštećenje da ono u stvari može da se izvrši i u slučaju, znači po našem rešenju, da je protiv rešenja pokrenut upravni spor i smatramo da ništa nije sporno da bivši vlasnik primi akontaciju i da ostvaruje ostala prava, iako je pokrenuo upravni spor radi otklanjanja neke povrede svog prava.
Šta smo hteli da postignemo ovakvim rešenjem? Propisivanjem da bivši vlasnik može da primi akontaciju samo po pravnosnažnosti rešenja, vi ste pokušali da izvršite pritisak na bivše vlasnike, koji traže povraćaj imovine, da ne pokreću sudske postupke, jer u tom slučaju odlažu isplatu akontacije i povraćaj imovine za više godina.
Za veliki broj bivših vlasnika to je veliki problem, s obzirom na odmakle godine, na materijalno stanje i ovaj pokušaj da preko zahteva LDP tu granicu snizite, to ne rešava problem dovoljno. Šta je stvarnost? Rešenje postaje pravosnažno ako u roku od 30 dana od dana donošenja nije podneta tužba u upravnom sudu ili ako je tužba podneta da bude podneta presuda.
Pre tzv. reforme pravosuđa rok u kome je donošena presuda bio je oko godinu dana. Posle reforme, taj rok je preko tri godine. činjenica je da upravni sud u ovoj godini dostavlja presude po tužbama koje su pokrenute 2008. godine.
Drugi deo, a veliki problem za bivše vlasnike i donosioce rešenja je činjenica da postoje teškoće u tome kako utvrditi kada je rešenje postalo pravosnažno čak i kada tužba nije podneta, odnosno utvrditi da li je tužba podneta. Zašto? Tužba se predaje neposredno sudu, a organ koji je doneo rešenje za tužbu saznaje tek kada mu bude dostavljena od strane suda zato što treba da da odgovor na nju, međutim, uopšte ne postoji rok u kojem je sud obavezan da to uradi. Sa druge strane, sud uopšte ne vodi evidenciju upravnih akata protiv kojih su podnete tužbe, pa je praktično nemoguće pre dostavljanje tužbe utvrditi, proverom kod suda da li je uopšte tužba podneta ili nije, tj. da li je uopšte upravni akt postao pravosnažan ili ne. Pošto se propisivanjem da se isplata akontacije vrši samo na osnovu pravosnažnog rešenja bivšim vlasnicima, kao što je kolega Rade Obradović govorio, onemogućava se sudska zaštita i odugovlači se isplatom akontacijom uz kršenje opštih pravnih pravila. Mi zaista predlažemo da se ovaj amandman usvoji kao neophodan.

Baš mi je drago, ministre, što ste tu jer smo današnji razgovor počeli ovom temom, ali amandmanima koje je poslanička grupa Napred Srbijo podnela na član 13. i evo nas opet tu.
U članu 38. piše da sticanje imovine i ostvarivanje obeštećenja ne podležu plaćanju ni jedni vrsti poreza administrativnih i sudskih taksi, ali u stavu 2. piše da podnosilac zahteva snosi troškove postupka u skladu sa Zakonom. Bogami, široko, pa nedefinisano, pa neograđeno, pa kako god ko hoće može da zahvati, odredi i propiše.
Mi tražimo da se briše ovaj stav 2. ali da se briše i stav 3. gde se kaže da izuzetno od ovog stava 2. – podnosilac nije u obavezi da plati troškove za rad i pružanje usluga Republičkog geodetskog zavoda, ali je dužan da plati naknadu za rad geodetske organizacije u slučaju da njeno angažovanje jeste neophodno za pravilo rešavanje zahteva. Tražimo brisanje i stava 2. i stava 3. zato što propisivanje obaveze nosioca zahteva da snosi troškove za vraćanje oduzete imovine zaista nije korektno.
Smatramo da oni koji su oštećeni oduzimanjem imovine, moraju da budu oslobođeni troškova postupka. Neprihvatljivo je da država koja im je oduzela imovinu, naplaćuje njen povraćaj nazivajući to troškovima postupka.
Ovaj amandman treba prihvatiti da svi oni koji su oštećeni, ne bi bili opet oštećeni dovođenjem pred ovu vrstu administrativnih prepreka, materijalnih problema, čime bi u stvari bila narušena sama suština prava na povraćaj imovine.
Drugo, pitam se kako je ovaj stav 2. mogao ovakav i da se nađe u zakonu, kada uopšte nije izričito propisano koje troškove. Prema dosadašnjoj praksi i iskustvu, to možemo ovako da tumačimo. Agencija koja će se baviti ovim poslovima, se otvara prostor, da ona propiše obavezu bivšim vlasnicima da toj agenciji plaćaju naknadu u visini koju ona propiše i za šta god bude smatrala da treba da propiše naknadu.
Navikli smo da se iza ovakvih predloga i odredbi kriju takva nejasna, u početku, tumačenja i pukotine, a posle se otvori takav jaz, da same agencije, po sopstvenom nahođenju, naplaćuju troškove samo zato što su jedino one u prilici da izdaju određene akte i da ti troškovi apsolutno nemaju nikakve veze sa radom i vrednošću rada koji je uložen u izdavanje neke potvrde, ili dobijanje nekog akta.
Nije bilo suvišno u članu 13. precizno definisati, kao što smo rekli, da se ne plaćaju takse na dokumentaciju koja je potrebna u zahtevu za povraćaj, da stranka u onom stavu 3. ne trpi nikakvu štetu, ako joj se blagovremeno ne izda dokument. Takođe je potrebno i da ovde stav 2. i stav 3. brišete.
Smatram da zaista nije bilo u redu da pričate o pravdi, a da opet ostavimo ljudima ovakav trošak, koji neke ljude zaista može da dovede u situaciju da ne mogu da ostvare svoje pravo, zato što ne mogu da izvrše isplatu troškova koji su ovde predviđeni, i to, ne znam kojih troškova, jer se uopšte ne definiše bliže koji to troškovi mogu da budu.

