Nastaviću svoju priču o Predlogu zakona o upravnoj inspekciji, kao dobrom početku nečega za šta se verbalno zalažemo svi, za postizanje kvalitetnije državne administracije. Hoću da kažem da mislim da bi ova nesporna primena upravne inspekcije na terenu mogla da se prevede kolokvijalnim jezikom na to da svi oni koji sprovode donete zakone, "ne varaju" time što one male procente koje se u donošenju zakona ne namerno, nego možda i slučajno ostave u zakonu, ne pretvaraju u ona mala vrata na koja provede određene i samo neke, već da te nesagledane situacije i te pukotine u zakonu tako definišu, da li mišljenjima, da li zahtevom za izmenu i dopunu, da li one budu rezultat jedne ovakve inspekcije, gde se po zapisniku to utvrdi, pa kasnije prevede u ispravku ili preciznije tumačenje zakona, ali, u svakom slučaju, to podrazumevam pod ovom nespornom primenom zakona, pod gubitkom onog diskrecionog prava.
Zašto baš na tome insistiram? Ispričaću vam na najbližoj materiji sebi, a to je na finansijskom sistemu. Kriza koja od 2007. godine, baš kao kriza finansijskog kapitalizma jeste nešto što zapljuskuje i nas i ne da nam je često nam je izgovor, ali jeste naša stvarnost, jeste upravo kriza koja je stvorena na zloupotrebi informacije upućenih. Znači, reč je o finansijskom kapitalizmu koji nema povremene krize, on je u stalnoj krizi. Zašto? Posao finansijskog sistema da prikupi štednju onih koji mogu da je ostvare i da je plasira u najprofitabilnije sektore i da u tom plasiranju prikupljene štednje u najprofitabilnije sektore ostvari sebi nagradu, ali i najveću dobit za imaoce štednje. Ali šta se dešava? Ti predstavnici finansijskog kapitalizma, zato što su upućeni, stvaraju veštački zanos o mogućnosti da se zaradi u nekim oblastima, očekujući od drugih da ulažu tu štednju pod obećanjem te dobiti, a onda se sam finansijski sektor izvlači iz toga, ostavljajući i nečiju štednju, ali i neke investitore potpuno bez zarade, ne samo bez vere u finansijski sektor, nego ostavljajući čitava društva u minusima i finansijskoj krizi.
Mnogi teoretičari, praktičari i filozofi, među kojima ću istaći Žaka Talija, koji je osnivač Evropske banke za obnovu i razvoj, koji kaže da je prosto nemoguće da finansijski sektor sebi obezbedi takve zarade, a bez ikakve proizvodnje novostvorene vrednosti i da u tome trpi cela ekonomija.
Kako se to sad prevodi na upravnu inspekciju i na primenu zakona? Ti upućeni, koji stvaraju veštački zanos da se štednja može profitabilo uložiti i da zarade svi, u primeni zakona se najčešće zloupotrebljava, i to ne čine zaposleni, to čine vlasnici upućenih informacija, oni koji znaju gde su ta mala vrata na koja se može proći, pa se privilegija od poznavanja, ne čoveka koji to može da omogući, nego od onog da neko može da vam kaže "ne, nisam prekršio zakon", ali vi shvatate da to nije urađeno na pravi način.
Da bi se izbegle te zloupotrebe upućenih, a upućeni nisu zaposleni, upućeni su obično ti bankari, analitičari, ali i kreatori zakona koji onom ko trenutno predstavlja državu ume da servira takav zakon i da bez ikakvih posrednika sebi omogući privilegovanu poziciju.
Mi smo svedoci toga kroz mnogobrojne procese i privatizacije i dolaska do atraktivnih zemljišta za gradnju, rušenje, pa gradnju. Ako išta narodu smeta, stari kažu "nije mu krivo na malo, nego mu je krivo na nepravo". Znači, narodu nije problem ako svi imamo manje, ali mu je problem što postoji nepravda u kojoj neko svesno stvar uslove da neko zaradi, a niko ne može da zaradi dok neko ne izgubi. Znači, upravna inspekcija mora da bude taj vrh političke piramide koja može da spreči tu vrstu zloupotrebe koja kompromituje i političku stranku, politički sistem i društvo kao takvo.
Uverena sam da u ovoj zemlji postoje takvi ljudi, ali su oni svoje znanje upotrebljavali samo za sebe, mnogi od njih su u nekim procesima istraživanja, sudskim postupcima, ali nisu svi dovoljno. Očekujem da uprava tome doprinese.
Najkonkretnije, kad govorimo o upravnoj inspekciji, ponoviću da morate da precizirate u članu 3. da upravna inspekcija nikako ne može da kontroliše rad sudova, tužilaštva i pravobranilaštva. Mi smo intervenisali u članu 2, gde smo kog organa uprave dodali reč: "službi", znači da se podrazumeva da može da kontroliše inspekcija službe i u sudovima, tužilaštvima, pravobranilaštvima itd, ali ne može rad samog suda, zato što je član 2. tako formulisan da ga gramatičkim tumačenjem neko može tako podrazumevati da inspekcija može da kontroliše i rad sudova, pravobranilaštva itd. Smatramo da bi bilo neophodno da se to precizira, da neko ne bi imao posle ambiciju da i to može da kontroliše.
Intervenisali smo i u članu 10. kod školske spreme, gde je propisano članom 84. vašeg zakona o državnoj upravi, gospodine Markoviću, da može da bude ovlašćen za vođenje upravnog postupka samo državni službenik koji ima stečeno visoko obrazovanje drugog stepena, odnosno završene master studije. To je u redu. Zato nije u skladu baš sa vašim zakonom da propišete da za poslove upravnog inspektora može da bude dovoljno obrazovanje osnovne studije u trajanju od četiri godine, još manje da takvo lice može da bude glavni inspektor.
Znači, ako upravni postupak mogu da vode samo službenici koji imaju zvanje master, teško je prihvatljivo da ih kontrolišu oni koji su iznad. Da li su po tumačenju ministarstva, pogledajte, proverite, neću da tvrdim.
U članu 11. smo dali predlog u vezi sa službenom legitimacijom. Svrha službene legitimacije nije dokazivanje prava i dužnosti, već je dokazivanje službenog svojstva, u ovom slučaju baš upravnog inspektora.
Zato smo predložili da se u tom članu 11. brišu navedene reči jer su potpuno nepotrebno. Smatramo i da upravna inspekcija apsolutno ne treba da ima posebnu uniformu. Znači, oni nisu policajci koji legitimišu građane i nije neophodno da imaju prepoznatljiv izgled, možda čak i ne treba da imaju prepoznatljiv izgled.Takođe, troškovi itd, kriza, neću to da obrazlažem, posebno je dodatni razlog zašto ovo treba usvojiti.
Dalje, u skladu sa usvajanjem ovog amandmana nestaje potreba da još jedan podzakonski akt usvojite, a to jeste u skladu sa onom sečom propisa o kojem govorite.
U članu 16. gde se govori o obezbeđivanju javnosti u radu, poštovanju, posebno tretiramo poštovanje dužnosti obaveštavanja stranaka i davanje mišljenja o primeni zakona i drugih akata i svih drugih obaveza u odnosima sa strankama, tako mi definišemo stav 1. tačke 1. Zašto? Smatramo da je zaista potrebno obavestiti stranku u postupku i davati mišljenje o primeni zakona i drugih propisa, jer upravo te obaveze organi državne uprave često ne poštuju.
