To je poslednji amandman koji smo mi podneli, gde predlažemo povećanje maksimalnih zaprećenih novčanih kazni za obveznika pravno lice. Ne samo što je trenutno propisana kazna mala, nego je i raspon za ovu vrstu prekršaja nedovoljan i bukvalno onemogućava organ koji izriče kaznu da kaznu prilagodi težini učiniocu i u nekim opštim okolnostima koje mogu da nastupe u konkretnom slučaju. Mi smo predložili da ta kazna bude u rasponu umesto od 100 do 600 hiljada dinara, od 100 do 1.000.000. dinara i da u drugom slučaju, u stavu 2, ta kazna ne bude više od 2.500 do 20.000 dinara, nego od 10.000 do 100.000 dinara.
Postojeća zakonodavna praksa koja se inače primenjuje da se svi prekršaji svrstavaju u istu kategoriju, i da je pri tome raspon kazni nedovoljan da se napravi razlika u tim prekršajima može da dovede neka preduzeća u situaciju da kazna za jednog učinioca, ovakav prekršaj, odvede u stečaj, a da za drugog predstavlja jednu bruto platu direktora. Znači, takve su razlike na terenu, a kazna za prekršaje ista. Mi usklađujemo minimalnu zaprećenu kaznu za odgovorno lice u kojem je data ta minimalna novčana kazna koja može da se propiše i drugim zakonom.
Smatramo da je jedan od osnovnih atributa države, a to je naplata poreza, ne može na ovakav neprihvatljiv način da primenjuje prekršaje koji se sastoje u lažnom prikazivanju podataka u poreskom bilansu, kada odgovorno lice može da bude kažnjeno novčanom kaznom koja odgovara zakonskom minimumu. Zar treba da se ugledaju na Vladu koja daje neistinite podatke o bruto društvenom proizvodu, broju zaposlenih. Ako nećete da pođete od sebe i da dajete istinite podatke, pođite od poreskih obveznika i primerite kaznu lažnom prikazu upravo u bilansima, a onda i u svim ostalim poslovnim knjigama. Evo, mi vam pomažemo da se uvede red u ovoj delatnosti, ali vi kao i uvek gluvi na red u državi i zainteresovani samo za sebe odbili ste i ovaj amandman. Nek vam služi na čast.

Hvala. Juče ste nam uz budžet dostavili još devet zakona neplanirano. Verovali ili ne meni je promakao jedan amandman Vlade u kojem se na zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji odlaže rok u kojem se prenos kontrole naplate poreza i doprinosa obavlja na banku i umesto "1. januara" ta reč zamenjuje se rečju "jula".
Zbog toga postavljam pitanje predsedniku Vlade i ministru finansija gospodinu Cvetkoviću – da li je moguće da se ova vlada usudila da podnese izmene i dopune Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji uz budžet za sledeću godinu gde bankama nameće nezakonitu obavezu isplate zarada, odnosno naknada kroz izmenu člana 30. i čak članom 48. i 49. propisuje kaznene odredbe ukoliko banka izvrši isplatu plata bez neplaćenih poreza i doprinosa. Ako je iko poznat kao neko ko ne želi da zaštiti banke koje su jedine oslobođene tog poreza na finansijske usluge kojima se omogućava da snize porez na dobit, koje ne plaćaju nikakve naknade državi za sigurnost koju imaju u sistemu poslovanja kroz zaštitu ciljane inflacije. Pitanje je koliko se u tome uspeva, i da postoje mnogi sistemi, da i te organizacije ne budu na taj način forsirane i oslobođene poreskih obaveza, ali to što od njih tražimo da učestvuju i uzvrate ovoj državi za sigurnost poslovanja kroz normalno plaćanje poreza, ne znači da bankama država može da prebaci svoj deo posla.
Zaista se pitam da li je bilo dovoljno Vladi da dva novinska teksta budu objavljena i da ne čuje sve primedbe stručne javnosti. Još je 2006. godine Zakonom o porezu na dohodak građana potpuno uređen postupak za kontrolu uplate doprinosa od registra poslodavaca preko kaznenih odredbi i svih ostalih detalja koji se tiču ovog posla.
Zato postavljam konkretno pitanje ministru finansija – koliko je Poreska uprava od 2006. godine do danas poštovala član 108b Zakona o porezu na dohodak, odnosno koliko ažurno vodi Registar poslodavaca i da li ga uopšte vodi? Znamo da je preko 90% poslodavaca prijavljeno u taj registar i bila je velika hajka na njih da se prijave. S obzirom na to da Poreska uprava nije radila ono što je bio njen posao zakonom dodeljen, pitam sledeće – da li ova kontrola može da bude jeftinija i efikasnija za poreske obveznike ako je prebacite na banku, što doživljava jednim izuzetnim predizbornim gafom, da vam pravo kažem. Taj predlog za kontrolu uplate doprinosa od strane banaka ima dva velika problema. Da li neko sme da vršlja po računima klijenata pravnih lica, proverava da li su od koga i koliko dobili para, a nisu pod krivičnom istragom, već su obični građani vlasnici određenih firmi kojima Ustav garantuje zaštitu privatnosti.
Pitam ministra finansija, gospodina Cvetkovića, gospodina predsednika Vlade, imaju li u poreskoj upravi odgovor na ovo pitanje, ili treba preventivno da se ljudi obraćaju Povereniku za zaštitu podataka? Zašto Vlada Srbije ne radi posao za koji je građani plaćaju, nego pokušava da taj posao prebaci potpuno ne zakonito na banke, a podmećući i nama poslanicima takav predlog zakona koji nismo uspeli ni da pogledamo a kamoli da na njega reagujemo? Zahvaljujem.

Hvala. U prvom delu od ovih 20 minuta govoriću o sudskim taksama i izmenama Zakona o javnom tužilaštvu i uređenju sudova, a za 25 minuta ću ostaviti ako mi bude dovoljno vremena da govorim o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Sada ćete se vi pitati, kao predlagači – šta li je to izazvalo da se iskoristi čitavo vreme koje ima poslanička grupa na raspolaganju a vi ste samo hteli da izmenite neke male sitnice u ovom zakonu, gde se za rashode koji položaja odnosno plata osoblja koje je zaposleno u organima posle reformisanog sudstva, sudsko osoblje i da se raspodelu sredstava i predlaganje dela budžeta za njih ne vrši u samim tim organima, tužilaštvu, Visokom savetu, nego da se to radi negde drugo, a gde to drugo to ćemo da vidimo. Međutim, htela bih da krenem od samog početka reforme pravosuđa i biću vrlo kratka.
U aprilu mesecu, kada su se već naveliko lomila koplja o ne uspešnosti ili uspešnosti reforme pravosuđa sa tvrdoglavo zaglavljenim stavovima jedne i druge strane onih koji su osporavali i oni koji su hvalili. Imala sam prilike da se upoznam sa nečim što je našoj misiji Republike Srbije pri EU saopšteno, gde je prvi prioritet za pristupanje EU bio upravo problem nastavka reforme pravosuđa, naglašavajući da je Srbija pristupila tom kompleksnom poslu u ranoj fazi pristupanja EU, pre nego što je počela pregovore. To je bio prioritet broj jedan.
Pod dva je,nimalo nevezano od onog što je koleginica Judita maločas govorila, pod dva je bila borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Evo čuli ste našta se svela i navedeno je u tom smislu da EU insistira na donošenju zakona o finansiranju političkih partija, koji će poštovani mišljenje Venecijanske komisije i biti u skladu sa evropskim standardima u toj oblasti i onda ću posebno o svemu ovome pomalo govoriti.
Promena izbornog zakona je treći prioritet.
Pod četiri - obezbeđivanje funkcionisanja nezavisnih regulatornih tela.
Pod pet je bilo – uspostavljanje pravne sigurnosti jasnih imovinskih prava.
Pod šest – uspostavljanje poštovanja ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, značaj manjinskih prava, posebno prava Roma, unapređenju njihovog položaja, slobodu medija, unapređenje prava zatvorenika, rešavanje izbegličkih pitanja.
Sledeće je bilo naglašavanje značaja potpune saradnje sa institucijama za dobijanje pozitivnog mišljenja i poslednji prioritet je bio – u okviru regionalne saradnje, ocenjen je, pa znaci navoda – pozitivan početak dijaloga Beograda i Prištine i naglašen je značaj poboljšanja života građana Kosova.
Sada ide ono uobičajeno, tako da se niko ne oseća mnogo ukorenim, prekorenim nego, da mu se daje podrška da dalje radi, zaključeno je da postoje veliki izazovi, ali da se vide koraci u dobrom pravcu. Kada nešto ne ide kako treba, onda se kaže – idemo u dobrom pravcu, sporo, ali korak po korak.
Šta je tada ispostavljeno kao tehnički problem u svim ovim pitanjima? Naglašen je značaj dobre regionalne saradnje, ali da se očekuje dijalog u rešavanju tehničkih problema. To je ono što je danas problem na Kosovu i zove se naplata osiguranja i nemogućnost da se bez značajnog iznosa sredstava pređe granica u delu države Srbije.
Rečeno je da dijalog treba da bude zasnovan na fundamentalnim tekstovima i kritikovano je odsustvo učešće Srba na nedavnim lokalnim izborima na KiM i postojanje paralelnih struktura na severu Kosova. Ali, nešto što nikako nije procurelo u javnost, a dopuniću jer se uklapa u svu ovu priču, kao što vidite, kroz reformu i uticaj pravosuđa u svim ovim delovima je vrlo bitan. Pokrenuto je pitanje pisma – Udruženje privatnih lekara i stomatologa "Salus" iz Novog Sada. Komesaru Evropske komisije za proširenje i politike susedstva Štafanu Fileu, koje je takođe dostavljeno članovima grupe prijateljstva Edvardu Kukanu, jel Kukacinu, i svim poslaničkim grupama koje su članice te grupe prijateljstva i ostalima, u kome navode, da njihove priloge za odgovore na upitnike Evropske komisije, Kancelarija za evropske integracije nije prosledila Evropskoj komisiji, naglašavajući da se radi o diskriminatorskom odnosu prema udruženju koje je u prilozima iznelo optužbe o korupciji u zdravstvu.
Šta je nama danas tema broj jedan? Zašto pričamo o dvojici hrabrih ljudi Milimiru Lukiću, koji podnosi ostavku i daje obrazloženje vrlo hrabro u ovom trenutku, inače je vrlo osnovano, ali u današnjem trenutku u Srbiji je to vrlo hrabro. Sa druge strane na Jutjubu je najgledaniji snimak gospodina Milanovića, koji takođe, direktno i nedvosmisleno, upravo na ovu temu iznosi optužbe za korupcije u zdravstvu i kaže da će posle tog priloga moći da radi u kafiću kod Danice Drašković, a pitam se, da li su snimatelji koji su mu aplaudirali u emisiji uživo na suspenziji. To je danas Srbija.
Dalje, postavilo se pitanje – šta je Srbija preduzela u sprečavanju lažnih azilanata? I mi smo opet prvi kojima će možda biti ukinuto to pravo koje smo iz šengena dobili.
(Predsedavajući: Izvinjavam se gospođo Tabaković, šest i po minuta, sedam, pokušavam da shvatim o kojem delu teme pričate, pa vas molim da mi pomognete da razumem to.)
S obzirom na to da ste vi advokat ne mogu da shvatim da vi ne vidite šta je problem i tema. Govorimo o navodno sitnim izmenama koje se tiču preraspodele sredstava za sudijsko osoblje u novoformiranim organima, a posle reforme pravosuđa. A ukupna reforma pravosuđa je prvi prioritet primedbi koje, kad kažem primedbu tu iznesem, nije dovoljno osnovana, kad kažemo da su zloupotrebe u budžetu te i takve, nije to dovoljno osnovano. Ali postoji ugled DRI koji više niko ne može da ospori, nego se po njenim prijavama mora nešto i dešavati.
Taj nedvosmisleni autoritet sada za gospođu ministra, za srpsku javnost u smislu izvršne vlasti jeste ovo što navodim. Ono što nije poznato široj javnosti, gde se zaustavljanje izgradnje institucionalnih reformi ovde u Srbiji, ne da stavimo torbe na leđa i da krenemo ka Briselu, nego da ovde završavamo poslove, predstavlja patriotizmom i time što nam neko neda da držimo Srbiju i Kosovo zajedno. Ne, ovo su problemi koji su prioriteti za sve nas, što ne dovodi u pitanje ili značaj problema koji imamo u regionalnom predstavljanju pregovorima Kosovu itd.