Vreme poslaničke grupe, ne mora da bude replika.
Ako piše u stavu 2. – podnosilac zahteva snosi troškove postupka u skladu sa zakonom. Ako se agencija predviđa kao organ koji će da sprovodi postupak obeštećenja, da li je sumnja da će agencija uvesti trošak, poput, centralnog registra koji za izdavanje jedne potvrde uzima prilično visok iznos novca, da bi se samo uneo u jednu potvrdu podatak, ili koji koristi tu vrstu monopola, zato što samo on može da izda tu potvrdu? To je ta praksa koja je problematična.
Čak uopšte ne mislim na to, to govorim da samo može da bude mogućnost koji su ovo troškovi postupka koji se mogu pojaviti u skladu sa ovim zakonom, kojim, vi ste pravnik a ja sam ekonomista koji, hteo ne hteo, mora da poznaje pravo u jednom delu, nema razloga da se stvari ne preciziraju. Da ste svesni da je ostavljeno ne precizirano, govori to, da ste prvu rečenicu počeli – to može da to bude ili da se podrazumeva.
Vi znate da mora to da bude eksplicitno napisano i da nikada ni jedan državni organ nije tumačio zakon onako, čak i kada ga tumači, u interesu građana, da ga oslobodi nekog troška. Ako ga je oslobodio, negde na nekoj liniji, na drugoj strani mu je taj trošak naplatio. Reći ću vam kada se radilo o svim poslovima vezanim za evidenciju besplatnih akcija. Država je predvidela da to za građane bude besplatno i rekla je da će brokerske kuće te poslove raditi za građane besplatno, ali im je država taj trošak platila, iz čijeg nasledstva ili crnog fonda, iz budžeta Republike Srbije. Znači, to se opet uzelo od građana Srbije i ono što je navodno izgledalo besplatno - ne, to građani opet plate
Znači, ne da nema razloga da ostane nedefinisano, nego je neophodno da se zna koja se taksa plaća, u kom postupku, da se ne bi desilo da sutra agencija, po zakonu o javnim agencijama, nije neko koga vi možete da kontrolišete u toj meri i da joj zabranite da ona tu vrstu troškova ima i da ih naplaćuje. Zaista smatram da je trenutak da se sve definiše i da jedna praksa da se razni pravilnici odlažu na šest meseci kasnije donošenja, a vi znate da smo u mnogim stvarima koji se tiču, na primer MUP - lične karte, bezbednost u Saobraćaju itd. odlagali primenu nekog dela zakona zato što nije bio donet pravilnik.
Što se tiče SNS, mi se zalažemo da svaki zakon odmah ima i prilog, jer jedino tako možemo da sagledamo primenu zakona u startu i u celini. Znači, ako donosimo zakon čiju primenu želimo što pre i odmah, zaista ne treba ostavljati ništa u magli i za kasnije posebno regulisanje. U tom smislu je bila intervencija i u članu 13. i u ovom članu 38. preciziranja obaveza onih koji budu tražili povraćaj svoje imovine. Ali, uostalom, vi na to imate pravo. Želela sam da na to intervenišem, na vama je da odlučite i da odbijete amandman i to je to. Hvala.

Prosto, ne želim da ostanem nejasna. Izgleda da nisam bila dovoljno jasna. Znači, mi se pre svega zalažemo da oštećeni građani koji potražuju imovinu ne treba da plaćaju takse i onako kao što ste rekli u članu 38. da sticanje imovine i ostvarivanje obeštećenja, po ovom zakonu, ne podleže plaćanju ni jedne vrste poreza, administrativnih i sudskih taksi.
Znači, taj postupak sticanja imovine ja bih protumačila, kao pravnik, da je postupak sticanja imovine i zahtev za povraćaj, a šta da plaća on, u onom članu 13, kad kažem da obezbeđuje dokumentaciju gde niste hteli da prihvatite amandman da on uopšte nema trošak pribavljanja te dokumentacije?
Znači, to je moj politički stav – da ne treba građanin da ima trošak prilikom pokretanja i vođenja postupka za povraćaj imovine. Kod vas je ovo, kažem, malo hoćete da ih oslobodite, malo nećete. U delu sticanja imovne i ostvarivanja obaveštenja, on neće da podleže trošku poreza i ostalog, ali kažete da će imati neke druge troškove u skladu sa Zakonom o upravnom postupku. U redu, to je vaš stav, ali ja vam kažem da se ja zalažem da oni ne treba da imaju tu vrstu troška.
S druge strane, da ne ostane nesporazum, pominjala sam MUP u kontekstu ne donetog pravilnika, koji je trebao da bude donet u nekom roku od šest meseci, ali nije donet i onda se odlaže primena jednog dela zakona. Znači, to je loša praksa kada prilikom pisanja zakona ne uredimo sva podzakonska akta, što bi morali da imamo u trenutku donošenja zakona. Izvinjavam se, neću se više javljati ovim povodom, samo da ne ostanem nejasna.