Izvinjavam se gospođi, možda smo negde sličnih godina, sećate se ranije prakse, kada se donese neko mišljenje ono se objavi, pa mogu svi da ga koriste, a sad se neka praksa ustanovila da mišljenje traži jedno pravno lice, jedna stranka, a zbog neke sitne takse i to mišljenje može da se primeni samo na taj slučaj i taj zahtev. Onda je potrebno da ta mišljenja za, ona kaže, male pukotine, dileme, objavljivati i davati uputstvo da sutra neko ne može da kaže – to nije bilo dovoljno precizno, ja sam to shvatio ovako. Onaj ko je nadležan da daje to mišljenje neka ga da.
U članu 17. Predloga, mi smo predložili obavezno poštovanje sprovođenja javnih konkursa i u stavu 2. smo malo i Skupštini dali posao koji je inače definisan, a po pitanju organa čije članove bira Narodna skupština. Znači, potrebno je da posebno istaknemo da predmet kontrole treba da bude sprovođenje javnih konkursa. Svi znamo da postoje ozbiljne sumnje da se to ne poštuje i da se zaobilazi procedura, najnežnije rečeno.
Smatramo da treba da se izvrši kontrola tamo gde je konkurs sproveden, ali je on čista forma, jer ima mnogo slučajeva gde vi ne vršite onu suštinsku kontrolu koja je kod onih koji su mi bliski pa poznaju ekonomiju, šta znači suštinska ispravnost knjigovodstvenog dokumenta. Može nešto formalno da bude ispravno i formalno zadovoljeni uslovi, ali da u suštini nisu ispoštovani ti uslovi, pa eto da ponovimo onaj primer – čovek ima iskustvo i znanje i stručni ispit i sve ostalo, ali nikako da prođe, a zna da se primaju neki manji kvalitetni kadrovi.
(Sulejman Spaho: Vidim ministre kako slušate svog koalicionog partnera.)

Organi, čije članove bira Narodna skupština su državni organi i njihova nezavisnost i samostalnost od Vlade je jasna kao organa izvršne vlasti.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče Sulejman Spaho, molim vas da ne nastavljate remećenje reda na sednici Narodne skupštine. Ukoliko želite da na osnovu člana 108. nastavljam da izričem mere opomene, na raspolaganju sam vam, ali reda na sednici će biti, obavezna sam na to članom 27. Izvinite narodna poslanice, ali ovo je jedni način na koji mogu da reagujem.)
Kada je taj deo u pitanju, u redu, ne treba da se meša upravna inspekcija, ali oni imaju službe, zaposlene, oni imaju status državnih službenika. Tu upravna inspekcija ima mesta i treba da se uključi najdirektnije, najdefinisanije u rad ovih organa. Kao primer ovih organa može da posluži Agencija za borbu protiv korupcije i Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ovi organi imaju svoje službe, njihovi zaposleni imaju status državnih službenika i zato je neophodno da vi imate ovlašćenja da kontrolišete primenu propisa i u ovim organima čije članove bira Narodna skupština. Ne dovodimo u pitanje same članove komisije, ali službe i njihove zaposlene obavezno. Zašto bi se oni razlikovali?
Član 29, došli smo do zapisnika kada upravni inspektor sačinjava zapisnik o sprovedenom nadzoru i mi očekujemo da se nalaz činjeničnog stanja sa opisom nezakonitosti, nepravilnosti i nedostatka u radu upiše i da se nalog za preduzimanje mera, za otklanjanje ovih radnji, ako je hitnost potrebna, obavezno navede, da se taj zapisnik sačini na licu mesta u toku obavljanja nadzora i da se dostavi rukovodiocu nadziranog organa. Eliminišemo mogućnost dogovora, nisu to raščišćavajući sastanci sa DRI, znači, na licu mesta i odmah da se upozna rukovodilac, a može da se dostavi državnom organu koji vrši nadzor nad radom nadziranog organa. Na primer, nad direktoratom civilnog vazduhoplovstva, Ministarstva saobraćaja i infrastrukture, itd, odnosno onaj kome on odgovara za rad. Onda Vlada ne može da kaže – znate, oni imaju specifičan status, pa mi ne znamo šta oni rade, kakve su cenovnike doneli itd. Smatram da je ovo izuzetno na mestu. Sami znate da ovako predložen postupak inspekcijskog nadzora, kako ste ga vi definisali, za ovoliki broj korisnika mora da sadrži i ovaj element da bi opravdao svoju svrhu.
U članu 30. predvideli smo izmenu gde smo rukovodiocu nadziranog organa dali pravo da stavi primedbe u pisanom obliku, znači ako je stručan, razume se u svoj posao, on odmah može na primedbe inspektora da stavi svoje primedbe i da on to može u roku od tri dana od prijema zapisnika da učini. Inspektor je dužan da razmotri te primedbe i da prema potrebi dopuni inspekcijske radnje, jer se greške dešavaju, svi su živi ljudi. O tim primedbama na zapisnik upravni inspektor odlučuje rešenjem. To je ono što smo rekli – zapisnik ne može da bude osnov za žalbu, nego rešenje. Pošto sam to u pravoj raspravi govorila, neću ponavljati.
Želim da ukažem na još jednu stvar. U članu 32. tražili smo izmenu da se protiv rešenja upravnog inspektora može izjaviti žalba ministarstvu nadležnom za državnu upravu u roku od osam dana i stavili smo da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Znate da ste članom 32. predvideli da se žalba podnosi glavnom inspektoru. Kadija te tuži - Kadija ti sudi. To je u suprotnosti sa članom 216. Zakona o upravnom postupku gde je propisano ono dvostepeno rešavanje gde ne može da se odredi nadležnost u okviru istog organa. Molim vas, proverite, član 216. Zakona o upravnom postupku.
U članu 35. takođe smo imali izmene kojima u stvari predlažemo da upravni inspektor ima obavezu da predloži rukovodiocu nadziranog organa kako da opšti akt koji je u neskladu sa zakonom uskladi. To je prava svrha kontrole. Znači, ne da nađemo krivca, ne samo da ga kaznimo, nego da uočene nepravilnosti dovedemo u sklad sa onim što se zove usklađenost pravnog sistema. Smatramo da ovaj predlog, ne i obaveza, svakako može da pomogne nadziranom organu, govorim o članu 35. u stavu 1, stav 2, posle stava 2. dodajemo stav 3. kojim ovom preciziramo. Ukoliko je upravni inspektor ocenio da opšti akt nije u skladu sa zakonom, predložio, kako mi amandmanom predviđamo, način da se taj akt usaglasi sa zakonom, nadzirani organ nije u ostavljenom roku to uradio, mi predlažemo obavezu upravnog inspektora umesto mogućnosti, znači ne mogućnost nego obavezu da se podnese glavnom upravnom inspektoru inicijativa za podnošenje predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti takvog akta. Smatramo da je to potpuno na mestu.
U članu 36. gde se daje mogućnost a ne obaveza inspektoru da zatraži od organa izveštaj, mi očekujemo da to bude pravo, ukoliko oceni osnovanost predstavke.
Na samom kraju, jedna tehnička, ali ako smo jedna država pa vi izvršna a mi zakonodavna vlast, prosto želim da jedan deo pravila koji mi primenjujemo u pisanju zakona i amandmana a tiče se uputstva koje je uradio Zakonodavni odbor Narodne skupštine i doneo jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa gde je definisano kako se propisi pišu, između ostalog da se upotreba stranih reči svede na najnižu moguću meru, na neophodnu, gde u članu 33. ovako piše: "Strane reči mogu da se koriste samo ako u srpskom jeziku ne postoje odgovarajuće reči". Nadam se da ćemo se svi složiti da reč: "direktiva", novolatinska, engleska reč "derektiv", koja se upravo prevodi kao uputstvo, propis, pravilo o držanju o nekoj stvari, pravac rada i smernica. Mi smo se odlučili za reč: "uputstvo" umesto reči: "direktive" kao podzakonskog akta, s obzirom da se radi o nečemu što je metodologija jednog procesa, odnosno govori se o evidenciji nadzora pa smatramo da taj podzakonski akt treba tako nazvati.