Ali, govorim o tome šta u reformi pravosuđa, koje je danas ponovo tema, o čemu govori i ostavka Milimira Lukića i pravosuđe je ta grana koja je nezavisna od izvršne vlasti, mora da se bori za slobodu medija, što jeste problem, mora da se bori protiv korupcije u zdravstvu, koje jeste tema broj jedan. Mora da se bori za sprečavanje lažnih azilanata, jer to nije samo posao Ministarstva unutrašnjih poslova. I ti, i takvi veliki izazovi koje je pravosuđe trebalo da preuzme na sebe, umesto toga ostali su nerešeni, nego se pravosuđe bavi samima sobom. Zar nije tako? Upravo to pokušavam da vam dokažem.
To što kancelarija nije dostavila žalbu "Salusa", vi znate da u vreme globalnog sela i interneta nema tajni u smislu ni korupcije, ni primedbi ovog organa o kojem govorim. Da vam kažem na tom inter parlamentarnom sastanku koji je bio javan, upravo sam ja, jer su predstavnici vladajućih stranaka izbegli da odu, malo ih je bilo, bila je gospođica Jerkov, bila je mlada koleginica iz DS, ali o ovim temama su izbegli da govore. Upravo sam ja branila, da nije takva cenzura u aprilu mesecu u Srbiji. Primedbu gospodina Todorovića, da je u slučaju njegovog hapšenja, nisu poštovana ljudska prava, to je izvesni gospodin koji je bio vlasnik Meridijan banke i u nezakonitim stečajima je on u stvari nastradao, što bi rekao naš narod. I kad se gospođa Delević čudila kako on sad traži zaštitu evropskim organima, rekla sam da je on ne zaslužuje jer je on verovatno zakonito uhapšen.
E sada, da li ima nekih propusta u postupku ne znam? Nisam htela da državu Srbiju kompromituju. Evidentni, problemi koji nisu trebali da budu tako visoko rangirani kao razlog za naše držanje po strani, znajući da imamo probleme u svim ovim oblastima, nismo ih pominjali, da bi vi tu podršku potpuno shvatili kao mogućnost da možete da nastavite da radite, gotovo šta vam je volja. Zašto, gotovo šta vam je volja? Vi umesto da rešavate ove i ovakve probleme, i da izbegnete ove primedbe, vi izlazite sa, počeću sa Zakonom o sudskim taksama, gde kažete – ranije je prihod od sudskih taksi išao potpuno budžetu Srbije, išao je kao prihod budžetu, pa sada vi mašete glavama, a pročitaću, Zakon o sudskim taksama, zadnji Službeni glasnik je 3109, u članu 51. propisano je da se naplaćene takse prihod budžeta Republike Srbije. Čitam upravo vaše obrazloženje.
Predlogom zakona o izmeni Zakona o sudskim taksama precizira se korišćenje naplaćenih sudskih kazni kako bi se zakon uskladio sa nadležnošću Visokog saveta sudstva i Ministarstva pravde, za izvršavanje rashoda. Odlično znam o čemu govorim. Znam da izdvojeno kao prihod, razlikujem namenska sredstva u budžetu, razlikujem sopstvene izvore prihoda. Sudske takse jesu uvek bile prihod svuda, a sada želite da u skladu sa odredbama novog, reformisanog pravosuđa odredite da 40% raspodeljuje se za tekuće rashode sudova osim za rashode za sudsko osoblje u javnom tužilaštvu, a 20% za poboljšanje materijalnih položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima koji su sudsko osoblje i osoblje u javnom tužilaštvu, druge rashode kao investicija u skladu sa zakonom.
U redu, imate pravo. Ali, da li ste vi u skladu sa onim što su dostignuća u ovoj oblasti predvideli da treba da oslobodite dve kategorije i to za one koji treba da budu oslobođeni troškova postupka u postupku zaštite makar od diskriminacije i porodičnog nasilja. Ne služe ove pojave za reklamu, za prikupljanje poena kada se sprovode akcije, da se plaćaju oglasni prostori i da imamo zaista zastrašujuće reklame u neko doba kad treba uspavljivati decu, da ne ćutimo na nasilje itd. Valjda je prvo mesto gde ćemo da podržimo borbu protiv ovih pojava, ovo mesto gde ćemo da oslobodimo od troška ove koji u sudskom postupku treba da traže zaštitu od ove dve pojave.
Znači, sve vreme govorim da ova vlast se verbalno zalaže za jednu stvar, ali da u suštini ta svoja zalaganja ne podstiče u konkretnom akcijom koje su isključivo u njenoj nadležnosti. Vi znate koliko su nas parnični izvršni postupci, dugi, skopčani sa velikim troškovima i da oštećeni dolaze u situaciju da ne mogu da pokrenu parnicu baš zato što nemaju za sudske takse i advokate. Ako i pokrenu parnicu, neretko dođu u situaciju da im se presudom nalaže plaćanje visokih troškova postupak koji se dodatno uvećavaju ako se ne plate u roku i da naplatu naknade štete treba da ostvaruju u dugotrajnom izvršnom postupku. Ovo je opšte pravilo. Znači, prvo vi platite državi sudske troškove i sve ostalo, a onda ćete vi dobiti ono što vam je dosuđeno u zakonitom postupku.
Predložili smo da se od plaćanja taksi oslobode lica oštećena krivičnim delom u parnici i postupku za izvršenje dosuđenog imovinsko-pravnog zahteva i da oni u celosti padaju na teret izvršioca krivičnog dela. Takse se ne plaćaju u postupku zaštite od diskriminacije i porodičnog nasilja. Smanjili smo nešto procenat, odnosno ovih 20% podelili smo da 10% ide na poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima, a 10% za druge rashode i investicije.
Ovde počinjete sa odvajanjem, po meni ne moram da budem ni pravnik, ni ekonomista, ni stručnjak ne znam iz koje oblasti da bih shvatila da vi pokušavate da u jednom organu odvojite stručno osoblje od lica koja su u sudu imenovana. Mislim da to nije u redu. Vi narušavate jedinstvo organa u celosti koji treba da rade zajedno. Znači, prava ovih će rešavati zato što su u skladu sa Zakonom o državnim službenicima, oni neki koeficijentima rangirani drugačije i o njihovim pravima će odlučivati neko drugi. Nije u ostalim predlozima zakona preciziramo ko će to da odlučuje o njima.
Sada u obrazloženju otvoreno kažete da ministarstvo o tome odlučuje i da se pita itd. Vi ne shvatate da, ovakvim pokušajem dopune Zakona o javnom tužilaštvu, praktično kršite sam član 127. stav 3, gde je Državno veće tužilaca, na primer, to koje predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za rad tužilaštva, ne odvajaju se tu stručni poslovi i ovi vrhunski, kreativni. Mislim da to kao pojava, ne mislim, uverena sam da to kao pojava nije dobro. Svedoci smo ove zgrade u kojoj sedimo i institucije gde su ono što se zove u svetu "stafovi" odvojeni i na neki način prosto suprostavljeni poslanicima sa kojima treba da sarađujemo, neću reći da su oni tu da bi ova institucija služila i radila dobro, neću reći da služe poslanicima, mogu da budem pogrešno shvaćena. Mi imamo slučaj da ih plate i Zakon o državnim službenicima dovode u položaj iznad onih koji su im nalogodavci, naredbodavci koji odgovaraju. To su ljudi koji realizuju neke tehničke poslove, ali oni imaju platu veću, juče smo pominjali, šef kabineta od predsednice Skupštine, ostalo tehničko osoblje, neću poslanike ni da pominjem, jer ne govorim o sebi, ali je sramota da svaki iole načelnik u službi koja ima neki rang, viši stručni saradnik ima platu veću od poslanika.
Vi možete da nekome kažete da ga vrlo poštujete, ali poštovanje mu izražavate što mu dajete uslove i što vrednujete njegov rad na odgovarajući način ili makar po jedinstvenim kriterijumima, gde sudbine dele zaposleni radnici i poslodavac, gde sudbinu dele u sudu ta lica i ovo osoblje. Mogu da razumem da oni dolaze na različit način u taj organ, kao što u Skupštini, u izbornom postupku, poslanici dolaze u ove klupe, a da se zaposleni ili "stafovi" biraju ili na konkursima ili imaju ugovor o radu. Umesto da taj način zapošljavanja bude vrednovan makar tako da ovaj teži i zahtevniji postupak bude uvažen poštovanje uslova, radi ili primanja, vi ste to napravili obrnuto srazmernim. Onda sa pravom mogu da kažu vozači i sekretarice da oni dočekuju i ispraćaju ministre, mogu sa pravom da kažu stručni saradnici da dočekuju i ispraćaju potpredsednike i poslanike, jer su oni ti koji stalno stoje.
Da li hoćete takvu situaciju da stvorite i u organima pravosuđa narušavajući ono što je najznačajnije za mene kao neko ko se razume u ekonomiju, jedinstvenost i budžetski sistem. Narušavate ono što je jedinstvo budžetskog sistema kao Zakon o budžetskom sistemu i osnove za utvrđivanje troškova za finansiranje bilo koje grane vlasti. Time vi to osoblje prepuštate u ruke izvršne vlasti, dovodite u pitanje nezavisnost sudske grane u odnosu na izvršnu vlast, jer to osoblje neće da se trudi da radi dobro za onoga sa kim radi, odnosno za sudiju. Ono će se truditi da se dodvori onome ko mu daje platu ili će se truditi da njemu pokaže lojalnost. Izvinite, ako sam upotrebila pogrešan termin da se dodvori, nego da bude lojalan.
Danas ta autocenzura ili samo cenzura i neočekivano podržavanje onoga ko ga plaća, dovodi onog koji radi sa tom osobom u situaciju da ne može da obavi svoj posao kvalitetno, nego mora da radi i tehnički posao i taj visokostručni. Znači, apsolutno ste promašili sa ovim delom posla gde ste i Državnom veću tužilaca oduzeli nadležnost da se pita ono što mu je po zakonu nadležnost. Hvala.

Ovih 25 minuta sam planirala da, vaš povod, govorim o krivičnom zakoniku iskoristim na način da će to biti uvaženom potpredsedniku jasno i da neće imati potrebe da me vraća na temu, jer sam ja inače govorila o temi. Hoću da ovaj povod da vi menjate određene članove, zakone podsetim na jedan stari problem za koji ste ranije pokazali, razumevanje ali ne i ono konkretno razumevanje, pa da nešto u vezi sa tim promenite a i da ukažem na dve, tri stvari koje su zaista strašno važne u postupcima koji se vode u skladu sa ovim zakonikom.
Smatramo, naprimer, da razlozi za pravičnost i efikasnost vođenja krivičnog postupka, kao i suzbijanje kriminala što je nama, slažete se svima cilj, zahtevaju da se oštećenom da pravo žalbe ne samo da podnosi žalbu na vanredne pravne lekove bez ograničenja samo na odluke o troškovima postupka, imovinsko-pravnom zahtevu što je sada slučaj.
Znači, mi smo pokušali da vaš podnet zakon amandmanima izmenimo u onim suštinskim stvarima, kao što je i kolega pokušao maločas da govori, ali tako da ima pravo da podnese žalbu na odluku o krivici i kazni, a ne samo o nečemu što je usputna stvar u vezi sa samim postupkom. Zašto smo ovo tražili? Praksa pokazuje da tužioci u mnogim slučajevima kad su krivična dela izvršena protiv fizičkih i pravnih lica imaju običaj da ublažavaju kvalifikacije dela i da izostavljaju iz optužnice neke delove i dela, kako bi bukvalno sebi smanjili obim posla i pokazali veću ažurnost, odnosno učinak brojem završenih predmeta.
Takođe, ne izjavljuju žalbe protiv odluka o visini kazni iz istih razloga. Istovremeno i sudije pribegavaju sličnoj praksi i ublažavaju kvalifikacije u izricanju minimalnih i uslovnih kazni, jednostavno da bi skratili postupak i smanjili broj žalbi i eventualnih ukinutih presuda, i da bi time omogućili sebi što manji broj onih minusa u smislu ukinutih presuda ali i da imaju taj učinak koji se meri brojem završenih predmeta. To sve dovodi do toga da nedopustivo blaga i nedelotvorna kaznena politika koja ima za posledicu ugroženu bezbednost građana i države dovodi do rasta opasnih oblika kriminala.
Kao ilustraciju katastrofalne kaznene politike i nedelotvornog pravosuđa mogu da navedem i nedavnu pogibiju policajca i ranjavanje još jednog građanina pri pljački banke. Evo, 26. decembra, vi imate slučaj – ubijena radnica u zlatari, samo zato što se zadesila na poslu, na svom radnom mestu. Ispostavilo se da izvršilac ima samo 24 godine u jednom od tih slučajeva, da je izvršio 26 krivičnih dela i da je prethodno već tri puta osuđivan između ostalog i za razbojništva.