Evo ja ću da završim svoje izlaganje. Zaista više ne može da se izdrži ni fizički, ali hoću sa ovim članom 3.  Moj kolega Zoran Antić će da nastavi, ne brinite. Na članu 39. sam morala da se javim i da pitam.
Mi smo podneli amandman po kojem su stranke u postupku podnosilac zahteva Republika Srbija i obveznik vraćanja ako obveznik nije Republika. Šta je neobično? Da li može republički javni pravobranilac da bude stranka u postupku kada je on zastupnik Republike Srbije? Znamo da stranke mogu da budu Republika Srbija kada je obveznik vraćanja imovine, kao i kada nije obveznik vraćanja, jer u slučaju da obveznik ne bude morao da vrati imovinu Republika ima obavezu plaćanja obeštećenja. Mi smo smatrali da je reč o grešci, vi smatrate da je to u redu. Zaista, čini mi se malo neobičnim da se republički javni pravobranilac kao zastupnik pojavi kao stranka u postupku, pogotovo sada kada uz ove ovolike novine imamo da zastupnik može da bude samo advokat, a čak ni lica koja su ovlašćena za zastupanje u nedavnim propisima koji su na prošloj sednici usvajani, tako da je ovo, čini mi se, jedan, da ne kažem nonsens, ali vi ste pravnik, pa izvolite i procenite.

Ovaj institut predviđen Poslovnikom mi kolokvijalno zovemo poslaničko pitanje. Građani očekuju od nas da pitanja koja ne naiđu na odgovor pred nadležnim organima ili zastanu u rešavanju problema koji se tiču u tim objašnjenjima postavimo ovde pred građanima Srbije i tako izvršimo jednu vrstu pozitivnog pritiska da se neka pitanja reše.

Postaviću poslaničko pitanje koje se tiče situacije u "Trudbeniku" i pokušaja da se to preduzeće nasilno odvede u stečaj. Navešću više puta ponovljene detalje u obraćanju zaposlenih u tom preduzeću gde oni obaveštavaju javnost da se u ovoj godini po treći put pokreće stečaj nad preduzećem "Trudbenik", koje je inače u restrukturiranju, i da je taj pokušaj prethodna dva puta odbijen pošto je preduzeće u tom postupku gde treba da se nađe rešenje i da nastavi sa radom.

Ono zbog čega sam prihvatila da postavim ovo poslaničko pitanje jeste situacija koja se tiče ne samo "Trudbenika" nego mnogih preduzeća koja su privatizovana, a kasnije se ispostavilo da je razlog za privatizaciju bio u stvari dolaženje do određene imovine ili sredstava preduzeća koja nisu evidentirana, a morala bi biti, na računima i u evidencijama države Srbije. Oni tvrde da "Trudbenik" na računu "Srpske banke" ima oročen novac od 12,8 miliona dolara, ali da taj račun nije registrovan u NBS. To znači da NBS nema evidenciju o izvesnim deviznim sredstvima koje domaće preduzeće po nekom legalnom osnovu je steklo, a ja to ističem kao pitanje NBS, jer smo donoseći zakon o NB posebno insistirali da Ministarstvo finansija i NB ne mogu da prebacuju lopticu koja se zove kontrola tokova deviznih sredstava između jednog i drugog organa i da država Srbija zato što joj nedostaju sredstva iz izvoza za mnoge namene, pa i vraćanje stranih kredita, uvoz repromaterijala, mora da zakonom obezbedi princip za evidenciju ovih sredstava.

Tražim da se proveri informacija da se na računu kod "Srpske banke" nalazi iznos od 12,8 miliona dolara koji je novac "Trudbenika", ali da se o njemu nema evidencija i da u vezi sa tim firma "Montera" koja je privatizovala ovo preduzeće vodi spor za iznos u visini od 580 miliona dinara, ali je odbačen izveštaj Agencije za privatizaciju, jer su sudski veštaci koje je odredio Privredni sud u Beogradu utvrdili da ne postoji kontinuitet poslovanja na osnovu kojeg bi "Montera" mogla da potražuje ta sredstva i vrlo je verovatno da će taj spor biti priveden u korist "Trudbenika".

Za drugo i treće pokretanje stečajnog postupka, tvrde zaposleni, ja za to nemam dokumentaciju i zato kažem tvrde zaposleni, nalog je izdat iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Pored pitanja o evidenciji deviznih sredstava, postavljam pitanje – kome ide u prilog da KMG "Trudbenik" u restrukturiranju nasilno ode u stečaj, a da se ne pronađe način da ljudi nastave da rade, primaju plate, izdržavaju svoje porodice. Hvala.