Znači, ovu i ovakvu detaljnost, nemojte reći da je sitničavost, ste zaslužili kvalitetom obrazloženja i pristupom ovom zakonu i samo tako shvatite i ove primedbe koje su iznete na zakon. Zahvaljujem se na pažnji.

Mislila sam da je koleginica htela da govori pre, a da joj nije prijava prihvaćena, pa ako hoće, rado ću da joj prepustim.

Pre svega je zanimljivo da se danas, kada su novinari inicirali temu u skupštinskom holu o tome koliko je strategija borbe protiv bele kuge bila uspešna, a da je navodno popis pokazao da nas u stvari ima manje, otvara pitanje korisnosti i smisla strategija koje donosimo. To ni u kom slučaju ne znači da ova vaša strategija nije dobra. Ne, naprotiv, kao što su i ostali učesnici rekli, ona je odlična, kao što je i ta strategija 2007. godine, krajem godine, donošena za borbu protiv bele kuge bila sasvim solidan osnov za borbu protiv bele kuge. Kao što je i strategija izvoza napravljena tako da je može potpisati svaki profesionalni i pošteni ekonomista, političar ili neko ko se iole razume u tu materiju.
U čemu je problem? Odlične strategije kao osnov iz kojih treba da proisteknu konkretna rešenja, jasna, nedvosmislena, se u praksi pretvore u dve paralelne šine koje se nigde ne susreću. Kada je u pitanju ta borba protiv bele kuge, sve ono što je trebalo da bude, zaštita trudnica, zaštita majčinstva, olakšavanje toga u smislu smanjenja PDV na ono što je predviđeno za odgajanje dece, pretvorilo se u stvari u dvostruko oporezivanje trudnica, preduzetnica koje odlaze na bolovanje. Tako da je sam pojam strategije kod nas svih stvorio sumnju, pogotovo što ste nam ostavili ovoliko vremena da o tome raspravljamo, da vlast u stvari jedno priča i drugo konkretno radi i sprovodi. Na našu sreću, ono što se zove strategija za delovanje u vanrednim situacijama u oblasti kojom vi rukovodite jeste nešto što je nasleđe one, meni godine dozvoljavaju da se sećam, civilne zaštite i onih dobrih dostignuća, koje ste vi sa pravom nasledili i prilično uspešno sprovodite.
Moja briga je u realizaciji ove strategije prvenstveno vezana za ono što se zove vanredna situacija u Srbiji već duže vreme, a to je nedostatak sredstava na pravim mestima. Tvrdim da u ovoj zemlji ima dovoljno novca i u ovakvoj privredi, ali da je on vrlo loše raspoređen i nedovoljno kontrolisan. Neko je imao potpuno pravo kada je napisao pismo, stariji čovek oficir, i poslao svim poslaničkim grupama, a rekao je – zar nije sramota da neko ide u smotru vojnika i nosi cipele od 660 evra, dok vojnik ide u izlizanoj cipeli? To kako vaše kolege policajci žive, preživljavaju, u kakvoj uniformi, garderobi i košuljama idu i sa kakvim sredstvima vi treba da sprovodite protivgradnu zaštitu koju su vam natovarili na teret, sramota je da kažem, ali samo neka vam je Bog u pomoći.
Ali, mi ne bi smeli Boga da prizivamo u pomoć, jer smo, vi ministarstvo, a mi Skupština, i mi bi morali da imamo kontrolu nad novcem kojim raspolaže trezor budžeta Republike Srbije i da vam pomognemo da sve ono što je predmet nabavke za vaše sektore bude otvoreno, konkurentno, dostupno svima, a da ono što jeste zaista zahtev da bude zatvoreno iza vrata u zoni koja podrazumeva bezbednost i ne opštu poznatost i elemenata i onog što se nudi, da samo to ostane iza zatvorenih vrata.
Ovako se vi koji radite jedan zaista neophodan, bitan i važan posao dovodite u situaciju da trpite i da se stidite za one koji ne odgovaraju tamo gde bi trebali da odgovaraju, zato što zloupotrebljavaju javna sredstva, ne dozvoljavajući da ona budu upotrebljena tamo gde i zaslužuje.
Navešću jedan konkretan primer. Da, iz budžetske rezerve se vrlo često, odnosno kada se formira budžetska rezerva ona je po prirodi stvari namenjena za situaciju koju ne možete da predvidite, pa se prvo kaže za prirodne katastrofe, nepogode ili ono što se desi, jer to ne možemo da planiramo, od Boga je. Ima sada najnovijih dostignuća, pa se to izaziva, ali je uglavnom to nepredvidiva i neplanirana katastrofa.
Sa čime se mi suočavamo kada dođemo do izveštaja DRI, da ta sredstva namenjena za vanredne situacije i katastrofe se u stvari upotrebljavaju za povlašćene i pojedine korisnike budžeta određene lokalne samouprave? Opšte pravilo da je demokratija bogatih pobedila i da budžet pune svi a troše ga odabrani na vašem primeru dobija vrlo negativna određenja od kojih trpimo svi, a najviše oni koji su u razrušenim kućama ostajali dugo, neopravdano dugo, oni koji su imali primedbe kako se ta pomoć deli. Meni je lično najteže bilo da gledam vas i vaše kolege da u neadekvatnoj opremi odlazite da spašavate i rešavate te i takve vanredne situacije.
Nije važno da li imamo nekog ličnog u vašem odredu, ali je neophodno da vi, vi kao prvi među onima kojima organizujete posao, a bićete uspešni ako vi namećete pravila ponašanja i ako tako gradite tim, a jeste u velikoj meri uspešni, ali vi reagujete na posledice i vi morate da imate minimum opreme i sredstava kojima ćete da raspolažete.
Kako ću ja sada da kritikujem vas zato što protivgradna zaštita nije urađena na vreme i kada neko kaže da ima u rezervi tri rakete i zbog toga stradaju usevi građana? Ne mogu vas da kritikujem. Vi znate da je za to bio odgovoran onaj ko nije znao šta će sa novcem. Ono što se zove celina ispuštenog iz kontrole i ruku neba nad ovom Srbijom, novca koji se uzima nad kontrolom preleta nad tim nebom i onaj ko je za to trebao da odgovara. Da, taj deo Agencije vazduhoplovstva direktorata je bio nadležan za protivgradnu zaštitu. To su lepo prepustili vama.
Što vam nisu dali neki dinar? Nemam razloga uopšte da branim čoveka, branim instituciju, to je moj odnos principijelan. Zašto su vama kao Ministarstvu unutrašnjih poslova oduzeli pravo da radite, odabirate ko će da štampa lična dokumenta, pa je taj posao dobio Mil Bauer, koji proizvodi mašine za štampu, a posao štampanja podrazumeva celinu? Da budem jasna, to bi bilo kao kada bi vi u policiji naručili da vam košulje za vaše policajce šije "Bagat", koji samo proizvodi mašine "Bagat", umesto neka konfekcijska kuća koja se bavi celinom posla, od nabavke tekstila do prodaje.