Postavlja se pitanje kakve su to kazne bile ako je on uopšte na slobodi umesto u zatvoru. U mnogim državama koje se smatraju demokratskim se za samo jedno razbojništvo i slično delo izriču zatvorske kazne sa značajno dugim brojem godina, dok se u Srbiji slobodno šetaju pljačkaši banaka, pucaju na policiju. Kriminalci sa već debelim dosijeom imaju tek 20 godina.
Za razliku od pravnog sistema ili pravnih sistema u kojima oštećeni ima mnoga prava i mogućnosti da utiče na postupak, naš zakon je oštećenog sveo na bespomoćnog posmatrača nanošenja nepravde i sopstvenom osećanju žrtve. Odredbe ovog zakona koje uređuju sporazum o krivici omogućavaju da se suđenje završi pre nego oštećeni i sazna da je počeo. Vi znate kojim je to odredbama to moguće.
Pokušali smo, vi imate druge povode, a mi ove suštinske da uvedemo pravo oštećenog na podnošenje žalbe da bi se suđenje učinilo pravičnijim pre svega prema žrtvama zločina, ali i da bi se uticalo na suzbijanje kriminala, a sa druge strane i da to smanji korupciju u pravosuđu. Pravo na pravičnu naknadu štete, takođe smo obradili ovim zakonom, i smatramo da je to jedno od osnovnih prava oštećenog, posebno žrtava krivičnih dela.
Znači, vi ne možete da izbrišete nekome iz sećanje bol i traume, ali jedna mera pravde koja se kroz oglašenje čoveka krivim i naknadu štete ostvaruje jeste nešto što mora i da se realizuje u praksi. Od posebnog je značaja da se takva šteta dosudi u najkraćem roku i uz najmanje maltretiranja i troškova oštećenog. To je bitno da bude učinjeno već u toku krivičnog postupka. Ako oštećeni bude upućen na parnicu, to u praksi znači da će naknadu ostvariti samo uz veliku strpljivost, naročito ako se radi o oštećenima koji su slabijeg imovnog stanja, narušenog zdravlja, ako su u pitanju maloletni i stari. Parnični postupci su kod nas vrlo dugi, skopčani sa velikim troškovima i vi znate da su vrlo često u nemogućnosti da pokrenu postupak zbog nedostatka sredstava da plate sudsku taksu. Ako i pokrenu takav postupak, neretko dođu situaciju da im se presudom nalaže plaćanje velikih troškova postupka koji se dodatno povećavaju kada se ne plate u roku i naplata štete tek treba da se ostvaruje u dugotrajnom izvršnom postupku.
Poznati su u našoj praksi slučajevi da su oštećenima prinudno naplaćivani troškovi postupka od strane suda, pre nego što su uspeli od počinioca krivičnog dela da naplate odštetu. Imam lično iskustvo kao i mnogi drugi. Time je prema žrtvama učinjen još jedan zločin i to od strane države koja je bila u obavezi da ih zaštiti od zločina i da omogući bezbedan život, jer je pravo na bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajamčeno Ustavom i svim međunarodnim pravnim aktima. Pored pomoći žrtava zločina u ostvarivanju prava na pravičnu naknadu štete brzo presuđenje i naplata štete je vrlo efikasno sredstvo u prevenciji krivičnih dela, ali ne samo kada se javno zainteresuje za neko delo pa izvrši pritisak na organe koji to treba da urade. To bi trebalo da bude pravilo koliko je god moguće bez obzira na broj zatečenih predmeta, reformom kojom se bavimo i svime ostalim.
Suprotno potrebi da se pomogne žrtvama zločina, sudovi po pravilu u našoj praksi dosuđuju naknadu štete u krivičnom postupku i obavezno upućuju na parnicu, a da u stvari uopšte i ne obrazlože razloge zbog kojih su dosudili naknadu štete. Postoje ponekad razlozi zbog kojih je nemoguće u krivičnom postupku rešiti pitanje, ali bi zaista bio veliki napredak u tom polju kada bi se sud obavezao da obrazloži razloge zbog kojih nije bio u stanju da to uradi. U sadašnjoj situaciji kada se razlozi ne navode takvu neobrazloženu odluku je bukvalno osporavati žalbom, jer se praktično radi o diskrecionom pravu suda.
Ovu bih oblast zaključila uopštenim zaključkom da država bukvalno nema nikakve mehanizme niti bilo kakvu politiku zaštite žrtava zločina koje su prepuštene same sebi i o najčešćem broju slučajeva bez ikakve pažnje i pomoći države.
Sa druge strane, Zakonik o krivičnom postupku ima mnoge mehanizme kojima štiti izvršioce krivičnih dela i pruža im materijalnu i drugu pomoć i to na teret budžeta, pa time na teret žrtve tog zločina koje je nad njim učinjeno kao poreskog obveznika.
Zato smo imali predlog u ovim amandmanima da se u najboljem interesu građana, ali i u interesu humanosti prema žrtvama, reaguje i to na način da stvorimo uslove za početak stvaranja efikasnijih mehanizama kojima bi ovu zaštitu mogli da uspostavimo.
Pokušali smo i da jedno pitanje ponovimo zato što ga smatram izuzetno važnim, Zakonom o krivičnom postupku je propisano da se neuračunljivi učinioci krivičnih dela otpuštaju sa lečenja i čuvanja odlukom suda ako je na osnovu mišljenja lekara prestala potreba za lečenjem i čuvanjem. Takva mera se, po važećem zakonu, primenjuje i prema učiniocima najtežih krivičnih dela, protiv života i tela, koji su oglašeni neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti ili duševnog poremećaja, što je sa stanovišta pravne i medicinske nauke neprihvatljivo, a u praksi dovodi do vrlo teških posledica.
Veoma je česta pojava da optužene za teška ubistva veštaci, a vi ste ovde njima predvideli mogućnost dvostrukih nagrada i naknada u ovom vašem predlogu za dopunu, oglašvaju neuračunljivim takve osobe samo na osnovu nalaza da boluju od trajne duševne bolesti. Takvi počinioci krivičnih dela otpuštaju se sa lečenja nakon nekoliko godina kao izlečeni.
Postavlja se opravdano pitanje - kako je to moguće ako je neko definisao trajnim tu duševnu bolest i nisu poznata medicinska sredstva i metodi na koji način se takvo oboljenje može izlečiti ili zalečiti, odnosno bukvalno nije moguće poboljšanje stanja i to tako trajno da bi bio otpušten sa lečenja. Ovim i praksom koja postoji očigledno je da okrivljeni ili nije bio toliko bolestan pa je zbog toga bio neuračunljiv ili je otpušten sa lečenja iako je i dalje bolestan i opasan po okolinu. Mnogi zločinci tako izbegnu decenije zatvora i za par godina se nađu na slobodi, što predstavlja podsmevanje pravdi i ruganje žrtvama zločina. Takođe se vrlo često i po pravilu dešava da ponovo izvrše novi zločin.
Kada sam prošli put govorila o ovome, dva dana posle moje molbe vama da usvojite takav amandman, desio se zločin u Beočinu gde je povratnik silovao devojčicu. Zato ću vam ponavljati kad god mi se pruži prilika da ovo ispravite.
Suviše je česta vest, gospodine, da je počinilac zločina već bio na psihijatrijskom lečenju zbog ranijih dela. Ova pojava izaziva veliko ogorčenje građana i opravdane sumnje u pravosuđe i veštake i lekare koji daju predloge za otpuštanje sa lečenja. Naročito sumnje izaziva činjenica da najčešće isti lekari kao veštaci prvo proglase nekog neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti, a zatim posle par godina daju mišljenje da je izlečen i predlažu otpuštanje sa lečenja.
Ovo je postala praksa jer pojedine sudije veštačenje poveravaju lekarima koji rade u zatvorskoj bolnici od kojih će kasnije i biti traženo mišljenje i predlog za otpuštanje, što stvara vrlo plodno tle za korupciju.
Prilikom razmatranja Zakona o veštacima već smo ukazivali da u tome učestvuju i zaposleni iz Ministarstva pravde. Nije teško pogoditi da je svako ko može i ko je spreman da dobro plati, taj može umesto 40 godina u zatvoru da provede par godina u bolnici.
Poznato je da je psihijatrijsko veštačenje upravo zbog ovakvih slučajeva bilo i ostalo crna rupa pravosuđa sa neograničenim mogućnostima zloupotreba i proizvoljnosti.
I ovog puta i ovim povodom predložili smo da se onemogući otpuštanje počinilaca ubistva ili pokušaja ubistava, jer su upravo ta dela protiv života i tela za koje se može izreći kazna zatvora duže od deset godina, pošto smatramo apsolutno neprihvatljivim da se takve osobe mogu puštati na slobodu.
Imajući u vidu sve što sam vam rekla, kao i ogromno nezadovoljstvo građana i posledice ovog nedostatka zakona, predlažem vam da ovo bude poslednji put da govorim na ovu temu i da zaista iskoristite priliku i pravnu mogućnost da ove i ovakve slučajeve sada rešite prihvatanjem amandmana koje smo na ovu situaciju dali. Zahvaljujem se na pažnji.

Poštovane kolege, predsedavajuća, gospodine Cvetkoviću, mislim da ste imali najkraće izlaganje o budžetu u istoriji države Srbije, novijoj i starijoj. Tek nekoliko rečenica ste potrošili na komentar budžeta i devet zakona koje mi u objedinjenoj raspravi treba da pomenemo ili obrazložimo. Ima dve – tri stvari na koje se nikada neću navići, bez obzira na godine, tolerantnost, strpljivost koju čovek dobija s godinama, a jedna od tih je to, da dobijemo budžet u zadnjem trenutku i da od šest tačaka dnevnog reda, pretvara se dnevni red u plus 11 i od toga devet uz budžet koji ima 981 stranu.
Nije to slučajno. Vi mislite da će neke stvari ostati neviđene, nekomentarisane, a najmanje što sam očekivala to je da kažete – zašto kvarite Zakon o budžetskom sistemu koji je vas kao Ministarstvo finansija i za jednu ozbiljnu državu mali ustav po kojem se budžet donosi, jer on ne važi samo za jednu godinu, nego za sve buduće budžete i da ćemo ovde razgovarati o tome, da se i Zakon o budžetskom sistemu vrlo dosledno i konzistentno kvari na način kako se kvari i vođenje javnih finansija u državi Srbiji.
Budžet jeste zakon koji je najvažniji. Svaki pojedinačni zakon dodiruje po neku oblast života – zdravstvo, saobraćaj, školstvo, a ovaj baš svaku oblast života. Baš svaku. Ne možemo da prihvatimo da vi o budžetu ili o delu koji tretira Zakon o budžetskom sistemu ističete samo dobre stvari, a da one druge koje nisu, ne dovoljno dobre nego koje su loše i razlog su za izmenu zakona, prećutkujete, ne pominjući ih, kao da ne postoje.
Zato što imam malo vremena, jer će moje kolege govoriti o načelu, upravo ću konkretno i početi sa Zakonom o budžetskom sistemu, gde godinama odbijate da sve korisnike javnih sredstava, odnosno sve ono što formira Vlada Republike Srbije kao agenciju, organ uprave, neki organ koji god i kako god da se zove, niste iskoristili svoje zakonsko pravo da ih držite u konsolidovanom računu trezora, da vodite računa o tome gde im je novac, gde ga ulažu. Tri godine unazad, prilikom priče o izmeni i dopuni Zakona o budžetskom sistemu, prvo, donošenja novog, pa izmenama, vi ste taman bili usvojili kao jednu zakonsku odrednicu da ministar pravi taj spisak, a onda ste istisnuli iz ruku to ministru i rekli, to će da radi sa nekim organom koji se bavi statističkim poslovima.
Zašto? Pokušavate krajem 2011. godine da uverite građane Srbije da neki prihodi koja imaju neka regulatorna tela, a ogromni su, nisu po prirodi stvari prihodi države. Ne možete vi da menjate metodologiju ili da izvrćete reči kako vama odgovara, a uvek je sve na štetu građana Srbije. Jedan od primera za to je, da i dan danas nije pod kontrolom države ogroman novac koji se vodi kod Direktorata civilnog vazduhoplovstva i Agencije za kontrolu leta, a za naplatu onog što se zove – taksa za prelet nad nebom Srbije.