Pre svega, želim da izrazim ne samo nezadovoljstvo, nego i čuđenje koje mogu da prevedem u nebrigu države za sopstvenu imovinu, a za slučaj prinudnog izvršenja, time što niste usvojili naš amandman na član 16.
Da bi građani shvatili o čemu se radi, Vlada je predložila ovako – prirodno bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, oko toga se uglavnom ne sporimo, mreže u javnoj svojini, oko toga se sporimo jer niste dobro definisali mreže, celovito i sve ukupno, vodno zemljište i vodni objekti, zaštićena prirodna dobra, kulturna dobra u javnoj svojini ne mogu biti predmet izvršenja.
Znači, ovaj član zakona govori o tome šta od onog što je posebno vredno za državu Srbiju ne može za slučaj prinudnog izvršenja da bude predmet izvršenja. Vi, iako niste prihvatili juče da prošireno i potpuno precizno definišete sve mreže koje se mogu pojaviti kao infrastruktura koja služi svima, ne da niste primenili taj član zakona, nego čak i ovaj gde dovodite u situaciju ne nabrajanjem onog što je dobro u opštoj upotrebi posebno vredno za državu i građane, a da ne može da bude oduzeto u tom postupku, ne znam iz kojih razloga, kažete da je vaše definisanje ovog člana 16. prikladnije.
Evo šta smo vam mi predložili. Prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa, dobra u opštoj upotrebi ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja. Na nepokretnostima u javnoj svojini koje u celini ili delimično koriste organi i organizacije nosilaca prava javne svojine koje su namenjene izvršavanju njihovih nadležnosti na nepokretnostima u javnoj svojini, na kojima pravo korišćenja imaju pravna lica čiji je osnivač nosilac prava javne svojine, jer mi Republiku, pokrajinu i lokalne samouprave zovemo jedinstveno – nosioci prava javne svojine koji nemaju status javnog preduzeća ili privrednog društva. Čak i njih treba zaštiti jer mogu da dođu u ovaj postupak i kažemo da predmet prinudnog izvršenja ne mogu biti stvari posebne namene.
Vi ste to "stvari posebne namene" uže definisali kroz vaš predlog kao predmet prinudnog izvršenja ne mogu biti objekt, oružje i oprema namenjena odbrani i državnoj i javnoj bezbednosti.
Da li ste vi čuli da se to sada zove – sredstva posebne namene, bez ovakvog navodnog šireg, ali u stvari užeg definisanja? Da li ne shvatate, zaista se pitam gospodine Đeliću, da postoji opasnost da ovakvim definisanjem člana 16. niste nabrojali sva dobra ni posebne namene, ni sva dobra od opšteg interesa koja su kao takva proglašena nekim od zakona ili mogu biti proglašena.
Da vam ponovim, npr. podzemne železnice. Izgradićemo ih. Hoćemo li i tada da menjamo ovaj zakon i da kažemo da i podzemne železnice potpadaju pod ono što se zove mreža u opštoj upotrebi i da to ne može biti predmet prinudnog izvršenja? To niste nabrojali. Rekao sam, infrastruktura tramvajske, trolejbuske šine koje su u javnim putevima, ali nisu neophodno deo javnog puta, ovim definisanjem mogu da budu predmet prinudnog izvršenja.
Danas je još jedan španski tramvaj pušten u saobraćaj. Ovde smo usvajali sporazum po kojem smo jedan kredit takve vrste odobrili, od kojeg kupujemo uglavnom od dobavljača za koje kaže – španski kreditori itd. i npr, da se desi da ne vratimo taj kredit na vreme, vi niste zaštitili tu infrastrukturu ovakvim definisanjem člana 16. od prinudnog izvršenja za slučaj ne vraćanja kredita. Divim vam se da u svojoj uverenosti da ste savršeno definisali član 16. ostavljate nezaštićena ukupna sredstva posebne namene, da ostavljate nezaštićena od prinudnog izvršenja mreže u opštoj upotrebi koje ste necelovito definisali i želim da se nikada ne desi ono što vi ovakvim definisanjem činite potpuno mogućim, a to je da te i takve mreže i dobra budu dovedene u opasnost od izvršenja ne nekorišćenja građana Srbije, nikom neće pasti na pamet da vadi te šine ili da ne koristi tu podzemnu železnicu, ali može imati pravo da posebno naplaćuje korišćenje onog dobra nad kojim je prinudno izvršenje realizovano. Imajte to na umu, upozoravam vas na vreme. Hvala.

