U članu 13. Predloga tražili smo da se briše reč: "specijalnog", ali da se briše i u svim odredbama Predloga dalje, jer ispred reči: "punomoćja" kada bez ikakvog pravnog značaja unesete reč "specijalni" možete samo da stvorite probleme u tumačenju i primeni odredbe jer zakon uopšte ne poznaje specijalno punomoćje i ne može da se utvrdi kakva je razlika između specijalnog punomoćja za učešće u postupku i punomoćja koje nije specijalno već je samo punomoćje za učešće u određenom postupku u ime davaoca punomoćja.
Da ste na bilo koji način objasnili posebnost takvog punomoćja možda bi i ostavili bez reakcije, ali bi i tada "specijalno" zamenili rečju "posebno" punomoćje kao srpskom rečju, ali pošto ne postoji razlog ni za kakvu posebnost, odnosno nije objašnjeno, mi smo tražili da se briše reč "specijalno" punomoćje.

Mi smo tražili da se u članu 15. Predloga u stavu 3. reč: "procesne" izbrišu zato što smatramo da je to potpuno suvišno, jer kada se procesnom označi vrsta radnja u postupku, to je pleonazam zato što su sve radnje deo određenog pravnog postupka, pa su samim tim i procesne.
Trebalo bi zaista pri pisanju Zakona izbegavati da se tekstovi opterećuju rečima bez ikakvog posebnog značenja, a to je postalo česta praksa, pa smo u tom smislu reagovali iako ovo nije neka suštinska promena.

Mi smo tražili da se u članu 17. Predloga briše samo reč – malo. Jer, označavanje veća sa malo prosto nije potrebno, već je dovoljno i pogodnije da se ono naziva samo veće, pošto se veće od osam sudija naziva veliko i bez tog dodatka se razlikuju ta dva veća, jer prosto smatramo neprimerenim i nedostojnim, omalovažavajućim da jedno veće nazivate malim većem.
U tom smislu je bila amandmanska intervencija.

Zahvaljujem. Taj član, potreba da damo ovakav amandman je u stvari doslednost zbog svih prethodno podnetih amandmana koji ograničavaju vršenje funkcije, odnosno rešavaju sukob interesa. Mi smo tim članom 40a. ovako uredili taj deo. "Sudija Ustavnog suda, koji na dan stupanja na snagu ovog zakona vrši drugu funkciju ili posao, dužan je da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona prestane sa vršenjem te druge funkcije ili posla i o tome obavesti predsednika Ustavnog suda, ili da u istom roku podnese ostavku na funkcije Ustavnog suda."
Sledeći stav – "Sudija Ustavnog suda, koji na dan stupanja na snagu ovog zakona obavlja nastavu na fakultetu, dužan je da u roku od tri meseca, od dana stupanja na snagu ovog zakona, prestane sa obavljanjem nastave i o tome obavesti predsednika Ustavnog suda, ili da u istom roku podnese ostavku na funkciju sudije Ustavnog suda."
I treći stav – "Sudija Ustavnog suda, koji na dan stupanja na snagu ovog zakona nije podneo izveštaj o imovini i prihodima u skladu sa zakonom kojim se uređuje sukob interesa u vršenju javnih funkcija, dužan je da izveštaj podnese u roku od 15 dana, od dana stupanja na snagu ovog zakona i dokaz o tome dostavi predsedniku Ustavnog suda."
U sada, za sva ova tri stava, regulišemo da sudija Ustavnog suda, koji ne postupi u skladu sa stavovima iznetim u stavu 1, 2. i 3. ovog člana, funkcija sudije Ustavnog suda prestaje po sili zakona, sa danom isteka roka, 1, 2. i 3. stavova, gde smo im dali tri meseca, 15 dana i 30 dana, bez prava na naknadu plate po prestanku funkcije iz člana 21. ovog zakona.
Znači, pokušali smo da sve one prethodne amandmane, gde smo predložili da sudija ne može da obavlja posao profesora na fakultetu, da mora da zasnuje radni odnos u Ustavnom sudu i vrši funkciju sudije kao jedini posao radi zaštite nezavisnosti i nepristrasnosti i sprečavanju sukoba interesa, u kom cilju je određena plata dovoljna da tu nezavisnost obezbedi.
Pretraživanjem podataka utvrdili smo da jedan broj sudija vrši druge plaćene poslove i funkcije, kao i da šest sudija nije podnelo prijave imovine i prihoda, iako je suprotno važećem zakonu o Ustavnom sudu i Zakonu o Agenciji protiv korupcije.
Da bi se obezbedilo poštovanje zakona, nezavisnost i ažuran rad, da bi se zaštitio ugled Ustavnog suda i sudija, predložili smo usvajanje ovog amandmana i mišljenja smo da Sud, Ustavni sud i sudije čija je ustavna obaveza da štite ustavnost i zakonitost i ljudska prava i slobode, moraju imati i najvišu odgovornost za poštovanje Ustava i zakona i da moraju davati primer svim drugima.
Možda nije suvišno podsetiti da pri stupanju na funkciju sudija polaže zakletvu koja glasi: "Zaklinjem se da ću se u svom radu pridržavati Ustava i zakona i da ću svoju dužnost obavljati časno, savesno i nepristrasno".

Ne treba, i u jednom minutu ću završiti. Član 41. predložili smo da se briše, zato što smo predložili prethodnim amandmanima da se brišu članovi 9. i 10. kojima je propisano odstupanje od Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Razloge smo obrazložili, da ne treba donositi posebne zakone koji ovo omogućavaju i zbog toga tražimo i brisanje člana 41. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
U okviru poslovničkih prava, tražimo obaveštenje o stanju u "Elidu", Donji Dušnik u opštini Gadžin Han. Iako ovo nije usamljeni primer, ja sam zaista zamoljena da u ime zaposlenih u društvenom preduzeću "Elid" iz Donjeg Dušnika, koje postoji još od 1963. godine i bavi se proizvodnjom, zato baš i insistiram, elektro-instalacionog materijala, a koje se nalazi u izuzetno teškoj situaciji.
Zapošljavali su oko 400 radnika iz 34 sela opštine Gadžin Han. Oni su u velikoj meri tom vrstom zapošljavanja, angažovanja i primanjima koja su imali uspeli da opstanu i da se jednostavno na taj način spreči migracija stanovništva. Međutim, privatizacijom 2004. godine počinju problemi. "Elid" je prodat kompaniji "Nini", a to je u stvari privatno lice - Jovica Stefanović, za 64 miliona dinara.
U tom trenutku, sada ovo uopšte nije izuzetak nego pravilo iz privatizacije u to vreme, "Elid" je u svojim magacinima imao gotovu robu u vrednosti od 120 miliona dinara, sirovina u vrednosti od 40 miliona dinara i potraživanja za prodatu robu od 50 miliona dinara. To znači da je "Elid", koji je bio vredan preko 200 miliona dinara sopstvenih sredstava, po knjigovodstvenoj evidenciji, magacinskim karticama i stvarnom stanju stvari, prodat za 64 miliona dinara.