Nažalost, u eri civilizacije, moja gospođa Čomić, sve je nešto često citiram u zadnje vreme, nadam se da joj neće biti zlo, kaže – od kad postoji internet, sve što radimo je javno. Nažalost, 2003. godine, kada ste donosili rebalans budžeta, zbog donošenja i ustanovljavanja ključa za finansiranje savezne države sa Crnom Gorom, lepo ste rekli, da u toj podeli organa i organizacija na zajedničkom nivou, smanjen je broj sa 56 na 23, od čega su u Srbiju prešli – uprava, carina, Agencija za osiguranje depozita, sanaciju i stečaj, to je ono što sada osigurava depozite i navodno čuva i troši više nego živa banka, i troši depozit one četiri ugašene banke, Komisija za hartije od vrednosti, finansijsko tržište, Zavod za biljne i životinjske resurse, Muzej istorije Srbije i Crne Gore, dok će se u narednih mesec i po dana formirati Direktorat za civilno vazduhoplovstvo i Agencija za kontrolu letenja.
Jedan podatak koji demantuje sve one koji kažu da je merljiv broj onih koji su prešli sa saveznog na republički novo, koji kaže - u ovom transferu sa saveznog na nivo Srbije je prešlo 4.800 zaposlenih. Nikako se ne objašnjava brojka sa sedam na 28, sada preko 30, to dopunom iz saveznih organa.
Namerno pominjem budžet iz 2003. godine, zbog toga što je naknada za korišćenje vazdušnog prostora koja se meri milionima evra danas van budžeta a bila je i jeste po prirodi stvari državni prihod. Tada ste, te 2003. godine, lepo i jasno govorili kako se pokriva budžetski deficit, precizno – donacijama 14,9 milijardi, prihodima od privatizacije 12,5, kreditima međunarodnih institucija 12 i domaćim zaduživanjem toliko i toliko. Umesto da s vremenom poboljšavamo način pribavljanja sredstava, njihovu evidenciju, izveštaje o trošenju, vi kontinuirane kvarite te zakone, dozvoljavate da novac otiče iz budžeta, pa kada oni to istroše i nemaju više te izvore, vrate nam se na budžet, kao Agencija za privatizaciju.
Koja je sad novina urađena u ovom Zakonu o budžetskom sistemu, a mimo zahteva Fiskalnog saveta, koji je želeo da se zna samo gornja granica duga i neke tehničke, da kažem, karakteristike koje su vezane za domaćinsko ponašanje države? Vi ste novim Zakonom o budžetskom sistemu, i samo ću taj član da citiram, da građani čuju šta radite, članom 18. Predloga povećali Vladi diskreciono pravo da tekuću budžetsku rezervu poveća sa 1,5% na 2%, a koja se određuje u odnosu na ukupne prihode i primanja od prodaje nefinansijske imovine za budžetsku godinu.
Šta je to primanje od prodaje nefinansijske imovine, prihodi i primanja od prodaje? Štampanje, odnosno emisija obveznica. Vi stimulišete samu Vladu, sami sebe da što više toga emitujete. Sad ste prinuđeni da pasivom pokrivate pasivu, od vremena Makijavelija do danas oproban sistem, kreditom refinansirate kredit, pa još i povećavate sebi pravo da ono zašta ne polažete računa Skupštini uvećate sa 1,5% na 2%, mereći taj procenat u odnosu na primanja od prodaje nefinansijske imovine za budžetsku godinu. Znači, ono što dobijete emitujući hartije od vrednosti vam je osnova da trošite i ne polažete nikom račun.
Pošto Zakon o budžetskom sistemu poznaje i stalnu rezervu, ali se ona opredeljuje u iznosu od 0,5%, pa ima definisane namene, pa se kaže – zemljotres, vanredni događaji, klizišta, snežni nanosi, životinjske i biljne bolesti itd, dužni ste da Skupštini o tome podnesete izveštaj. To za vas predstavlja ograničenje diskrecionih prava u trošenju, zbog čega niste pribegli zahtevu da kroz Zakon o budžetskom sistemu povećate ovu rezervu, nego ovu drugu, jer vam nije bilo malo, nije vam bilo dovoljno da kroz sopstvene prihode mnogih ministarstava ulažete u godini izbora novac onako kako vi mislite da treba.
Znači, ova vlast od 2004. godine do dana današnjeg umesto da kontinuirano poboljšava izveštaje, centralizuje račune, ona je tek u 2012. godini prihvatila primedbu da se i devizni računi korisnika, indirektnih i direktnih, budžetskih vode kod Narodne banke i da vi o tome imate uvid. Opet ostavljate neki izuzetak. Vama su se izuzeci u trošenju, ne prikazivanju trošenja, pretvorili u pravilo. Da nije Državne revizorske institucije nikada ne bi saznali mnogo toga o načinu kako raspolažete loše parama građana.
Da nije Fiskalnog saveta, koji je ovog puta časno odbranio svoje ime i ulogu, donoseći jednu analizu vašeg budžeta za 2012. godinu, mi bi se zaista pitali da li živimo u srednjem veku? Pošto ste rebalans analizirajući, koji ste u decembru usvojili, propustili onako i ne gledajući ga, ovog puta su se osetili odgovornim i dali su nam objašnjenje da ova Vlada, ono što već svi znamo, u stvari čitav svoj budžet mora da troši na zakonske obaveze i na ono što su već preuzete obaveze po otplati duga, glavnice, kamata domaćih i stranih. Ali, za vas ostane uvek.
Kad kažem za vas i za vaše specijalizovane i posebne usluge, uvek se nađe, pa se tako našlo i za Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, da se kroz specijalizovane usluge, bez obzira na štednju, kažete – štedljiv budžet, uvažava krizu, uvažava niske procene bruto društvenog proizvoda, našlo se, bogami, i za onu Agenciju za privredne registre 210 miliona dinara, a nama ste u zakonu koji ste danas izglasali rekli da za tu agenciju ne treba novac. Gde je vama kredibilitet i kako vam verovati čak i ovaj podatak? Tu se sad lepo našla i Agencija za strana ulaganja, nje redovno ima, 508.190.480 dinara. Koji su efekti diplomatije ekonomske, te agencije koja promoviše izvoz, nastupa na sajmovima, to još nismo dobili. Možda će to biti nekada, zdravlje bože, ko doživi, ali se zato našlo, uvek se nađe, za subvencije privatnim finansijskim institucijama - milijarda i 500 miliona i subvencije privatnim preduzećima, gde su sredstva od ove aproprijacije, a reč je o 10 milijardi 450 miliona, namenjena za ulaganje od posebnog značaja za "Fijat" i drugo. Dokle više za "Fijat" i koliko više za "Fijat"? Kada će početi efekti od "Fijata" da dolaze?
Da li budžet u kojem svi znamo da imate potcenjene rashode, a precenjene prihode, budžet u kojem ste vi prvi, i zato cenim vašu pojavu kao ministra finansija, priznali da prethodni ministar nije prikazao dug prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, tada je to bilo nekih, čini mi se, 23 milijarde dinara, pa se suficit pretvorio u deficit, danas to isto radite i vi sami? Vas Fiskalni savet optužuje da niste prikazali sve obaveze koje imate. Nemojte posle da mi kažete – vi ste mnogo tema otvorili i načeli, 981 strana ima toliko tema. Ne prikazujete sve obaveze države onako kako bi moralo, onako kako smo vam Zakonom o budžetskom sistemu tražili još 2009. godine da to učinite.
Nema te metodologije i te crte ispod koje može da se sakrije ono što mora da bude budžet, a on mora da bude sveobuhvatan plan prihoda i primanja ostvarenih po osnovu prodajne finansijske imovine, svega onog što emitujete kao hartije, zaduživanjem i plan rashoda i izdataka za nabavku nefinansijske imovine, finansijske imovine i otplate kredita, jer je budžet osnovni dokument ekonomske politike Vlade. Ne vredi da crte stavljate ni ispod, ni na sredini budžeta, jer kad pristigne kamata i kada đavo dođe po svoje, onda uđemo u zonu crvenog pa kažemo, koristim priliku što ste tu i nadam se da ćete mi odgovoriti - rebalansom za 2011. godinu, u kojoj se još uvek nalazimo, gospodine Cvetkoviću, vi i vaši stručnjaci ste predvideli da će kamata na strane kredite iznositi 14 milijardi dinara. Po rebalansu ste shvatili da vam treba još šest milijardi, što znači 50% promašaja za otplatu kamata po stranim kreditima. Ni jedne reči i rečenice obrazloženja nema u ovom rebalansu. Euribor nije skočio. Neki tajni zajam, po kojem se hitno i odmah morali da platite kamatu, ne znam da je postojao, jer obično sve ide sa grejs periodom dok traje ova Vlada ili makar dok uzme predah za sledeći koalicioni kapacitet i neku kombinatoriku kojom ste navikli da se bavite.
Otplate po osnovu aktiviranih garancija, predviđeno sedam milijardi, a po rebalansu je kao dve milijarde manje, ali zato u ovoj godini vi planirate 11 milijardi za otplatu po garancijama, gde dovodite u pitanje osnovne definicije instrumenata koje su finansijama poznate od vajkada. Po pitanju "Fijata" vi se ponašate kao prvi obveznik te garancije, ne kao avalista, ne kao jemac, ne kao neko ko će ako ne plati prvi dužnik platiti. Vi kažete i za "Fijat" i za mnoga javna preduzeća – mi moramo da platimo jer oni posluju neprofitabilno.
Da li stvarno očekujete da građani ćutke i dalje finansiraju ovakav budžet, u kojem ono što je rak - rana ovog društva, a to je prebrzo zaduživanje u zadnje tri godine, neodmereno, loše procenjivanje kamata po tim kreditima koji su ovde reklamirani kao najpovoljniji, bez procene efekata ulaganja, da bi nazvali taj rebalans razvojnim, socijalnim, štedljivim, rebalans u kojem ste predvideli da kupite avion, zgradu za Agenciju za borbu protiv korupcije, koja vam služi za obračun protiv opozicionih stranaka. Tu je ušao URS kriv i dužan. Treba vam da kupite zgradu za Prvi osnovni sud i da to radite tako da bi mogli da kupite i izgradite još 50% kvadrata više i mislite da to može da traje neograničeno dugo. Zato ste to saželi u ovih dvadesetak minuta, da se kaže što manje može.
Šta je strašno? Niste zaboravili da izbrišete iz ovog budžeta to da neka stavka 481 podrazumeva isplatu političkim strankama kada održavaju poslaničke klubove. Sramota. Toliko ste unizili Skupštinu kao instituciju i poslanike, sve, da vam je bilo teško da izbrišete rečenicu koja nema osnova, jer se u ovoj Skupštini ne isplaćuje naknada za topli obrok, a ne dnevnica poslanicima, već treba godina, niti im se plaća održavanje poslaničkih klubova. Zašto to piše u materijalu? Znači, sitnica je to. Da, vas neka pljuju, vi izgledajte trošadžije, a mi, ministri, možemo, ne svi, ali zato mogu da se tako procene sopstveni prihodi, npr, u Ministarstvu poljoprivrede, da se čovek uhvati za glavu i kaže – sa pet milijardi sad ljudi zarađuju 15 milijardi sopstvenih prihoda. Odakle?
Tražim amandmanom da odvojite te sopstvene prihode od namenskih, a to vam je DRI tražila još pre dve godine, da bi mogla da prati i pribavljanje tih sopstvenih sredstava i njihovo trošenje, ali i namenskih sredstava, jer uz svo poštovanje koleginice Diane Dragutinović, koja se ovde kao žena teško mogla boriti sa svim koalicionim interesima, ali je svoj posao dobro umela da radi, jednom prilikom izjavi da se dve milijarde dinara nalazi van kontrole budžeta, misleći u jednom velikom delu i na ove sopstvene prihode koji se tako lepo ne prikazuju, a vi na to žmurite i ćutite, ali i onaj ogroman deo, poput Agencije za kontrolu leta i mnogih od onih 136 agencija koje su vam van konsolidovanog računa trezora i koje održavaju likvidnost poslovnim bankama, od kojih nelikvidan budžet uzima kredit, odnosno sopstvene pare pozajmljujući od poslovnih banaka.
Šta je najzanimljivije? Svi se borimo da banke rade sa privredom, a u stvari dalje forsirate oslobađanje prihoda, dobit na prihod od kamata onima koji trguju sa tim hartijama od vrednosti koje vi izdajete i time kažete da niste ni za proizvodnju, ni za rast i reindustrijalizaciju, ni za razvoj. Vi ste za finansijske manipulacije u kojima beda građana i privrede jeste osnov na kome traje raskoš ove vlasti. Zato ovaj budžet ne može da dobije ni jedan plus, a kamo li prelaznu ocenu.

Izvinjavam, mišljenje nismo dobili, sinoć ga nije bilo u poslaničkom klubu, a jutros zbog saobraćaja nisam stigla ranije da pogledam ali mislim da neće ništa bitno da promeni u odnosu prema podnetim amandmanima.
