Čudim ste što niste usvojili ovaj amandman, ako smo već prihvatili da shodno ne može da bude kriterijum za primenjivanje nekih pravila iz opšteg upravnog postupka. Smatram da je to isto trebalo primeniti i na član 31. odnosno da odluke donete u postupku po pravnim sredstvima iz stava 1. ovog člana proizvode dejstvo za ubuduće. Vi imate svoje razloge zašto ste to odbili. Vi ste vlast, pa izvolite. Hvala.

Član 44. nisam obrazlagala zato što ministar za lokalnu samoupravu nije jedini nadležan. Vi ste rekli da su svi naši ministri, ali na član 48. moram da dam komentar.
Tražili smo da se briše član 48. zato što se ukidaju propisi koji su tretirali registraciju, postupak i ovo preuzimanje svih drugih registara kod vas će stvoriti, po našem sudu, jednu pravnu prazninu u kojoj se onemogućava zakonito vođenje postupka za upis u te ostale registre, znači, ne vaš privredni, to je u redu, ali za ostale da.
Kako vi obrazlažete odbijanje ovog amandmana? Kažete - amandman se odbija zato što odredbe navedenih propisa koji prestaju da važe ne odnose se na predmet registracije i uslove, već isključivo na pitanje postupka. Onda, dalje u obrazloženju kažete da će ministri nadležni za te pojedine registre propisati kako će se to raditi i da će se to voditi na jedinstven način. Znači, ipak će postojati pravna praznina za jedan deo, odnosno za te registre za koje ministri nisu propisali postupak.
Šta želim da vam kažem? Mislim da je ovaj zakon rađen ne na brzinu i bilo bi najmanje neophodno da se ta pravila postupka uz zakon daju poslanicima kao celina, da nemamo slučaj da neki zakon ne stupi na snagu ili ne može da se primenjuje zato što taj deo pratećih propisa nekog dovodi u situaciju da ne može da reši.
Daću vam primer registracije Zoološkog vrta u Boru. Nov zakon – stari zakon. Čekajte, nisu još urađena podzakonska akta za novi zakon oko držanja životinja i kad u međuvremenu zaista ljudi ne mogu da zakonito reše držanje svojih životinja jer stari zakon ne važi, novi je donet ali nisu prateća akta. Ovo je prosto jedan apel vama i Vladi uopšte da donosite predloge zakona sa svim pratećim dokumentima da ne bi ostavljali neke ljude bez mogućnosti da ostvare svoja prava, a u stvari nam je cilj da mogu ta prava da realizuju na najbolji i najkvalitetniji način.

Član 6. tretira član 148. osnovnog zakona i mi smo predložili da se taj član 6. izmeni na takav način da se u članu 148. obriše samo stav 3, jer smatramo da je pogrešno brisati ceo član 148. Jer, treba to učiniti tako da u skladu sa članom 145. Zakona o privrednim društvima minimalni iznos osnovnog kapitala iznosi 100 dinara i tvrdim da nema razloga da se brišu i stavovi 1. i 2. tog člana, jer oni regulišu smanjenje osnovnog kapitala u slučaju gubitka kada iz godišnjeg finansijskog izveštaja proizilazi da je u slučaju gubitka neto imovina društva manja od vrednosti osnovnog kapitala. Vrednost osnovnog kapitala može da bude znatno veća od minimalnog iznosa propisanog zakonom i u tom slučaju odredbe stava 1. i 2. ovog člana stvarno ne mogu da se smatraju suvišnim.
Vi imate vaše razloge koje ste naveli u razlogu za odbijanje amandmana i ja moram da ih privatim, jer to jeste naša stvarnost, gde kažete da postoji veliki broj privrednih društva, posebno onih koji su u postupku privatizacije, gde bi ovakva primena člana, kako smo mi predložili, izazvala velike teškoće, jer bi se iskazao negativan osnovni kapital, a interes države nije da se ona ugase. To razumem i mogu samo da žalim što ovakav pristup, koji ne znači otpisivanje nečijih obaveza ni na čiji teret, jer on uvek bude na teret građana Srbije, nije primenjivan i u smislu zaštite nekih drugih strateških delatnosti, grana preduzeća ili makar nasleđenih dobrih pravnih instituta.
Prihvatam vaše obrazloženje, ali ne mogu da kažem da odustajem, jer ostajem pri svom stavu, ali vi ste imali razloge, samo niste iz starta napisali zašto ste ovaj član zakona ovako predložili.

Povodom ovog amandmana ću da iskoristim dva minuta da kažem da izmena Zakona o privrednim društvima, onda kada smo je uradili, nije bila baš najsrećnije rešenje i da nisu njom zadovoljni mnogi privrednici.
Mislim da smo mnoge zakone, koji su bili solidni, kvarili kasnijim rešenjima. Ako postoji problem poput ovog smanjivanja kapitala i knjiženja, on i nije toliko u samom Zakonu o privrednim društvima, koliko je u Zakonu o računovodstvu, koliko je u Zakonu o reviziji i koliko smo zaboravili osnovne postulate sredstava i izvora sredstava i koliko smo u nekim drugim grama društvenog života zaboravili da upoređujemo kako to jedan vlasnik privrednog društva može privatno da bude mnogo bogat, a da prikazuje kontinuirano gubitke i izbegava plaćanje poreza na dobit.
To nije rešenje koje treba da se postigne samo ovim zakonom, niti produžavanjem roka za ovo usklađivanje, već vraćanjem vere u profesiju ekonomista, a na tome mora da poradi zakon i kaznene mere za ne poštovanje profesije, a ne da ostavljamo nešto na nečijoj savesti i da nam veštaci budu u sudovima glavni i da se
njihove procene razlikuju enormno. Tu zaista predstoji ozbiljan posao svima nama, ukoliko želimo u sklad da dovedemo ove vrlo važne stvari.

Najkraće moguće. Do donošenja novog zakona o osiguranju, koji ste nam najavili, predviđa se produžavanje roka obaveze za razdvajanje životnog i neživotnog osiguranja. To vam je kao pet puta produžavanje roka
za određena dokumenta, za ispunjavanje nekih uslova, a svesni smo da ukupna situacija koja postoji ne može da doprinese da se ispoštuje rok u onom trenutku kada smo to rešenje prethodno i dali.
Podneli smo ovaj amandman da vas upozorimo, kao maločas, dajte kompletan zakon sa svim prilozima ili budite realni kad dajete neke rokove kao prekratke za Zakon o privrednim društvima, kao ovaj za razdvajanje životnog i neživotnog. Znam da treba da budemo optimisti, ali moramo da nađemo i pravu meru da ne bi još jedan zakon još više raspravljali, a već ćemo negde, ako se budemo sastali u januaru, da pričamo o tom novom zakonu.
Ministre, priznajte koliko osiguravajućih kuća lobira, pita, boji se kako će biti izmenjen Zakon o osiguranju. Molim vas, novac primljen za razvoj privatnog sektora – 34.900.000 dolara, kojim se traži smanjivanje učešća države u osiguravajućim i finansijskim institucijama kao što su banke, da makar u osiguranju ne radimo da imamo dobro i kvalitetno osiguranje "Dunav", gde imamo, malo sam i pristrasna, osobu koja izuzetno vodi tu kompaniju, pa dajte da pružimo mogućnost da ova država sačuva nešto u svom vlasništvu, što vredi ili u nekom kasnijem periodu primimo strateškog partnera, ali negde ispod 50% vlasništva i da ne žurimo sa tim izmenama u ovom smeru u kojem se od nas očekuje zato što smo primili neki kredit, a ne bespovratna sredstva. Hvala.

 Dana 11. aprila 2006. godine potpisan je ugovor o prodaji društvenog kapitala društvenog preduzeća "Azotara" Pančevo konzorcijumu pravnih lica, kojima je prodato 100% ukupnog kapitala preduzeća. Međutim, Agencija za privatizaciju je 14. januara 2009. godine raskinula taj ugovor, sa obrazloženjem da je prodata ugovorom o kupoprodaji pogona Karbamit 2 veća vrednost od dozvoljene i po njima je to 10,8% od ukupne vrednosti preduzeća, a firma je svojevremeno, odnosno kupac je tvrdio da je to 3,8% u odnosu na celokupnu vrednost Azotare na dan procene. O tome se vodi spor pred međunarodnom arbitražom, spoljnotrgovinskom arbitražom pri privrednoj komori i ja o tome neću da govorim, sačekaćemo rezultate.
Međutim, nakon raskida ugovora u kraćem periodu preduzećem je upravljao privremeni zastupnik, a onda je "Srbijagas" kao javno preduzeće preuzelo upravljanje sa 68,44% upravljačkih prava. Vlada je svojim zaključkom od 29. jula 2009. godine Agenciji za privatizaciju dozvolila da 3. avgusta 2009. godine donese odluku o restruktuiranju, koja je bila na snazi na 28. novembra 2011. godine, kada je na vanrednoj sednici skupštine HIP Azotare doneta odluka da se pokrene stečajni postupak, i to po unapred pripremljenom planu reorganizacije. U međuvremenu gubitak od 31. decembra 2008. godine, odnosno evidentirane obaveze Azotare, koje su iznosile 89,6 miliona evra, na dan 30. septembra 2011. godine porasle su na 316 miliona evra. Znači, u vreme kada je Azotara bila relaksirana za obavezu vraćanja dugova, povećano je zaduženje za 226 miliona evra.
S obzirom na težinu učešća države, mogućnosti da se vrlo otvoreno konstatuje da postoje zloupotrebe u ovom postupku, pitanja na koja tražim odgovor su sledeća.
Koji su finansijski rezultati aranžmana Azotare sa Direkcijom za robne rezerve i "Viktorija grupom" u vezi posla pozajmice i prodaje pšenice i kukuruza, a nije predmet rada Azotare, jer se osnovano sumnja da je napravljen gubitak koji se meri desetinama miliona evra? Pošto aranžman još nije završen i ne zna se konačni gubitak, očekujemo podatke i o tome.
Pod dva, potraživanja od kupaca u zemlji iznosi 39 miliona evra i odnose se na prodaju robe firmama od kojih nisu uzeta adekvatna instrumenta obezbeđenja plaćanja, pa se pretpostavlja da je u stvari reč o transakciji onog, što bi naš narod rekao, keširanja novca, tj. podizanja gotovine.
Pod tri, zašto je Azotara sa određenim firmama pravila ugovore o skladištenju robe, plaćala prevoz do skladišta, istovar, lager i utovar, a roba uopšte nije prevožena do tih magacina? Takođe se sumnja da je reč o fiktivnim ugovorima i fakturama, tj. poslovima, jer je roba isporučivana drugim kupcima.
Pod četiri, da li je tačno da je prilikom hapšenja zamenika direktora Mihajla Grujića, 14. oktobra 2010. godine, pronađeno u kasi 600.000 evra u kešu, koji je u tom momentu, praktično, vršio funkciju direktora "Azotare"?
Pod pet, koja je uloga firme "Ces mekon" u "Azotari" i "Srbijagasu" i koliko im je plaćeno za usluge konsaltinga u vezi sa preuzimanjem "Azotare", od strane Javnog preduzeća "Srbijagas", do uvođenja u stečaj kroz restrukturiranje i koliko je ukupna suma isplaćena za navedene usluge u "Azotari" i "Srbijagasu"?
Pod šest, da li je "Azotara" davala novčane pozajmice firmama sa kojima nije bila u poslovnoj vezi, pošto postoji osnovana sumnja da su se te pozajmice koristile za izmirivanje obaveza povezanih firmi prema "Azotari" za kupovinu robe na odloženo plaćanje?
Pošto mi ističe vreme, još ću tri pitanja koja stoje na ovom dokumentu dostaviti vama u pisanoj formi, a tiču se firme RST, koja ima vrlo neobičan aranžaman u poslovanju "Srbijagasa" i na koji način je vršen izbor dobavljača repromaterijala izvođača investicionih radova i kako su im te obaveze izmirivane? Zahvaljujem.