Šta je vama ostalo? Čak ni uplatnica se ne uplaćuje vama nego to ide kovnici novca, Zavodu za izradu novčanica, tamo gde znamo da su višestruko iznad cene koštanja tih dokumenata plaćali građani u ovakvoj krizi i u onom što se stvarno zove – vanredne okolnosti, a to je nedostatak sredstava, mnogo veće cene svih legitimacija koje ste vi propisivali i vi, hteli ili ne hteli, bili na udaru javnosti. Od vas se tražilo da vi tražite nove saobraćajne dozvole, vi ste trebali da zahtevate nove tablice, vi zahtevate nova lična dokumenta. Ko ih štampa i ko na tome zarađuje, a ko trpi zbog toga? Vi. Sad ne žalim ja mnogo vas, kao vas, što se niste izborili za sebe. Znate čega se ja stidim? Evo, gospodin Novaković je moj sugrađanin, stidim se redova u dve policijske uprave u Novom Sadu, kada treba otići zameniti vozačku dozvolu ili uraditi nešto sa tom dokumentacijom. Za nas, Novosađane, to je vanredna situacija. Ustaje se u pet ujutru da se zauzme mesto u redu i da se taj dokumenat podigne.
Nemam odgovor. Ne očekujem ga ni od vas. Zašto je dovedena jedna važna grana države u takvu situaciju? Zašto se na to pristaje i ko će da odgovara za to što građani trpe što sredstva koja oni uplaćuju u budžet nisu raspoređena onako kako nalažu pravila osnovnog ponašanja? Za to bi morali vi da se izborite, kad kažem vi, ne mislim na vaš deo koji se bavi samo vanrednim situacijama, nego na celinu organa kojem vi pripadate, gde zamena prvog čoveka, kao političke ličnosti uopšte ne sme da poremeti funkcionisanje, ne tog, nego bilo kog drugog ministarstva. Svi se borimo za profesionalizovanu upravu, za profesionalnu birokratiju, a onda nas raznim dobrovoljnim odlascima, stimulacijom odlazaka ljudi, lišavaju najkvalitetnijih kadrova, ostavljaju vas da imate maksimalne efekte sa nemogućim brojem ljudi, da sa najstarijim mogućim kolima, koji troše ulja koliko i goriva, stignete i jurite nekoga ko vozi 200 kilometara na sat.
Da li će neko jednom krenuti da strategiju, koja ima dobar osnov, pretoči u zakon koji će biti primenljiv i ličiti makar malo na tu strategiju? Hajde neka vaša bude prva. Izborite se da građani, da oni koji seju i gledaju u nebo, gledaju malo i u vašu opremljenost i da ne brinu kad nešto poseju pa da kažu, makar protiv-gradna zaštita može da se planira i da se to sanira, a ne da se reaguje kao u poplavama ili nečem sličnom.
Ono što je poseban problem jeste što je u ovom današnjem dnevnom redu. Prosto ne znam da li moje kolege želeći da utroše vreme na najkorisniji način pristaju na ovakav način diskutovanja ili žele da iskoriste vreme, pa neće da gube vreme da pričaju o dnevnom redu i načinu kako mi u Skupštini radimo. Mi smo u specifičnoj vanrednoj situaciji. Zakazana sednica sa 12 tačaka dnevnog reda. Juče novi dnevni red sednice na kojoj se kao moguće tačke nađu 27 tačaka i u tih 27 tačaka nisu oni sporazumi koji se potvrđuju, pa jedinstvena rasprava, pa prihvatili, pa ajde i mi, nego vam se nađu tačke – privatno-javno partnerstvo, koncesije, nađe vam se zakon o komunalnim delatnostima, o rudarstvu i geološkim istraživanjima, Predlog zakona o igrama na sreću, ajde izmene i dopune o Državnom veću tužilaca i Savetu sudstva, to su samo razlozi za razrešenje, to nije tako strašno. Ali četiri ili pet ključnih zakona koji treba da regulišu poslovanje privrede, privlačenje investitora, mi treba da raspravljamo kroz neku spojenu raspravu u kojoj danas imamo priču samo o strategiji, koja je, u principu, dobra, ali je – seli smo da se ispričamo o strategiji.
Imamo Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana. Onda imamo posebnu priču, čitavu raspravu od pet sati za upravnu inspekciju, koju smo imali ranije, dobili smo je u februaru mesecu, uspeli da je proučimo, pripremimo amandmane, a za komunalne delatnosti, javno-privatna partnerstva, o zakonu koji treba da reguliše način da se zarade sredstva da bi vi sutra imali protiv-gradnu zaštitu, mi ćemo razgovarati kao o tri, četiri tačke zajedno, bez mogućnosti i da pročitamo šta u tom zakonu piše. Ili, imamo priliku da biramo, da danas kad je usvojen dnevni red odemo i da čitamo te zakone, a da vama ne posvetimo dovoljno pažnje. To je vanredna situacija, to je karikatura od Skupštine. Neka mi niko ne kaže da sam upotrebila pregrubu reč, jer ako mi neko ne ostavi priliku da govorim o uslovima za koncesije, a to je jedino što može ovu državu da izvuče, kao javni radovi, infrastrukturni projekti, iz krize u kojoj se nalazi i koja nije od juče, ali se na nju pozivamo samo kada treba da se opravdamo za loše rezultate kao Vlada, ali je zanemarujemo onda kada treba da joj posvetimo dužnu pažnju.
Zbog toga i ovakvog dnevnog reda, za šta vi niste krivi, ali želim da znate da jedna specifična vanredna situacija vlada i ovde, ostatak vremena ću da upotrebim na Zakon o prebivalištu i način kako ste pokušali da regulišete uglavnom onaj deo ljudi koji nisu registrovani, a treba da ih uvedemo u legalne tokove. Znamo da je to zahtev, ne samo EU nego uopšte potreba da registrujemo naše građane. Da, bilo je potrebno uraditi ovo preciznije.
Izneću primedbe na to šta ste definisali stanom, da niste imali potrebu da policijsku upravu, jer je svuda to policijska uprava, uopšte nazivate nadležnim organom, jer se, verujete, odmah uplašim da će vam neka kovnica novca uzeti posao koji je vaš ili će vama natovariti nešto što je prljavo, teško, grubo i izraženo za kritiku pred građanima. Način na koji ste definisali saglasnost roditelja ako nemaju istu adresu, i tu imam primedbi. Bespotrebno regulisanje istinitosti podataka, kad to regulišu drugi zakoni. Prekratak rok za prijavu prebivališta, način kako ste tretirali maloletna lica, jer zakon to odlično definiše, pa ću i tu da vam stavim dve, tri primedbe.
Mislim da ste davanje podataka o licima ovde potpuno preširoko postavili i da uslovi za prijavu prebivališta nisu dovoljno dobro definisani. Podneli smo amandman, nadamo se da ćete ga uvažiti. Mislim da ste ostavili i suviše diskrecionog prava za način utvrđivanja namere da neko stalno stanuje na adresi koju prijavljuje i da ste doveli u vrlo neugodan položaj lica koja pružaju usluge smeštaja, namećući im obavezu da vama dostavljaju podatke u vezi sa prijavom prebivališta.
Konkretno, mislim da je stan trebalo definisati ne samo kao svaki građevinski objekat koji je pogodan za boravak ljudi, već i prenosne i pokretne objekte za stanovanje, postavljene na stalnom mestu, ne samo zato što postoje montažni objekti nego zato što smo iz prikrivenih uslova za dobijanje zajma za most Gazela kasnije saznali za obavezu ove države da raseljavanjem romskih naselja obezbedi smeštaj za te koji su raseljeni. Onda se postavilo pitanje da li su to kontejneri kao pokretni, ali je moguće postaviti ih na fiksiranoj lokaciji ili smo bili dužni da im gradimo objekte u smislu stanova?
Znači, vrlo je važno da definišete stan na takav način da možemo sva ona lica koja želite da obuhvatite prijavom boravka, zaista i da popišemo na način da ono gde oni žive možemo da nazovemo stanom, jer smatram da je interes države da identifikujemo prebivališta svih građana.