Zahvaljujem. Ne znam da li ste, gospodine Đeliću, pogledali ovaj naš amandman i zahtev, ali je vrlo interesantan vama kao Vladi zbog budžeta svim građanima Srbije, jer upravo govori o pravu osnivača na ostvarivanje dobiti a korišćenjem onih nepokretnosti koje je osnivač predao javnom preduzeću ili nekom od ovih koji se sada pojavljuju kao nosioci prava svojine. Znači, pošto član 21. govori o odnosu javnih preduzeća i društava kapitala kao korisnicima, taj stav 4. člana 21. je definisan tako da ne može da bude primenjen na zakonit način. Znate kako može da bude primenjen?
Samo nekad svojevremeno što je Mlađan Dinkić kao ministar finansija napisao dopis i rekao – prenesite na račun budžeta Republike Srbije toliko i toliko stotine hiljada evra. Vi se verovatno toga sećate. Ali, ovo ne može da bude definicija koju zakon trpi. Napisali ste – osnivač privrednog društva iz stava 2. znamo ko može da bude Republika Srbija, AP i lokalna samouprava učestvuju u dobiti društva koja se ostvari poslovanjem sredstvima koja mu je osnivač uneo u kapital i poslovanjem nepokretnostima koje mu je osnivač dao na korišćenje u skladu sa zakonom i ugovorom kojim su te nepokretnosti društvu date na korišćenje. A šta je ovde precizirano? U društvu kapitala ne možete da procenite ili kako možete, recite mi, ili da li ćete da procenite koji je deo nepokretnosti ili uneto kapitala učestvovao u kojem procentu, koliko, jer vi to ovde kažete ostvarene dobiti. Znači, učestvuje u dobiti društva poslovanjem sredstvima koje mu je uneo u kapital ili nepokretnostima koje mu je dao na korišćenje u skladu sa zakonom. kojim? O prenosu na korišćenje? Znači, apsolutno nije definisano i brisanje ovog stava se traži.
Vi znate da mi u budžetu svake godine definišemo da dobit onih koji posluju sredstvima u svojini ili su budžetski korisnici imaju rok po kojem uplaćuju deo dobiti, itd. Ali, način za definisanje koliko je to učešće osnivača u ostvarenoj dobiti apsolutno nije definisano. Vi ovim unosite mogućnost stvaranja jednog pravnog galimatijasa, pogotovo za mešovita društva tamo gde imate osnivače, ne samo Republiku Srbiju nego i strane, tamo gde imate otvorena akcionarska društva, tamo gde ste dali nepokretnosti na korišćenje a da niste definisali kolika je to naknada, jer ovde u obrazloženju piše da se može dati na korišćenje nepokretnost sa naknadom ili bez.
Uopšte mi nije jasno kako mislite da to obračunavate, izračunavate i zahtevate od javnih preduzeća. Smatramo da je potrebno da ovo brišete, posebno što je sporno da li uopšte pravo korišćenja može da bude nenovčani ulog u pravima? Nije ovo pitanje knjigovodstva. Ovo je pitanje da li osnivač država Srbija ima koristi i kako će da izračuna od preduzeća koje je osnovala a ne postavljate pitanje za mnogobrojne agencije kojima ste predali javna ovlašćenja i koja uopšte ne kontrolišete koliko ih naplaćuju, da li ostvaruju dobit, šta sa tom dobiti rade itd. i tome slično.
Hajde da se setimo naše drage ministarke finansija, koja je svojevremeno iznela podatak da je preko milijarda evra van kontrole u smislu ne da nije kontrolisana, nego nije uneta u budžet Republike Srbije, a ostvaruje se kao prihod nad sredstvima ili korišćenjem ovlašćenja koja je Republika predala agencijama.
Ako država hoće na primer da pomogne nekom privrednom društvu čiji je vlasnik, a da zadrži vlasništvo nad nekom nepokretnošću koju mu je predala, ona može da mu je da po minimalnoj zakupnini, ili da prosto naplaćuje to pravo korišćenja. Ali to nema veze sa ostvarivanjem dobiti i vezivanjem ove naplate zakupnine, uslovno da kažem, kao pravo korišćenja i dobiti ostvarene po osnovu tog prava.
Mislim da bi vi kao ekonomista trebali da znate da se ne može ni steći, ni povećati udeo u društvu na osnovu ulaganja prava korišćenja. Znači, vi uopšte ne možete da povećate svoj udeo u društvu ako ste mu dali neku nepokretnost na korišćenje. Kažem, posebno je pitanje kod mešovitih i otvorenih akcionarskih društava, a pitam vas – kako ćete određivati udeo u dobiti društva, koja se ostvari poslovanjem nad nepokretnostima koja mu je osnivač dao na korišćenje? Hoćete i tu da izmislite neku novu matematiku, neki računovodstveni standard ili neko novo tumačenje računovodstvenog standarda, neku novu vrednost kao osnovu itd.
Znači, zaista ne razumem da niste kao ekonomisti shvatili da ovo može da bude samo vrsta pretnje, vrsta kontrole kao moguće zahvatanje odokativno ali ne apsolutno precizno definisano, poznato ili predvidimo.
Reč zbog koje se trudimo da budemo uređeno društvo, zbog kojeg želimo da budemo u porodici evropskih društava se zove – predvidivost. Govorimo o planovima, govorimo o tome da znamo šta nas očekuje sutra, a vi javnim preduzećima od kojih se mnogo očekuje koja se mnogo prozivaju, u velikoj meri i s pravom, ostavljate jednu potpuno maglovitu činjenicu koliko ćete zahvatiti iz njihove dobiti a na osnovu prava korišćenja nad nepokretnostima ili na osnovu toga što kažete da će udeo u njihovom vlasništvu, u stvari, biti to pravo korišćenja nad nepokretnostima.
Ne znam čija je ova genijalna ideja. Nisam videla da u obrazloženju postoji bilo koja reč kojom se bliže ovo definiše ili određuje, ne naprotiv, bukvalno je prepisano šta sadrži član 21. samo je stavljena reč. Važno je napomenuti da osnivač učestvuje u dobiti i onda ste prepisali ovaj stav 4. člana 21.
Vi možete ovo da ostavite, javna preduzeća se ne smeju žaliti, jer će onaj ko tamo jeste zadužen za raspolaganje upravljanje i dobit biti u strahu od smenjivanja, moraće da da onoliko koliko država traži. Kako će on to u poslovnim knjigama da zavede, sprovede, kako će da obrazloži, pa verovatno će opet upravni odbori da klimnu glavom, sutra će se svi praviti ludi da ne znaju zašto je koji kako to uradio i ostaće samo novinski tekstovi poput onog, svojevremeno u jednom tabloidu koliko je Mlađan Dinkić rekao NIS-u da prenese od svoje dobiti na račun budžeta Republike Srbije, odnosno Vlade Srbije.
Molim vas, ukoliko ste ozbiljni ljudi, prihvatite ovaj amandman ili iznađite mogućnost do kraja rada precizno definišete koliko imate nameru da uzmete od javnih preduzeća po ovom osnovu ili dajte formulu za obračun. Ili makar recite da ćete nekim aktom, mada bi to morao biti prilog, a ne neki pravilnik to bliže urediti. Hvala.