Po tom kupoprodajnom ugovoru preduzeće "Nini" je bilo u obavezi da svake godine ulaže značajna sredstva u unapređenje proizvodnje, ali i u nabavku novih mašina. Mašine jesu nabavljane, ali onako kako se to činilo na mnogo mesta. Dovožene u fabriku noć pred najavljeni i dogovoreni dolazak predstavnika Agencije za privatizaciju, a već sutradan po obavljenoj kontroli, ako se to može nazvati kontrolom, mašine iz hala su nestajale. Umesto ulaganja u proizvodnju i u repromaterijal, "Nini" je opteretio "Elid" sa 27 miliona dinara kredita, koje je "Elit" kasnije morao da vraća kao pravno lice. On se danas kao preduzeće nalazi pod hipotekom za uzet kredit kod jedne od poslovnih banaka, a to je "Aik banka".
Prava zaposlenih počela su da se ugrožavaju odmah nakon isteka klauzule iz ugovora da nema otpuštanja radnika u roku od dve godine nakon privatizacije. Po isteku tog roka automatski su počela otpuštanja bez ikakve naknade i bez sprovođenja socijalnog programa. Otpušteni radnik je morao da potpiše izjavu da se odriče dobrovoljno svih zakonskih prava, a posebno prava na otpremninu, ali i svih ostalih koja su sledovala po važećem Zakonu o radu.
Radnicima se četiri godine ne uplaćuje doprinos za penzijsko invalidsko osiguranje i zdravstveno, i samim tim ne mogu ni da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu. Zaradu nisu primili već dve godine, a i dok su je primali ona je iznosila osam hiljada dinara. Trenutno se na spisku "Elida" nalazi oko 130 radnika, koji štrajkuju već šest meseci jer nema proizvodnje, nema repro materijala, ne isplaćuju se plate, menadžment preduzeća ne postoji, a vlasnik se za sve ove godine nijednom nije obratio radnicima.
Pre mesec dana radnici "Elida" su štrajkovali ispred skupštine opštine i nakon štrajka predsednik opštine je po prvi put izašao u susret štrajkačima i obećano je da će otići kod ministra finansija, što je i učinjeno, gde im je takođe dato obećanje da će dobiti određena sredstva kako bi radnici mogli da pokrenu stečajni postupak i obećana im je novčana pomoć od po pet hiljada dinara, ali od tog obećanja ni slova, ni dinara, ni jednog jedinog realizovanog zaključka.
Molba radnika "Elida" se svodi na sledeće – da se ubrza pokretanje stečajnog postupka, da se odredi stečajni upravnik koji bi pokrenuo proizvodnju, jer još uvek postoje mašine, ljudi koji žele da rade, a postoji i interesovanje nekih firmi koje žele da pokrenu proizvodnju.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Molim vas da prosledite ovo pitanje i da se stečaj ne primenjuje kao institut selektivno. Hvala.

Pre svega ću da iznesem jedno malo zapažanje u dobijanju mišljenja i da kažem da, kada je Zakon o kinematografiji bio u pitanju, da je predstavnicima Vlade bilo neobično teško da troše svoje nežne ruke da otkucaju imena, makar u onom delu što mi zovemo uslovno –preambula mišljenja, pa da pobroje poslanike. Vi ste to uradili i zahvaljujem se, već su samo napisali poslanička grupa Napred Srbijo – SNS. U čitavom tekstu mišljenja nismo bili udostojeni, nego smo bili jedna celina kompaktna i lepa, za vas samo poslanička grupa.
Ovde ste napisali ko je sve predložio amandmane i moram da priznam da nisam izgubila mnogo, to što nisam stigla ranije da vidim mišljenje jer smo radili u prepodnevnom delu, tako da ću obrazlaganje ovog prvog amandmana gde tražimo da se doda novi član 1, gde sam namerno, potpuno u načelnoj raspravi izostavila ključnu stvar kao savet za rad Agencije za privredne registre, a to je da se ona registruje kao uprava a ne kao agencija.
Čitava načelna rasprava je bila tako intonirana, gde sam Zakon o javnim agencijama nazvala krivim tornjem u Pizi koji tone. Pošto u zakonu krivi toranj u Pizi ne može da bude turistička atrakcija i da se kao takav čuva, nego treba da se ispravi, a ne da se sa tim krivim tornjem usaglašavaju svi ostali zakoni, posebno ne ovaj vaš, koji se bavi značajnim poslovima javnih registra. Upravo dodavanjem člana 1, sad to sumiramo u osnovnom određenju vaših nadležnosti i funkcija nazivajući vas i zakon sam, kao zakon o upravi za registre. Jedino tako sve ono što ste predvideli kao nadležnosti mogli bi u skladu sa zakonima Republike Srbije obavljate, ukoliko to obavljate kao organ uprave u sastavu, gde država ima direktnu nadležnost, ali i odgovornost za vođenje ove vrste registara.
Čime ovo obrazlažem? U čitavom ostatku zakona, u svim daljim odredbama reč "agencija" zameni rečju "uprava" u odgovarajućem padežu. Znači, javne agencije se osnivaju po tom važećem zakonu koji je vrlo loš i neprecizan za poslove razvojne, stručne ili regulatorne od opšteg interesa. Regulatorne agencije znamo koje su i za njih smatram da moraju da ostanu kao agencije, zato što ne treba da bude direktnog političkog upliva u njihov rad, ali se politički upliv nikada ne može izbeći, zato što je način izbora njihovih tela – organa nadzora, savetodavnih itd, takođe, sa političkim izvorištem i pozadinom.
Ova vrsta posla vođenja javnih registara ne može da se podvede ni pod razvojne, ni pod stručne poslove, tako da uopšte nema uporišta da poslove koje želite da preuzmete, vodite kao javnu agenciju.
Šta je zanimljivo? Javnim agencijama mogu da se povere javna ovlašćenja, ali samo sledeća. Citiram Zakon o javnim agencijama – donošenje propisa za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i Vlade, rešavanje u prvom stepenu u upravnim stvarima, izdavanje isprava i vođenje evidencija i tako dalje i tome slično. Poslovi vođenja registara apsolutno ne mogu da budu u okviru ovoga.
Iskoristiću priliku da već u prvom amandmanu potpuno otvorim karte prema vama i da vas pripremim za raspravu koja neće biti ni malo prijatna ni građanima, a ni vama. Vrlo korektno ću izneti primedbe, kao što sam ih iznosila u načelnoj raspravi. Ali, pošto sam uspela da pogledam Predlog zakona o budžetu, već na prvom amandmanu pitam – kako je moguće da za uvođenje ovih novih vaših nadležnosti poslova u obrazloženju teksta zakona bude da za to nisu potrebna nikakva finansijska sredstva? Da li hoćete da mi objasnite šta znači – specijalizovane usluge u razdelu 20 Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, gde tražim pažnju javnosti, se pod kategorizacijom 424 "ekonomske klasifikacije" pojavljuje Agencija za strana ulaganja sa 508 miliona i nešto?