Želim pre svega da kažem da inače izražen stav da se ne treba zaduživati onda kada to nije neophodno i da reforme treba sprovoditi na način da se primeni ona poznata definicija, da promene same po sebi ako ne donose neki boljitak, zaista ne znače ništa. Mi smo uložili amandmane na način kako se preslikava na zaduženje reforma pravosuđa, a da mi pozitivne promene, ne da ne možemo da vidimo, nego čak trpimo posledice jedne prebrzo i neodmerenom, po rezultatima koje će imati reforme pravosuđa.
Mi smo pre svega predložili da se smeštanje tih preostalih sudija, onih koji su dobili prelaznu ocenu i koji treba da urade sve poslove predviđene reformom, smeste u zgradu koja će biti uslovna, a ovde je predmet izgradnja, odnosno po predlogu Vlade adaptacija jedne zgrade sa novih 110 sudnica, što je za bilo koga ko poznaje i imao je samo prilike spolja da vidi zgradu Aeroinžinjering, prosto nemoguće. Izgraditi 110 sudnica koje bi bile odgovarajuće za rad sudije i suština amandmana na član 1. je da to ne bude onako kako naslov nosi, "Zakon zaduženje za kupovinu zgrade Aeroinžinjeringa i izvođenje neophodnih radova", već da Predlog zakona bude "za potrebe kupovine zgrade Aeroinžinjering", da se briše i da se zameni rečima "za izgradnju zgrade".
Vlada raspolaže ovlašćenjima, imovinom, ministarstvima koja daju dozvole, jesu u stanju da taj postupak sprovedu vrlo brzo, ima nepokretnosti koje se nalaze preko reke na Novom Beogradu, gde bi se u zakonitom postupku koji bi sigurno trajao mnogo kraće, mogla izgraditi nova zgrada, jer ono što jeste Aeroinženjerig, jeste zgrada koja po svojim arhitektonskim i tehničkim karakteristikama apsolutno neće moći da se prilagodi potrebama suda, bilo kojom kreativnom i najmodernijom mogućom adaptacijom. Zgrada je veoma zapuštena, stara, u nju nije ulagano apsolutno ništa od same gradnje.
Cena kupovine i korisna površina zgrade nisu navedeni u obrazloženju predloga, nego smo do tih cifara dolazili posredno, ali izvori kažu da je reč od devet, 9,5 hiljada kvadratnih metara, pa proizilazi da je kupovina ugovorena za osam miliona evra, odnosno otprilike po 850 evra po kvadratnom metru ukupne površine. Ta cifra je izvučena iz obrazloženja zakona, gde se kaže da je pet miliona evra predviđeno za adaptaciju zgrade, jer je ukupna vrednost zaduženja 13 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti.
Cena adaptacije nije navedena u smislu šta bi podrazumevala, makar okvirno i generalno, ali cena adaptacije jeste ona koja se pominje u gradnji cene socijalnih stanova. Znači, ono što gospodin Dulić radi kao podršku građevinskoj industriji i ono što je zaista moguće uraditi, to jeste 500 evra po kvadratnom metru, a to je ovde predviđeno samo kao vrednost adaptacije za ove namene.
Posebno je sporno da li noseća konstrukcija zgrade može, s obzirom na karakteristike i starost, da podnese preuređenje i takav obim građevinskih radova. Stoga smatram da je daleko bolje rešenje da se izgradi sasvim nova zgrada, koja će biti projektovana prema potrebama suda.
Svi mi znamo da su sudovi i banke npr. posebno namenske zgrade koje imaju potrebe za pratećim prostorijama. Sud mora da ima depo za čuvanje dragocenosti, mora da ima šaltere, mora da ima čekaonice za smeštaj stranaka i zaista nije ni lako ni svejedno bilo koju zgradu prilagoditi tim specifičnim namenama.
U skladu sa primenom modernih tehnologija, elektronskim opremanjem sudnica, poseban problem se postavlja napajanje električnom energijom i opremanje računarima, a znamo da je potrebno da svaka sudnica, sudija, zapisničar najmanje ima računar koji bi morao da ima sve prateće priključke, što prosto nije moguće obezbediti u zgradi koja je te starosti gradnje. Ovo što pričam znam potpuno pouzdano, jer mi desetogodišnje iskustvo nekoga ko je radio na adaptaciji i opremanju objekata za smeštaj telekomunikacionih uređaja govori o tome da nekada višestruko prevazilaze troškovi adaptacije neuslovnih objekata, planirane troškove za takve namene.
Za planirani iznos sredstava, koliko je zakonom predviđeno, može da se dobije 13 hiljada kvadratnih metara sasvim novog prostora. Molim vas da imate na umu razliku. Znači, devet i po hiljada je otprilike procena kvadratnih metara, koliko poseduje zgrada Aeroinženjeringa, ali za ovu cenu koja je predviđena kao kreditno zaduženje dobilo bi se 13 hiljada kvadratnih metara sasvim novog prostora, koji je u celosti prilagođen potrebama suda u pogledu sudnica, kabineta sudija, pisarnica, arhiva i svi drugi prostori potrebni i neophodni za rad suda i dolazak i boravak stranaka, kao i odgovarajući parking.
Na Novom Beogradu ima dovoljno slobodnih prostora koji bitno omogućavaju lakši pristup, a sada to ne bi bio problem ni za one stranke koje dolaze sa desne strane Save, pogotovo nakon završetka mosta preko Ade. Mislim da, uzimajući u obzir argumente koji su izneti u ovom amandmanu, zaista je trebalo razmisliti i odustati od ovog posla.

Postavlja se jedno elementarno pitanje: ako smanjujemo broj zaposlenih u bilo kom organu i radimo reorganizaciju koja treba da doprinese efikasnijoj upotrebi sredstava i ako je manji broj ljudi spreman da uradi više posla, postavlja se pitanje zašto nam treba više prostora? O tome mogu da govorim potpuno argumentovano, s tim da sam spremna da prihvatim i primedbu da mi neko kaže – hvališ kuću iz koje dolaziš.
Zaposlena sam u "Telekomu" već preko 10 godina. "Telekom" je ulazio u takvu reorganizaciju kojom je osavremenjavanje značilo manji broj ljudi, ljudi su napuštali posao, ali svakom reorganizacijom višak prostora koji više nije bio potreban "Telekomu" značio je potpisivanje i korekciju Sporazuma sa poštom, Javnim preduzećem "Pošta Srbije" oko prostora koji koristimo u zakup i zapisničku primopredaju viška prostora i to tako korektno da smo sa svojim osnivačem prostore koji su atraktivni za nove usluge, govorim o Novom Sadu zato što odatle dolazim, uvek smo ustupali prostore koji su njima atraktivni da razvijaju nove usluge, niži spratovi, komunikacija sa korisnicima itd.
Nije se dešavalo da iz zgrade koja je vrlo stara i nije rađena za namene smeštaja "Telekoma" i PTT, te najneuslovnije, neke smo zvali golubarnici, bez mnogo svetla, itd. odvajamo za pisarnice, za ono što smo po zakonu dužni da čuvamo kao dokumentaciju, itd. Ali, ni jednog trenutka nismo plaćali višak prostora i zakupa koji nam je bio nepotreban.
Sad postavljam to isto pitanje i ovo je državno vlasništvo, država je suvlasnik u "Telekomu" i ovde je država neposredni vlasnik – zašto isti kriterijumi gazdovanje prostorom, upotrebom sredstava, nisu jednaki? Tim pre bi kod suda, koji je direktan budžetski korisnik, trebalo da važi pravilo štednje i efikasne upotrebe sredstava.
Ako ova reorganizacija dovodi do manjeg broja, što jeste, ljudi koji će raditi, ne vidim razlog da se dve zgrade opštinskog suda, koje smo ovde i pomenuli kao mogućnost za rešavanje ovog pitanja, ne oglase na prodaju. To rade ljudi kada kupuju nov stan. Prodaju, sa mogućnošću iseljenja onog trenutka kada se ta nova zgrada završi i onda presele te dve zgrade opštinskog suda, Četvrti, Peti, kako smo ovde predvideli, u novosagrađenu zgradu i apsolutno ne trpi ni posao, niti ulazite u aranžman u kojem, ta druga ugovorna strana koja bi želela da kupi te dve atraktivne zgrade, ima nešto nepredvićeno, ili čini neku uslugu državi, sudu, ili bilo kome.
Reč je o jednom predlogu koji je potpuno realan, koji podrazumeva da država ne ulazi u novo zaduživanje, ali bojim se da je priča o preteranom zaduživanju samo jedna imitacija odgovornosti kad se kaže – ne, vodićemo računa o tome. Gospodin Cvetković je, čak i prilikom najave novog budžeta, rekao – ući ćemo verovatno u tu kritičnu zonu, ali ćemo tada morati da pravimo novi plan.
Ovde kod sebe imam priču o kreditu u privredu, umesto u državne hartije, koja liči na događaj koji se desio pre nedelju dana gde je, takođe, razgovarano sa bankarima i potrebom da se pare ulažu u privredu. Ovde je tada još Jelašić bio guverner, 2009, kraj godine, i podrazumevalo je kreditiranje i planove Vlade i Narodne banke Srbije u 2010. godinu. Znači, sedne se, pa neko lepo zaradi na organizaciji ovih skupova, pa se ljudi slikaju, pričaju i da li je privreda dobila kredite, umesto da pare idu u državne hartije, to znamo svi mi zajedno, gde možemo da se proslavimo da smo ove godine izdali čak i hartije u predznaku evro, u trenutku kada to baš za privredu ovakve snage, kao što je naša, nije u redu. Upravo zato smo i podneli ovakve amandmane.
Ne sme priča o nečemu kao dobrim planovima i o svesti u kakvoj se situaciji nalazimo, da ostane na simpozijumu, na izjavi za novine i na nekoj priči koja neće da rezultira konkretnim zakonskim projektom, gde se te dobre namere da krediti idu tamo gde im je mesto i da se štedi na način kako to treba, ne bude baš primenjena ovde na ovim zakonima.
Pored te primedbe da se, umesto zaduživanja i kupovine neuslovne zgrade gde treba pokriti, kažem, još jedan neuspeh Agencije za privatizaciju, koja nije uspela u više navrata da tu zgradu ni kao "Aeroinžinjering" u stečaju proda, sada treba da spašavamo loše poslovne odluke nekog pojedinca i da to bude trošak države koji će platiti građani.Dok god postoji kolektivna odgovornost, a ne pojedinačna krivica za neku donetu lošu odluku, niko se neće dozvati pameti i ponašati odgovornije.
Razgovor o ovome i podneti amandmani, nisu bili svest da ćete vi usvojiti naše amandmane, ali zaista nije svejedno kada vam se u javnosti kaže da nije moralo da ide na ovaj način, ne mora da ide novi dug, nismo za to spremni, a vi i dalje insistirate na tome.
Pravimo reformu pravosuđa, ali i dalje imamo suvišni trošak, gde se i dalje sudijama koji nisu regularno reizabrani ili novoizabrani, onemogućava da rade, a dalje im se plata. To opet ide iz budžeta, jer nema drugog izvora, nema nikakvih drugih fondova, belih, žutih, crnih, bilo kakvih, iz kojih bi se te stvari isplaćivale.
Poseban problem jeste što je ovaj posao urađen na ovaj način. Reforma pravosuđa je bila tema svih komisija, svih evropskih foruma koji su hteli Srbiji da pomognu da uđe u EU. Mnogo toga se sakrilo u vezi sa tim, mnogo toga se prećutalo. Neki su govorili preglasno i bili diskvalifikovani. Posebnu pažnju ću da ukažem na način kako je sprovedena javna nabavka ovog kredita kod Komercijalne banke, čija je ponuda izabrana kao najpovoljnija ponuda za uslugu kredita.
Od uvođenja Zakona o javnim nabavkama iz 2002. godine, osnovna namera da se uvođenjem tog zakona proširi konkurencija i dozvoli svima da učestvuju u postupcima ponude svojih roba, što jeste dostignuće demokratije u tržišnoj privredi, a to je da svako ima mogućnost da ponudi svoju robu i da pod jednakim uslovima dobije posao i da zaradi. Zakonom o javnim nabavkama je, prosto, izvrgnuta ruglu. Kada to radi neko drugi, kada to rade oni koji nisu tako vidno pred očima javnosti, nije ni to dozvoljivo, ne kažem ni da je podnošljivo, ali ovo postaje drsko.
Kada se pregovarački postupak primeni na ovaj način i kada kažete da su to vanredne okolnosti i nepredviđeni događaji koji su uzrokovali hitnost i kada kažete da se nastupanje ovog događaja nije moglo naslutiti i da ne zavisi od volje naručioca, onda to postaje smešno. Kažete da naručilac, odnosno Vlada nije mogla da postupi u rokovima koji su predviđeni za otvoreni postupak u kojem svi treba da budu ponuđači, ili makar restriktivni, i taj famozni član 24. stav 1. tačka 4) je ponovo zloupotrebljen.