Član 26. zakona u opštim odredbama govori o tome šta se podrazumeva pod raspolaganjem sredstvima. U tekstu osnovnog zakona piše da se raspolaganjem stvarima u javnoj svojini, u smislu ovog zakona smatra davanje stvari na korišćenje, davanje stvari u zakup, prenos prava javne svojine na drugog nosioca javne svojine, uključujući i razmenu, i ono gde smo mi intervenisali, jeste da pod tačkom 4. kaže – otuđenje stvari iz javne svojine.
Nije samo jezički čisto izbrisati ono što smo tražili, a to je - brisati reči: "iz javne svojine", jer kad kažete: "otuđenje stvari", a govorite o javnoj svojini, to znači da jeste otuđenje iz javne svojine, pa je nepotrebno reći, a ako jeste iz javne svojine, to je slučaj koji ste vi predvideli u tački 3, taj međusobni prenos prava javne svojine sa jednog na drugog korisnika.
Znači, ovo odbijanje za član 26. da ono što jeste zaista suvišno izbrišete, gde ste rekli da je prikladnije vaše rešenje, to je prosto suvišno sitničarenje koje mogu da oprostim.
Ali, kako objašnjavate to što ste odbili naš predlog u ovom članu 26, gde smo tražili da se pod pravom raspolaganja i pojmom raspolaganja tretira i zalaganje pokretnih stvari? Gospodine Đeliću, da li ima ljudi kojima su automobili vredniji od malog i starog stana u kojem žive? Šta je definicija raspolaganja da li nepokretnost ili pokretna stvar ili vrednost ili pravo da uopšte nečim raspolažete? Znači, ne prihvatajući da ste zaboravili da je i zalaganje pokretnih stvari vrsta raspolaganja, vi ste dali obrazloženje i napisali: "Naše rešenje je prikladnije", iako ste u tački 4. ovog stava napisali da je to raspolaganje i zasnivanje hipoteke na nepokretnostima, kao i ulaganja u kapital, ali zalaganje pokretnih stvari, ne mogu da kažem drugačije nego da ste namerno ispustili. Jer, ako ste zaboravili, a mi vas amandmanom podsetili, a vi odbili da to uvrstite, šta je drugo nego namerno ispuštanje?
Sada ja vas pitam – da li tretirate raspolaganjem sredstvima u javnoj svojini zalaganje pokretnih stvari ili ne? Zašto insistiram na ovome? Koliko je izuzetno vrednih pokretnih stvari, osnovnih sredstava, mašina za rad, zaboravljeno prilikom procesa privatizacije da se unese u prospekt privatizacije? Koliko je ugovora zbog toga raskinuto? Mislite da će neko to da zaboravi?
Jednostavno, ovim amandmanom smo predložili da se u pojam raspolaganja uvrsti i zalaganje pokretnih stvari, imajući na umu da te i takve pojedinačne stvari mogu da budu i mnogo veće vrednosti nego što ste vi samim predlogom zakona predvideli i potvrdili sami u članu 27. stav 2. Znači, vi ste sami sebe demantovali zaboravljanjem ovog da prihvatite. Ali, tada govorite o pribavljanju i otuđenju opreme veće vrednosti i prevoznih sredstava o kojima odlučuje Vlada. S obzirom da ste u toj odredbi koristili termin: "otuđenje", a ne raspolaganje, kako smatramo da treba, mi smo predložili izmenu onako amandmanom kako i valja.
Kad vi kažete da je otuđenje nešto što treba da bude pod kontrolom, a mi tražimo da i zalaganje bude pod kontrolom u smislu raspolaganja, vi podrazumevate samo da pokretna stvar može da se proda. Čekajte, zalaganje je privremeno zalaganje koje treba negde da se evidentira i tretira, što ne znači da taj zalog obavezno bude realizovan kao otuđenje.
Iz razloga koje smo naveli i smatramo da je naše rešenje ne prikladnije nego zakonitije i pravednije, molim vas, gospodine Đeliću, da ako imate ta ovlašćenja, usvojite predloženi amandman na član 26.

Zaista se izvinjavam što nisam pre rasprave zahvalila što ste uopšte uzeli u razmatranje amandman na član 26, a da nismo ispravili tehničku grešku koju ste vi napomenuli. Ja je imam ispravljenu na svom dokumentu, ali u ovoj žurbi nismo stigli. Ta tehnička greška je: ne tačka 7. i tačka 8, nego 6. i 7. Zahvaljujem se i nadam se da će uvažiti vaš i moj predlog.