Ja ću u raspravi o ovom setu zakona, u vremenu za ovlašćenog, pričati samo o Predlogu zakona o zaduživanju Republike Srbije kod Komercijalne banke, za potrebe kupovine zgrade Aeroinženjeringa i izvođenje neophodnih radova na objektu za potrebe smeštaja Prvog osnovnog suda u Beogradu. Onda ću u raspravi govoriti o kreditima kod Nemačke razvojne banke za drugu fazu projekata koji traju već nekoliko godina.
Pre svega, mislim da ovaj zakon o zaduživanju kod Komercijalne banke za potrebe suda govori najmanje o dve stvari: o neuspešnoj reformi pravosuđa i o štetama koje trpimo kao društvo zbog tvrdoglavosti vlasti da ne prihvati ponudu opozicione stranke i izvrši izmenu i dopunu Zakona o javnim nabavkama, koja je još od februara meseca bila u postupku i da, s obzirom na ono što je izmena i dopuna tog zakona nudila, uštedi ovoj državi nešto sredstava.
Pre svega, treba reći da o efikasnosti sprovedene reforme rečeno je mnogo, u zemlji, u inostranstvu. Činjenica je da nismo poboljšali efikasnost, da imamo manjak sudija, da je pravosuđe grupisano i da odjednom nemamo prostora za taj Prvi osnovni sud, a ranije smo imali prostora za pet opštinskih sudova koji su nesumnjivo mnogo bolje radili od ovog jednog.
Dobili smo reorganizacijom, uslovno rečeno reorganizacijom, jedan glomazan sud za teritoriju Beograda, koji radi dvostruko sporije od bivših pet opštinskih sudova, govorimo još uvek o istom obimu posla, koji ima manjak sudija i zaposlenih i sad odjednom mu je potrebna zgrada Aeroinženjeringa i to po ceni koja je teško razumljiva.
Ono što nam je dostavljeno kao poslanicima u materijalu jeste nešto što je problem i na šta upozoravamo duže vreme, primena pregovaračkog postupka, u potpuno neopravdanim okolnostima, prosto vređa i nas poslanika i građane Srbije, a košta nas sve kao građane Srbije.
U materijalu se tvrdi da je ponuda Komercijalne banke izabrana kao najpovoljnija za nabavku usluge kredita u tom pregovaračkom postupku, a bez objavljivanja javnog poziva koji je primenjen zato što se Vlada pozvala na izuzetnu hitnost.
Ova vrsta pregovaračkog postupka primenjuje ste kad se zbog, citiram, zakon, zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili ne predviđenim događajima, pa sada naglašavamo, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak. Svi znaju da sam citirala član 24. stav 1. tačka 4).
Da li je ovo bila nepredviđena okolnost ili reforma traje toliko dugo, o njoj se priča toliko dugo, premeštaj, grupisanje i smeštanje sudova je toliko bilo javno, prozivano osporavano, podržavano, hvaljeno? Ovo zaista nije u redu da kažete da je reč o hitno, da se prouzrokuju vanredne okolnosti ili nepredviđeni događaji na koje niste mogli da utičete ni na koji način.
Sad o rokovima i o hitnosti. U obaveštenju o izboru za najpovoljniju ponudu na portalu javnih nabavki 28. novembra na sledeći način je opravdana primena ovakvog postupka. Piše – Republička direkcija za imovinu Republike Srbije je za potrebe Ministarstva pravde, Prvog osnovnog suda 27. juna 2011. godine sa preduzećem Aeroinženjering d.o.o. u stečaju zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine, kao i aneks ugovora o tom istom, od 23. septembra, kojim je rok isplate kupoprodajne cene produžila do 30. novembra 2011. godine.
Ugovorena kupoprodajna cena iznosi 800 miliona dinara. Članom 3. zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu predviđeno je da će Republika Srbija u 2011. godini odobriti projekte i programske zajmove, između ostalog i za kupovinu zgrade Aeroinženjeringa i izvođenje neophodnih radova na sanaciji i adaptaciji objekta za potrebe Prvog osnovnog suda u Beogradu.
Sve to u dinarima iznosi milijardu i 331 milion i 200 hiljada dinara, odnosno u originalnoj valuti 13 miliona evra. Najciničniji deo objavljen na portalu, kako Ministarstvo pravde ne bi dospelo u docnju s posledicom jednostranog raskida ugovora od strane preduzeća "Aeroinženjering" u stečaju, bilo je neophodno u što kraćem roku sprovesti predmetni postupak javne nabavke dugoročnog kredita.
Sad ja pitam vas prisutne, javnost Srbije i one koji su nam ovo dostavili - ako je, kako predlagač ovog zakona navodi, članom 3. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu predviđeno da će Republika Srbija u 2011. godini odobriti projektne i programske zajmove, između ostalog, i za kupovinu zgrade "Aeroinženjerniga" i izvođenje neophodnih radova na sanaciji i adaptaciji objekta za potrebe Prvog osnovnog suda u iznosu od 13 miliona evra, a Vlada još 24. februara ove godine donela zaključak o pribavljanju u državnu svojinu zgrade "Aeroinženjeringa", ako je Republička direkcija za imovinu 27. juna, s preduzećem "Aeroinženjering" d.o.o. u stečaju, zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine, postavlja se pitanje, zašto je Vlada pokrenula postupak javne nabavke tek 3. novembra?
Da ponovim, krajem 2010. godine doneli smo budžet, gde je zajam sa konkretnom namenom bio predviđen. U februaru ste doneli zaključak o pribavljanju zgrade, juna meseca Republička direkcija za imovinu potpisala ugovor o kupoprodaji, a vi pokrećete postupak javne nabavke u novembru.
Odredba člana 24. koji sam citirala na početku, jasno kaže da okolnosti koje su uzrokovale izuzetnu hitnost ne mogu da budu ni u kakvoj vezi sa naručiocem, odnosno da njihovo nastupanje, tih vanrednih okolnosti, ne može da zavisi od volje naručioca.
Da li bi neko bi raspoložen da mi objasni, a kako to Vlada bez svoje volje dovodi do ovako rastegnutih rokova u postupku sprovođenja nečega što je nameravala još u 2010. godini da uradi? Znači, jedni mogući zaključak koji se nameće je, da je Vlada namerno, svojim nepostupanjem dovela sebe u situaciju da ne može da postupi u rokovima predviđenim u otvorenom postupku.
Ovaj postupak je takođe namerno izabran, jer eventualni zahtev za zaštitu potrošača, npr. od nekog konkurenta koji bi nudio prikladniju zgradu po nižim cenama, da to ne spreči zaključenje ugovora. Jer, jedino u takvom postupku i kada je naveden razlog hitnosti, zaštita prava potrošača ne sprečava naručioca da zaključi ugovor. Zato vi nećete da promenite Zakon o javnim nabavkama. Zato niste hteli ni izmene i dopune da dopustite. Ono služi samo kao paravan za podsticanje konkurencije i javnost postupka.
Na osnovu svega što sam vam rekla, potpuno je jasno da nisu ispunjeni uslovi da primenite pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva onako kako ste to uradili. Sada, da ne ostane sve na priči, zahtevamo od Ministarstva pravde i Vlade, da makar Odboru za finansije dostavi izveštaj o sprovedenom pregovaračkom postupku i zahtevamo od Uprave za javne nabavke, dok je ne ukinete, da da svoje mišljenje o osnovanosti i pravilnosti ovog postupka.
Prvenstveni razlog zašto ovo tražimo jeste, zato što je Uprava za javne nabavke za prvu polovinu 2011. godine utvrdila nepravilnosti u ovakvim pregovaračkim postupcima, gde je zloupotrebljena izuzetna hitnost kao razlog, zloupotreba u vrednosti od 1,4 milijardi dinara. Samo jedna nabavka koju je Vlada učinila zloupotrebom postupka i namernim odugovlačenjem iznosi milijardu i 331 milion i 200 hiljada dinara. Sve ono što drugi zloupotrebe za šest meseci, Vlada u jednom postupku učini.
Još jednom ukazujem da, znači, ovaj primer je vrlo jasno ilustrovao to koliko je opasno što se na samu nabavku nepokretnosti, a to je izmenama i dopunama Zakona menjano, a menjali ste mnoge zakone na gore od prvobitnih tekstova, što se na nabavku nepokretnosti ne primenjuju postupci Zakona o javnim nabavkama, pa makar i ovako lošeg. Jer, da se primenjuju, vi ovo nikada ne bi mogli da uradite. A možda i grešim. Ova vlada misli da može sve da uradi, zato što takva činjenja prolaze nekažnjeno.
Sada postavljamo pitanje ukupnog posla. S obzirom da je kupoprodajna cena 800 miliona, a da je kredit 13 miliona evra, postavlja se pitanje – kako je utvrđena vrednost neophodnih radova na adaptaciji i sanaciji objekta u ostatku od pet miliona dinara? Inače, predlogom koji ste nam ovde dostavili, uopšte nije predviđeno kako će da se obavi korišćenje kredita, kakav je plan povlačenja, kakav je plan i iznos otplate kredita? Svi koji su i jednom radili bilo koji postupak javne nabavke znaju da je to obavezni deo konkursne dokumentacije, makar i u ovom postupku. Zašto to krijete od javnosti Srbije i od nas poslanika?
Izborili smo se sa gospođom Dijanom Dragutinović da obezbedimo poslanicima i javnosti zaključen ugovor sa bankama i drugim finansijskim institucijama, kada to ratifikuje Skupština. Mi ovde nećemo da overavamo svojim glasanjem ili protivljenjem postupke, a u stvari ne znamo šta i za koga stoji.
Zašto nam niste dostavili ovaj obavezni deo ugovora, odnosno konkursne dokumentacije, a nedvosmisleno postoji? Primera radi, na osnovu plana povlačenja kredita se utvrđuje i početak otplate kredita, pa citiram, kažete – puštanje prve tranše kredita u tečaj, od čega zavisi dinarska protivvrednost kredita. S obzirom da nema ovog elementa, kao i drugih elemenata koji su se našli u tekstu Predloga zakona i koji će se naći u ugovoru, za mene su oni, što je najstrašnije, neodredivi.
Na stranu protivljenja kada u trenutku promovišemo dinarske kredite, svoju valutu i kad se trudimo da eliminišemo rizik zaduživanja u evrima, sve vreme pričamo kao da smo članovi Evropske monetarne unije, gde domaćoj banci, Komercijalnoj banci, želimo da se ne obezvredi kredit i nazivamo ga dinarska protivvrednost, iako su troškovi korišćenja nimalo niski da bi mi mogli da kažemo, evo sada, pošto je kredit dinarska protivvrednost isplate jer se plaća u zemlji, znači, definisano je da je to 13 miliona evra i plus, nimalo beznačajni ili laki uslovi zaduživanja.
Na kraju, ako je rok za isplatu kupoprodajne cene 30. novembar, Vlada je već u docni. Nigde nisam videla da piše plaćanje zatezne kamate, ili je to deo onoga što mi nismo zaslužili, kao brbljivi, lajavi poslanici, da saznamo.
Srpska napredna stranka ima potpuno drugačiji stav po pitanju nabavke zgrade za Prvi osnovni sud i mi smo vam to podnetim amandmanima i objasnili. U svakom delu gde pominjete kupoprodaju mi smo vam napisali da treba, u stvari, nabaviti za potrebe kupovine zgrade, znači, briše se "Aeroinženjering" i "izvođenje radova", i menja rečima "za izgradnju zgrade".
Zgrada "Aeroinženjeringa", koja je predmet kupovine, verujem da svako od nas zna kako ta zgrada izgleda, je po svojim arhitektonskim i tehničkim karakteristikama takva da se i najskupljom adaptacijom vrlo teško može prilagoditi potrebama suda. Treba uzeti takođe u obzir da je ta zgrada veoma stara, zapuštena i da od izgradnje u nju ništa nije ulagano. Kako će se 110 sudnica koje treba da budu opremljene priključcima za softvere, kompjutere, napajanje strujom opremiti, koliko će to koštati, da li će to prevazići osnovnu vrednost ugovora koji ovde dolazite da ratifikujemo, sve ćemo to izbeći ako prihvatite rešenje koje vam nudimo.
Vi ste naveli koja je to cena kupovine i korisna površina zgrade. Mi imamo izvor koji kaže da je to devet i po hiljada kvadratnih metara, na B 92 se pojavila informacija da je to 7.800 i sada govorimo da se cene kvadrata, znači neuslovne, stare i zapuštene zgrade kreću između 850 i 1000 evra po kvadratu. Da li se tako veliki prostor može kupiti po toj ceni? Da li je to dopustivo? Ako, žao mi je što je izašao gospodin Dulić, se može izgraditi prostor i on to radi kroz jedan deo svog projekta gde vam adaptacija ide 500 evra po kvadratu, da u stvari gradnja nove zgrade može koštati mnogo manje i sama adaptacija, u ovako jednoj staroj zgradi će potrajati duže od gradnje novog objekta.
Znači, smatramo da je mnogo bolje prema projektu, a čitam u štampi da je Elkoms radio i projekat, znači, imate projekte kako treba da izgleda zgrada sa tih 110 sudnica, pa izvolite, Vlada ste i gazdujete zemljištem. Na Novom Beogradu postoji veliki broj prostora koji se može upotrebiti za ovu namenu, mogu biti odgovarajuća parking mesta uz to. Evo sada će sa mostom na Adi ili preko Ade, kako ga zovete, građani lako i brzo doći i imati gde da se parkiraju i da se obezbedi lakši i brži pristup i uslovniji rad i ljudima u pravosuđu i građanima koji treba da koriste ovu zgradu.
Takođe, imamo jedan vrlo zanimljiv predlog da se sredstva, što je najznačajnije za izmirivanje ove obaveze, ne koriste iz budžeta nego izvolite da prodate Četvrti i Peti opštinski sud, jer ste reformom pravosuđa učinili manji broj zaposlenih, dovoljno dobrim i kvalitetnim da mogu da obave sve poslove, pa od prodaje ova dva suda i od povećanih sudskih taksi ili bolje naplate, izvolite izmirite gradnju zgrade koja će biti mnogo jeftinija, ako je u takvom postupku obezbedite za Prvi opštinski sud, nego na način kako ste vi ovde predvideli, a pokušavajući da ispravite sve greške za privatizaciju koja nije uspela da u postupku prodaje ni u stečaju završi postupak sa zgradom "Aeroinženjeringa". Hvala.