U obaveštenju o izboru najpovoljnije ponude, ono što smo mogli da vidimo na portalu javnih nabavki od 28. novembra, pravdana je primena ovakvog pregovaračkog postupka na sledeći način. Republička direkcija za imovinu Republike Srbije za potrebe Ministarstva pravde, Prvog osnovnog suda u Beogradu, 27. juna ove godine sa preduzećem "Aeroinženjering" d.o.o. u stečaju zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine ali je aneks ugovorom o kupoprodaaji od 23. septembra 2011. godine, kojim je rok isplate kupoprodajne cene produžen do 30. novembra 2011. godine.
S obzirom na to da je danas 23. decembar, da li mi pričamo o stvari koja više uopšte nije predmet moguće realizacije, ako je ovim aneksom rok istekao i ugovor nije zaključen, ili možemo smatrati da, zbog pokrenutog postupka koji je pokrenut tek 3. novembra kao hitan, može da se smatra da postoji osnov da se on i dalje zaključi, to je posebno pitanje.
Ugovorena je kupoprodajna cena u iznosu od 800 miliona, a članom 3. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu koji je usvojen krajem 2010. godine, predviđeno je da ova nabavka bude deo programskih zajmova i nikog ta činjenica nije smela ni da iznenadi, niti su preči poslovi mogli da odlože rešavanje ove javne nabavke i njenu realizaciju, koja je započeta tek 3. novembra.
Ako je predlagač iz ovog zakona, kako navodi, predvideo da će se odobriti ovaj zajam, ako je za izvođenje neophodnih radova na sanaciji i adaptaciji objekata za potrebe Prvog osnovnog suda u iznosu u dinarima milijarda i tristatrideset jedan milion i dvesta hiljada dinara, odnosno u originalnoj valuti 13 miliona evra sve to predvideo, ako je Vlada još 24. februara donela Zaključak o pribavljanju u državnu svojinu zgrade "Aeroinženjeringa", ako je 27. juna ta ista republička direkcija sa preduzećem "Aeroinženjering" zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine, zašto je ostavljeno da se pokrene postupak 3. novembra?
Upravo zato da se izigra Zakon o javnim nabavkama, jer nastupanje te činjenice da se izgubila gotovo čitava godina u dve faze postupka koji ničim ne mogu da budu tako razvučeni, ni jednim postupkom ništa ne zri. Nije to ni rađanje deteta, nije to ni usev, nije to ni tovljenje junadi pa treba da prođe određeni vremenski period. U pitanju je dokumentacija koja se pre ili kasnije napravi za dve nedelje ili nedelju dana.
Znači, svesno izigravanje postupka pregovaranje u postupku koji je netransparentan, koji u stvari sprečava konkuretnost, diskvalifikuje Vladu više i od samog zaduživanja, pogotovo kada imate na umu da je u izveštaju Uprave za javne nabavke za prvih šest meseci nepravilnosti u sprovođenju postupaka javnih nabavki, za ostale koji su obavezni da primenjuju postupak, ukupan iznos za koji je saznala Uprava za javne nabavke milijardu i četiri stotine miliona dinara, a Vlada sama u jednom poslu napravila takav propust nepravilnosti, prekršaj koji je vredan milijardu i trista trideset jedan milion u osnovnom ugovoru, pitanje je - da li će to i koliko prevazići ove troškove u stvarnoj realizaciji? Pitamo se onda - od koga Vlada može da traži poštovanje pravila ili zakona? U načelnoj raspravi sam rekla da najmanje što treba da uradi, to je bilo da Ministarstvo pravde, Vlada Odboru za finansije dostave izveštaj o tom sprovedenom pregovaračkom postupku i da javno saopšte svoje mišljenje o osnovanosti, ali i pravilnosti ovog postupka.
Svi znamo da se uz mnoge novoosnovane mafije jedno vreme pojavila i ta tzv. mafija u javnim nabavkama koja je prigovorima sprečavala zaključivanje ugovora, pa neko ko, u stvari, nije ni bio zainteresovan da dobije posao zna da u tom otvorenom postupku učestvuje, izjavi prigovor koji zaustavlja realizaciju samog postupka i mnogi su pribegavali ovom postupku, pregovaračkom ili svesnom kršenju zakona, da bi izbegli da ih neko spreči u određenom roku sprovedu neki postupak. Mnogi su se snalazili da obećavaju takvoj mafiji koja im je ulazila u zaustavljanje postupka, da im obećavaju druge poslove i da ih na razne druge načina isplaćuju. To je postupak koji znaju mnogi koji su učestvovali na tenderima itd, ti fingirani ponuđači ili fingirani kupci, oni koji to izigravaju ili za nečije potrebe rade da podignu cenu u nekom postupku, ali to kod države ne može da se desi. Ko bi se državi mogao pojaviti kao neko ko bi izašao sa ponudom, a da u isto vreme nije ozbiljan ponuđač i koji bi mogao tom vrstom prigovora da zaustavi postupak nabavke, zbog čega je država svesno ušla u ovaj postupak? Znači, sva obrazloženja koja bi mogla opravdati državu za sprovođenje ovakvog postupka jednostavno ne postoje.
Pored toga, postavlja se pitanje zašto predlogom nije predviđeno ništa u vezi sa planom povlačenja kredita, sa planom i iznosom otplate kredita, sa elementima kreditnom zahteva, jer ta dokumentacija je uvek sastavni deo sprovođenja postupka javnih nabavki. Znači, ne možete nikada ponuđaču izaći sa nekim novim uslovima ili on vama sa nekim zahtevom a da to već nije bio predmet dogovora u postupku sprovođenja javnih nabavki.
S obzirom na to da je rok bio za isplatu kupoprodajne cene 30. novembar, ja imam dilemu da li je Vlada već u docni, da li će to povlačiti neke zatezne kamate, ali u svakom slučaju, kao što je bila brzopleta reforma pravosuđa koja nije urodila pozitivnim efektima, na isti takav način ovaj postupak koji je primenjen za nabavku zgrade kroz kredit je diskvalifikovao i mnoge koji su, verujem, ispravno postupali u javnim nabavkama i ne mogu da tvrdim da su svi naručioci u postupku javnih nabavki bili u državnom vlasništvu ili po nekom drugom osnovu, zato što imaju većinu predstavnika države u svom Upravnom odboru ili se finansiraju iz javnih sredstava, da je neko od njih ovo radio.
Znači, isticanjem ovog lošeg primera ni jednog trenutka ne želim da kažem da svi na ovaj način zloupotrebljavaju Zakon o javnim o nabavkama, ni slučajno, ali je svima ovaj slučaj naneo štetu i mislim da bi na ovo trebao da reaguje taj broj ljudi iz nekih drugih ministarstava i upravo iz vladajuće koalicije, ne dopuštajući da trpi posledice i sramotu i štetu onoga što radi samo jedno ministarstvo, jer kolektivna krivica ne postoji, ne mogu da budu svi loši, niti mogu da budu svi dobri.
Ovaj zakon je zaista pokazao jednu vrlo površnu, drsku i neprimenjivu praksu koja bi morala da se spreči i razlog zašto o tome govorimo je upravo taj, da još jednom pokažemo da ova država nema volje da primenjuje Zakon o javnim nabavkama, nema volje da taj zakon usvoji. Ako se neko pita da li ja moju koleginicu Čomić nešto posebno gotivim jer je iz Novog Sada, ne, ja samo vrlo poštujem znanje, marljivost i rad i nosim sa sobom, uz neispunjene uslove za pristupanje EU, pitanje koje ste vi, gospođo Čomić, postavili blagovremeno 13. maja svojoj Vladi kao poslanik vladajuće stranke, gde ste tražili šta sve nisu uradili i šta je razlog za izmenu i dopunu Nacionalnog programa integracije za EU i prvenstveno, pod jedan ste tražili šta je sa strategijom razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji. Pitali ste 13. maja, 16. maja je otišao odgovor, vrlo brzo su vam odgovorili, gusto kucanog teksta šta sve predstoji na deset strana, potpisao potpredsednik Ivica Dačić, mnogo toga je ostalo ne izvršeno, nešto je i urađeno, ali ovo što nisu shvatili ozbiljno, kao protivljenje građana Srbije, nema veze da li to pita poslanik vladajuće stranke ili o tome govorim ja sa ovog aspekta, kao poslanik opozicione partije, ovo je šteta za državu Srbiju i ovo kompromituje sve nas zajedno. Nije mi namera da danas u petak neću dalje o amandmanima ni diskutovati, jer ovim završavam svoje primedbe na ovaj zakon, nije mi namera da ikom oduzimam vreme, ali ne želim da Srbiji oduzimam ugled i zato su bili podneti ovi amandmani i zato sam ponovila deo obrazloženja koji sam iznela u načelnoj raspravi. Hvala.

Znači, umesto kupovine zgrade koja postoji, preskupo plaćene, neadekvatne, predložili smo izgradnju nove. Ako je neophodno, uzeti taj kredit, ali ga vratiti sredstvima od prodaje bivšeg Četvrtog i Petog opštinskog suda.
Evo, to ću obrazložiti na sledeći način. S obzirom da će se izvršiti preseljenje paničnog odeljenja Prvog osnovnog suda i zgrade bivšeg Petog opštinskog suda, ta zgrada više neće biti potrebna zato što je postignuta veća efikasnost reformom i može se prodati. Kako će se izgraditi bitno veći prostor kupovinom nove zgrade i predviđenim sredstvima, to može da bude 13 hiljada kvadrata. Mi predviđamo da se u tu novu i sada veću zgradu mogu smestiti ljudi koji su trenutno u bivšem Četvrtom opštinskom sudu, pa se i ono može prodati.
Smatramo da obezbeđivanjem posebne sudnice, što smatramo neophodnim za svakog sudiju, efikasnost suda će zaista biti podignuta na veći nivo, što će značiti i veću zaradu od sudskih taksi koje će se tim postupcima, u tom povećanom obimu i efikasnosti ostvarivati, tako da se isti sredstava može otplatiti deo kredita, a da to ne bude na teret samog budžeta. Znači, bez dodatnog opterećivanja i građana i budžeta mogu da se obezbede pristojni uslovim, ali samo na ovaj način, a ne kako je to Vlada predvidela.

Podneli smo amandman na član 5. koji govori o prestanku dužnosti sudija Ustavnog suda. Bez obzira na vaše odbijanje i odbranu ustavnom odredbom da u skladu sa ispunjenim opštim uslovima treba penzionisati sudije Ustavnog suda, ja ću pokušati još jednom da vas uverim da nije suprotno Ustavu samom, kao vrhovnom aktu, dati dopunsko objašnjenje ili preciziranje, pogotovo ako ono može da dovede do diskriminacije žena u Ustavnom sudu.
Predlogom ste propisali da sudiji Ustavnog suda prestaje dužnost ispunjenjem opštih uslova za starosnu penziju. Ta odredba je malo široka, samim tim nejasna i neprecizna, jer ni jedan zakon ne poznaje i ne definiše baš takav pojam opštih uslova za starosnu penziju.
Odredba može da bude diskriminatorska jer se može različito tumačiti i dovesti do diskriminacije žena koje ranije stiču pravo na starosnu penziju, ako to budete tako tumačili, kao ispunjenje opšteg uslova. Ili došli bi u situaciju da žene sudije moraju da napuste funkciju sa 60 godina, a muškarci mogu da ostanu do 65 godina. Ako se pak smatra da je to navršenje 65 godina, onda postaje logički problem, jer ako žene sudije ispunjavaju uslov pre toga, dolazi se do situacije da odlaze u penziju, a da ne ispunjavaju opšte uslove.
Zato smo predložili da se kao granica odredi starost od 65 godina i moramo da dodamo da smo iznenađeni činjenicom da u Zakonu o Ustavnom sudu postoji ovakva jedna nejasna odredba jer pretpostavljam da je u pisanju ovog zakona učestvovao i bio konsultovan sam Ustavni sud, odnosno njegovi članovi i da lica koja vrše ovakvu funkciju zaista i tumače druge neprecizne i nejasne odredbe, ne bi smeli nama da ostave ovako nešto. Smatramo da predloženi razlog za prestanak funkcije je penzionisanje jeste neprihvatljiv za ovako odgovornu funkciju, jer lice koje je otišlo u penziju, bez obzira što zakon ne zabranjuje rad penzionera i istovremeno primanje plate i penzije, na ovom posebnom mestu i slučaju mora da bude izbegnut.