Verovali vi građani Srbije ili ne, Agencija za privatizaciju se vratila na državna jasla i na budžet. Sada kada više nema para i za nju je namenjeno 305.188.520 dinara ali i za Agenciju za privredne registre po zaključku Vlade broj 05023-3680/2011-1 sredstva u iznosu od 210.000.00 dinara. Sada bih mogla da napravim šalu i da kažem - dajte pre nego uopšte krenemo u raspravu o budžetu da se izbriše ova namena za vas, jer nama za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna nikakva sredstva ili je kao maločas navođenje grupe sa pojedinačnim imenima članova naše poslaničke grupe i sada, u jednom slučaju sa imenima u drugom bez, ove dve stvari, ovaj zakon potpisuje ista Vlada, ali nema nekog sklada i jedinstva.
Vi kažete – ne trebaju pare, a u budžetu piše – treba para. Čak u odnosu na Agenciju za privatizaciju za koju imam neverovatno čuđenje da se pojavi ponovo u najtežoj situaciji koju imamo zadnjih decenija u smislu nedostatka sredstva što iz naših sopstvenih slabosti i razloga, što zbog odjeka finansijske krize u svetu, drugi talas, ili treći, koji je već se jedna agencija koja je raspolagala ogromnom sumom novca i u vreme dok je imala tu veliku sumu novca, nikom nije polagala račune koje će savetnike angažovati i plaćati u kom postupku ih birati, kome će davati nagradu za proces privatizacije, dok, gospodine Bubalo, to je bilo onako ćutke, nedefinisano 5% naknada za uspeh a kada je on došao, on je to lepo precizirao da se zna. Jednom je gospodin Cvetković i priznao da to ostaje vašoj agenciji za privatizaciju i samo preostali kusur je išao u budžet.
Šta je bila početna suma, a šta je bio kusur? Nikada nismo saznali. Vi ste meni vrlo ljubazno, gospodine Ćiriću, u jednom odgovoru na pitanje – a gde su i ko su bili direktori agencije, kakve su imovinske karte bile onda, kakve su danas i da li plaćaju porez na tu razliku koju znaju građani koji žive u njihovom komšiluku mogli da odgovorite ono što ste imali u vašoj nadležnosti, a to je - ko je privatizovan, koliko, koji broj, stečajevi, raskinuti itd. Ali, suštinu koliko je zloupotrebe bilo iz vremena dok je bilo para, nismo mogli da ukrstimo u vezi sa ovim.
Osnovano tvrdim – zloupotrebe, jer na svakom danu: utorak, četvrtak, mi otvaramo pitanje – zašto nije raskinut ugovor kad se nije poštovao, a što je prodato preduzeće? Danas sam pitala za "Elind" iz Niša, za 64 miliona, zalihe bile 120 miliona, repromaterijal, nenaplaćena potraživanja u zbiru 200 miliona. Koliko je takvih slučajeva? Popeo se broj raskinutih privatizacija sa 25 na 33. I to telo koje je, kada sam ja svojevremeno pitala bilo osnovano parama budžeta, a kasnije se izmigoljilo iz nadležnosti Vlade, pričam principijelno o agencijama i zašto predlažem da ovo bude uprava a ne agencija, rekli sad se finansiraju sami. Šta je ovo danas? Nema para, a sad se vratili ovde. Kažu, štedi se dok se ima a ne kada se nema. E, u vreme te zlatne kiše od akvizicija, privatizacija itd. i tome slično, danas se svi hvataju za glavu i pitaju – da li je moguće da je prošao toliki novac a da nije ostalo ništa? Da se to ne bi desilo, gospodine Obradoviću, vi kao neko ko je obrazovan, dobronameran, uopšte ne sumnjam, vrlo ambiciozan, morao bi da bude i dovoljno profesionalno pošten, pretpostavljam da ste pravnik, ne znam, da kaže da ova vrsta posla, vođenja javnih registara pošto nije direktno izvorište za tu vrstu poslova Zakon o javnim agencijama, koji je inače nakaradan, i svako ga tumači kako njemu odgovara, u smislu kad je dobro tu mi ne treba država, nikome ne polažem račune, kad ne valja, mama država završavaj sve. Vi bi morali da prihvatite jer to vama u stručnom smislu može da bude pravo uporište da radite ove poslove na pravi način, ne kao agencija, nego kao uprava za registre. Zahvaljujem.

Da li može da bude replikica, biću kratka?
Prvo, volela bih mnogo da krenemo da razgovaramo najpreciznijim rečnikom, ne vi i ja, nego mi uopšte. Gospođo Čomić i ja volimo da kažemo – kada sa nekim pričamo, treba da se slušamo.
Da, raskinute privatizacije jeste neko određenje, ali nije potpuno precizno. Popela se ta brojka sa 25 na 30, a ne kažete kada su raskinute, koliko je radnika moralo da štrajkuje, da vrši pritisak i da li su raskidane onda kada su nastupili uslovi za raskid po ugovoru ili dajete jedan rok za odlaganje, drugi, dok se rasproda, zaduži, dođe firma u takvu situaciju. Nisu svi slučajevi bili takvi, ali ima i takvih bogami u značajnoj meri. Znači, nije dovoljno reći – bili smo odgovorni i raskidali smo baš mi kao agencija, jer takvo određenje ne znači dovoljno. Znači nešto, ali ne dovoljno i nije precizno.
Šta je bitno? Kažete da je pohvaljena agencija, jedna od najboljih. Ko je pohvalio? Prosto neću da vas ljutim i da kažem – svojevremeno je dobio nagradu i gospodin Dinkić kao najbolji ministar finansija, a danas neki predlozi ne mogu da se sa tim mere. Neću o tome da govorim. Pohvalu morate da dobijete vi, ja, bilo ko, agencija, preduzeće od korisnika usluga. Ta pohvala ne može da se dobije od korisnika usluga koji nije dobio veću pravnu sigurnost, koji će morati da vam piše obrazloženi zahtev i da ga taksira, a to će po ovom predlogu zakona biti čak i sama država. Moraće da traži, a vi to obrazlažete, neko treba da sedne da radi. Upiti su komplikovani, angažuju se i neki softveri itd. Sami obrazlažete da će to biti samofinansirajuća agencija. Ne, neće ona biti "perpetum mobile" mehanizam, nego će korisnici usluga, građani ili mimo budžeta ili preko budžeta, ovako kao ovi 210 miliona, morati da plate.