Sledeća dva zajma o kojima želim da govorim su zajmovi od Nemačke državne razvojne banke, KfW, koja čini mi se zbog asocijacija na davno planiran, a nikad ostvaren posao osnivanja domaće razvojne banke se u Srbiji, potpuno namerno tako skraćeno naziva samo Nemačka razvojna banka, a da se u stvari zapostavlja ono što mene u stvari najviše zanima, a to je struktura vlasništva te Nemačke državne razvojne banke.
Bez obzira na teorije zavere, na možda postojanje neke nemačke osvete Srbima, kako neko misli, na vrlo neprijatnu ulogu u koju se na primer našao gospodin Mas našao juče, zašto je uvažena gospođa Merkel bila na Kosovu, a nije ovde. Mislim da je princip funkcionisanja i nemačke države i Nemačke razvojne banke, nešto na čemu smo za 10 godina trebali da naučimo bar toliko da imamo i do sada svoju razvojnu banku. Imali smo i osnova da je stvorimo i to na depozitima četiri velike ugašene banke o kojima postoje pouzdani podaci šta su sredstva, na depozitima države i njenim tekućim računima sa nivoa, svojevremeno savezne, a sada republičke države, lokalnih vlasti koji su svoje slobodne depozite ili dnevne tekuće prilive držali kod poslovnih banaka drugih, a ne kod svoje razvojne banke koji su mogli da budu najjeftinija baza i najjeftiniji izvor sredstava za ulaganje u ono što država odredi kao prioritet.
Nismo naučili to za ovolike godine ali jesmo uspeli da naljutimo i jednu veliku Nemačku po načinu na koji smo plaćali kamate i za nepovučena sredstva, a bogami su podržavali ovu državu kreditima svih vrsta i za energetsku efikasnost, sve ono što je po namenama u stvari i nadležnost Nemačke državne razvojne banke, a to je finansiranje stanogradnje, znanja kao obrazovanja, energetske efikasnosti, razvoja komunalne i ostale infrastrukture. Ali onima kojima daje novac, ali i sa svoje strane oni su vrlo uspešno finansirali i izvoz svojih proizvoda, ali i izvoz svoga znanja preko stručnjaka koji su boravili kod nas u ovakvim vodoprivrednim preduzećima, odnosno vodovodima, preduzećima koja su se bavila nadležnostima vodovoda i kanalizacije, ali i rehabilitacijom daljinskog sistema grajanja u Srbiji. Finasirali su oni i razvoj sistema zaštite i sanacije depozita kod nas. Bilo je mnogo bespovratnih sredstava, bilo je mnogo sredstava za koje smo u svakom trenutku znali preciznu cenu i namenu.
Ono što mi je posebno drago i kažem, Nemačka je država na koju se treba ugledati po tome kako svoje firme prati finansirajući njihov izvoz, kreditirajući države kupce, što jesmo mi, mogu slobodno da čitam primedbe ili zapažanja ili da upoznam javnost sa detaljima ugovora koji npr. zaključen aprila 2006. godine, a ticao se rehabilitacije lokalnog sistema grejanja u Srbiji, faza III ili da čitam Ugovor iz 2003. godine, biće jednaki. Na ne povučena sredstva postoji kazna koja se zove plaćanje od 0,25% godišnje od osnovne vrednosti ugovora. Zajmoprimac će platiti naknadu za poslovanje od 0,5 na ukupan iznos zajma u prvom trenutku i ne treba tražiti ništa skriveno. Znači, pristajali smo na uslove nekoga koji je sasvim regularno finansirao ne samo kod nas nego i svuda u okruženju ove delatnosti.
Postavljam jedno drugo pitanje – čime smo mi to naljutili nemačku državu da u ovom trenutku, kada je trebalo poslušati mišljenje Evropske komisije, Nemačka bude ta koja će dovesti u pitanje čitavu instituciju EU, koja odlučuje tako, konsenzusno, zajednički, u saglašavajući svoje mišljenje, i da mi ostanemo kratkih rukava, a bili smo vrlo blizu?
Priča se da smo Nemačkoj uskraćivali učešće u mnogim privatizacijama i da su potpuno nepravedno negde izgubili mogućnost da učestvuju u privatizaciji, a da smo nekim drugima zbog političkih ili ne znam već kojih razloga davali nelojalnu prednost koja je kompromitovala ovu državu, a nama nije obezbeđivala dovoljnu prednost. Nama su u svakom slučaju ostali krediti i kamate. To ide na dušu ove i ranijih vlada.
"Meser tehnogas" je jedna od privih privatizacija još 1997. godine započeta i jedna od najboljih privatizacija. Čak mogu da kažem da su privatizacije koje su sa te strane dolazile, bile najčistije u smislu čistoće uslova koji su dogovarani. Da li smo odgovorili istom merom ili može po sistemu da ne uvredim muški rod, ali po sistemu muških razgovora u kafani – dajte vi samo nama pare, sve ćemo mi to lako, a onda u sistemu realizacije posla problema koliko hoćeš? Sa Nemačkom se ne može tako razgovarati.
Meni je zaista žao što smo došli u situaciju da se osećamo neprijatno dok pričamo o povlačenju jednog ovakvog kredita. Ponovo ovde nemam izveštaj kako su ti krediti utrošeni i koja je njihova efektivnost.
Znam da smo mi u prošloj godini, u ovoj tekućoj, pošto novi budžet ide, platili kamate na strane kredite 20 milijardi dinara, a bilo je planirano u osnovnom tekstu budžeta samo 14 milijardi. Kako je mogla ova država da pogreši za šest milijardi dinara troškova u 2011. godini, a euribor nije rastao? Šta se desilo? Šta se desilo da se informacija o tom našem putu u dobrom pravcu odjednom izokrene? Da l i je baš prihvatljiv izgovor da su odjednom dobrosusedski odnosi u prvom planu i da smo tu napravili problem? Ne verujem jer imam pouzdane informacije o tome da Srbija nije dovoljno iskreno radila reformske procese u smislu - priča o korupciji je bila priča a ne borba. Danas je priča o korupciji priča protiv političke konkurencije i zloupotreba. Danas je priča o konkurentnosti onakva kao što sam vam rekla, o upotrebi pregovaračkog postupka prilikom kupovine zgrade "Aeroinžinjeringa". Tako se omogućava svima da učestvuju u postupcima javnih nabavki.
Slično je i sa privatizacijom. Da li neko zna u kom postupku je "Trajal" postao novokupljena firma od strane Amerikanaca gde gospođa ambasador lepo obeća da će sve učiniti da budemo regionalni lider. Kakav regionalni lider? Mi smo kada je CEFT doneta malo skrajnuti u stranu da budemo u tom trening centru za pripremu ne zato što nam nije ostavljena mogućnost da uredimo svoju kuću na pravi način, nego zato što to sami nismo hteli, ne mi građani, nego Vlada koja nas je vodila.
Umesto da ispravljamo loše delovi ovih zajmova koje smo dobijali od nemačke banke KfW, a bilo ih je, evo jedan od takvih ugovora imam kod sebe, govori o troškovima iz finansijskog plana ovog kredita, ponoviću za one koji su zaboravili, od npr. 886 miliona evra gotovo 801 milion je otišao na troškove projektnih delova projekta gde se od vozila, karata za prevoz, troškova za smeštaj, nabavke opreme, računara, kancelarija itd, potroši za stručnjake koji dolaze da delitelje toplote i termostate kontrolišu i da proveravaju automatizaciju kotlova, ugrađenih, pregradnih ventila za distributivnu mrežu itd, u nekih 11 podstanica. Praksa započeta uzimanjem kredita od staratelja od starateljskog fonda Svetske banke 2001. godine, u kojoj je od šest miliona dolara kredita 4.780.000 otišlo na konsultantske usluge, a samo ostatak na nabavku roba je bila praksa sa kojom ni jednog trenutka niste hteli da se borite na način da kažete – u redu, vaši stručnjaci koji dolaze da ovde daju uputstva i savete vrede, ali ne vrede 80% projekta i da ostalo budu nabavke robe za koje se vi pitate.
Znači, efektivnost kredita koji su ovde stizali su morali da budu predmet analize i efektnosti tih ulaganja. Ne, vi ste se setili danas kroz Agenciju za privredne registre proveravate gde su otišle subvencije od šest milijardi evra i da vidimo da li su pare uložene uredbama donele neku korist građanima Srbije. Pa ne može prvo nešto da se uništi ili potroši, a da onda proveravamo koliko je to dobro urađeno. Da li će to neko od nas u svojoj kući ili u državi koju smatra svojom kućom da radi na ovakav način? Ne. Jedan ovakav prilog za bilo koga ko bi se ovde mogao predstaviti sumnjalom, neću zato što se pominju imena, ali mogu da dostavim onima koji sumnjaju gde je, npr. uloženo na teritoriji Vojvodine tih sredstava iz KfW banke za razvoj vodoprivrede. Lavovski deo, 90% je otišlo na troškove stručnjaka, da nadgledaju i prate, a nama su ostali takvi troškovi da mi za glavnicu u ovoj godini smo trebali da platimo 26 milijardi dinara, a u idućoj godini ćemo za glavnicu kredita trebati da platimo po novom budžetu 38,8 milijardi. To je rast od 146%.
Kamate pomenuh, bile su 20 milijardi na strane kredite, a u ovoj godini 26 milijardi dinara. Budžet je povećan za jednu milijardu evra. Mnogima su se smanjili i svi kažemo dobila ministarstva manje. Ljudi, šta je struktura kredita koji uzimamo, gde ide? Šta je struktura ovih troškova koji se plaćaju jer pričati priču da postoji fiskalni savet da vodimo računa da podelimo pravedno teret troškova i života na račun budućih generacija je bespredmetan, licemeran, zato što se uopšte ne vodi računa o tome da živimo preko granica svojih mogućnosti i ne samo to da ostavljamo dugove koje više nemamo odakle da servisiramo jer sve manje privrede radi, nego smo dozvolili da jednog zajmodavca, kakav je Nemačka, dovedemo u situaciju da nam potpuno okrene leđa u svakom smislu i da naše dalje uređenje države u smislu poštovanja ugovora, reforme pravosuđa, privatizacije, prevedu u dobrosusedske odnose.
To je nedopustivo i to je velika greška i teret ove vlasti. Sad umesto da ovu strukturu kredita uredite tako da stižu zaista neke robe, da se naši ljudi obučavaju, pa da sad to oni rade, mangupi uzeli sistem i iz privatizacija i ista šema, savetnici, oglašivači, reklameri, pravne, ekonomske i ostale struke, kroz Agenciju za privatizaciju, pokupili najveći deo sredstava, malo nešto od kusura ostavili u budžet i umesto da se štedi onda kada se imalo, za dane kada će imati manje, što radi svaki dobar domaćin, mi smo došli u situaciju da nam gospodin Cvetković kaže – mi smo se zadužili jednu milijardu dolara dok imamo kreditni rejting, ali mi te pare nismo potrošili, kaže, njih čuvamo.
Koji pametan čovek plaća trošak na kredit i drži novac bez ikakve kamate? Ili, ko to uzima pare gde je trošak po kreditu manji od troška, odnosno prihoda koji dobijate tek kada date pare na štednju? Da li negde postoji veća kamata na štednju od kamate na kredit? Ne postoji, to je suprotno zakonima, definiciji bankarskog poslovanja, zato što se kamata na kredit računa na osnovu ulaznog troška, a to je tuđ novac na koji plaćate neki trošak, to su uglavnom troškovi koje isplaćujemo štedišama, pa sve troškove koje ima banka, kamatne marže i onda se formira cena kredita.
Znači, izvrnuli ste naopačke i namene i sredstva i ciljeve i doveli nas do toga da mi ovde pitamo zašto je Zakon o javnim nabavkama ovakav, gde sebe uvodite u docnju, zašto od ovog malog dajete opet onima koji nije neophodno, da bi u stvari za ono što se zove puko preživljavanje kao socijalna zaštita, kao život ugroženih slojeva, socijalna davanja, učenički standardi i sve ostalo, bilo na najnižim mogućim granama ili makar pokriveno onoliko koliko priznajete inflaciju, ne koliko je ona stvarna, nego koliko se priznaje.
Smatram da je ova država od 2002. godine, ako ne od 2001, onda od 2002. godine mogla da ima svoju razvojnu banku i da određene strateške projekte, poput ovog, finansira sama, a ne da i dan danas budemo država idealni dužnik i da nam bude najvažnije da možemo da stanemo u red za kredit. Lažno je prikazivan društveni proizvod, namerno uvećan i to gospođa Diana Dragutinović priznaje tek danas kada nije ministar, da su metodologijom namerno uvećavani prihodi, metodologijom namerno smanjivani rashodi, da bi mi mogli da se zadužujemo.
Kada sam vam u ovoj sali rekla da velika i jaka Nemačka uvodi kočnicu dugova, a ima odakle da vraća kredite, niste hteli da slušate. Krize nije bilo, pa je otišla, pa se vratila, pa sve je drugi neko kriv, samo nije ova Vlada, koja u stvari ne želi da se bavi onim što je suštinski posao – kako to malo novca što od građana stiže najbolje rasporediti?
Sve otpisane dugove javnih preduzeća, puteva, onoga što je navodno 700 miliona kada nismo učestvovali u radu zbog čekanja da se zakaže sednica o Kosovu, prošlo ovde kao otpis, 700 miliona evra kredita, sve će to platiti građani Srbije kroz budžet, kao i kamate na ovaj kredit, kao i kamate na sve uzete kredite od kojih mi nemamo izveštaj, iako je na kraju formirana Uprava za javni dug, iako je formiran i Fiskalni savet, iako je formirano i nebrojeno agencija, organizacija koje navodno treba da se bave što boljim i efikasnijim upravljanjem onim čime raspolažemo od prirodnih resursa, do novčanih sredstava kojima raspolaže ova država.
Duboko sam razočarana što mi 2011. godine pričamo o planovima za osnivanje razvojne banke, što i dalje realizujemo neku četvrtu fazu projekta i što ćemo ponovo imati da plaćamo troškove na nepovučena sredstva, a prvi put smo videli da imamo te troškove kada nam je revizor 2008. godine dao prvi izveštaj o reviziji završnog računa. Da toga nije bilo, možda ni danas ne bi znali, jer je kreativno izveštavanje i računovodstvo vrlo zanimljiva disciplina, gde se može sakriti sve, ali se nadam da zaista ne može još dugo. Kažu – možete sneg farbati u crno, ali ne cele zime. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući. Obično se retko izjasnim da u raspravi o nekom zakonu kao poslanička grupa kažemo da smo za ili protiv, ali ovde nisam imala dilemu, napisala sam da smo protiv ovog zakona.