Produžavanje funkcije do isteka mandata nije prihvatljivo jer je mandat sudije devet godina, pa bi to moglo da znači produženje i za pet i više godina, jer uopšte niste odredili gornju granicu za imenovanje na funkciju. Da li postoji gornja granica kada imenujete sudije Ustavnog suda? Ne. Samim tim ovo nije samo teoretska mogućnost, nego to zaista može da se desi.
Istovremeno je ova odredba sama za sebe, ali i u vezi sa drugim stavovima ovog člana, nejasna. Nije moguće utvrditi da li predloženo produžavanje vršenja funkcija do kraja mandata znači da je sudija penzionisan, pa će kao penzioner da vrši funkciju, prima platu i penziju ili će odložiti odlazak u penziji. Mnogo nas je ovo čitalo, analiziralo. Ukrštalo stavove i nismo mogli da shvatimo šta može da predstavlja u praksi ova odredba.
Ako je u pitanju istovremeno primanje i plate i penzije, po našem sudu ono je neprihvatljivo, posebno zbog predloženog novog stava 6. koji propisuje da je osnov za penziju poslednja plata sudije. Određivanje poslednje plate sudija za penzijski osnov predstavlja grubo odstupanje od opštih pravila i ozbiljno krši jednakost građana pred Ustavom, zakonom, a time uzrokuje i diskriminaciju građana. Zato smo mi predložili da usvajanjem ovog amandmana u stvari precizno propišete kada sudiji Ustavnog suda prestaje funkcija, da ne bismo imali neravnopravnosti između muškaraca i žena u pogledu dužine radnog veka, niti neravnopravnost sa drugim profesijama i sudijama. Vaša nedoslednost u primeni posebnog položaja Ustavnog suda ili njihove jednakosti sa drugima varira od amandmana, odnosno od obrazloženja na pojedine amandmane koje smo podnosili na članove zakona. Negde se pozivate na opšta pravila, a negde ukazujete na posebnost te funkcije tih ljudi koji vrše tu funkciju. U tome nema nikakvog ujednačenog kriterijuma, niti pravila na osnovu kojeg primenjujete opštost ili posebnost.
Mislim da dovoljno argumenata ima da ovaj amandman usvojite, jer i ono što u Ustavu piše kao opšte pravilo ne znači da treba da ostane tako široko definisano i da ne može da bude ovako precizirano. Hvala.

Zahvaljujem. Zahvaljujem se pre svega kolegi Petronijeviću na njegovoj doslednosti i podsećanju na sve ono što i on ja ovim i sličnim povodima govorimo o odnosima odgovornosti, lojalnosti u smislu nagrade i naknade za vršenje određene funkcije i što je on na to podsetio vrlo lepo, podržavajući da ne smemo da, a i profesor Mićunović, na svoj način, da dovodimo da baš na ovom zakonu, koji je ustavotvorac, i čuvar jednakosti i pravde i demokratiju stvaramo diskriminatorske uslove. Ali, molila bih da imate na umu i tu diskriminatorsku ulogu u smislu penzionisanja žena i muškaraca sa ovakvim tumačenjem.
U članu 5a, koji smo mi tražili kao dodatak, definišemo još jednu ograničavajuću okolnost koja daje za pravo onima koji u Ustavnom sudu rade, taj tako važan posao, da taj posao rade sa potpunom predanošću. Definišemo da sudija Ustavnog suda zasniva radni odnos u sudu sa punim radnim vremenom dok vrši funkciju i dodajemo još jedan stav, da u slučaju sumnje u postojanje sukoba interesa, sudija Ustavnog suda je dužan da o tome obavesti predsednika Ustavnog suda i posle tog stava 5. dodali smo i stav 6. da sudije Ustavnog suda, koji ne podnese izveštaj o imovini i prihodima u skladu sa zakonom kojim se uređuje sukob interesa, dužnost prestaje po sili zakona danom isteka zakonskog roka za podnošenje izveštaja.
Vi ste u odbijanju amandmana reagovali uglavnom na ovo da Zakon o sprečavanju korupcije odnosno Zakon o Agenciji za sprečavanje korupcije definiše uslove, e sada moraju ti uslovi da se na sudije Ustavnog suda primenjuju kao i na sve druge. A maločas behoše posebni, sad su kao i svi drugi. U smislu sprečavanja uslova za pojavu sukoba interesa i za nepoštovanje zakonskih odredbi koje to definišu, oni moraju da snose više odgovornost od svih drugih.
Prvo, smatramo da sudija Ustavnog suda, da bi mogli valjano da vrše funkciju sa punim angažovanjem i pažnjom i bez sukoba interesa. Apsolutno ne mogu da vrše nikakav drugi posao ni funkciju, pa čak ni posao profesure na pravnom fakultetu. Evo, to ću i da objasnim. Ako sudija istovremeno jeste i profesor. Kad kažem da objasnim, prosto razumite da u Ustavnom sudu lično poznajem dvoje ljudi, izuzetno ih cenim i kao ljude, ali mnogo više od to dvoje poznajem kroz pisanje nekih dokumenata, akata, tekstova i cenim mnogo više njih. Ali cenim i samu instituciju i principijelno podnosim amandmane, želeći da sačuvamo ugled Ustavnog sudije, a samim tim i nečijeg imena i prezimena i tako i dajemo ove amandmane. Kada mi kažete nešto da je Ustav definisao, a postoji zakonom, pa čovek sve stvara.
Znači, na nama je da poboljšamo ono što je uslov za rad sudije Ustavnog suda. Ne samo da imamo poslaničko pravo da podnesemo amandman, nego želim da saslušate obrazloženje i verujem da ćete se, makar i ne priznali javno, složiti sa obrazloženjem koje ću izneti.
To je posebno izraženo, da sudija ne može da posveti punu pažnju ako se bavi i profesurom, kod sudija koji su profesori na fakultetima van Beograda. Trenutno je veći broj sudija angažovan i na fakultetima, tako da Ustavni sud apsolutno i ne uspeva da u razumnim rokovima odluči o predlozima za ocenu ustavnosti vrlo bitnih zakona.
Rad na fakultetima omogućava izvršnoj vlasti i drugim zainteresovanima da utiču na nezavisnost i nepristrasnost sudije raznim načinima, počev od plate, uslova rada itd, kroz imenovanje, unapređenje, dobijanje zvanja, izbor udžbenika, učešća u plaćenim projektima koje radi fakultet i mnoge druge načine koji mogu da pogoduju sudiji ili da ga diskriminišu, a znate, možda čak i bolje nego ja, za konkretne primere takvog načina pogodnosti kojima se ljudi navode na pristrasnost ili diskriminitarstvo kojim se daje do znanja da moraju da budu poslušni.
Koliki taj uticaj može da bude vidi se iz činjenice da pojedine sudije na fakultetima ostvaruju zaradu koja je tri puta veća od zarade u sudu. Ako budete tražili konkretne podatke, znate kao i uvek, sa najzvaničnijeg sajta imam apsolutno sve podatke koliko pojedinačni sudija jeste prijavio primanja i plate. U ovom trenutku neću na to da oduzimam vaše vreme.
Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da u Srbiji ima, po zakonu, ravnopravnih i privatnih pravnih fakulteta, gde se osim navedenih problema pojavljuje kao mogući problem i sasvim definisan pojedinačan interes vlasnika fakulteta koji je vezan za njegove delatnosti na samom tom fakultetu, a možda i za neke druge.
Kako mandat sudija Ustavnog suda traje devet godina, a po pravilu se ponovo biraju, sudije ipak moraju da se opredele za sudsku ili profesorsku funkciju, tako zbog ili sudijske funkcije ali i profesorske i da zaštite interes studenata ako se opredele za profesuru.
Ako bi se zadržali pravo na bavljenje profesorskim pozivom postoji ozbiljna opasnost da privatni fakulteti počnu da se otimaju za angažovanje baš sudija Ustavnog suda radi podizanja svog rejtinga i to uopšte nije u domenu neke neosnovane pretpostavke. Eventualno, ne posedovanja doktorata. To se lako rešava, imamo primere da neki privatni fakulteti dodele par stotina titula za vrlo kratko vreme.
Da ovo nije puka teorija dokazuje i činjenice da su neke od sudija Ustavnog suda već upisani na doktorske studije na privatnim fakultetima.
Ako bi se moralo odlučivati o nekom zakonu koji se tiče visokog obrazovanja i položaja profesora tada bi se moglo doći u situaciju da sud ne može da odlučuje zato što je većina sudija u sukobu interesa. Jel tako?
Ustav u članu 173. stav 1. dopušta mogućnost da sudija vrši profesuru na Pravnom fakultetu, ali u skladu sa zakonom. To znači da se to pravo mora urediti zakonom, što uključuje da se može i ograničiti ili potpuno uskratiti. Znači, ovaj amandman nije nemoguć.
Međutim, iz navedene odredbe proizilazi da je profesura sporedni posao, a mi u praksi imamo suprotnu situaciju, da sudije zadržavaju radni odnos na fakultetu sa punim radnim vremenom, punom platom i ostalim prihodima, a da sudijsku funkciju vrše kao sporedno zanimanje, što smatramo potpuno neprihvatljivim, a smatramo i da nije u duhu ustavnog rešenja mogućnosti koja je data za bavljenjem profesurom.
U tom smislu se postavlja pitanje: u kom radnom pravnom svojstvu vrše sudijsku funkciju određene sudije i primaju naknadu? Da li je to dopunski rad ili je to ugovor o delu u faktičkom smislu ili je nešto treće, a naročito u kakvom je odnosu obim angažovanja, odnosno posla u sudu i naknade koje primaju za to?
Iz istih razloga sudija Ustavnog suda mora da bude zaposlen samo u sudu i sa punim radnim vremenom. Nije primereno, prosto, nedostojno je da se još poneka, izvinite na žargonskom izrazu, tezga drži uporedo sa ovom funkcijom kojom svi smatramo vrhovnom.
Stav 5. treba menjati tako da u slučaju sumnje da postoji sukob interesa sudija Ustavnog suda je dužan da obavesti predsednika Ustavnog suda. Prema važećem Zakonu, sudija može da traži mišljenje, ali nije obavezan.
Smatramo da prijava sumnje u sukob interesa mora da bude obavezna. Obaveza prijave imovine i prihoda, na šta ste vi jedino odgovorili, mora da bude oštro sankcionisana kada su u pitanju baš sudije Ustavnog suda i to na najstrožiji mogući način, a to je razrešenjem.
Ne prihvatljivo je da sudije Ustavnog suda izbegavaju prijavu imovine, kakvu situaciju imamo sada da, ne znam da li je javnost upoznata i šta sada rizikujem time što ću ih upoznati da šest od 15 sudija nisu prijavili imovinu, odnosno nema ih u registru imovine i prihoda funkcionera, iako je to njihova zakonska obaveza. Podatak od juče.
Posebno se mora postaviti pitanje zašto na takvo kršenje zakona nije reagovala Agencija za borbu protiv korupcije jer je ne prijavljivanje imovine funkcionera krivično delo. Neću da pomenem čime se bavi Agencija za borbu protiv korupcije i šta je preče, lepljenje plakata na određenom mestu na kojem nije predviđeno ili ovo o čemu govorim ili je u istoj ravni pokušaj potkupljivanja dve vrhovne organizacije koje treba da se bave zaštitom institucionalnosti ovog društva i Agencije za borbu protiv korupcije pravom da direktorka bira sama zamenika, određuje broj pomoćnika, daje spoljnim ugovorima da joj se pomaže, kupuje se nova zgrada itd, a ovde to pokušavamo da uradimo neosnovanim i nezakonitim privilegijama i pravima o kojima govorimo svi.
U vezi sa ovim pitanjem moramo da izrazimo zabrinutost zbog toga što se ni postojeći zakon ne poštuje, jer od devet sudija Ustavnog suda koji su podneli prijavu imovine i prihoda, samo dvoje nemaju dodatno plaćene funkcije i poslove, dok ostalih sedam imaju po jedan ili više plaćenih poslova, pored funkcije sudije i, što je najstrašnije, uglavnom, a to uglavnom to je preko 50%, iz budžeta i javnih prihoda.
Pored toga što je to suprotno Zakonu, to je i neprimereno položaju i ugledu sudije Ustavnog suda, a posebno je neprihvatljivo da niko nije preduzeo mere da se to spreči. Ako ne znate, dobićete precizne podatke o svemu ovome.
Ako je ovim zakonom u novom članu 20a zajamčena plata dovoljno da obezbedi nezavisnost sudije, tada bi zabrana dodatnog rada morala da bude apsolutna ne samo da bi se zaštitio ugled Ustavnog suda, nego da se zaštiti najviši pravni autoritet u državi. U tom smislu vas molim da najozbiljnije razmotrite amandman 5a koji smo podneli.