Zašto imate 709 hiljada predmeta, a malo pritužbi? Zato što ste odbili, na primer, jedan od amandmana kada smo pričali o klasifikaciji delatnosti. Vi ste odbili mogućnost da se neko žali na pogrešnu klasifikaciju. Niste dali pravo onome koga vi klasifikujete kao pretežnu delatnost da uopšte uloži prigovor na to. Onda ne možete da mi kažete – nema prigovora. Mislim da je svetsko iskustvo pretežno da to bude uprava zbog prirode registara i ostajem pri stavu da ovo treba da bude registar, a u daljoj raspravi ćemo razmenjivati argumente. Hvala.

Priča o ovom zakonu je neodvojiva od priče o sledećem zakonu, a to je postupak za upis, odnosno registraciju. Znači, kad kažem da niste dozvolili za pogrešnu klasifikaciju, u stvari govorim o navođenju pretežne delatnosti, a vezane za svojevremeni predlog zakona o klasifikaciji delatnosti, gde ste vi kao agencija preuzeli nadležnosti koje je tada imao Zavod za statistiku, pa organ za statistiku. Još 2008. godine je bio prvi predlog. Evo, sad ću vam reći, kod tog predloga zakona o klasifikaciji delatnosti, a prilikom upisa obaveštenje o registraciji delatnosti, mi smo svojevremeno imali amandman da kada vas neko nepravilno razvrsta, mene kao privredni subjekat, da zatraži od Agencije za privredne registre da izmeni razvrstavanje, čuvam i svoj rukopis, ali i originalni amandman, da se ta registracija može promeniti uz obrazloženi zahtev, ukoliko vam podnesemo potrebne dokaze.
Vi ste odbili mogućnost nekome da on kaže – ja treba da budem tu razvrstan, a sada mi se hvalite time da nemate primedbe. Vi ste onemogućili i u jednom ovakvom formalnom delu mogućnost za stavljanje primedbi, odnosno žalbi. Kada kažete 3%, znate, u statistici, u smislu na 1000 slučajeva, jedan čovek koji ima karcinom bubrega i treba da se operiše, ako ima sindrom feohromocitoma, raka nadbubrežne žlezde, ne sme da primi anesteziju jer će ostati na stolu, u 1001 je smrtni slučaj. Šta vredi što je taj jedan jedan u 1000, ako se to desi baš onom ko je vama drag? Znači, znam da je nemoguće eliminisati grešku, žalbu, prigovor, ali ta pohvala interna od korisnika mora da bude takva da omogući, ne kao ovo ovde - jednom godišnje primedbe na rad, nego da omogućite čoveku u dvostepenom postupku, kao što je bilo za veka i sveta, da ostvari svoje pravo na najbolji mogući način. Hvala.

Gospodine Ćiriću, zaista bih sada mogla da završim raspravu još sa sledeće dve rečenice. Vi ste sada dali najbolje obrazloženje za ostatak primedbi koje sam, u ime svoje poslaničke grupe, iznosila u načelnoj raspravi. Otkuda vam pravo da bazu podataka, ovako formiranu kako ste rekli, preuzimanjem podataka iz drugih organizacija, nazovete svojim vlasništvom?
U članu 2, a doći ćemo i dalje, formirate nešto što se zove baza podataka, nazivate svojim vlasništvom zato što vi proizvodite. Vi ste dali obrazloženje da to, u stvari, nije činjenica i vrlo vam se zahvaljujem na obrazloženju koje ste dali.

Obrazloženje ovog amandmana je u suštini istovetno obrazloženju koje je izneto i za prethodni amandman. Tiče se toga da bi trebalo da ovaj organ ustanovimo kao organ uprave, ne kao agenciju. Da ta pojava agencijacije, jeste pojava sa kojom se i Evropa sada muči, svodeći taj broj agencija na neophodne. Zaista nijedna od zemalja u okruženju koja pretenduje da bude uređena i civilizovana država, ne zadržava nivo i oblik organizacije agencija sem u regulatornim telima koje zaista treba da budu nezavisna, poput oblasti telekomunikacija, energetike, ali se sve to svodi na četiri, pet agencija više.
Meni je, zaista ne znam kao da pričamo, ili vi niste očekivali da će predlog budžeta stići na vreme, da ćemo ovo usvojiti prvo. Sada čitam vaše odgovore, odnosno mišljenje na amandmane koje smo podneli i vi u jednom delu kažete – sredstva za red agencije se ne obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije itd, itd. To nije istina, evo sami ste priznali, ja videla, rekla 210 miliona.
Šta je ono što ne vidimo? Kažem, svaki budžet je od jedne do naredne godine zbog promene strukture u ministarstvima i preuzimanja nadležnosti, po onom sistemu premeštanja stolice i nameštaja u stanu, više nemoguć za uporedivost u smislu zaposlenih, troškova i načina finansiranja nekih delova gde nikad nemamo primopredaju dužnosti, popis nerešenih predmeta, problematičnih stvari, da bi mi mogli da radimo uporedivo nešto u vezi sa tim.
Sa druge strane, mi ne dobijamo na vreme izveštaj revizora, niti imamo revidirani izveštaj o budžetu za prethodnu godinu da bi mogli osnovano da pričamo, a koliko to ustvari troše ove agencije. Samo ću ponoviti, kada bi to bio organ uprave u sastavu, nad njim bi država imala direktan uvid i vama bi na primer kao agenciji koja je dosad bila pohvalna i uspešna.
Vodili ste privredne registre, možda bilo zanimljivo da sa takvom infrastrukturom uvedete makar informacije da to ne radi Šabić, koliko je takvih organizacija i agencija osnovano u odnosu na privredne subjekte. Znači, pokušavam da u ovih 1.000 strana pobrojim sve uprave, agencije, organizacije i na 981 strani dođem do neke mere, a onda do sledeće sednice, verujte jutro je.
Znači, nemamo načina da u onom što država finansira dođemo do uvida u smislu ulaganja, troškovi, korist građana. Vi nam to činite ne transparentnim što se organizujete kao agencija, nego nam čak iznosite neistinit podatak govoreći da to neće da finansira budžet. Znači, insistiram na tome da priroda posla, registar javni mora da bude u svojstvu organa uprave u sastavu i da nad njim država, nezavisno ko je vodi, ima nadležnost. Ovo više nije stvar da li vi imate jedan pogled, mi drugi, da li je to političko određenje na daleku budućnost i svetlu ili manje svetlu, ovo se po definiciji stvari podrazumeva kao posao države. Nije dobra stvar ali moram da napravim upoređenje.