Vi ste govorili o tri od pet koja su objedinjena. Niste pominjali Zakon o osiguranju i o preuzimanju akcionarskih društava. Neću ni ja stići, ali od ova tri, o kojima ste govorili, verujem da ću u ovih 20 minuta uspeti samo da otvorim neke probleme o prvom zakonu, a to je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privredne registre.

Taj postupak agencijacije, koji je prihvaćen od 2005. godine i koji je bez izričitog ustavnog osnova počeo da bude jedna pomodna praksa u Republici Srbiji, a onda i 2006. godine Ustavom dobio neku osnovu, jeste jedna od najnegativnijih pojava sa kojom se susrećemo zadnjih sedam-osam godina.

Izmeštanje poslova državne uprave u tela koja nazivamo agencijama i koja su definisana na najširi mogući način, po definiciji koju ću citirati, dovela su do toga da poslovi koje je vršila državna uprava se izmeste kao poslovi u neku agenciju, gde se odgovornost sa ministarstva prenosi na agenciju. U ministarstvu ili državnoj upravi ostaju ljudi koji su te poslove radili, ovamo se zapošljavaju novi, a Zakon o javnim agencijama je stvorio takav prostor da direktor agencije, koji bi po pravilu trebao da se postavlja javnim konkursom, a onda ga imenuju, ta se praksa baš i ne poštuje, imao je definisana prava koja vi ovim zakonom čak hoćete da proširite. Odnosno, direktor hoće pravo Upravnog odbora da uzme za sebe i do sada je imao samo pravo npr. da radi sistematizaciju i nešto slično, a sada, i propise da donosi.

Trudila sam se da dam jedan u narodu prihvatljiv termin koji će da opiše šta znači Zakon o javnim agencijama za Srbiju u našem pravnom sistemu. Nazvala sam ga tornjem u Pizi koji tone. Da to nazovete grbavim zakonom, što bi bilo uobičajeno u nekom našem srpskom jeziku, grbavo je od prirode. Ako kažete – krivo drvo, i to je od prirode. Ovo su ljudi namerno stvorili građevinu koja je nakrivljena i koja tone. Sada se svi ostali, u pravnom sistemu, zakoni i poslovi usklađuju sa tim nakrivljenim tornjem koji tone, kako nam tone i zakonitost i postupanja u nadležnostima koje su po prirodi i definiciji državni poslovi.

Ono što meni posebno smeta jeste to što jednom loše napisan zakon o javnim agencijama, februara 2005. godine, ova vlada, prethodna vlada i vlast uopšte, sa takvom samozaljubljenošću u sopstveno, neću reći neznanje, ali u sopstvenu sebičnost i nepoštenje prema budžetu i građanima Srbije, tako dosledno primenjuje, da je to prosto neverovatno.

Koliko je napisano stručnih članaka o položaju regulatornih tela i agencija u pravnom sistemu Srbije, ali vama ni jednu od tih naučnih i stručnih dela nije bilo dovoljno ni da se zapitate, šta nije u redu sa tim zakonom koji, na primer ima, ovakvu definiciju.

Molim vas, kome nije zanimljivo, neka izađe i neka prošeta. Ova sala služi da se diskutuje.

Kaže – pravo osnivača u ime Republike Srbije vrši Vlada. To kaže Zakon o javnim agencijama.

(Predsedavajući: Izvinite, gospođo Tabaković. Gospodine Markoviću, nemate obavezu da sedite ovde, ali ako već sedite u sali, molim vas da ne ometate govornika. Hvala.)

Hvala vama. Ovde se trudim, misleći da se to čuje u prenosu, da pričam glasnije i onda ne ostavljamo dobar utisak kao skupština. Inače, mene to ne može da dekoncentriše.

Znači, definicija u Zakonu o javnim agencijama je sledeća – pravo osnivača u ime Republike Srbije vrši Vlada. Onda ide jedan zarez i najčudnija rečenica koju sam ikada u zakonu pronašla, u nastavku, glasi ovako – ako posebnim zakonom što drugo određeno. Prvo mi je zanimljivo ovo "nije što drugo", ne liči mi baš na neku formulaciju našu, takvu prečansku i srpsku, ali nema veze. Član 8. Zakona o javnim agencijama u ovom delu – ako nije posebnim zakonom što drugo određeno, pruža onakvu širinu kao što zakon obično kaže, sve što nije izričito zabranjeno, dozvoljeno je.

Kako se sada to koristi kod javnih agencija i posebno kod vas, to je nečuveno. Ako mislite da preterujem i da dramatizujem, samo kada vas pitam pred javnošću Srbije, odakle vam pravo da Agencija za privredne registre, pod bazom podataka koju dostavljaju fizička i pravna lica, smatra sebe proizvođačem podataka koji ima pravo vlasništva nad tom bazom?

Gospodine, klimate glavom. Javni registar je poput registra matičnih knjiga. O čemu i na čemu danas država Srbija dokazuje svoj suverenitet u sporu sa samoproglašenom nezavisnom državom Kosovo? Upravo nad javnim registrom koji se zove matične knjige.

Način na koji ste vi doživeli mogućnost da Zakon o javnim agencijama vam dozvoli sve, te čak tražite i da vam se obrazloženi zahtev dostavi, da bi dali neki podatak koji vi, navodno, proizvodite a mi vam ga dostavljamo, građani, pravna lica, previše je.

Da li po Zakonu o dostupnosti informacija, onaj koji traži informaciju, treba da obrazloži svoj zahtev? Ne. Dobijamo mnoge informacije. Vi čak i od drugih državnih organa, mimo zakona i pravnog sistema, kažete – mogu da dobijaju podatke od vas. Može da se koristi, ali to ne znači vašu obavezu da im dostavljate.

Zaista znam i pratim, smetalo mi je kada je još 2008. godine, kada smo prvi put raspravljali o Zakonu o klasifikaciji delatnosti,31. oktobra 2008. godine, je stigao zakon, gde je bila očigledna namera da se od Zavoda za statistiku napravi beznačajan organ koji će se kasnije ugasiti i gde vi kao Agencija za privredni registar, preuzimate čak i klasifikaciju, da je namera da se u jednom trenutku dođe do ovakvog rešenja. Ali, ovaj stepen drskosti nekoga ko je osnovan parama Republike Srbije, po zakonu, Vlada Republike Srbije kao osnivač vam daje prostor, zgradu, sredstva iz budžeta, zgradu ako ima sa pravom na korišćenje. Sada vi kažete da ćete sami određivati naknadu za podatke koji se od vas budu tražili. Neki su javni, a neki će se tražiti.

Tada ste, kada smo statistiku onako posredno davili, onako nežno gušili 2008. godine, podneli poprilično amandmana, gde smo molili da makar imate minimum korektnog odnosa prema građanima Srbije, gde kada pogrešite, kada razvrstate neko privredno društvo, da po zakonu imate obavezu da primite žalbu i da to ispravite. Ma kakvi, vi ste odbili sve amandmane.

Vi ste uzeli da bude pretežna delatnost ona koju ćete da upišete. Kada smo vam govorili – kako ćete ih odrediti? Ta pretežna delatnost donosi najveće prihode, u smislu pretežnosti. Ma kakvi, to se ništa ne prihvata.

Znači, tu širinu, tu diskrecionu sveobuhvatnost koju vi sada sebi kao direktor, trenutno, na tom mestu želite da pristvojite, ja to smatram neprimerenim jer država je država. Neki ljudi u ime države vrše nadležnosti, ali granice države se znaju i ne mogu ih regulatorna tela koja postoje svuda u svetu i treba da ih bude nekoliko, telekomunikacija, radiodifuzne agencije, energetiku itd, da se i u oblasti javnih registara ponašaju tako kao da su potpuno nezavisni, da mogu sad da određuju naknada kakve hoće i da, mimo onoga što zakon predviđa, da se agencija osniva za razvojne, stručne i slične poslove, vi sebi uzmete pravo i da iz toga izvučete osnov i da se osnujete, odnosno proširite delatnost kao agencija koja u stvari vodi sve registre koji postoje, gušeći statistiku, bez klasifikacije koju mi malo stariji pamtimo, pa znamo da se ni jedno preduzeće nije moglo registrovati dok nema šifru delatnosti, pa ste mogli da znate ko trguje, ko proizvodi, ko mešetari ili ko je tašna, mašna preduzeća koje je spremno da uđe u pravni promet, da napravi prevaru i da se izgubi. Umesto da se bavite vašim osnovnim poslom gde kao Agencija za privredne registre treba da vodite računa da se ne osnivaju privredna društva koja sa prevarnom namerom ili ne ili zapadnu teškoće pa ostave, izdaju menice, uđu u kredite, zaduže se, a vašim propisima ste im omogućili, pod izgovorom brzog osnivanja i pravo na bankrot, da prebace na novo preduzeće kome menjaju samo jedno slovo, imovinu, da na onom drugom ostavljaju dugove i vuk pojeo magarca. Kako da se naplate?

Čula sam da postoje dva čoveka koja su tako promenila imena, da bi svoje obaveze prema komunalnim preduzećima, bankama, rodbini ili ostalima izbegli, jer su sad oni nova pravna lica, za dva neka čudna izuzetka. Vi ostavljate da to bude pravilo u pravnom prometu Srbije gde reči "sigurnost i predvidljivost" svima nama su neophodne, odzvanjaju kao zahtev iz Evrope, a vi, umesto da se bavite proverom, verodostojnošću podataka koje dobijate, ne u smislu sudskog organa, nego da vam se dokumentuje ispravom koju će onaj ko potpiše da garantuje kada prevari, slaže ili dostavi lažni prospekt privatizacije, sećate se i vi toga, da odgovara i da bude kažnjen, a ne da se nekažnjavanje zločina nastavlja u formi registracije privrednih društava. Ne, vama je interesantno da se bavite poslovima vođenja svih registara mimo Ustava, mimo zakona, čak i ovako lošeg i najlošijeg kojeg imamo, kao Zakona o javnim agencijama. Što je mnogo, mnogo je.

Velika Britanija je npr. imala 90-tih godina to takvo bujanje agencija i sada se bave ukidanjem tih agencija. Pre dve godine Velika Britanija je ušla u sistem smanjivanja i ukidanja broja agencija. Zar mi moramo da prođemo kroz taj put osnivanja agencija za sve i svašta, gde državu razvlašćujemo, a od države tražimo samo novac, gde građanima ne pružamo ni kvalitet usluge, ni minimum garantovanih ljudskih prava, a da s druge strane, tek kada se tako istrošimo i tako pred svojim građanima, bukvalno mogu da kažem, obrukamo i uverimo ih da ne treba da imaju poverenja u državu i organe koje ona osniva kao agencije, tada ćemo se setiti da ponovo krenemo nazad sa ukidanjem suvišni agencija ili svođenjem postojećih agencija u okvire neophodnih poslova. Pametni ljudi se uče na tuđim greškama. Zašto bi se mi učili na sopstvenim greškama, pogotovo ako znamo da su danas sa najvećim primanjima upravo agencije koje za jedan papir za koji nije uloženo apsolutno nikakvo znanje, nego podatke dostavljaju građani, oni ih samo obuhvataju svojim registrima i kada izdaju jednu jedinu potvrdu, traže norme, sume novca da se to naplati. Do koje mere takva postupanja brukaju državu? Nećete mi verovati, zato sam odštampala papir, a ja nisam verovala kada sam malo čas dobila dokument.

Poreska uprava nije agencija. Koliko govori ulaganje u softvere i koliko govori o ozbiljnosti države, ja ću vam reći primer. Novi Sad je postao vrlo zanimljiv grad po tome što se građanima za poreze npr. dostavljaju obaveštenja, a ne rešenja, pa ne mogu da se žale za obaveze pre 10 godina neosnovane itd, a najnovije je obaveštenje jednoj našoj uvaženoj sugrađanki da treba da plati porez na stan čiji ona vlasnik nije. Inteligentna novinarka se doseti, pa poreskoj upravi pošalje molbu, odnosno ponudu da im pokloni stan koji su joj dodelili. Kaže – zahvaljuje se na poklonu, ali pošto ne zna da li je uslovan, na kojoj adresi, nisu zakazali primopredaju ključeva, ne zna ko će da sazove pres konferenciju itd, evo, ona bi da vrati, ali da gospoda kojima ona poklanja taj stan, koji nema, da oni uzmu sebi za obavezu da plate porez na prenos apsolutnih prava, ali se pita nešto što nije šala – da li ona, da ne bi platila porez na stan koji nema, da bi napisala žalbu, treba zaista da plati 320 dinara? Koliko je ljudi dobilo ovakve papire u Novom Sadu ili negde drugo? Da plati 320 dinara takse na žalbu, da joj skinete sa glave obavezu koju ona u stvari nema. Ako se žali, moraće da plati trošak. Ako se ne žali, može neko da dođe na vrata i da kaže – zašto se niste žalili, vi ste dužni, teče vam kamata na obavezu koju nemate.