Međutim, pojam stana treba da bude tako široko definisan da građani koji koriste neku vrstu stana, po bilo kom osnovu, ali stalno žive, moraju da budu obuhvaćeni ovim kao da žive u stambenim objektima.
Smatram da je vrlo važno da Zaštitnika građana uključite u ovo, zato što je bilo nemoguće prijaviti prebivalište za neke građane Srbije, zato što vam je uputio preporuku kako da to rešite. Mislim da vi, jednostavno, niste iskoristili mogućnost i priliku da to kroz ovaj zakon regulišete na pravi način.
Propisali ste obavezu da se pribavlja saglasnost drugog roditelja ako roditelji žive na dve adrese i mislim da ste ovim nepotrebno stvorili uslove za maltretiranje građana, ali i za suvišan posao administraciji, a to može, Boga mi, da bude i na štetu interesa dece. Ako bi se ova odredba prihvatila, vi bi stalno morali da proveravate adresu drugog roditelja i kao što i smi znate postoje brojne životne situacije kada je vrlo otežano, ili nemoguće pribaviti tu drugu adresu, čime bi bukvalno onemogućili deci da ostvare ovo pravo i da budu prijavljeni kod jednog od roditelja.
Poznato je da postoje mnogi brakovi koji nisu zvanično razvedeni, a roditelji ne žive zajedno, niti imaju kontakt zbog poremećenih odnosa. Da li ste to imali kada ste rekli da treba saglasnost onog drugog? Takođe, ima situacija da deca rođena van braka, roditelji nemaju međusobne kontakte, prosto nemaju ni saznanje gde se drugi roditelj nalazi.
Zbog ovakvog birokratskog propisivanja komplikovanih uslova, koji prosto ne vodi računa o stvarnosti, smatramo da prijavljivanje prebivališta treba da uredite onako kako smo vam amandmanom i predložili, a to znači da odredbu treba da izmenite tako da se sporna pitanja u vezi prijave dece mogu najbolje rešiti mogućnošću da onaj drugi roditelj žalbom učini sebi neku pogodnost i da ospori pravo stanovanja, ali da se dete registruje na jednoj od adresa roditelja.
Tražili smo da se član 6. briše zato što smatramo da obavezivanje na davanje istinitih podataka je potpuno suvišno, jer vi znate kako se po zakonu odgovara za falsifikate, da je to kažnjivo i da, jednostavno, nije imalo potrebe da bi zakon bio veći da to unosite.
Smatramo da je rok za prijavu prebivališta od osam dana zaista prekratak. Znači, neko ko treba da prijavi prebivalište ima toliko mnogo prečih poslova, a da za državu to uopšte nije hitan posao i da ostavljanje roka od 30 dana uopšte neće napraviti neku bitnu štetu u ovom smislu.
Građanin će izvesno učiniti to prijavljivanje onog trenutka kada mu prilike to dozvole, jer je njegov interes da se što pre evidentira i da prijavi prebivalište, s tim da ste kazne koje ste odmerili za neblagovremeno prijavljivanje tako drakonski odmerili, da npr. odrediti kaznu šest puta veću od prosečne plate građanina Srbije je zaista neprimereno, pogotovu što država u tom smislu ne trpi nikakvu štetu, a predložili smo da se i te kazne smanje.
Izvinjavam se, prekoračila sam vreme, pa ću diskusiju da nastavim.

Nije ovo prvi put da se ne odgovaranjem na pitanje poslaniku u stvari uskrati pravo na korišćenje instituta postavljanja poslaničkog pitanja o nekoj temi. Ovde prisutni gospodin Đelić je jednom prilikom to uradio i meni na jedno pitanje postavljeno iz oblasti ekonomije, na koje nije bilo adekvatnog odgovora. Mi poslanici tumačimo ne odgovaranje kao nemoć vlašću da da odgovor na prava pitanja.
Ja ću svoje pravo da postavim poslaničko pitanje iskoristiti ne na način kako sam mislila da bi bio red, da ova tema KiM zaslužuje posebnu sednicu Skupštine i da se na njoj o tome razgovara, a da u vremenu za postavljanje poslaničkih pitanja pitamo da li je bilo neophodno zadužiti se u evro obveznicama u trenutku kada plaćate kamatu od 7,25%, u jednom ovako kriznom vremenu kada imate nezaposlenost itd. Da li vas nije sramota što ste nam u ovom mesecu dostavili rebalans budžeta za Vladu koja je formirana u martu mesecu, a o njoj ste pričali od novembra? Danas pitam nešto što je svima nama najvažnije, kratko i jasno, da li bilo ko u svetu očekuje da bude hladna krvava glava?
Mnogi nas upozoravaju da zato što ne treba da žrtvujemo, i svesni smo toga, evropski put i da sačuvamo i tu perspektivu, ali da sačuvamo i ustavni deo ove države i ono što nije mit, nego voćnjak moj koji je ostao dole na Kosovu i grobovi mene i mnogih od nas, znači, ne mit, ne priča o tome, da li je moguće da se danas ova vlada, i kako je to zaslužila, suočava sa izjavom diplomate koji kaže – zaista ne znam da li ova vlada više želi Evropu ili Kosovo, ali znam da žele da ostanu na vlasti što duže i da se protiv korupcije bore sami?
Moje pitanje je kako je ova vlada promenila odnos prema Kosovu, da se od marta, kada smo ja i moje kolege bili na zasedanju Interparlamentarne unije govorili o i kandidaturi i datumu pregovora, istovremeno, kao o vrlo izvesnoj stvari, promeni situacija tako da se danas od nas traži da budemo hladne glave, a imamo glave koje su krvave? Šta se to uradilo? Šta se to promenilo? Koje obećanje Vlada nije ispunila, a mi nismo znali? Šta danas potpisujete, dogovarate, a menjaju se okolnosti, a o tome ne zna ništa ni parlament ni građani Srbije?
Ne pitam vas to da vam otežam stvar ni u jednom jedinom deliću ovog strašnog posla. Ova skupština i poslanici žele da vam olakšaju posao time što će vam dati podršku da se izborite za najteže pitanje i najteži problem koji ne može da reši genije, makar se on zvao Stefanović, sa najboljim namerama. Hvala.

Gospodine Cvetkoviću, o zaduživanju ćemo pričati kada bude rebalans budžeta, a to što ste sada govorili, svi smo vas pažljivo slušali kada ste gostovali na B92 i vrlo vodimo računa šta premijer govori. Samo sam rekla da u kontekstu pitanja Kosova to ipak dolazi u drugi plan.
Gospodine Stefanoviću, podrška se ne traži optuživanjem. Nemam nameru da vama, a mogu, mlađi ste čovek, dam i savet. Kada od nekog očekujete podršku, vi treba da budete konstruktivni i tolerantni, ali u ovoj situaciji i u svakoj situaciji ovakve vrste tačno se zna šta je posao vlasti, šta je posao opozicije. Nije posao opozicije da vam daje savete, a da vi budete vlast, da se kao takvi predstavljate, imate sve privilegije, ali i probleme koji uz to idu. Vi od opozicije treba da dobijete podršku, a mi smo jedinstveni u tome da vam damo podršku za jedno od sledećih rešenja. To je moje pitanje za vas.
Da li je tačno da bi država Srbija i vi kao vlast trebalo da insistirate uporno na tome da i NATO i EU deluju izvan svojih mandata koji imaju u okviru UN? Da li je to put koji treba da znači da nećemo izgubiti ni jedno ni drugo? Da li možete, u okviru takve vrste insistiranja, rečnikom gde nećemo odbijati ni investitore, ni one koji nas podržavaju, poštovati sve druge, ali pre svega opoziciju koja nam je potrebna za jedinstven pristup, da nađete i praktične načine da podržite kosovske Srbe, ali ne samo verbalno, neka tu podršku dobiju od drugih, da to bude problematično?