Gospodin Marković, ministar za lokalnu samoupravu se vrlo protivio načinu kao odgovoran ministar na Vladi države Srbije oko primopredaje matičnih knjiga u ovoj ovakvoj komplikovanoj situaciji raspolaganja registrima, kakve su matične knjige. Da je to bilo vlasništvo, kao što vi ovde kažete, a piše, proizvodite baze, pričaćemo i o tome. Da o tome treba da odlučuje neki direktor javne agencije, o tome mi ne bismo ni znali, niti bi čuli, niti bi to bio predmet rasprave, kao što nismo mogli ovde kao Skupština da dobijemo ni podatak o platama koje gospoda prima, a okreni, obrni osnuje budžet i na kraju se vrati na budžet.
Apsolutno nemam ništa protiv poslova koje ćete raditi, imam protiv nedefinisanih stvari, prelazne i završne odredbe i ustanovljavanja nečega u postupku registracije ali, shvatite, država je država svih nas i ne možete državni posao da preuzimate i da ga radite kao Agencija, jer to nije dobro za vas, za mene, za privredu, za našu decu i za našu budućnost. Hvala.

Mi smo tražili da se u članu 1. Predloga u stavu 3. tačke 5) i 6) brišu.
Reč je o tome da poslovi koji su navedeni u tim tačkama 5) i 6) spadaju u tehnička pitanja vezana za osnovne delatnosti i prosto nema potrebe da se oni uređuju zakonom.
Propisivanje da Upravni odbor može da odluči da Agencija vrši neke druge poslove nije u skladu sa Zakonom o javnim agencijama, jer se tačno zna zašta se one ustanovljavaju i preti mogućnost da, u takvom davanju širine mogućnosti za određivanje poslova, Agencija počne da se bavi raznim poslovima, da nekontrolisano širi svoju delatnost i da se pretvori u neku firmu koja se bavi komercijalnim poslovima.
Mislim da može da postane u tom slučaju nelojalna konkurencija privatnom sektoru. Finansiranje razvoja i obavljanja tih dodatnih delatnosti ne vršite iz nekih vaših sredstava nego iz javnih prihoda i to zato jeste nelojalna konkurencija, jer vi i kada budete naplaćivali, ono što zovete samofinasiranje, naknadom od obavljenih poslova to opet jeste nešto što je javni prihod, samo je došao drugačijim putem.
Moje iskustvo iz vremena kada su "Srbijašume" stigle i do "Vode Mivele" i do proizvodnje začina upućuju na to da država ima svoju nespornu ulogu i ona svoje uloge ne može da se odrekne.
Ne mogu transnacionalne kompanije da vode poresku i fiskalnu politiku i ne možemo pred time da treba da stvorimo povoljne uslove da lišavamo svoj budžet poreskih prihoda. To je jedna strana.
Država mora da obezbedi mir, kontrolu ugovora, sigurnost građana, školovanje i zdravstvo, ali ne mogu kvazidržavne organizacije sada da počnu da se bave komercijalnim delatnostima, kao što je to nekada radila ta organizacija. Nje se najsvežije sećam – "Srbijašume".
Znači, pričamo o nečemu preventivno ne kada se vi proširite tako mnogo, pa onda kada postane realnost, jao, a šta ćemo sada. U trenutku dok vi ne stvorite tu bazu podataka za koju se žalite i kažete da treba da imamo arhiv, treba. Prošli put ste rekli jao znate kako je bilo teško šifrirati materijal, šifrirati sve ove delatnosti, to možete da pričate mlađima, imam 51 godinu, 31 godinu radnog iskustva kao diplomirani ekonomista i znam da nema posla koji ne može da se uradi.
Jedan veliki "Telekom" je šifrirao svoj materijal još pre četiri godine i mnoge uštede napravio u kontroli materijala i izlasku evidencije.
Postoje u pravu nerešljivi problemi, ne nerešivi nego nerešljivi, nemogući za rešavanje, prof. Živojin Perić je o tome pisao, ali nema poslova koji ne mogu da se urade, neki jesu teži, neku manje teški, ali nemojte u toj ambiciji da uredimo stvari da preuzimate poslove gde ćete preuzimati ljude pa kao onaj dovitljivi hladni čovek kada je otišao da se najede pa kaže – dajte mi komad hleba i samo malo sira, pa onda ostalo mi je hleba, dajte mi još malo sira, sada mi je ostalo malo sira, dajte mi još malo hleba. Tako se šire nekontrolisano oni koji su pod državnim okriljem i koji u jednom trenutku misle da mogu da postignu sve i ne treba da u tom trenutku, a to je ovaj trenutak, damo mogućnost da se tako nekontrolisano širite.
Treba da svako radi svoj posao da bi ga radio najbolje, a da se sutra neko ne brani preopterećenošću, iz mobinga poznat sistem prepunjenog stola i da kažete – mali broj ljudi, a veliki poslovi, velike obaveze. Držite se onog što je vaš posao, a vaš je prvi posao da obezbedite privredi da ono što je upisano u Agenciji za privredne registre bude sigurno, da ja mogu lako da pristupim timpodacima i da znam sa kim poslujem, da li imapovezane firme, da li se osnovala sa prevarnom namerom kao što čovek ne može da se prijavi da živi na nekoj adresi a on samo da ostvari neko pravo, poresko oslobođenje ili da glasa za nekog. To je vaš osnovni posao, Agencije za privredne registre.
Molim vas, budite malo skromniji u ovom trenutku i ograničite se na ono što jesu vaši poslovi.

U suštini rasprave smo, dotakli ste samu suštinu problema u kojem se nalazimo kao država, po mom uverenju. Agencija vodi, kažete vi u zakonu, zakonom utvrđene registre kao centralizovane baze podataka, 15 plus 16 druge registre određene zakonom.
Mogu da vam kažem da je od ovih 15, 13 u ovoj godini usvojeno. Šta sad to znači? Mi smo u ovoj godini produktivne aktivnosti parlamenta usvojili nove zakone i u svakom od tih zakona smo predvideli da neku evidenciju ili registar ne vodi dotadašnja organizacija, nego da pređe vama. Znači, nije to od vajkada bilo tako. To smo mi, i zakoni se ovde menjaju. Nemojte da citiram nekog, pa da posle kažu - prešlo to u obožavanje. Čekajte, to mi stvaramo.
Šta se dešava? Sve to što vi zakonom izglasate i ustanovite, pogledajte šta bude posle u budžetu. U obrazloženju, od strane 306 kaže – propisi kojima je utvrđen osnov za finansiranje rashoda i izdataka. Taj ko se jednom nakači na budžetsku kasu, ko svoju cevčicu utisne da vuče iz budžeta novac, koji se zove zakonom ustanovljeno pravo, ostavlja svakom budućem ministru, možda i vama, ali na nekoj novoj funkciji, ko zna kome, uopšte nije važno, nemam taj lični odnos, pravo gde će neko morati da kaže – kako sad njega da skineš sa budžetske kase, on ima po zakonu pravo na to.