Sad se ovo nastavlja na priču koju smo imali.
U članu 27, u stavu 2. reči: "otuđenju" mi smo zamenili rečima: "raspolaganju", tražili smo brisanje stava 3. i da st. 4. do 11. postanu st. 3-10. Daću vrlo kratko obrazloženje, jer vidim da se razumemo, iako nekima zbog toga nije drago.
Smatramo da je potrebno da Vlada zaista odlučuje o svim oblicima raspolaganja prevoznim sredstvima i opremom veće vrednosti. To je, pre svega, neophodno kako bi Vlada imala kontrolu i bila obaveštena o stanju tih stvari u javnoj svojini. Mnogi su imali primedbe, gotovo svi, da Vlada nema evidenciju, da nema informacije i bukvalno ovaj član zakona, sa ovakvim amandmanom, bi omogućio da se ispuni želja svih onih koji žele da Vlada, kad već ima odgovornost za korišćenje, raspolaganje i otuđenje, o tome bude i obaveštena blagovremeno, onako kako to predviđamo ovim amandmanom.
Predlog zakona u stavu 2. određuje da i o pribavljanju i o otuđenju prevoznih sredstava odlučuje Vlada, a u stavu 3, o kojem govorim, navodimo da i pribavljanje i otuđenje pokretnih stvari, pogotovo prevoznih sredstava i opreme veće vrednosti, odlučuje rukovodilac organa, odnosno službe.
Značenje izraza: "stvari posebne namene", o tome sam maločas govorila, dato je tek u članu 63. gde piše da su predmeti posebne namene sredstva naoružanja, vojne i tehničke opreme, prevozna sredstva itd.
Nije jasno zašto bi, na primer, o prodaji automobila čiji je korisnik Ministarstvo, odlučivala Vlada, a o prodaji prevoznog sredstva Vojske ili Službe bezbednosti odlučivao ministar odbrane, odnosno direktor Službe čak. Ne može se dozvoliti da se u pogledu sredstava posebne namene, uključujući i opremu veće vrednosti, naročito imajući na umu da se uvek radi o posebno vrednoj i osetljivoj opremi, snizi nivo odgovornosti za taj potpis, odnosno saglasnost čak na nivo rukovodioca neke službe.
Svedoci smo velikih afera u ovoj oblasti u smislu nabavke ove opreme i zato je zaista neophodno da u trenutku pribavljanja i otuđenju, odnosno raspolaganju sredstvima ove vrste, odlučuje upravo Vlada. Da jesmo dobronamerni u ovom smislu u podeli odgovornosti, dokazaće vam jedan kasniji amandman, gde kada Vlada daje saglasnost na raspolaganje ove vrste, mi tražimo da konkretnu odgovornost podnese rukovodilac onog organa koji je dao predlog Vladi da odluči i da on potpiše ugovor i da u slučaju nezakonitog predloga i vaše saglasnosti odgovara upravo taj koji je to Vladi predložio i potpisao ugovor.
Gospodine Đeliću, nadam se da ste shvatili kakav je odnos stvari i mislim da je čak u brzini pisanja ovog zakona jedna ovakva stvar promakla, pa molim da razmislite još jednom o usvajanju amandmana na član 27, našeg amandmana 16.

Član 29. po predlagaču ima naslov "Tržišni uslovi pribavljanja i otuđenja nepokretnosti", a mi smo tražili da se taj naslov promeni u "Sticanje prava javne svojine na nepokretnostima". Ne samo naslov, nego smo izmenili i tekst tog člana 29. u priličnoj meri i samo ću obrazloženjem da pokušam još jednom da ubedim Vladu da prihvati ovaj amandman.
Onako kako ste vi predložili zakonom, uopšte niste detaljnije uredili način teretnog sticanja prava nad javnom svojinom, odnosno nepokretnostima koje treba da budu javna svojina, već ste samo kratko govorili o javnom nadmetanju, ali vrlo kratko. Pod pribavljanjem nepokretnosti svrstana je i izgradnja objekata, a šta mislite, da li je to uredu, kako su smislu zakona o javnim nabavkama tretira izgradnja objekata?
Sada ćete čuti obrazloženje. To se po Zakonu o javnim nabavkama gde vi predlažete shodnu primenu u jednom delu zakona, u stvari tretira, nabavkom radova i kao takva nije isključena od primene Zakona o javnim nabavkama po važećem zakonu. Vidite kako najjednostavniji termin može da promeni postupak za pribavljanje nečega.
Podsećamo vas da je nabavka nepokretnosti izuzeta od primene Zakona o javnim nabavkama tek januara 2009. godine, a da je do tada bila u okviru Zakona o javnim nabavkama. Znači, od 2002. godine, to je bio drugačiji postupak, transparentniji, zahtevniji i u smislu veće kontrole raspolaganja javnim sredstvima.
Znate i sami da već dugo postoji pravna praznina u smislu nepostojanja uređenog postupka za kupovinu i zakup nepokretnosti od strane države. Znate, kao i ja, i pokrajine, i lokalne samouprave, kako vi ovde nazivate nosioce prava svojine, ali isti slučaj važi i za javna preduzeća.
Smatramo da je potrebno da na kupovinu nepokretnosti primeniti otvoreni postupak javne nabavke. Međutim, kako je Zakon o javnim nabavkama isključio njegovu primenu, ovim amandmanom smo predvideli osnove otvorenog postupka i izričito propisali izuzetke kada je to neophodno. Znači, ne isključujemo mogućnost kada je to samo određena lokacija, zbog specifičnosti, tu je dozvoljeno da se mimo otvorenog postupka, u jednom neposrednijem postupku, izvrši nabavka.
Odredili smo da postupak sprovodi komisija u cilju sprečavanja zloupotreba. Ostaje kao otvoreno pitanje, priznajem, da li ponuđači imaju pravo da se žale i kada imaju, ukoliko smatraju, i kada je imaju, da su u postupku bili žrtve nekih nepravilnosti koje je država na ovaj način, pribavljajući nepokretnost, učinile.
Predvideli smo i ono što je često potrebno državi, a to je mogućnost pregovaranja sa jednim ili više lica. Znači, u posebnim opravdanim slučajevima, ne želeći da se izuzeci pretvore u pravilo, što je stvarnost, kada se nepokretnost može pribaviti po naročito povoljnim uslovima. Znači, tada je dozvoljena ta neposredna pogodba sa jednim ili više lica, ili kada na određenom području ne postoji druga, odnosno odgovarajuće druge nepokretnosti. Važno je da smo u tim slučajevima predvideli da se, pored obrazloženja, koje je dužno nadležni organ da, da obavezno objavi obaveštenje u Službenom glasniku Republike Srbije i na odgovarajućoj internet stranici, kako bi javnost bila upoznata sa odlukama o kupovini, na način kako se svi zalažemo, a to je transparentno i javnosti poznato.
Izvolite, ako imate i jednu reč primedbe ili protiv rešenja datog u članu 29, ili obrazloženja koje sam iznela, volela bih zaista da ga čujem.