Ta inventivnost koju ima ovaj organ, inventivnost koju vi pokazujete, ovo nije karikirano, ovu su dokumenti, može da zumira kamera, ovo je jedno rešenje poreske uprave stiglo u Novi Sad. Šta vi kažete? To se vama ne dešava. Desiće vam se, gospodine direktore, jer kad kažete da vodite sve registre, zalutah pre neki dan na vašu prezentaciju, umesto da odem na "skockajte budžet", jer je to bio panel državni istog dana kad i vaš, odnosno deo tog panela i vi rekoste – mi ćemo voditi sve registre o subvencijama. Setili ste se kada je potrošeno blizu šest milijardi evra uredbama, a ne zakonom, i rekoste – mi ćemo imati zbirne podatke. Šta nama znači informacija da građani u proseku jedu sarmu ako neko stalno jede kupus, a neko stalno jede meso, a mi ne znamo šta u tom džaku, kao zbirnom podatku ima, ali tražite od finansijera građana da vam se plati da vodite te registre, da organizujete panele i da to promovišete kao neki nov i izuzetno značajan posao.

Zaista ne znam na čiju blagonaklonost računate, na čije neznanje računate ili računate na 126 ruku onih koji nisu u prilici da ovo pročitaju i da čuju, jer želim da mi kažete koja je korist od ovog osnivanja i preuzimanja poslova koje je neko već vodio, gde nismo imali problem da nismo imali podatke. Imamo samo problem da i danas ne znamo koliko ima agencija. Znali smo koliko ima udruženja i političkih stranaka i privrednih društava itd, ali ne znamo ko nas vara, da li stvarno ima preduzeće ili je vama elektronski prijavio da ima imovinu ili tako lako može da ode u stečaj i da zato ne odgovara, ne znamo da li ima 136 agencija, koliko ih je prebrojao gospodin Šabić, ali nemamo ni odgovore na nekoliko najznačajnijih pitanja. Ako su osnovana parama države ta preduzeća, da li su oni direktni ili indirektni budžetski korisnici? To znači za građane koji ne moraju da znaju šta je konsolidovani račun trezora i indirektni i direktni budžetski korisnici, da li kupuju po Zakonu o javnim nabavkama, gde se vode njihovi tekući računi, da li kod nekih poslovnih banaka, da li kod Narodne banke, da li oročavaju viškove para, da li uplaćuju viškove prihoda budžetu ili ne, to su prava pitanja za taj broj agencija za koje ne znamo koliko ih ima. Vi želite da vodite kao agencija registre o svima ostalima.

Ono što je zanimljivo …

(Predsedavajući: Zahvaljujem. Vreme za ovlašćenog predstavnika je isteklo.)

Zahvaljujem, javiću se u nastavku.

Najkraće moguće ću odgovoriti na neke vaše iznete tvrdnje. Znači, moram da govorim o Zakonu o javnim agencijama, jer je i ova agencija osnovana na osnovu Zakona o javnim agencijama. Ali, ona ne zloupotrebljava položaj indirektnog i direktnog korisnika u trezoru je. Ali, dovodi u pitanje najvažniju stvar, gde? Neka mi kaže prisuti gospodin ili neka vama kaže, ako on nema prava da govori, kao što nema. Da li je negde u pravnom sistemu ili uporednom pravu poznato da su javne knjige u vlasništvu bilo koga osim države i da bilo koji registar može da kaže – ja sam proizvođač baze podataka, a to su javne knjige i da njima može da se pristupi čak i od stane državnih organa, kažete ovako – propisujete zakonom da Agencija može državnim organima da ustupa podatke, ne kažete mora, nego kažete može. To nije mora. Drugo, kažete zloupotreba u registrima. Kojim? Lizingu, javnim glasilima, stranim udruženjima, podsticaju regionalnog razvoja, registru komora, gde je bilo zloupotreba?

Ovako ću da vam kažem, mnogi od zakona zakasne. Kad se potroši šest milijardi subvencija, vi bi da ih kontrolišete. Kad se uništi mreža bioskopa imamo Zakon o kinematografiji, a zašto mora sve prvo da se razruši, pa da se onda uvode zakoni posle 10, 12. godina kojima ćemo neke stvari da rešavamo.

Ne vodite istražne postupke. Pa da, zato je bilo moguće da se u prospektu za privatizaciju ogromna mašina koja se vodi u registru osnovnih sredstava kao zgrada ne nađe, a vide građani, npr. u Vrbasu kad je šećerana prodavana. Znači, nema narod problem s bogatašem nekim velikim koga ne zna, a sa onim u gradu kojeg vidi i zna, koji prijavljuje podatke koji nisu u redu taj mu je najveći problem. Hvala.

Zahvaljujem, još dve stvari koje su mi ostale neizrečene o samom zakonu, konkretno o Izmeni i dopuni Agencije za privredne registre, koja potpuno ne opravdano i protiv sam toga, da vodi ovakve registre. Ograničava jedno pravo građana da kad god imaju primedbu na rad nečega što predstavlja državnu upravu u najširem smislu reč, može da stavi primedbu na to jer ste vi rešenjima u ovom predlogu zakona dali to pravo da bude jednom godišnje.

Znači, obavezu koja proizilazi iz Zakona o javnim agencijama, da vam se korisnici usluga obraćaju sa primedbama kad god ih uoče, vi ste to napisali da mogu da iznose te primedbe, razmatraće ih član Upravnog odbora koga za tu godinu oblasti Upravni odbor agencije i kažete jednom godišnje, ali kada je to? Prvog januara, 31. marta, 31. decembra, kad počinje, kad se završava, Bog zna?

Kažete da nadzor nad radom agencije vrši ministarstvo. Koje? Neko. Znate po Zakonu o javnim agencijama da mora da postoji nadležno ministarstvo za rad određene agencije, a po prirodi stvari vama bi to ovde trebalo da bude ministarstvo nadležno za lokalnu samoupravu i videćete mi smo to amandmanima i predvideli.

Zašto je neophodno da se vrši nadzor nad radom vaše agencije? Pa prosto članom 123. Ustava propisano je da zakone izvršava Vlada koja vrši nadzor nad svim organima državne uprave, a Zakon o javnim agencijama apsolutno, evo u članu 7. kaže –da u pogledu zakonitosti, stručnosti, političke neutralnosti, nepristrasnosti, upotrebe službenog jezika i pisma, stručne spreme, osposobljenosti zaposlenih koji rade na poverenim poslovima državne uprave i u pogledu kancelarijskog poslovanja, da se na rad javnih agencija primenjuju propisi vezani za državnu upravu.

Znači, pošto je Vlada Ustavom obavezna da izvršava zakone i da vrši nadzor nad organima državne uprave, a vi jeste u rangu organa uprave, iako ste agencija, zaista je primereno da postoji organ koji će i u drugom stepenu odlučivati i da se zna koji je, a ne kao što smo imali često slučaj da u takvim postupcima, ko je izdao dupli pečat, pa se između Ministarstva za Kosovo i Metohiju, konkretan slučaj i Ministarstva za lokalnu samoupravu, ta loptica prebacivala da u tom birokratskom vakumu između dva organa koja su oba nadležna, u stvari ispostavi da nije nadležno nijedno, jer niko neće da preuzme odgovornost.

Bitno je jer je članom i 56. propisano da svaki imalac ovlašćenja pribavi mišljenje o propisu koje donosi od nadzornog organa. Ne možete vi kao direktor da tumačite propise. Vi možete da pišete predlog za vaš Upravni odbor, ali da tražite da to u zakonu bude tako. Verujem da ste vi vrlo inteligentni, vredni, sposobni, ali ne može se stvarati jedan presedan koji posle otvara put za druge presedane upravo ovako kako je to uradio Zakon o javnim agencijama.

Ono što je veliki problem, možda i veći od samih širih nadležnosti koje ima Agencija za privredne registre, jeste postupak koji ste predvideli za registraciju.

Evo, krenuću od člana 2. koji definiše registratora i u tački 5) ga definišete kao fizičko lice koje vodi registar, imenovano u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj agencije. Čekajte, zar registrator nije samim tim fizičko lice, a mi smo vam ga definisali lepo kao funkcionera ovlašćenog za vođenje registra koji se vodi u skladu sa ovim zakonom.

Mislim da bi trebali do rasprave u pojedinostima da dobro razmislite o tome da precizno definišete naziv izraza: "registrator". Jer, on jeste funkcioner. Imenuje ga Vlada, pa se u smislu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije ova funkcija mora smatrati javnom funkcijom. Izvinite, pogledajte Zakon o javnim agencijama, kako se vrši imenovanje. Čak i onaj ko se bira na konkursu, imenuje ga Vlada. Pogledajte malo preciznije.

Sukob interesa, i kod malo čas pominjanog Zakona o preuzimanju i kod zloupotrebe ljudi sa povlašćenim informacijama koji rade na berzama, stvara nam neophodan oprez, neophodnu meru da propišete da ne postoji sukob interesa. Zbog čega? Zbog povezanih lica, zbog Zakona o pranju novca, zbog Zakona o sukobu interesa i svega onog što se u praksi u stvari dešava. Od viška glava ne boli. Ovo nije prenormiranost, ovo je neophodna opreznost. Ja na vreme upozoravam.

Drugo, nema potrebe da definišete izraz: "podnosilac prijave". Radi se o opšte poznatom pojmu i po Zakonu o upravnom postupku svako fizičko ili pravno lice koje podnese prijavu odnosno neki zahtev državnom organu zove se tako. Međutim, treba da imate u vidu da su podnosioci prijava po pravilu državni organi i pravna lica koja prijavljuju osnivanje, promenu podataka ili slično. I kad unesete odrednicu – lice ovlašćeno – to je prosto nepotrebno i pravno nemoguće, jer činjenica da neko nije bio ovlašćen ili nije ovlašćen da podnese prijavu, utvrđuje se tek u postupku po prijavi. Malo čas ste i sami rekli da niste istražni organi koji proveravaju verodostojnost nečega. Zar to nije u suprotnosti sa onim što ja tražim od vas? Da proveravate materijalne, suštinske, važne podatke za pravni život onog ko se registruje kod vas. A vi ste ovde samo podnosioca prijave označili da mora da bude ovlašćen. Brigo moja, pređi na drugoga. Kao što u koalicionoj vladi sve zasluge pripadaju vama kad se trenutno predstavljate, onaj ko nije tu – taj je uvek kriv. Znači, ne samo ovlašćen, jer se to utvrđuje tek po prijavi da je neko neovlašćeno to uradio.

Pravila za pisanje zakona, gospodine Novakoviću, izgleda da važe samo za nas poslanike i podnosioce amandmana. Za Vladu ona naša pravila da se koristi lep, srpski jezik, izgleda ne važe. Svi se slažemo da onaj ko ima jezik zna šta je njegov integritet, a vi ovde pišete, u članu 3: "hronološki kontinuitet i prioritet", a u skladu sa našim Ustavom, to bi bilo tako lepo napisati kao prioritet i vremenski redosled. Mislim da strane izraze prečesto i nepravilno upotrebljavamo, a i Ustav od nas traži da svuda gde je moguće upotrebimo reči koje postoje u srpskom jeziku. Ali, ovde nije reč samo o tome da je ovo zamenjiva reč. Prosto, ni značenje nije odgovarajuće. Jer, reč: "kontinuitet" standardno označava stalnost, neprekidnost. U ovom slučaju se prosto radi o vremenu, odnosno trenutku upisa. Verovatno je krajnje vreme da prilikom onih konkursa izvršite i proveru ovih stranih izraza u smislu korišćenja onih koji se prijavljuju za rad u organima uprave.

U članu 4. Predloga zakona koji govori o pitanjima koja se odnose na postupak registracije, znači na suštinu zakona i evidentiranje, mislim da je potpuno suvišno. Kaže se: "shodno se primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak". Šta shodno? Član 38. Zakona o javnim agencijama na osnovu kojeg vi imate pravni život piše: "Rešenje u upravnom postupku donosi direktor javne agencije ili lice koje on ovlasti. Kao prvostepeno rešenje javne agencije uzima se i rešenje njene područne jedinice. O žalbi na rešenje agencije rešava ministarstvo u čijem su delokrugu poslovi javne agencije", itd. Znači, ne može upravni postupak da važi malo, a na ostalo da ne važi. Ne može shodno. Upravni postupak se primenjuje.

Jedna nelogičnost, pretpostavljam da je neko od vas pravnik, koju ste u članu 8. Predloga naznačili, gde se upis zabeležbe vrši na osnovu prijave ili po službenoj dužnosti. Kažete: "Registrator utvrdi postojanje činjenica" mi kažemo – koje se upisuju u registar, a vi ste napisali: "Ako registrator dođe do saznanja o činjenicama i dokumentima koji su od značaja za pravni promet". Može neko od vas da sedi u kafani sa prijateljem i da čuje neki podatak i po ovako napisanom zakonu, po vašoj proceni da je to bitno za pravni promet, to može da bude bitno za upis.

Ljudi moji, pa zar nije jedino ono što se utvrđuje u postupku rešenjem i može da bude osnova za upis? To je toliko neodređen pojam "došao do saznanja" da prosto deluje neozbiljno, da ne upotrebim neku grublju reč. Da li znate šta znači upis u registar i kakve se posledice proizvodi bilo koji upis u registar? Ako vi nešto upišete na osnovu saznanja na ovako neodređen način – došli do nekog saznanja, ja žalim one na koje se ovaj zakon odnosi ako ovo ostane ovako.

Članom 10, na primer, gde govorite o roku za podnošenje prijave, dajete rok od 15 dana kao mnogo važan rok u kojem mora da se obave svi poslovi koji su vezani za predmet registracije, odnosno u smislu izmena. Ako je za tu prijavu istekao rok koji vi predviđate plaća se naknada u skladu sa propisom kojim se uređuju naknade koje za svoje usluge naplaćuje agencija. Volela bih da mi objasnite kako se neupisivanjem činjenica, gde se ne oštećuju treća lica, jer kažete da važi pretpostavka tačnosti podataka upisanih u registar, čime se to može neki javni interes oštetiti odnosno zaštititi u ovom roku koji ste dali kao 15 dana? Kome se podnosi žalba? Ministru nadležnom. Ne može da bude bilo koji ministar iz razloga koje sam već navodila, jer mora, kao što zakon nalaže, da postoji ministarstvo koje je nadležno za vaše poslove.