Kad ste jutros vodili raspravu, niste vi bili, nije ni bitno o kome se vodi, kažete – stanovi, ovaj kaže - videćemo mi ko je dobio stanove, onaj ili ovaj. Pa, i to je bilo po nekom zakonu. Ne može neki zakon da bude zakonitiji, a neki manje zakonit. Moje je nastojanje da ne donosimo zakone kojim menjamo poslove npr. vođenja registara sa jedne organizacije na drugu, tamo ostaju ljudi koji su radili taj posao, vi primate nove, a onda mi se pojavite u budžetu sa, sada ću da vam kažem koliko zakona, znači od strane 306, fonta nekog minusnog, jedva ga čitam, a nije mi baš vid toliko slab, nema oznake numeričke koliko zakona ustanovljava pravo, ali ih ima - zakon zadužbine, fondacije, železnica, planiranje, sprečavanje, pranje novca, čudo. Pet puta smo ga menjali, a pitate se ko je kako mogao šta da kupi.
Znači, samo se uvećava broj zajmova na početku ove knjige od 1.000 strana i samo se uvećava broj zakonski zasnovanog prava da neko iz budžeta crpi novac. Znači, nije dovoljno to što mi kažete – imamo 15 registara. Pa, mi smo ih ustanovili, nego ko. Nisu pali s marsa.
Da li ima ova privreda snagu da izdrži sve te poslove i nove nadležnosti, a oni se stari tamo ne otpuštaju, a vi uzeli nov posao. Pa, to je ona priča maločas o hlebu i siru, što ja ispričah.
Imajte meru. U životu je osnovna stvar imati meru. Mi smo ovde u Skupštini, ljutio se ko ili ne, uveli neku meru, da se utorkom i četvrtkom pitaju neka pitanja i traže obaveštenja, može da se priča, ne može preterano dugo. Nekad nam tako spojite raspravu da ne možemo ni da progovorimo o nekim stvarima, ali je i to jedan način nalaženja mere za vreme koje može ovde da se ne izgubi, nego korisno utroši.
Nađite i vi meru u ustanovljenim novim obavezama za nove organe koje privreda više ne može da izdrži. Mnoge obaveze prema državi privreda plaća ne više iz prihoda, nego eliminisanjem same supstance, odnosno zatvaranjem firmi, odnosno lažnim izbegavanjem, izlaženjem iz PDV, bežanjem u paušalce itd.
Vi to znate malo bolje nego ja, ali preciznije izveštaje, gospodine Ćiriću, dostavljate kada idemo na Petu interparlamentarnu uniju u Brisel, a mnogo manju suženiju verziju izveštaja ovde poslanicima u Skupštini Srbije. Imam jednu i drugu ovde, mogu da izvadim i da pokažem. Upravo tu piše – subvencije nisu dobro evidentirane i to je jedan od razloga zašto imate tu međunarodnu podršku da se ustanovi ova vrsta registra, da bi se kontrolisale subvencije koje idu uredbama.
Ali, rekla sam, zalutala sam na promociju kod gospodina Obradovića, kada je promovisao taj svoj novi projekat. Ispred mene je sedela ekipa ljudi iz Ministarstva sporta i iz Ministarstva finansija. Bili su iznenađeni da niko nije konsultovao, a vi izvolite pa me demantujte, ni ljude iz Ministarstva finansija koji vode kontrolu državne pomoći, a vi ovde hoćete da je radite, kako da to urade. Niko nije konsultovao, bila je jedna vrlo sposobna gospođa iz Ministarstva sporta, koja je odmah znala da postavi pitanje i da kaže – vi meni uopšte ne razlikujete šta su dotacije, a šta su donacije. Hajte sada kažite da nisam u pravu. Pedeset vas je sedelo tu i slušalo.
Znači, umesto da ljude koji znaju da kažu šta u evidencijama nedostaje, kako da ih objedinimo, kako da postojeće registre sažmemo u jedno, a da ne uradimo uvek kuću od temelja, nego da proširimo i dozidamo gde treba, ne, vi hoćete sve iz početka.
Ono što je važno jeste značajni ste, bitni ste. Ne morate vi da usvojite moj predlog da budete uprava. Znam, usvajate uglavnom tehničke amandmane. To je pravo vlasti. Kad mi nekad budemo, ako budemo bili, možda ćemo se ponašati drugačije, možda isto, ko to zna. Vi suštinski amandmane ne usvajate ili vrlo, vrlo retko, a vama pamtim, gospodine Ćiriću, kad smo pričali o privrednim društvima, nekoliko bitnih i suštinskih amandmana obećaste, pa boga mi onaj što stoji iza vas uvek kada se otvara nešto novo je verovatno rekao – stop, ne može. Razumem i to ograničenje. Znam da to neće promeniti svet, ali mnogo vremena trošimo ovde da ne poboljšamo stvari, nego da ih zakomplikujemo. To je moja molba. Nemojte da komplikujemo stari, koristimo znanje ljudi koji imaju. Pitajte gospođu Čomić kad neko treba da da zadatak za informacione tehnologije šta da se obuhvati u ekonomskom delu.
Samo onaj ko ume da da zahtev, jer zna prirodu posla, taj može da vam postavi pitanje i da mu npr. informatičar po obuhvatu softverskom na to odgovori. Ja imam dugogodišnje iskustvo i znam šta to znači, ali nemojte da mi dovodite u pitanje elementarnu logiku. Nemojte kada kažem – povećava se kroz finansiranje stranaka ono što ide strankama 50% više. Ne, kažete – nije. Evo ga budžet, stigao, više nego 50% u odnosu na prošlu godinu. Kažu koeficijenti, matematika je neumoljiva.
Nemojte sutra da slušamo izvinjenja, nemojte da kažete – mislili smo da možemo. Dajte danas popravite ovo. Nije to sad mnogo važno. I ja imam posla da ovaj budžet malo ozbiljnije pregledam do ponedeljka. Možda nešto i usvojite. Ne sedim rado ovde i sama sam bolesna. Sedim rado inače ovde, ali mi nije lako.
Zaista mislim da nije u redu da se ni unutar Vlade ne konsultujete dovoljno i da ne iskoristite postojeće baze. Imamo Upravu za javni dug toliko dugo, i dan danas se sporimo šta je visina javnog duga. Kakvi su to registri? Nikakvi.
Sporimo se da li je to po MMF obuhvatu ili Svetske banke. Nemojte da se pravimo ludi. Mora garancija da bude obuhvaćena kao naša kreditna obaveza. Kad ja mojoj sestri garantujem za kredit, kao žirant, mene lepo u Kreditnom birou odmah tretiraju manje kreditno sposobnom, nema veze što minus po njenom tekućem računu nije pao na moj teret. Što gospodin Cvetković, kao doktor ekonomije, ne zna da garancija nije samo vanbilansna evidencija, nego mora da bude obaveza, ali da nije sramota da ovde kaže – 150% će nam pasti garancija više na teret jer nam javna preduzeća rade sa gubitkom?