Član 30. govori o pribavljanju nepokretnosti neposrednom pogodbom putem razmene. Mi smo taj naslov izmenili u – sticanje prava javne svojine na nepokretnosti putem razmene. Da ne bih gubila vreme da čitam čitav predlog, samo ću obrazloženje da vam kažem, da smo mi ovim amandmanom predložili da se preciziraju uslovi kada se nepokretnost može steći putem razmene. Umesto interesa nosioca prava svojine mi smo predvideli da jedan od uslova bude tržišna vrednost nepokretnosti, koja je tako mala da bi njena prodaja radi kupovine druge nepokretnosti bila neisplativa, odnosno nepovoljno rešenje.
Predlog zakona u tački 3. pogrešno navodi da je jedan od uslova za razmenu nepokretnosti u javnoj svojini koja je vrednija od one koja se stiče ugovaranje doplate razlike u roku od 20 dana od dana zaključenja ugovora. Uopšte nije jasno zašto se ova doplata ne ugovara odmah, nego naknadno. Nismo mogli da proniknemo u vaše razloge za to. Zato smo ovaj uslov drugačije definisali na način da se doplata mora ugovoriti odmah, dakle, mora da bude jedan od obaveznih elemenata ugovora o razmeni nepokretnosti. Koliko je novinskih natpisa bilo o zloupotrebi ovlašćenja u direkciji koja je raspolagala sredstvima u svojini Republike, o razmeni koja nije bila ekvivalentna u smislu vrednosti nepokretnosti, mislim da je suvišno govoriti.
Kada gospodin Đelić kaže – mislilo se na pribavljanje parcele za groblje, u zakonu nema "mislilo se", nego se napiše precizno, a prethodnim članom koji sam branila na član 29, mi smo izuzetke te vrste predvideli i ovde takođe treba precizirati uslove kada se može vršiti ova razmena nepokretnosti. Hvala.

Reč je o otuđenju nepokretnosti, a mi smo to nazvali kao otuđenje nepokretnosti u javnoj svojini, jer nije presudno to da je ona ispod tržišne cene, nego kako se otuđuju sredstva u javnoj svojini. Kao što smo onim prvim amandmanom rekli da se ovde posebno definišu nosioci javne svojine, šta je javna svojina, šta su sredstva od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi, na isti takav način smo izmenili i naslov iznad člana 31.
Predloženim amandmanom smo razdvojili postupke sticanja i otuđenja i jasno utvrdili pravila postupka. Ne može Vlada mimo zakona koji se ovde donosi da sama nekim posebnim postupcima kasnije u praksi uvodi pravila koja nisu definisana zakonom.
Nemojte da od ikoga sutra tražite da odgovara za kršenje zakona, ako vi samim načinom definisanja ove javne svojine i raspolaganja njom na određeni način kršite usvojene norme i preuzimate nadležnost zakonodavnog organa.
Propisali smo obavezu da se objavi poziv u "Službenom glasniku RS", da bi mogla da učestvuju sva zainteresovana lica. Nakon prijema početnih ponuda organizuje se aukcijska prodaja u cilju postizanja veće prodajne cene, a izuzetak kod prodaje po ceni ne manjoj od tržišne je razdvojen, tako što smo predvideli da je za otuđenje nepokretnosti ispod tržišne cene, a u cilju uspostavljanja dobrih odnosa sa drugim državama ili međunarodnim organizacijma neophodna saglasnost skupštine nosioca prava svojine.
Ne može Vlada da bude darodavac onoga o čemu odlučuje ovaj organ, ovaj ili skupština onog organa čija je imovina predmet ovakvog načina raspolaganja.
Smatramo da je ova saglasnost neophodna, s obzirom da je razlog za otuđenje nepokretnosti ispod tržišne cene dosta neodređen i da je zaista neophodno predstavnike građana i širu javnost upoznati zbog čega se i pod kojim uslovima, iz kojih razloga određena nepokretnost poklanja.
Neću se čuditi ako ne usvojite ovaj amandman, ali hoću da javnost čuje šta želite da članom 31. ostavite sebi za pravo, mimo onoga na šta vam Ustav i pozitivni zakonski propisi daju za pravo.