Dajte da svi damo podršku na isti način koji neće biti - Albanci su ratom dobili državu i treba u Evropi da imaju dve albanske države, a mi treba mirno i strpljivo da gledamo kako se dole strahuje kako će se provesti noć. Znači, ako je ljudsko pravo individualno u trenutku NATO agresije postala važnije od države nacije, a šta je danas pitanje? Šta je danas sa individualnom pravom svakog Srbina da može da se kreće i da živi normalno? Znam da vi te sve argumente znate, znam da ste vi načitan i spreman da to radite, ali najjača vaša snaga da izborite za to je jedinstvo u državi koju predstavljate.

Prozvali ste me, prosto nisam mislila da se javim, ali možda je najvažnije to što ste rekli na kraju, Kosovo treba da funkcioniše. Znate, mnogo o tome znam šta od repromaterijala treba, učestvovala sam u stvaranju tog feronikla i finansiranju, i u vreme sankcija znali smo da funkcionišemo menjajući tablice, izvozeći iz "Orvina" i "Kosovo vina" i Orahovca i Peći itd. Mene to boli, možda još kao nekoga, nikad neću reći više nego drugi, ali sve nas, ali vlast više nego opoziciju optužuje današnja izjava jednog od uhapšenih pa puštenih vozača, jednog od takvih kamiona koji kaže – iskoristili su nas svi. Zašto se taj narod oseća iskorišćenim? Nas koristi i vlast i opozicija, koristi nas i Priština, oni se osećaju ostavljenim i od međunarodnih organizacija koja propagiraju ljudska prava, osećaju se ostavljeni i od svoje države. Uverena sam da ni jednom čoveku u Srbiji nije preči on sam, od onog što se zove budućnost svih nas. Na vama je da sve to pokupite i da pronađete najjaču snagu. Nema tog Srbina, od građanina Srbije koji će vam to odbiti.

Član 3. govori o značenju pojedinih izraza, koja se u ovom zakonu upotrebljavaju, to je 1. član na koji smo mi podneli amandman i to na tačku 4. gde reč "agencija" zamenjujemo reči "uprava" koja će se nazivati po našem predlogu "uprava za vraćanje imovine i obeštećenje".
Kada sam dobila mišljenje Vlade, bila sam uverena, pošto je to već bilo na nekoj drugoj, trećoj stranici, da ste ovaj amandman usvojili, jer je tako sitno nama dostavljen ovaj materijal, da ono "ne prihvata", nisam primetila i nisam verovala da ste usvojili svega dva, tri amandmana i bila sam prosto začuđena, verujući u trenutku da ste konačno shvatili, da značaj poslova koji se obavljaju po ovom zakonu, zaslužuju da ih obavlja organ uprave koji je u sastavu Vlade, i obradovala sam se za kratko da je ovaj amandman usvojen. Međutim, lepo i jasno piše da se amandman ne prihvata sa obrazloženjem koje je dato za 99% odbijenih amandmana, a to je da je predloženo rešenje prikladnije.
Građanima Srbije objasniću zašto ovo rešenje smatram neprikladnim, neprimerenim, već da amandman SNS jeste ono što ste morali da usvojite.
Poslovi i nadležnosti za vraćanje imovine ne mogu da se povere javnoj agenciji. Prema Zakonu o javnim agencijama, one mogu da obavljaju, prvenstveno, stručne i razvojne poslove, kod čijeg obavljanja nije neophodan stalan nadzor Vlade. Vi to znate, zato što je to u Zakonu tako napisano, upravo da bi se izbegao kod agencija neposredan politički nadzor.
Međutim, agencije se uglavnom osnivaju tamo gde agencija može, za razliku od organa uprave, da određene poslove obavi delotvornije, sa manje troškova, i ako može, da se finansira iz cene usluga koje obavlja. Vi ste tu ključnu razliku koja utiče da neke poslove obavlja agencija ili organ uprave ovde potpuno prevideli i potrebu kontrole Vlade i kontrole parlamenta nad izvršavanjem ovog zakona i potrebu ga se taj nadzor obavlja i ono što je isključeno kod agencija, kao potreba neposrednog nadzora a ovde neophodno, vi ste stavili u istu ravan.
Ne radi se ni o kakvim razvojnim i stručnim poslovima što Zakon o javnim agencijama kaže, već zaista o poslu organa uprave u najužem smislu. Vi ste gospodine Petroviću pravnik i verujem da razumete o čemu govorim, i s obzirom na to da je reč o vrednosti posla teškom preko dve milijarde evra, da li smatrate primerenim da agencija nad kojom Vlada ne može da ima po definiciji, odnosno važećem zakonu neposredan nadzor i kontrolu, pa i ovaj parlament, treba da radi taj posao u ovoj formaciji kako ste predložili?
Poznato vam je da postoje veliki problemi u zakonitosti rada mnogih od agencija koje postoje, o tome da vi kao Vlada i mi kao parlament i građani Srbije, u čijoj službi ste i vi i mi, nismo u prilici da baš na najbolji, najefikasniji i zakonit način javnosti predstavimo koliko te agencije kontrolišemo. U ovom poslu je to nedopustivo.
Obaveza vraćanja imovine je civilizacijska obaveza i to niko ne može da ospori, i međunarodna obaveza i obaveza na putu pristupanja EU pred međunarodnom zajednicom. Nemojmo uopšte da se čudimo što smo jedan zakasneli posao ostavili za krajnji trenutak.
Zato je potpuno neprihvatljivo da jedan tako odgovoran ali i politički osetljiv, a rasprava je ovih dana to pokazala, obavlja javna agencija nad kojom imate samo potrebnu i nepotpunu kontrolu kao Vlada koja će ovaj zakon trebati da izvršava.
Ono što izričito isključuje i diskvalifikuje jednu bilo koju agenciju da radi ovaj posao je pre svega Zakon o javnim agencijama i zaista ne znam zašto ovaj amandman niste prihvatili. Očigledno da je ovde potreba da se ustroji agencija, opet se zaposle neki ljudi, opet će biti problem ko i koliko prima plate za to, da li neki organ kontrole nadzora, kako god ga nazivali, ima pravo na mogućnost i stručnost da ima uvid u rad te agencije, a kada u javnosti krene nezadovoljstvo zbog načina na koji ona veliki deo posla nedefinisan ovde oko procena vrednosti, pravične dopune, onde gde nije dovoljno isplaćeno po nekim ranijim zakonima, stvore u javnosti problem, onda ćete reći – šta da radimo, postoje zakonska ograničenja? Da ponovim….
(Predsedavajuća: Izvinite, narodna poslanice. Moja je greška. U šestom minutu sam vas slučajno prekinula. Molim vas samo da se prijavite.)
Kada bih znala kada ste vi mene isključili, a ne znate ni vi.
Ništa, reći ću da je to potpuno neprihvatljivo.
Mi po Zakonu o agencijama, koje se bave stručnim i razvojnim poslovima, ni zbog političke osetljivosti vrednosti ovog posla, ni potrebe da se zadovolji pravda da ovaj posao radi agencija nad kojom Vlada nema neposrednu kontrolu, niti Skupština i Vlada prave neophodan nadzor.
Kada se budu desili problemi sprovođenja ovog zakona u praksi, a proisteći će iz mnogih ne definisanih ovde kriterijuma za to koji je pravni sledbenik, na primer, zadužbine, o čemu ćemo kasnije govoriti o tome da li treba i koliko dopuniti tada nepravičnu naknadu za neku već vraćenu imovinu i kada to proizvede krupne probleme, vi ćete onda reći – nemoćni smo, Zakon o javnim agencija je takav. Usvojili ste zakon o restituciji, kolokvijalno rečeno, koji nama sada ne omogućava da se u to mešamo. Kao što je svojevremeno rekao jedan od vaših istaknutih članova kojeg danas nema, gospodin Đinđić – nemojte da dođemo u situaciju da nešto bude činjenično stanje i da onda kažete nemoćni smo.