Drugo, morate da definišete i to da se u žalbi navodi broj i datum odluke koji se pobija, razlozi pobijanja, identifikacioni podaci o podnosiocu žalbe itd, da se vi ne mučite. Kada usvojismo Zakon o privrednim društvima, usvojismo da na memorandumu firme ne treba da bude ni jedan podatak o preduzeću, ni žiro račun, ni sedište, ni ništa, da to ne opterećuje papir, da se teži traži onaj ko vam nanese štetu ili duguje ili u pravnom prometu jeste ušao sa vama u neke poslovne odnose, ali da izgubite makar neki dan onako listajući po Internetu ili tražeći od nekog podatak.

Znači, morate da brišete stav 2. u kome kažete da se podnosilac žalbe ne može u žalbi pozivati na činjenice koje nisu unete u prijavu i dokumenta koja uz prijavu nisu priložena. Carski je ovo, nećete vi uopšte da razmišljate. Ako vi nemate dokument taj na koji se onaj ko se žali poziva, pa vi ste organi uprave, međusobno povezani softveri, toliko para utrošeni, tražite jedni od drugih podatke. Prosto, onome ko podnosi žalbu ne možete da ograničavate pravo kada se poziva na neku činjenicu, pogotovo kada smatra da dokazuje neko svoje pravo. To je u suprotnosti sa opšte prihvaćenim pravnim pravilima, Zakonom o upravnom postupku, Ustav da i ne pominjem. Da li će te činjenice biti od uticaja za odlučivanje, to je nešto drugo i to ćete vi ceniti, onaj ko je iznad vas u drugostepenom postupku, ali te dve stvari ne mogu da se mešaju, a vi ih mešate upravo tako što kažete – ako mi nemamo taj dokumenat ili ga vi niste priložili, ja po tome neću da odlučujem.

Odlučivanje registratora o žalbi. Opet ide ono utvrđivanje, ocenjivanje neodređeno kao saznavanje činjenica u nekom postupku.

Znači, kažete – ako registrator oceni da je žalba neblagovremena, ma nije ovo jezička formulacija, utvrđivanje, jer ocena je - profesor ocenio da đak zaslužuje dvojku ili peticu, promašio temu, sviđa mu se njegov nadrealni, realni ili kakav pismeni sastav, ali vi kao ljudi koji vode poverene poslove državne uprave ne možete da ocenjujete i procenjujete.

Vi morate da utvrđujete, jer Zakon o parničnom postupku, upravnom postupku, drugi procesni zakon, zakoni upravo te formulacije koriste i traže od vas, kao nekog ko će da objedini sve te zakone koji se tiču pravnog života nekog od subjekata o kojima vi odlučujete.

Ponovo ste tamo negde u članu 30, ono po saznanju ili utvrđivanju ponavljali i da vas mnogo ne zamorim, samo ću još kraj da pomenem – prestanak važenja propisa. Vi ste sebi one mnogobrojne registre uveli kao obavezu, sada ćete vi da se mučite, imate divan softver, pohvalili su vas u svetu, lepo je to, samo bi lepo bilo prvo raditi svoj posao, pa onda i proširivati delatnosti.

Vi ste u članu 48. rekli da danom početka primene ovog zakona u odnosu na odgovarajući registar prestaju da važe zakoni, pa svi zakoni koji obuhvataju registre koje ste vi sad preuzeli i registracija privrednih subjekata i Zakon o zadužbinama i fondacijama, koji tretiraju vođenje evidencije i registara, i Zakona o sportu, i založnom pravu, i Zakona o finansijskom lizingu, i Uredbi o registraciji predstavništava stranih pravnih lica, itd.

Međutim, niste nam rekli kako ste propisali uslov za upis u pojedine registre i kako ste opisali šta treba da sadrži potrebna dokumentacija, odnosno šta su drugi zakoni predviđali, a sada vi trebate, jer preduzimate te poslove, a kažete – ti zakoni prestaju da važe. I šta smo dobili – pravnu prazninu.

Znači, u slučaju prestanka odredbi kao što vi navodite, to bi prosto onemogućilo zakonito vođenje postupka upisa u registar, a to ustvari u krajnjoj liniji proizvodi neostvarivanje prava fizičkih i pravnih lica o čijim interesima ustvari treba da brinete, na osnovu čijih sredstava zarade, uplate u budžet, poreza, itd, se izdržavate i funkcionišete.

Ambicija treba da bude pokrivena zaista i dobrom namerom na one na koje se i odnosi. U velikom delu zakona ima problema. Mene neće iznenaditi vaša tvrdoglavost da odbijete sve primedbe koje su iznete, ali iza onog što je ovde izrečeno, što ostaje zapisano u stenogramima, bez obzira na to da li to neko vidi ili ne, skladište se stenogrami u ovom domu, otkad postoji Skupštini, ali nije dovoljno da kažem - bili smo u pravu, nastala je šteta. Nije dovoljno da kažete posle potrošenih šest milijardi, kontrolišemo kako su subvencije uredbama date potrošene. Ne.

Preventivno delovanje nije samo praksa medicinskih stručnjaka. Donosimo i treba da donosimo zakone koji preventivno sprečavaju zloupotrebe, a ne zakone kojima ustvari to omogućavamo. Bez obzira na način kako ja izlažem materiju zbog svoje, što reče juče gospodin Marković, temparamentnosti, a ja kažem - energičnosti i želje da me doživite dobronamernom, i ovakva sam potpuno prirodna, nemojte da vam to smeta, pogledajte po neki amandman. Učinite da ti zakoni koje danas donosite potraju, a ne da poput Zakona o privrednim društvenima ponovo razgovaramo, a nedavno smo o njemu pričali i ne da kroz Zakon o preuzimanju akcionarskih društava još jednom doživimo bruku koju ću da ponovim.

Kada smo prošli put razgovarali o Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, dok smo mi raspravljali o amandmanima zakona koji će biti usvojen tek za četiri dana, na skupštini Komercijalne banke su ta rešenja već preuzimana i primenjivana. Za koga se sada sprema ovakav zakon? Za koga se sada sprema poništavanje? To je posebno pitanje.

Da li će i kako neko ponovo zaklati vola za kilo mesa, a kilo mesa jesu jedni izbori, a mnogo ozbiljnija stvar jeste trajanje države i velikih sistema i svega što sve nas treba da se tiče? Razmislite na vreme i dok je vreme.

Zahvaljujem se na pažnji i glasaćemo protiv ovih zakona, ali ćemo vas uveriti da amandmane koje smo podneli treba ipak usvojiti. Hvala.

Hvala lepo. Verujem u dobru nameru gospodina Markovića da napravi rezervnu varijantu za situaciju koja će nastupiti i ne sada da pohvalim njega što je napravio rezervnu varijantu ali samo da napravim analogiju.
Rezervna varijanta je napravljena i za slučaj da banke budu ugrožene pa se garantuju depoziti, ne pet, ne 10, ne 20, do 50 hiljada evra i to je dobro. Dobro je što postoji rezervna varijanta da ukoliko su investicioni fondovi podkapitalizovani pa ne mogu da nastave da rade, da se stvori rezervna varijanta. Ali nije dobro što se rezervna varijanta stvara samo u nekim, u ovom slučaju da, pohvalno je što stvarate rezervnu varijantu, ali u osnovnom funkcionisanju ovog društva ne postoji rezervna varijanta, a to je da ono što je osnova za gradnju ukupnog društva, onog što smo zvali nekada učeći u školi, nadgradnjom pa i ovom političkom demokratijom, a to je proizvodnja kao materijalna baza iz koje se finansiramo svi, pa i ovi poslovi, nije našlo dovoljno mesta da se za nju napravi rezervna varijanta od privatizacije do danas.
Gospodine ministre, cenim da napravimo rezervnu varijantu za slučaj da bude vanrednih izbora i da se onda ne postavlja pitanje da li imamo jedinstveni birački spisak ili ne i po kom zakonu postupamo, da nam to u vreme sprovođenja predizbornih radnji ne oduzme energiju za bavljenje tim poslom umesto nekim drugim. Takođe, shvatam težinu posla u koji ste se upustili i gde s pravom kažete - nismo ni znali kako će to funkcionisati i neke stvari tek u fazi testiranja vidite da ne može ni informatički da se to obuhvati u jednom trenutku ili na način kako ste predvideli projektujući neki softver.
To jeste nešto što mora da se prizna da je okolnost koja se desi kao što svaki ozbiljan čovek kaže kad radimo zakon za jednu oblast, mi ne možemo da predvidimo sve situacije koje će život da režira i zato neke situacije kreiramo načelno, široko ili je potrebno da donosimo tumačenja zato što zaista niko ne može da predvidi ono što život donosi.
U tehničkom smislu je to tim pri pre moguće da se desi i nemam te podatke i informacije ni koliko je koštao tender, ni koga radi ali ovo zaista jeste veliki i ozbiljan posao. Tu vam dajem za pravo ali kad kažemo da je to tehnička stvar, nemojte da obmanjujemo ni sebe, ni građane, da je ovo tehnička stvar koja je nevažna, ne ona je vrlo važna i zato ste vi 2009. godine izašli sa zakonom kojim je trebalo stvoriti jedinstven birački spisak.
Zašto ne progovorimo otvoreno, zašto je ovo tehnički važna stvar? Svi znamo da onaj ko dobije spiskove i ko ima u rukama spisak ulica, mesnog odbora, mesne zajednice, grada, opštine gde je zadužen za sprovođenje izbora ima prednost jer može da poziva i utiče na građane. Mi živimo u ovoj Srbiji, građanima je preko glave onih koji zvone na vrata, svih naših aktivista koji traže siguran glas, koji hoće na neki da obavežu ljude pa im ne daju ni popodne da se odmore.
Ne vodi se tako mnogo računa, a ja se tome protivim o pravim rezultatima nečije vladavine ili o osnovanosti obećanja koje neko daje ako je opozicija, nego se previše vodi računa o toj tehničkoj stvari, o spiskovima u čijim je rukama statistika, ko obrađuje te podatke, ko ima aktiviste koje ne znam odakle plaća, da idu i da zvone na vrata i da taj tehnički deo posla obave. Ti aktivisti nemaju pojma o programu. Oni uopšte ne govore o tome šta im stranke nude ali je mnogo važno u izbornom danu ko će izvući glasače na izbore. Neko ko će znati da prati i softverski uveže ili svojom organizacijom na terenu, koje čiji glasač, a ljudi se znaju u svom mestu, pa i bolesne izvlače, pa i one koji negde rade, to će njihov direktor čuti da oni nisu izašli da glasaju za stranku koju on zastupa itd. Nije ovo sama tehnika.
Ovo je politički nastup koji se zove - kazniti neodmerenost onog ko je očekivao jedan veliki posao, na sva zvona ga objavljivao, a nije uspeo da ga uradi, da kažemo da ste vi u stvari sada ovim članom stavili van snage brojne odredbe izbornog zakona i bojim se da će to stvoriti velike probleme u samom postupku sprovođenja izbora, ako se desi ova situacija, ako bude vanrednih. Sve je još uvek uslovno, znači, rezervna varijanta i to može da utiče na rezultat izbora. Jer, nije samo u pitanju ovo da li će se taj spisak primenjivati. Veliki broj odredbi je ovim došao u pitanje i samo vas upozoravam da takva izmena i dopuna ovog izbornog zakona zaista može da napravi jedan ozbiljni galimatijas i da stvori sumnju u regularnosti izbora.
Ne sporim ni pravo vlasti da izbore raspiše onda kad misli da njima najviše odgovara, da birački spisak, dok je sve u njenim rukama, uredi tako kako njima odgovara, ali nije dobro gledati sebe kao vlast doveka, jer koliko god da ste na vlasti, vi znate da mandatna ograničenja postoje. Sad se samo pitam - što ste vi insistirali da četiri godine ostanete u redovnom roku za izbore, a evo, za predsednika čak u budžetu, pišu novine, za 2012. godinu Narodna skupština je predvidela sredstva za vanredne predsedničke izbore? I tu je moguće stvoriti u ovoj nestašici rezervu para za nešto što je vanredno, zato što bi možda odgovaralo da se u istom momentu sprovedu referendum, predsednički izbori itd.
I to je legitimno. Na nama je da o tome pričamo, na vama da predlažete, da izglasate. Kakve će to efekte da proizvede na građane i na ukupan budžet to ćemo videti.
Samo jedno da kažem. Samo Zakon o komunalnoj policiji neću da pominjem, jer mislim da u trenutku kada danas policija štrajkuje i traži ostvarivanje svojih prava, a borila sam se da administrator nema ista prava kao onaj ko je na ulici glineni golub. Nije dobro da komunalni policajci, dobro, nova je služba, moraju da budu obučeni, opremljeni itd, i taj zakon nije nešto što vama stavljam kao plus, upravnu inspekciju u svakom slučaju, i zaista cenim vašu ozbiljnost da uradite nešto što će biti dobro i sutra, a ne samo dok ste vi na vlasti.
Kad u Ustavu piše – imate pravo na slobodu mišljenja i mi to primamo zdravo za gotovo, čekajte, građanin treba da ima pravo na slobodu izražavanja mišljenja, jer dok stojite ispred tiranina i ćutite o svom mišljenju, vi ste bezbedni, ali ako se usudite da progovorite i iznesete to svoje mišljenje, vi ste u problemu.
Ne želim da takve, navodno ustavne ili druge odredbe regulišu izborni proces koji je mnogo važan. Pravo na slobodu izražavanja političke volje, političkih stavova moramo da imamo ne samo u izbornom procesu, moramo da ga imamo sve vreme između dva izbora. ne može se pravosuđe stavljati u funkciju pozivanja predsednika jedne stranke da se 21. pojavi zato što je plakat bio na nepropisnom mestu i da tu pokazujemo takvu ažurnost, a da se neka kaznena dela, gde se ostvaruju velike materijalne štete za državu, gde su dela teška po težini, traju dugo i izvlače samo u svrhu predizbornog blaćenja konkurencije.
Morate da shvatite – ko vas kamenom, vi ćete njega. To je u ljudskoj prirodi da ono što se čoveku radi, on će biti spreman da uzvrati, iako nas hrišćanstvo uči na nešto drugo. Morate imati na umu da u pristupu ovom najosetljivijem i najvažnijem procesu treba biti iskren prema sebi kao čoveku i građaninu Srbije, a ne prema sebi kao vlasti. Uvek ću podržati izbornu komisiju, iako sam imala stotinu primedbi, i imam još uvek, na način kako su sebi određivali naknade. Ali, nema razlike između državne izborne i ove izborne komisije. Nesavršenost demokratije smo davno utvrdili. Nema tog regulatornog tela, tog nezavisnog saveta, nekog stručnog organa u kojem se pojavljuju stručnjaci kojima je neko dao sertifikat da su stručni, nezavisni i politički neobojeni, pa uvek im neka politika daje mogućnost da se dokažu, da budu profesori, da objavljuju radove, da putuju u inostranstvo, da se usavršavaju. Uvek im neka politika da podršku ili tih 126 glasova ovde.
Nemojte da glumimo da nije potrebna politička podrška za svakog od tih članova koji se biraju od nekih ovakvih organa i zato mi kao političke stranke spremne da preuzmemo odgovornost, preuzmimo je i u izbornoj komisiji, kao što smo i do sada. Hvala.