Nije ovo van teme. To mora da bude celina. Taj trener, kakav god da je vozač, mora da vas drži sve na okupu da sa manje troškova postignemo više rezultata. Minimaks princip u ekonomiji se neće promeniti. Hvala.

Vrlo kontrolisano trošim vreme, ali šta ću, moram jer mislim da je ovo vrlo korektna i kvalitetna rasprava, neskromno za mene i vas, ali meni znači.
Nemojte ni jednog trenutka misliti da napadam Agenciju za privredne registre. Što se mene tiče, nekada su to radili privredni sudovi na najbolji način. Nije bilo ovakvih prevara. Nema veze, konzervativna sam žena. Možda je ovo bolje.
Međutim, nemojte da mešate subvencije sa nečim što sam malo čas rekla kao primedbu gospođi iz Ministarstva sporta, koja je s pravom rekla – mene niko nije pitao, a ne znaju da mi naprave razliku između donacija i dotacija. Dotacija kao nečega na šta po budžetu ima pravo Crveni krst, razne nevladine organizacije itd, a kod nje je bio slučaj sportskih organizacija i donacija, kao bespovratnih sredstava koje dobijaju neke organizacije, u smislu evidencija.
Sada vi meni kažete – možete da dobijete podatak. Čekajte, gospodine Ćiriću. Dajete mi za pravo minimaks princip – najmanji troškovi, najveći rezultati. Koja je korist od toga što ću ja to da dobijem? Da li vi mislite da sam toliko besposlena, pa sad idem i da čitam one knjige "hiljadu zašto hiljadu zato" koliko ima čega? Korist treba da bude primerena trenutku i da najmanje košta ono što nam najviše treba.
Šta nam najviše treba? Da nema blokiranih prevara, da ide, da se ovaj čvor razveže u platnom prometu, da krene zaposlenost. Izvinjavam se za prst, ali sećate se, vi i ja smo bili u emisiji, gde ja vama stavih mnogo primedbi na onu uredbu o načinu plaćanja i razvezivanja tog čvora, što je bilo potpuno neprimereno.
Lepo je da imamo podatke i lepo je da imam i zlatno ogledalo, ali šta će mi? Ne treba mi to, kada sam grejanje morala da isključim u stanu. Znači, šta Srbiji u ovom stanju privrede i novom stepenu razvoja i bogatstva treba da se ulaže?
Posle šest milijardi potrošenih subvencija, posle mnogo poslaničkih pitanja, šta je kao državna pomoć neevidentiranih a oslobođenih od poreza, na primer, u projektu "Fijat" u Kragujevcu ostalo nenaplaćeno, da li je zavedeno kao državna pomoć? Tvrdim vam da ne postoji takav podatak. Zašto danas dajete subvencije uredbama godinama? Znači, kada smo ušli 2007. godine u onu skupštinu, u staroj zgradi smo bili, rekla sam vam – ne može da se deli pomoć uredbama, mora da postoji zakon koji propisuje kriterijume za dostavljanje. Ne može neka vaša uredba u holu, zna se, najneprometnijem hodniku da bude okačena, o dodeli sredstava.
Svim znamo kako se to radi. Svi mi znamo kako je to, da ne ulazimo. Hajde da pomenem samo preduzeće "Lipaks". Da, da "Lipaks" preduzeće koje dobija beskamatni kredit, pa pravi konverziju iz dinara u evre, pa pomaže ono što ćete vi sada da vodite kao finansijski lizing za subvencionisano nabavljanje traktora, kamiona i slično. To ćemo otvoriti kada dođe budžet. To vam neću zaboraviti.
Vama sam to pominjala 2009. godine. SNS vam je 2010. godine iznela podataka, da na dinar sredstava iz budžeta imate povraćaj 0,17 i to kroz poreze i doprinose koje odmah naplaćujete za novootvorena radna mesta. Najmanje bi moralo da se vrati dinar na dinar. U trećoj godini bi projekat morao da donosi prihod. Danas, vi kada je otišlo 6 milijardi, krećete sa stvaranjem baze za procenu efekata uloženih sredstava.
Gospodine Ćiriću, vi ste obišli svet. Nemojte neke specijalizacije, 1964. godine to Maknamara radio u Americi kao ministar odbrane u vladi Amerike – planiranje, programiranje, budžetiranje. Zna se šta se programira, kada se prati i kakav treba efekat da donese neki projekat. Dinar, dolar građanina je mnogo veliki i mora da bude praćen. Ne sporim da sada to vodi Agencija za privredne registre.
Nemojte, molim vas, uništite kinematografiju, odnosno filmove, pa donosimo zakon. I šta? opet ćemo da imamo novog budžetskog korisnika. Kažete - ne, nije. Ma jeste, imaćemo novog. Šta je nova evidencija? Objedinjena prodaja karata gde će da piše i naslov i broj i sve. Opet će to neko da radi, biće neki prodavac fiskalnih kasa, unificiranih kućica za menjačnice i tako dalje i tome slično. Samo se ponavljaju vidovi principa na kojima se na usputnim stvarima sigurno zarađuje novac.
Šta je sa pričom o besplatnim akcija? Ko je sigurno uzeo pare? Oni posrednici, brokeri koji su oslobodili građane od direktnog plaćanja troška, ali je zato država platila njima kroz budžet. Nemojte da nas potcenjujete u smislu prilježnosti, rekli bi komšije Hrvati, kad ovo uzmemo da radimo. Nemojte da naše sećanje, odnosno pamćenje kao izvor informacija, jer čuvamo papire, ogromne arhive imam, kad vam dajemo najdobronamerije savete.
Znači, nemam ništa protiv Agencije za privredne registre, naprotiv, imam protiv toga zašto da ne proveravaju podatke, kao što prospekte za privatizaciju niste proveravali, pa smo danas tu gde smo. Znači, radi vas, kao što ste sad počeli da pričate o zapošljavanju, o kontroli ovoga, trebali ste mnogo ranije. Gospodina Živkovića 2002. godine, koji je radio u Ministarstvu za odnose sa inostranstvo, pitali su – da li ima evidenciju? Ja čuvam taj broj "Danas", intervju sa njim. Pitali su ga - da li imate evidenciju donacija? Kaže – nemam, još nismo uveli to. Kako je moguće? Kaže – znate, pa ne idemo mi ni na Mars, ne vodimo ni to koja su ulaganja za nekada putovanja na Mars.
Nekada je to bilo moguće, nekada niste znali da realizujete libijski ček, nego ga Narodna banka dala republičkoj Vladi, što je nepojmljivo. Ali, 2011. godine pričati da mi unazad treba da zaboravimo šta je bilo i sada ustanovljavamo podatke, sad kad imamo najmanje, nije primereno. Hvala.