Ovo je trenutak da ne stvorimo uslove za činjenično stanje koje ide na štetu građana Srbije, ugleda Vlade, ali i ugleda ovog parlamenta, gde je još moguće da blagovremeno izmenimo ovaj član zakona amandmanom, kako vam je SNS predložila. Hvala na pažnji.

Danas nismo u koordinaciji. Mislim da nije dobro da se podrazumeva jer nije eksplicitno rečeno. Član 38. ne pokriva situaciju koja je navedena u članu 13.
U članu 13. piše, na koji smo mi podneli amandman, da svi organi Republike Srbije, AP, jedinica lokalne samouprave i drugi organi i organizacije jesu dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju iz člana 42. stav 3. do 6. ovog zakona kojim raspolažem. Ali, se ne oslobađaju oni koji traže tu dokumentaciju takse, odnosno troškova izdavanja. Mi smo tražili da se eksplicitno navede, da neko ko potražuje oduzetu imovinu nema trošak taksi, to je prvi stav, dopuna koju smo dali, a drugi je da onaj ko nečinjenjem administracije ili propuštanjem roka za dostavljanje dokumentacije, ne trpi nikakvu štetu, što smo definisali amandmanom na sledeći način.
"Bivši vlasnik i njegovi naslednici ne mogu snositi nikakve posledice zbog neizdavanja dokumentacije iz stava 1. u propisanom roku i imaju pravo na naknadu štete nastale zbog neizdavanja ili nebagovremenog izdavanja dokumentacije na teret organa koji je bio dužan da izda dokumentaciju. Znači, član 38. govori da kada dođu u posed imovine i čiji povraćaj traže, oni ne plaćaju troškove uknjižbe, prenosa, prava itd. Ali mi smo nešto drugo tražili što ste vi možda i podrazumevali, ali da se eksplicitno navede da se ta taksa ne plaća i da građanin koji podnosi zahtev za povraćaj ne trpi štetu jer je on ograničen rokom, a da ne trpi štetu ako zbog administracije taj roku bude propušten. Mislim da sam malo razjasnila zahtev koji smo ovim amandmanom imali. Hvala.

Član 14. govori o neoračunavanju primljenog i izgubljenu dobit tretira i taj prvi stav člana 14. gde piše da naknada koja na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, se ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.
Drugi stav govori o tome da se ne može zahtevati vraćanje plodova ili naknade štete i mislimo da je on u redu, ali smo tražili da se prvi član, odnosno 1. stav člana 14 briše, zato što je tim stavom propisano da se naknada isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti, za dobra koja su ekspropisana pre 1968. godine ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje. Šta je zanimljivo?
Vi ste u obrazloženju 1. stava člana 14. koji o ovome govori u delu koji tretira obrazloženje zakonskih rešenja, napisali da je to iz razloga što je naknada bila daleko ispod naknade koja bi se mogla smatrati odgovarajućem, ali nije naveden podatak koliko je ta razlika iznosila. Smatramo da se ne može bezuslovno baš za sve slučajeve tvrditi da je ta naknada u toj meri bila beznačajna i da je uopšte ne treba uračunavati.
Znači, treba brisati odredbu člana 14. stav 1. jer, treba za svaki pojedinačni slučaj utvrđivati da li postoji razlika između primljene i onog što smatrate po ovom zakonu pravične naknade i zaista treba u smislu ostvarivanja pravednosti, ne potpuno eliminisati jer izdati obveznice od 2 milijarde evra za državu ove snage, i ovakve finansije, nije svejedno, i bez obzira na zalaganje za restituciju i za pravdu, ne treba sebi tovariti na vrat ono što ne mora.
Znači, ne da svima kažete to što ste svojevremeno primili ne vredi ništa, ili nije bilo pravedno, već treba uračunavati, odnosno izračunavati razliku između pravične naknade i one koje smatrate potpuno bezvrednom, jer zaista smatramo da postoji razlika između situacije kada je nekom isplaćena naknada u odnosu na slučajeve, kada je to oduzimanje izvršeno bez ikakve naknade, a to ovim rešenjem jeste stavljeno u istu situaciju, odnosno položaj. Hvala.

Oduzećete mi od vremena ovlašćenog predstavnika, ne kao replika nego kao nadovezivanje na to što ste maločas rekli. Potpuno je legitimno pravo da onaj ko je u prilici da propisuje pravila restitucije da odluči na ovaj ili onaj način. Hoću da kažem da vi u tome niste bili potpuno dosledni. Za pravo mi daje amandman na član 15. koji govori o povraćaju ne samo nepokretnosti nego, stav 3, govori o povraćaju pokretnih stvari, gde ćete videti šta ste od pokretnih stvari zaboravili da pomenete, mi vas podsetili na to svojim amandmanom, a vi ga, ne usvajanjem, odbili gde u stvari demantujete tu vrstu pravednosti koju ste maločas izneli i koju poštujem u onom što ste rekli da je ta naknada bila potpuno beznačajna ili se može takvom smatrati u smislu te naknade za hartije od vrednosti, obračuna itd.
Poštujem vašu želju da nadoknadite maksimalno moguće, ali široke ruke može da bude onaj ko ima. Nisam sigurna da je država u toj meri široke ruke da može i to da radi. Da nije dosledno izvedena ta pravda obrazložiću kada bude sledeći amandman na član 15.

Sada sam u prilici da nastavim o onome što smatram nedoslednošću u postizanju te apsolutne pravde. Znači, u drugoj glavi o vraćanju imovine, gde je predmet vraćanja definiše član 15. u stavu 3. je definisano da predmet vraćanja jesu podržavljene pokretne stvari upisane u javni registar, kao i druge pokretne stvari, koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju
kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje danom stupanja na snagu ovog zakona.
Posle ovog stava 3. smo amandmanom predložili da se doda i stav 4, koji glasi – da predmet vraćanja budu i pokretne stvari, osim stvari iz stava 3. koje postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona, ako su u pitanju individualno određene stvari veće vrednosti, kao što su umetnička dela, stilski nameštaj, ukrasni predmeti, dragocenosti, muzički instrumenti ili slični predmeti koji za vlasnike imaju posebnu važnost.
Kada ograničite vraćanje pokretnih stvari samo na stvari koje su upisane u registar, ili su kulturna dobra, mislimo da je potpuno nepravedno da isključite iz prava na povraćaj i obeštećenje, oduzimanje i drugih stvari koje su trajne vrednosti, jer treba da omogućite i vraćanje stvari kao što su, na primer, umetničke slike, klaviri, oružje, znate na kakvo oružje mislim, određeno porodično nasleđe i slično, jer je poznato da su u mnogim porodicama oduzimane upravo takve stvari i da je u ovom zakonu trebalo imati osećaja i za stvari ovakve vrednosti.
Ako smo potpuno eliminisali i onu, kažete, beznačajnu ili teško obračunavanu naknadu za isplatu hartijama od vrednosti, zašto makar u ovom delu niste predvideli mogućnost za onog ko je u prilici da vam dokaže da traži povraćaj ove, za njih posebno i inače vredne pokretne imovine, predvideli mogućnost da se to učini? Mislim da je ovaj amandman trebalo usvojiti, makar da dokažete svoju doslednost za prethodni član o kojem smo pričali. Hvala.

Hvala.