O ovom zakonu govoriću o dve specifične teme i to, kako ste ovde definisali, opšti interes, kako se finansiraju i evidentiraju prodate ulaznice kao posebno značajne teme o kojima nisu baš mnogo govorili drugi, ali ste me vi podstakli da i dve stvari, vrlo važne, kažem o tome da li i kako opozicija treba da glasa kada joj vi usvojite po neki od amandmana kojim se podržava zakon. Objasniću i to kako vi nazivate uštedom onih 200 hiljada evra za zakupninu "Ratel-a", ali pre svega hoću da kažem da je ovaj zakon zakasnio.
Bilo je potrebno da Nik Đivanović pokupuje sve bioskope u Beogradu, da mu se to omogući, a uz njegovo ime je bila vezivana mantija belih okovratnika, gde su se sitni učesnici u berzanskim poslovima, na primer u Londonu gde je on radio i bavio kornerovanjem, što je inače zabranjena delatnost, ovde predstavljali ekstra stručnjacima koji su ovde usvajali, donosili, propagirali zakone iz oblasti finansija, čije pogubne posledice još danas trpimo.
Kada pomenete nekome kinematografiju, prva asocijacija je film, sledeća je bioskop, a ispred i iza svega toga stoji - Nik Đivanović za male pare privatizovao bioskope. Danas ih nema, a meni jeste prva asocijacija da je taj čovek tražio i nažalost ova vlada i ovaj parlament pre nekoliko meseci ukinuli su akcijski fond, promenili mu naziv u Akcionarski, a to je gospodin upravo tražio. Ovde sam pokazivala i imam još uvek taj intervju u "Ekonomistu", gde je gospodin vrlo ljut što neko u ime države jeste postavio pitanje gazdovanja ostatkom državnog kapitala i onog bivšeg društvenog kroz agenciju koja je mnogo lošeg uradila. Tu ljutnju Nika Đivanovića na Akcijski fond ovde smo realizovali tako što je ukinut Akcijski i preveden u Akcionarski fond, a to je DRI nazvala reprivatizacijom sredstvima budžeta, gde se jednom prodato kroz privatizaciju, kroz najveći deo novca nestao u poprečnim rukavcima, država sada pojavila kao ponovni vlasnik koji potpisuje dugove za doprinose, potpisuje kamate i postaje ponovo vlasnik akcija i udela u takvim preduzećima.
Da li građani od toga imaju koristi? Svedoci smo, jer o tome govori i standard i stanje u industriji i privredi. Možda vi sada mislite da to nije vezano sa temom, ali upravo jeste, jer da jedan ovakav zakon, čak ću kritikovati, preširoko postavljen opšti interes, a da je onaj deo koji je neophodan zaista bio definisan opštim interesom, mi danas ne bi pričali o tome da ne postoje ni tržišni elementi poslovanja u oblasti kinematografije, ali da ne postoji ni oblast koja se zove bioskopi zvučnih i slavnih imena, kako su govorili. Znači, kasnimo. Ne ide na vašu dušu lično, vi ste ministar od skoro, ali ide na dušu ove vlade.
Još da vam kažem o jednoj elementarnoj stvari, ne možete reći – Ratel uštedio 200 hiljada dinara, jer je došao do boljeg prostora. Kažite – trošio je 200 hiljada nepotrebno sve do dana dok nije prešao u jeftiniji prostor. Znate zašto to treba da kažete? Lično sam ja, a i mnoge kolege pored mene ovde, postavljali pitanja, iznosili javnosti ugovore o toj enormnoj zakupnini i o adaptaciji prostora, nezavisno od kojih je poslaničkih grupa to dolazilo, ali više nas je dugo moralo o tome da govori da bi vi danas njih pohvalili za štednju.
Da li će neko morati da se odrekne dela prihoda iz pretplate da bi uložili u ovu oblast? Vi kažete ne, a ja tvrdim da. Sada idemo redom o zakonima. Da li ćete da usvojite primedbu, ne znam. Možda ćete reći da predugo u javnosti kruži termin produkcija, distribucija. Sada ne bi trebali da izbacujemo, jer smo to navikli. Ako smo mi nekim pravilnicima obavezani da koristimo lepe srpske reči, ja ću počev od člana 1. Predloga da vam kažem da je trebalo reći da se ovim zakonom uređuje proizvodnja, promet i javno prikazivanje filmova, kao i druga pitanja od značaja za obavljanje kinematografske delatnosti.
Morate pre svega ovim zakonom da nam kažete da jasno uređujete proizvodnju, promet i javno prikazivanje. Kada vi svedete predmet zakona na opšti interes u ovoj oblasti i da je to osnovni razlog za donošenje ovog zakona, vi ostavljate prostor nekome, ne kažem nekom određenom, ali nekom dovitljivom da to što ste sve nazvali opštim interesom lepo podvede pod monopol, kasnije ga iskoristi, a znamo kako zloupotreba monopola ide na štetu korisniku usluga. Mislim da to nije u redu ni sa aspekta zakona ni Ustava i ne samo da jezički treba produkciju i distribuciju zameniti rečima proizvodnja i promet, nego zaista treba voditi računa da precizirate šta jeste predmet ovog zakona. Takođe, producent nema razloga da se ne zove proizvođačem.
Interesuje me kako ste članom 5. nazvali ovde, odnosno uredili pitanje koprodukcionog dela? Još mi je manje jasno zašto ste definisali da se iz budžeta finansiraju takvi filmovi i to ste sa nekoliko narednih članova zakona kao definisali, ali je osnovna definicija gde se pominje koprodukcija potpuno nejasna i nelogična. Ako je najveće dopušteno učešće većinskog partnera 80%, tada silom matematike učešće manjinskog partnera može da bude, odnosno ne može da bude manje od 20%, nema veze da li ih ima više, ali je ono 20%. Takođe, ako je učešće manjinskog partnera najmanje 20%, većinski po matematici ne može da bude veći od 80%. Kakav je to novogovor srpski ne razumem i pokušavam da ga vratim u razumljive kategorije.
U članu 7. definišite podsticaje za kinematografska dela koja se snimaju, odnosno proizvode u Republici Srbiji. Mi malo ispravljamo taj vaš predlog gde tražimo da proizvođaču koji se finansira iz budžeta može da se isplati do 20% od ukupno utrošenih sredstava za snimanje filma na teritoriji Republike Srbije, ali koja su plaćena domaćim pravnim ili fizičkim licima ili državnim organima, u skladu sa posebnim aktom Vlade i u okviru raspoloživih sredstava za te namene.
Da vam kažem zašto ovo mora da se precizira ovako. Vi smatrate da samim snimanjem ovde prihod ostaje na teritoriji Republike Srbije. Nije tačno, formiraće se za taj slučaj preduzeće mešovito i opet će sredstva otići tamo negde zbog koprodukcije i nekom napolju i ovde apsolutno nema mogućnost domaće pravno ili fizičko lice da ostvari naplatu, ako ne delimičnu a ono punu. Vi se malo pre založiste, slažem se sa vama, da novac ne putuje dugo, jer se umori pa mu znoj iscuri usput, pa se smanji dok dođe do krajnjeg korisnika. Iz tog razloga molim vas pribeležite, član 7. precizirati, da ono što iz budžeta ide zaista bude isplaćeno domaćim pravnim licima.
Ključni amandman koji smo mi podneli na član 10. gde se definiše opšti interes.
U oblasti kinematografije opštim interesom može da se smatra proizvodnja domaćih kinematografskih dela od posebnog značaja za razvoj kulture. Očuvanje kulturnog identiteta domaćeg kinematografskog stvaralaštva, predstavljanje domaćih kinematografskih dela na značajni međunarodnim manifestacijama i održavanje značajnih domaćih i međunarodnih kinematografskih manifestacija u Republici Srbiji.
Za ove namene treba obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije i iz drugih izvora, u skladu sa zakonom. Kako ste vi članom 10. predvideli opšti interes, to je toliko široko obuhvaćeno da ste bukvalno tu podrazumevali čitavu kinematografsku delatnost i sve njene delove.
Ukupna delatnost kinematografije tim članom 10. dobija karakter delatnosti od opšteg interesa. Ne znam da li su pravnici koji su vam pomagali da radite ovaj zakon čitali zakone koji tretiraju uređivanje i uređuju ovu oblast opšteg interesa, jer opštim interesom može da se nazove samo ona delatnost koja je od strateškog interesa za Republiku, i one delatnosti kojima se obezbeđuju neophodni uslovi za život građana i ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, kao i funkcionisanje privrede i državnih organa.
Recite, gde tu nađoste prostora da čitavu kinematografiju podvedete pod delatnost od opšteg interesa. U takve poslove svakako ne spada razvoj mreže bioskopa, ne spada ni objedinjena prodaja ulaznica za bioskope i druge aktivnosti koje ste vi naveli u Predlogu, kao opšti interes koji treba da se finansira iz budžeta. Da li je tako gospodine ministre?
Može li razvoj mreže bioskopa da bude nešto što će danas da se finansira iz budžeta, a posle uvoda koji sam dala, zašto danas nemamo bioskope? Kako su privatizovani, niko nije čuvao delatnost u privatizaciji, nije obavezao novog vlasnika da sačuva tu delatnost. To mene ne teši što je on u istražnom postupku, proceduri i ne znam zatvor ili ostalo, šteta postoji, vi ovim ne sanirate, nego predviđate da sada iz budžeta finansiramo ono što ne može da bude finansirano iz budžeta.
Kinematografija je, ne za mene, van onog što sam vam rekla da mora da bude opšti interes, pobrojano decidno, kinematografija je privredna delatnost, kao i svaka druga. Kada bi vi nju ovako zadržali u zakonu definisanom, vi bukvalno dovodite u neravnopravan položaj druge privredne delatnosti, zato što ste ovoj dali privilegovan položaj. Razmislite o tome.
Dalje, mislim da niste definisali, na primer, ono što je rak rana ovog društva, sukobi interesa, povezana lica kroz dohodak, kroz imenovanja, kroz uticanje, a pogotovu u oblasti koja sa manje ili više prava vrvi od primedbi na način i kriterijume kako se dobijaju sredstva.
U članu 13. mislim da bi morali da članove organa centra i sa njima povezana lica definišete tako da ne mogu da imaju udela i upravljačka prava u pravnim licima koja se bave proizvodnjom, prometom ili javnim prikazivanjem i na njih se odnose delatnosti o sukobu interesa.
Posebno govorim zbog toga što poslovi koje filmski centar Srbije vrši i ovlašćenja koja su povezana sa finansiranjem njihove delatnosti iz budžeta, smatramo da ova odredba koja onemogućava sukob interesa članova organa Centra mora da bude sadržana u zakonu.
Uvođenje jedinstvene evidencije, gospodine ministre, sve to što kinematografiji treba kao jedinstvena evidencija ne sporim ali zašto da to finansiraju građani Srbije iz budžeta. Da, vi definišete opšti interes tako u širokom zahvatu i onda treba i građani da finansiraju evidenciju koju kažete – jedinstvena evidencija o kinematografskim delatnostima u Republici Srbiji i njeno vođenje itd. treba da bude nov administrativni posao za koje treba iz ovako šupljeg, rastresitog, na dnu ostalo taloga jedva se i penzije finansiraju, a vi hoćete da finansiramo te evidencije. Ta evidencija stvara dodatne obaveze i troškove preduzetnicima, a svi se zalažemo i priznajemo koliko su opterećeni i zalažemo se da se rasterete isuvišnih procedura ali i nepotrebnih troškova, međutim vi dodajete i nove.
Mislim da je to u potpunoj suprotnosti sa onim za šta se javno zalažete i vi kao Vlada i očito da je to samo parola za dnevnu upotrebu, kada kažete smanjimo troškove, seča propisa, dajte da nepotrebne procedure, troši se toliko i toliko miliona evra hajde da rasteretimo privredu.
Na kraju, još članom 34. za nedostavljanje podataka koju ova evidencija, koju građani Srbije treba da plate, ako se ne dostavi podatak iz nje, propisujete kaznu od dva miliona dinara i zabranu vršenja delatnosti u trajanju od tri godine. Samo se u državi Srbiji za najmanji prekršaj zatvara radnja ili bilo šta. Pa samo se iz firme koja radi država može naplatiti prihodom, porezom, doprinosom itd. U Argentini su radnici zatvorene fabrike otvarali da u njima organizuju proizvodnje, a samo se kod nas štrajkuje protiv loših uslova, zatvaranjem fabrika ili radnji.
Znači, niti ova evidencija treba da bude na teretu građana, niti onaj koji nema podatak iz te evidencije treba da plaća ovoliku basloslovnu kaznu. Vi ovde pravite vrzino kolo koje okreni, obrni koga košta, i na početku i na kraju, građane, poreznike, one koji pune budžet, one koji finansiraju i državu i ovu skupštinu i policiju i školstvo i zdravstvo i kulturu i sve ostalo. Nisu ovo neki drugi građani.
Član 18. Predloga, dođosmo do onog koji je uštedeo tako što je plaćao preskupo i svi smo na to upozoravali, prostor u kojem je sedeo. U članu 18, molim vas, pogledajte dobro i pažljivo u stavu 1. brišite tačke 2, 3. i 4. jer je to u suprotnosti onoga što su svi drugi, ne svi ali neke koje sam ja čula, razumeli da nema nikakvog novog nameta, ali eto kinematografija će se finansirati iz onog što već postoji, da bi neko nov zauzeo mesto, neko star mora da se povuče. Da bi nekome dali pare od postojećeg kolača, neko mora deo kolača da smanji. To su zakoni fizike. I kod novca vrede zakoni fizike. Tamo gde nisu važili zakoni fizike krenula je svetska kriza.
Zakonom o radio-difuziji i elektronskim komunikacijama je propisano da se sredstva od pretplate koriste za finansiranje radio-difuzne ustanove Srbije i da se naknade iz tačke 3. i 4. to je ovo o čemu govorim, u celosti koriste za finansiranje RDA ili RATELA , kao i da se određuju visine planiranih troškova i da se nedostajuća sredstva obezbeđuju iz budžeta. Ako bi se do tih sredstava koristio za finansiranje kinematografije tada ima samo dve mogućnosti. Ili da se naknada poveća, već postojeća ili bi radio-difuzna agencija , RATEL morali da se odreknu dela svojih prihoda. U krajnjoj liniji, to je prelivanje sredstava koje će malo čas objasnih, da optereti ove građane ili poreske obveznike ali konkretno one u oblasti telekomunikacija ili sve poreske obveznike.
Takođe morate da imate u vidu da različito uređivanje pitanja, istog pitanja, ali po raznim zakonima što vi ovde radite zbog načina finansiranja i određivanja opšteg interesa, jednostavno krši načelo vladavine prava i zakonitosti i Ustavni sud bi trebao da poništi ovakve odredbe. Sad pitanje, zbog one poslednje tačke dnevnog reda, gde se Ustavnom sudu daju neka nova ovlašćenja, privilegije, poput ove agencije za borbu protiv korupcije koja posle je stimulisana, kad joj vlast da takve privilegije, prava, velike plate, nove zgrade, a onda ona samo opoziciju prekršajima juri, a i stranku čiji vi niste član, ali ste bili, takođe smatra opozicijom, pa je sedam stranaka, za neke besmislene stvari dobila prekršajne prijave. Ali ne i vladajuće stranke.
Tako oni koji treba da štite zakon, odnosno da se bore protiv korupcije, razumeju one koji ih finansiraju.
E sad, Ustavni sud kad bude bio ovakvim privilegijama ponuđen i počašćen, pitanje je da li će ono što se sada po zakonu tretira neustavnim, da li će ga i oceniti, ali dok taj zakon ne usvojimo ovo nije u redu, niti je u skladu sa Ustavom.
Znači, jedinstvena evidencija još je tamo u članu 20. tretirate, to neću da ponavljam, samo ću još dve stvari da kažem o ograničenju prometa i javnog prikazivanja sufinansiranja…