Gospodine Ćiriću, niti ste vi neko nov ko je u Vladi došao sada sa rekonstrukcijom ovom u martu mesecu, ova prešminkana vlada, niti ste neko ko nije znao i ko nije čuo upozorenja koja su dolazila sa ove strane da treba uvesti kontrolu efikasnosti sredstava koje idu kroz subvencije.
Samo ću jednu rečenicu reći. Bila sam ministar za ekonomsku i vlasničku transformaciju, to se tada tako zvalo, od 24. marta 1998. godine do 24. oktobra 2000. godine. Niti se prodala savezna ustanova "Borba", odnosno ostalo ono što se zove "Novosti", pa posle bilo problematično, niti je Beočinsku fabriku cementa, Novi Popovac, ono što je bio Kosjerić kao cementara, niti bilo koje privatizovano preduzeće ostalo iza mene kao problematično, kao prodato, a nije trebalo, ili kao sporno, ni "Politika", ni glasila, ni strateške delatnosti, niti bilo koji od postupaka koji sam vodila.
Znate zašto? Zato što meni saradnici jesu pomagali, ali mi nisu nalagali šta treba da radim. Bavila sam se svojim poslom. Ponosna sam na taj period. Ponosna i na svoje tadašnje nalogodavce koji nikada slovima i brojevima nisu od mene tražili da ikome išta pomogne, sem objašnjenja, mimo zakona koji su važili. Da, gospodina Šešelja. Znači, ni Nikolića, ni Šešelja, ni bilo koga. Bilo je – Jorgovanka, znaš ti, uradi kako misliš da treba i kako je po zakonu. Radila i iza mene ostali svetli tragovi i dobri ljudski odnosi. Zato imam pravo da vam kažem.
Ali, šta imam prava posebno da vam kažem? Zašto ne slušate na vreme kada vam se kaže – ovo što malo ima, gledajte kako trošite? Godine 2009. dajete beskamatni kredit firmi "Lipeks", 0% kamata preko fonda. Dvanaest meseci grejs period. Slušajte, vi ste ekonomista. Nema iznosa. Nema bitnog elementa. U čemu je značaj tog preduzeća? Lizing kuća koja omogućava nabavku traktora, automobila i kamiona. Slušajte sada! Fond prenosi iznos kamate lizing kući unapred za svaku godinu ukupan iznos, na iznos dinarske protivvrednosti finansijskog lizinga po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate kamate za tu godinu.
Da li su građani ikada igde imali ovakve uslove? Ko ne bi poslao pod ovim uslovima? Dobiješ beskamatni kredit, imaš siguran posao, deo kamate ti daju unapred na godišnjem nivou, pretvoriš novac u evre, dinar dodatno oslabi i na kraju godine onih 4% u dinarima, koje si imao kao obavezu, koliko vredi? Znači, ne pričam danas, ovo je Jorgovanka pričala i na konferenciji za štampu i ovde u Skupštini povodom rasprave o ovim organizacijama. To je ta bitna razlika između vas i nas, ne nas kao opozicije i vas kao vlasti, nego kao načina viđenja i vođenja države i ekonomisanja sredstvima.
Nije meni cilj da vi budete lično pametniji i bolji, normalno, želim da ja budem ta, ali mi je cilj da ne trošimo sredstva uludo, da ne punimo džepove onome kome ne treba, nego da omogućimo život najvećem broju građana, da on bude lakši i bolji. I za vas i za mene je razlika kada kažemo da građani žive bolje. Vi imate jednu ciljnu grupu, a ja želim da svi žive bolje. Mnogi su ovde osetili osvetu one srednje klase koja je trpela devedesetih godina.
Lično sam srećna što nemam nikakvu gnevnost, ni želju za osvetom nad onima koji su mi naneli zlo i ostavili me bez posla i dobijala otkaz i čuda su se dešavala. I živi smo i zdravi. Kažu zdrav čovek sve može da prebrodi, imam i onih koji više nisu živi koji tu nepravdu nisu mogli da podnesu. Ali, ne mogu ja na nekom ličnom gubitku da kažem – ja ću da ćutim, pa neću da vam kažem šta je dobro rešenje.
Upozoravamo vas sve vreme. Ne možete uredbama, gde vezujete lokalnu upravu, Agenciju za strana ulaganja, lokalni nivo gde su vaši predsednici opština, da držite u krugu, jer to jednog dana pukne. Neuspešna Agencija za mala i srednja preduzeća, vi je pretvorite u Agenciju za regionalni razvoj. Ljudi, nemojmo tako. Kako ćete vi od nekog da tražite odgovornost kada je Vlada sada napravila milijardu i 400, nešto što se zove nedopustivu zloupotrebu sredstava namerno odugovlačeći sa postupkom potpisivanja ugovora za neuslovnu zgradu "Aeroinženjering", 2010. je budžet donet, februara meseca donet zaključak, u junu mesecu potpisan ugovor sa Direkcijom, nabavka početa 3. novembra. Kasno je, moramo pregovarački postupak. Šest meseci svi obveznici javnih nabavki nisu napravili te nepravilnosti. Koga ćete vi da ganjate i uvodite u red kad vi kao država, kao vlast koja treba da vodi i predvodi, pa da je slede građani, kad sve to vreme pričamo, upozoravamo, molimo itd?
Pričate mi o seči propisa. Koliko puta sam ovde rekla – trudnice, porodilje, oštetili ste time što moraju da plaćaju porez i kada su na bolovanju. Pa, vi gledate da vam trudnice ne zloupotrebljavaju sredstva, gledate da na svim drugim mestima negde prištedite, sem onde gde imate najviše mogućnosti - specijalizovane usluge. Evo pročitah – Agencija za privatizaciju ponovo na budžetu. To je problem. Znači, nemam ja nikakav drugi razlog sem želje da kada kažem – građani i opšti interes, stvarno mislim na to. Stvarno na to mislim. Ostavite mi visok kriterijum kao odgovorno ponašanje da se prema njemu upravljam. Ne spustajte nivo odgovornosti jer će od vas svako moći da bude lako bolji.
Želela bih da se ovde namećemo po tome ko ima bolja rešenja, a ne da kažu – biramo između dva zla, pa koje je manje. To je moj cilj i to je motiv svih ovih amandmana, svog ovog ovolikog grada, nosim tri torbe, rame ću da odvalim zato što za sve o čemu sada pričam, imam dokument ovde kod sebe. Znate zašto? Nije neizvesna samo budućnost, nego i prošlost, ljudi vole da zaborave, a gospodin Žakata Liko i danas analizira razvoj onog što se zove finansijski kapitalizam u krizi, proriče kratku istoriju budućnosti. Iz te istorije, iz toga što se dogodilo daj da izvučemo dobre pouke, da ne ponavljamo greške, ako imamo i malo časti i pameti.
Htela sam da kažem – neću više da se javljam, pa ne smem. Šta znam, možda me opet isprovocira.