Isto onako sitničavo kako zameram kada nam nekada uskratite vreme, sada ću tako sitničavo da se zahvalim što je ovaj amandman ušao u razmatranje, a ima jednu tehničku grešku jer piše novim stavom 4, a treba da bude novim stavom 3, tako da se zahvaljujem što o njemu uopšte raspravljamo.
Mi smo tražili stavom 3. da se razreši situacija kada je taj dograđeni deo neznatan i kada nije dograđena posebna jedinica, tako što bi pisao nov stav u kojem bi se reklo: "Ako je uvećanje objekta neznatno i nije dograđena posebna jedinica, bivši vlasnik postaje vlasnik i dograđenog dela objekta".
Takođe smo tražili da se umesto reči: "gabarita i volumena", koje su potpuno nepotrebno preciziranje u nekom građevinskom smislu, upotrebi reč: "objekat", tako da mislim da ova intervencija koju su kolege uradile u nekoj meri zadovoljava i naš zahtev. Hvala.

Mislim da je rešenje koje je poslanička grupa Napred Srbije predložila zaista jedno od najcelishodnijih rešenja za ovu vrstu izuzetaka od vraćanja u naturalnom obliku.
Mi smo naime predložili da tamo gde je neophodno da se koriste tuđe zgrade koje su sada predmet vraćanja, da se predvidi obeštećenje i to u razvojnom roku od tri do pet godina, za vlasnike zgrada koje su zaista neophodne onima koje ste vi izuzeli u stavovima 2, 3, 5. i 6. a za 7. ću reći posebno kako to izgleda.
Znači, mi smo predvideli da se na kraju teksta u svakom od ovih stavova gde nepokretnosti koje služe za obavljanje poslova i delatnosti, ustanova iz oblasti zdravstva, vaspitanja, obrazovanja, kulture, itd. izvrši naknada, odnosno obavezu da osnivač preduzeće ili preduzeće solidarno isplate obeštećenje u novcu, u roku od pet godina od dana pravosnažnosti rešenja o vraćanju nepokretnosti. Morate da priznate da zaista nije opterećujuća stvar. Takođe, i za tačku 5. i 6. za korisnike koji su tamo gde bi se narušila tehnološka održivost i funkcionalnost u obavljanju delatnosti određenog subjekta privatizacije, takođe da se isplati obeštećenje u novcu u visini utvrđenoj u skladu sa ovim zakonom.
Međutim, kada je reč o korišćenju u stavu 7. nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije namenjene za smeštaj stranih diplomatskih i konzularnih predstavništva, o čemu su govorile još neke kolege, takođe smo predvideli uslov da se takav objekat može zadržati ali pod uslovom da Republika ili korisnik objekta isplati obeštećenje u novcu u roku od tri godine od dana pravosnažnosti rešenja o vraćanju nepokretnosti.
Takođe, mi tražimo da stav 8. gde se pominje dvorski kompleks Dedinje kao onaj čiji je status utvrđen posebnim zakonom, ne može da bude takav izuzetak i da tu treba izbrisati reči gde su "izuzeta od vraćanja nepokretna kulturna dobra", a reći ću vam koje je naše obrazloženje. Znači, u toj tački 8) smatramo duboko nepravičnim da se nekome uskrati pravo na vraćanje njegove kuće zato što je on tu kuću tako lepo sazidao da je država ili neko u neko vreme odlučio da je proglasi kulturnim dobrom.
Sa druge strane, nema nikakvih pravnih prepreka da to kulturno dobro bude i u privatnoj svojini. Uostalom, morate učiniti da se uspostavi određeno pravilo koje važi za sve i da shvatite da u ovakvoj vrsti izuzetaka zaista može da dođe do zloupotreba takve vrste da u nekim od slučajeva, poput ovoga, naturalna restitucija zaista izgleda kao najpravednije rešenje.
Kad su u pitanju diplomatska i konzularna predstavništva, smatram da država domaćin nema obavezu da obezbedi prostorije već je to obaveza države koja upućuje predstavnika. Mi to vidimo i po velikim računima koje naša država plaća za svoje konzularne predstavnike u tim drugim zemljama ali, pošto smo naveli da vlasnike takvih objekata može da obešteti i Republika u ovom roku od tri godine, dajemo mogućnost da tamo gde Srbija ima takvu povlasticu u nekoj od stranih zemalja, ona može reciprocitet da primeni ali ne na teret vlasnika, nego ona može da izvrši isplatu te naknade.
Znači, pomenula bih još jedan slučaj, možda nije uputno ni korisno, ali zaista nije u redu i deluje malo licemerno, nedavno je bilo natpisa da je jedna od zemalja članica EU, donela rešenje o vraćanju zgrade u kojoj se nalazi ambasada Srbije, dobro, znate koja je to zemlja, i zahteva da se naša ambasada iseli iz te zgrade.
Sa druge strane, mi pod pritiskom jedne od takvih zemalja treba nekog od svojih građana da dovedemo u nezavidan, nepravedan, nepravičan položaj time što ćemo zbog neke strane zemlje, ambasade, konzularnog predsedništva, ne vratiti zemlju tom građaninu. O svemu ovome morate da vodite računa i što rekli naši stari, što je za u kuću ne nosi se ni u crkvu. U tom smislu građani Srbije i potreba da se oni obeštete jesu na prvom mestu. Što ne znači, da treba ugroziti odnose zemalja koji nam pružaju pomoć, podršku, itd. Ali, ne treba plaćati preskupo i na teret građana Srbije. Hvala.

Član 32. Mi smo u njemu predvideli da se stav 1. menja i da glasi: " Vrednost oduzete nepokretnosti se utvrđuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje eksproprijacija".
U više sam navrata i u načelnoj raspravi pomenula da ne vidim razloga da se utvrđuje neki novi poseban način za utvrđivanje postupka vrednosti imovine i smatram da su ti postupci onako kako su predviđeni potpuno nejasni, a kad su nejasni oni, normalno, nisu ni u skladu sa ustavnim načelom zakonitosti i vladavine prava. Smatram da takve odredbe kad ostavljaju preširok prostor za diskreciona prava, različita shvatanja i primenu, svesno ili nesvesno otvaraju put korupciji.
Primera radi, navodi se da će profesionalno vršiti nadležni organ, u skladu sa ovim zakonom. Međutim, ovaj zakon ne propisuje koji je to nadležni organ. Čula sam da je neko u raspravi pominjao poresku upravu. Zakon obezbeđuje efikasnu sudsku zaštitu u slučaju nepravilne procene. Vrednost nepokretnosti se utvrđuje rešenjem o vraćanju imovine, odnosno obeštećenju, ali protiv ovog rešenja nije moguće da se podnese žalba Ministarstvu finansija.
Protiv rešenja Ministarstva se može pokrenuti upravni spor, ali u upravnom sporu ne može uopšte da se dovodi u pitanje sporna vrednost, jer upravni sud, kao što znate odlučuje samo o zakonitosti spornog upravnog akta, tako da protiv procene vrednosti imovine koju izvrši taj takozvani nadležni organ, uopšte nema sudske zaštite.
Nepostojanje sudske zaštite u odnosu na akte organa uprave, praktično ne možemo drugačije da tretiramo, nego suprotnost sa Ustavom i svim međunarodnim konvencijama o zaštiti ljudskih prava.
Upravo zato smo mi amandmanom predvideli da se procena vrednosti vrši u skladu sa zakonom kojim se utvrđuje eksproprijacija i kako je uređena smatramo da je to pitanje vrlo solidno uređeno Zakonom o eksproprijaciji, da ima bogatu praksu, ali ima i sudsku zaštitu prava. Zato smo i očekivali da ovaj amandman bude usvojen.