 Mislila sam da ne čujete dobro jer mene godinama izdaje vid, vas verovatno sluh, ali u pitanju je mikrofon. Kako sada to temperament ovo malo levo, malo desno, to ne znam, ali nije to pitanje ovog zakona.
Moja preporuka je da ćete dobiti stenogram i možete videti primedbe. Izvinjavam se ovoj instituciji koja je uštedela pa je nismo pominjali, odnosno pogrešno smo je pominjali ali ima prostora za uštedu kod svih agencija koje troškove za ono što su dobili da rade kao monopol od države određuju preširoko u odnosu na ono što zaista rade i pružaju uslugu građanima. Samo tu ću se složiti sa vama.
Gospodine ministre, gde vi od svih primedbi da je ukupna kinematografska delatnost definisana kao delatnost od opšteg interesa i da iz budžeta treba finansirati mrežu bioskopa, naplatu karata koje su evidentirane, film, pa gde to u svetu ima da piše i film i koliko košta i sve ostalo, vi meni nađoste samo da odgovorite na leksički producent ili slično.
Gospoda iz Evrope, Francuzi, sve nas, evo, neka posvedoče poslanici, prvo savetuju – nikada nemojte dozvoliti kada jednog dana budete članovi EU da vam dostavljaju prevode na bilo kojem drugom, sem na vašem jeziku, jer narod koji ne sačuva svoj jezik ne čuva svoj koren. To bi vi kao izdavač, koga vrlo cenim, morali da znate. To sporazumevanje, hvala Bogu, prevodilaca ima mnogo, ali očuvanje jezika jeste bitno na svakom mestu i u svemu, ali ovaj zakon ima mnogo veće manjkavosti, a to su: opšti interes, način finansiranja, preširoko definisanje i evidencija i kaznenih odredbi, ali i onih zabrana.

Zahvaljujem. S obzirom da razgovaramo o ovom amandmanu, vi niste usvojili svu onu argumentaciju o kojoj smo govorili u načelnoj raspravi.
Kada želite da ispravite neku nepravdu, vi ne možete da, davanjem većih prava koja nemaju utemeljenje za tu širinu prava koju predviđate da napravite pravednost, već možete da stimulišete i neke druge službenike nekih drugih ministarstava da traže ovakvo pravo. I to kad ste dobri, imate petoro dece, vi ste dobri prema jednom posebno u odnosu na druge, samo je pitanje kada će sledeće dete da zatraži to pravo koje, u stvari, čini neravnopravnim ono troje, a ne, dovodi do nekog povećanog prava ovo dvoje ljudi.
Čitav zakon sam vam u dobrom delu definisala upravno na taj način, propustima koji se inače dešavaju u zapostavljenoj čitavoj grani koja se zove policija, u njihovim lošim uslovima rada, u tome što se ne štiti ugled policije, nego se dopušta da svi budu korumpirani, da se o svima priča ovako i onako, umesto da čitavo društvo i upravo MUP inicira rešavanje osnovnih problema na koje policija samo deluje, da vi u stvari jedino tako možete da poboljšate položaj policije, a ne da im namećete tako mnogo posla, u tako lošim uslovima rada i sa tako malim platama, opremom itd.
Ovaj član je nešto drugačije u odnosu na generalni stav. Vi policijskim službenicama članom 21. menjate član 138, gde kažete da im pripada naknada plate u visini od 100% od osnovne koju bi primio kao da radi, uvećane za dodatak iz člana 146. stav 3. ovog zakona i za policijske službenice koje idu na održavanje trudnoće, takođe predviđate naknadu plate iz stava 1. ovog člana.
Našim amandmanom smo predložili sledeće. Policijska službenica za vreme održavanja trudnoće i porodiljskog odsustva, ima pravo na naknadu plate u visini utvrđenoj zakonom kojom se uređuju plate državnih službenika i kolektivnim ugovorom. Sve vreme vas uveravam da ne možete isto da tretirate sve zaposlene u policiji zato što su neki izloženi povredama na radu, izloženi životnoj opasnosti, izloženi povećanim merama ugroženosti, ali da ne mogu svi ostali koji nisu izloženi, niti stoje na kiši, niti na hladnoći, niti na putu, niti su meta pijanih, drogiranih, onih koji su, ko zna iz kog razloga ili obesti, naišli u tom trenutku na policijskog službenika i da se baš na njemu iskale, udare, nanesu štetu ili čak oduzmu život, sa onima koji sede za šalterima u mnogobrojnim policijskim upravama i rade svoj posao u toplim i solidnim uslovima.
Ponoviću vam, zaposlena sam u "Telekomu". Ne mogu ja da tražim da se meni da dodatak za rad na visini i za kvalitetne penjalice ili rukavice, kada to rade samo monteri koji se penju na bandere, na radio-bazne stubove, koji su zaista izloženi svim i raznovrsnim uslovima rada.
To nije jednakost. Jednakost je kada za jednaku ugroženost date jednaku meru bezbednosti. Jednakost kada za jednak rad platite jednako. Vi upravo to radite na suprotan način. Vi svakoj policijskoj službenici dajete veće pravo od koleginice iz nekog drugog ministarstva. Svi će pohrliti da se zaposle u MUP.
Da li je to cilj ovog zakona? Ne, nije. Znači, policijske službenice koje imaju ugroženiji posao, koje su izložene nekim većim opasnostima, njima treba naknada povećana za rad i duže porodiljsko odsustvo i svi mogući uslovi zaštite, čak i više nego kolegama muškarcima. Ali, na ovakav način definisati različit položaj u organu uprave, a za jedno ministarstvo u odnosu na druge, mislim da je kontra produktivno.
Rekla sam vam da samo stvarate zavist drugih u odnosu na vaše ministarstvo. Onda će i svaki problem koji je mali u MUP, biti još veći i još češća meta napadanja i u tabloidima, u onoj štampi koja nema nikakvu odgovornost za iznošenje pojedinačnih stavova.
Prema Zakonu o policiji, dodatak iz člana 146. stav 3. je deo osnovne plate policijskog službenika. Potpuno je nepotrebno da vi pišete da se time uvećava naknada plate. To je kao ono kada pojačavate, potcrtavate neku reč da bi se znalo koliko vi to njima dajete. Nije potrebno, ako smo to definisali kao deo osnovne plate, nema potrebe da to ovde preciziramo dvostruko.
Kako Zakon o platama državnih službenika i nameštenika propisuje da je naknada u ovim slučajevima u visini osnovne plate, ako ne izvršite ispravku, može da se postavi i pitanje – da li je uopšte dopušteno da stavite ovakvu odredbu? Sigurno će se postaviti i pitanje njenog tumačenja. Dok ne stigne tumačenje, ona neće moći da se primenjuje.
Mi smo izmenom u stavu 2. predložili da se ujednače prava policijskih službenica i svih ostalih. Jer, štititi materinstvo, štititi ženu i njeno materinstvo na način da zaštitimo samo posebnu ženu, ne pokazuje nameru društva da zaštiti ženu i materinstvo, nego da zaštiti 357 XY osoba zaposlenih i tom i tom ministarstvu, morate da priznate da je to velika razlika.
Imam utisak da je ovakv pristup samo u ovom, gde su, uglavnom, delovi kolektivnog ugovora prepisivani u zakon. Nastojanje neke branše da ovu državu natera da se makar nečeg pridržava. Znači, pošto se u policiji niste držali kolektivnog ugovora, pa obezbeđivali ljudima prava koja su tamo bila propisana, ljudi sada kažu – hajde sada da to prepišemo u zakon, možda će to poštovati. Nije ni to garancija.
Da li ste iskoristili sva sredstva koja vam je Zakon o budžetu omogućavao? Možda bi vi i iskoristili, ali ne vredi, Zakon o budžetskom sistemu kaže – ministar finansija može svojom odlukom da aproprijacije menja kako god hoće. Apsolutno može, zato što je u poslednje dve izmene Zakona o budžetskom sistemu dato pravo da, ukoliko prihodi i prilivi u budžet nisu onakvi kakvi se očekuju, ministar finansija može da smanji davanja svim ostalima u skladu sa tim. Ko zna u kojoj meri se izvršavaju prihodi? Ko zna, ako smo vršili reviziju onog što se već desilo i bilo javno, a to je podatak o rastu društvenog proizvoda, smanjen za 3% od savetnika predsednika Vlade? Reći ćete mi da vi imate pouzdan podatak na osnovu koga vam neko ne može oduzeti sredstva. Možda vi mislite ili želite da verujete, a ja vam tvrdim da priliv i prihode u budžetu, koji jesu osnova za to da vam neko smanji sredstva u prenosu, pitajte lokalne samouprave kako su prošle, koliko je njima Vlada manje prenela, iako je zakonom bila obavezna da ta transferna sredstva prenosi onako kako zakon kaže.
Sve vreme tvrdim, rešavamo posledice umesto razloge. Nije ovo način da nekom stvorite veća prava, ako drugim ta prava ne podižete na taj isti nivo, a ne vredi da ikome uvećate prava ako za to nemamo sredstava u budžetu Republike Srbije. Hvala.