Precizna imena i konkretne podatke ne navodim upravo zato što smatram Ustavni sud najvišim autoritetom čiji integritet želim da zaštitim, a vama kao podnosiocima predloga, možemo da dostavimo te podatke. Hvala.

Mi u članu 6. Predloga predlažemo da se u novom članu 20a. stav 5 promeni i glasi ovako: "Predsednik i sudija Ustavnog suda imaju osnovnu platu u visini osnovne plate predsednika odnosno sudije Vrhovnog kasacionog suda" i predložili smo da se stav 6, tamo gde se predviđa uvećanje za nepopunjena sudijska mesta briše, kao i da se briše stav 7.
Predlažemo da predsednik i sudija Ustavnog suda imaju osnovnu platu u visini osnovne plate predsednika odnosno sudije Vrhovnog kasacionog suda. Smatramo da ne postoje ozbiljni razlozi da se plate sudija ova dva najviša suda razlikuju, niti da se određuju po drugačijim pravilima, bez obzira na to što je Ustavni sud vrhovna vlast.
U prilog tome je i činjenica, da su i sada te plate u osnovi iste, barem prema podacima kojima mi kao javnost raspolažemo.
Rešenje iz Predloga koje ste nam dostavili ovde, kojim se za obračun plate određuje koeficijent 12 za predsednika Ustavnog suda Srbije, a za sudije 10,5 je nejasno i neprihvatljivo.
Naime, Zakonom o sudijama je u članovima 38. i 39. propisano da predsednik Vrhovnog kasacionog suda ima koeficijent 6, a sudija koeficijent 5. Govorim o razlici, gde ste vi drastično tu razliku povećali – 12 i 10,5 kod Ustavnog suda.
U takvoj situaciji nije moguće utvrditi da li to znači da će sudija Ustavnog suda imati ubuduće duplo veće plate od sudija Vrhovnog kasacionog suda, ili će osnovica za obračun biti određivana nezavisno od osnovice za sve ostale sudove i državne organe?
Stav 6. treba brisati jer nema nikakvog opravdanja ni razumnog razloga da se plata sudija povećava, ako nisu popunjena sva sudijska mesta u sudu. To samo po sebi ne znači da sudije rade posao odsutnih sudija. U prilog tome je i tvrdnja samog Ustavnog suda iz vremena kada nisu bile imenovane sve sudije, da zbog manje sudija rešavaju srazmerno manje predmeta.
Ovakav predlog je izvesno inspirisan od strane predsednice Vrhovnog kasacionog suda, koji je i sebi i sudijama po osnovu toga što nisu bile izabrane sve sudije povećala platu za 30% i javnost se seća da je njena plata porasla tada na 210 hiljada, odnosno sa 210 hiljada na preko 320 hiljada. Pored toga, primala je još tri nagrade i tri druge funkcije, o čemu je pisala štampa, gospođa, iskreno to cenim, je potvrdila, ali i pravdala. Njenim primerom, nažalost, danas smo svedoci, povode se i sudije Ustavnog suda.
Stav 7. treba brisati, jer je amandmanom predloženo da sudije Ustavnog suda ne mogu da rade kao profesori na fakultetima, iz razloga navedenih u obrazloženju prethodnog amandmana. Posebno se mora naglasiti da stav 7. jeste sporan zbog načina uređivanja te doplate za vršenje sudijske funkcije, jer polazi od pretpostavke da je plata sudije veća, a to uopšte ne mora da bude tačno. Takođe, određuje se samo u odnosu na profesorske plate koje se finansiraju iz budžeta, ali se ne obuhvataju i ostali prihodi koje primaju profesori i ostvaruju ih po raznim osnovama, niti obuhvata situaciju kada je sudija profesor na privatnom pravnom fakultetu.
Ne pada mi na pamet da budem ničiji advokat, ali i u ovom domu smo imali potpuno neopravdano nazvano sukobom interesa nešto što je vezano za profesionalni posao nekoga ko ne prima platu u ovoj skupštini, a bavio se projektnim izučavanjem u medicinskoj struci, određenog kvaliteta i uticaja lekova. Predsednica Skupštine, ne govorim o imenu i prezimenu, molim vas da me ne shvatite lično, je otkazala ugovor gde je kao profesor koji je nastavio da se bavi svojim poslom, radi održavanja, svi moramo da učimo trajno i to se od nas traži, to je dostignuće, neki to radimo sami, a neke na to tera zakona. Ti koji to rade sami i dodatno se angažuju, bivaju izvikani u štampi i izloženi na stubu srama, a mi ovde svesno nekima to dozvoljavamo.
Jednostavno, imam nepristrasan odnos koji izražavam kroz amandman na svaku funkciju u ovoj zemlji, kao što sam ponosna na svoj nepristrasan odnos, čak i u najličnijim stvarima, kada su moja deca u pitanju, želeći da nikada, zbog ljubavi prema deci, izgubim odnos njihovog kvaliteta, mogućnosti i ostalog.
Ovde zaista imamo obavezu da zakonski tu nepristrasnost pokažemo, a ne da od onih od kojih očekujemo da cene zakone koje ovde donosimo, u stvari, otvaramo im vrata da oni mogu da budu u tom sukobu, a da mi na to ne reagujemo.
Stav 7. treba brisati jer smatramo da sudije Ustavnog suda, da bi valjano vršili svoju funkciju sa punim angažovanjem i pažnjom i bez sumnje u sukob interesa, apsolutno ne mogu da vrše nikakav drugi ni posao, ni funkciju.
To što rad na fakultetima omogućava uticanje o kojem sam već govorila kroz direktno i indirektno uticanje, jeste dodatni razlog da i ovaj amandman koji smo podneli na član 6. usvojite. Molim vas da taj dopunski rad, koji ovde tretirate, definišete na takav način da motivišete popunjenost sudijskih mesta sve vreme i u svakom trenutku, da pristojnom platom, ali ne potkupljivanjem i ne na ovaj način, plaćanjem dopunskih primanja onima koji rade posao, ne ovih samo nego svoj, nego i onih koji su odsutni i na isti način, kao što sam ovde više puta rekla, da ne može niko da bude natčovek i da prima platu iz budžeta kao jedan od ljudi, načelnika i pomoćnika ministara, a da istovremeno bude član 10 komisija i svaka od njih plaćena, ne po pojedinačnom angažovanju i nekom rezultatu, nego svaka ad hok komisija za njene članove nosi mesečnu naknadu.
Sada se samo pitam, kako možete u sklad da dovedete potrebu da se mladi koji su vredni i pametni, angažuju, uče poslu i govorimo o zaposlenosti, a u isto vreme dozvoljavamo da jedan čovek vrši više funkcija istovremeno, pokazujući da u neke ljude verujemo kao da su više od Ničeovog "Zaratruste" i "Natčoveka". Molim vas da ne unižavate ugled sudija Ustavnog suda za koje se čudim kako su se, a možda se i nisu usaglasili sa ovakvim predlogom.

Tražili smo brisanje člana 9. predloga zakona i on definiše položaj nameštenika, sad ona slavna rečenica koju ja ne podnosim u zakonima – ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Plate i druga primanja državnih službenika određeni su Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika i celovito su uređena za sve državne službenike. Taj zakon ne propisuje mogućnost da se pojedinačnim zakonima plate i naknade drugačije uređuju za pojedine kategorije službenika ili za pojedine državne organe.       
Zakon se odnosi i na sudove i na Ustavni sud. Zato bi drugačije uređivanje ovog pitanja samo za pojedine službenike ili pojedine državne organe jednostavno bilo suprotno Ustavu zbog kršenja načela vladavine prava, jedinstva pravnog poretka i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom.
Mislim da ste vi bili dužni da pre predlaganja ovog zakona provenite kao Vlada pitanje ustavnosti i saglasnosti sa pravnim sistem spornih odredbi i da u obrazloženju navedete zbog čega smatrate da jeste u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, iako je očigledno da to nije.
Ako smatrate da možete pojedinačnim zakonima da menjate odredbe Zakona o platama državnih službenika, za pojedine kategorije i zaposlene u pojedinim državnim organima, onda jednostavno otvarate mogućnost da svi drugi organi traže da se posebnim zakonima to za njih reši. Zato vam i treba taj dodatak - ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Zato se ovom spornom ustavno-pravnom pitanju mora posvetiti dužna pažnja i nemojte da ovo preskočite a da pre toga ne zauzmete jasan stav povodom ovog zakona, jer se ova primedba odnosi jednako i na sve ostale odredbe predloga kojima se menjaju pravila o platama i naknadama koje su utvrđene Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika.
Ne znam koliko je dana prošlo od nedavne rasprave, kada smo imali priču o Zakonu o policiji, bila je ista tema i rečeno je - može posebnim zakonom. Da, dobili smo poseban Zakon o policiji, ali smo tada bili pod pritiskom štrajka, koji se rastavio, jer čak ni zakon ne znači mnogo u smislu poverenja. Ta vrsta popuštanja pod pritiskom, da se pojedinačnim zakonima utvrđuju drugačija pravila za neke, će u stvari ostaviti da je to pravilo, da svi imaju neki poseban osnov za utvrđivanje plate, a da će ta opštost biti izuzetak.
Zaista ne mislim da je ovo dobar put, pogotovo ne kod Ustavnog suda i molim vas da ne prihvate presedane ovakve vrste i da ne odstupate od zakona. Hvala.

Tražili smo brisanje člana 10. i razloge koje sam navela za amandman na član 9. neću ponavljati, ali hoću da postavim pitanje - kako ova vlada namerava da obezbedi sredstva za povećanje plata i za dodatna prava, koje ustanovljava pojedinim službenicima i organima ovakvim izmenama i dopunama zakona? Znači, kažem da ovo nije prvi predlog zakona kojim se ustanovljavaju veće obaveze i drugačija prava, a biće ih sve više kad otvorite tu praksu.
Sad je zanimljivo da navedem šta ja smatram razlogom za ovakvu situaciju. Svi su posledica pritisaka i ucena, što dela koalicije, ali je meni zanimljivo što su posledica pritisaka nekih državnih organa, ali nekih, da neće da rade svoj posao sa ovom platom, a kad je Ustavni sud u pitanju, da nije ovo pritisak da će početi da rade svoj posao ako im ovako ne poboljšate položaj drugačije nego svim drugima?
Znate sami koliko smo ovde puta osporavali ustavnost i zakonitost pojedinih odredbi zakona koje smo usvajali. Mislim da je za vas to najozbiljnija pretnja, da se može desiti da Ustavni sud počne da radi svoj posao, i da ste pod tom vrstom pritiska pokušali da ih odobrovoljite ovim neodmerenim pravima koje želite da im dodelite.
Imali smo sličnu situaciju kada ste izmenom Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, umesto da izmenama sprečimo korupciju u stvari povećali platu direktorki, i sad se ona trudi da se oduži za to, ovo sada nije uopšte analogija, ovo je sad jedna ozbiljna primedba, gde je počela da se progoni opozicija za lepljenje plakata za novo izmišljeni prekršaj, gde se maštovito uvode predizborne aktivnosti. Molila bih da mi neko navede zakon u kojem postoji formulacija uopšte predizborne aktivnosti.
Svi se slažemo da je sve što radimo u funkciji dobijanja izbora i sve je kampanja. Onog dana kad se zatvore biračke kutije, to je izborna kampanja za sledeće izbore. E, kad vas neko ganja za prekršaj u predizbornim aktivnostima, koje nigde nisu definisane kao osnov za prekršaj, a dali ste to pravo direktorki, ja se sad ne čudim o onom što dalje sledi. Verovatno je Ustavni sud zapretio da će početi da rešava nagomilane predloge za ocenu ustavnosti zakona.
Da vas podsetim, u Ustavnom sudu se nalaze već dugo nerešeni neki vrlo ozbiljni predmeti, a ja ću da navedem samo četiri. Član 18. ustavnog zakona kojim se suprotno Ustavu omogućava aktuelnom predsedniku da se kandiduje za treći predsednički mandat. Sledeći - izmene Zakona o Vladi kojima je premijeru Cvetkoviću omogućeno da istovremeno bude ministar finansija. Sledeći - veći broj propisa o tzv. opštem reizboru sudija i tužilaca, zbog čega i uvodite isključivanje javnosti iz uvida u predmet za ove i ovakve slučajeve ovim zakonom. Zakon o elektronskim komunikacijama, mislim na prisluškivanje građana, i taj je na redu za preispitivanje ustavnosti.
Izdvojila sam dve grupe i dva konkretna primera, a ima ih mnogo. Za uzvrat Vlada je prihvatila zahteve sudija da im se, pretpostavljam zahteve, da im se duplo povećaju plate, da im osnov za penziju bude poslednja plata, da mogu da vrše funkciju i kao privilegovani penzioneri, da mogu da rade određene tezge, izvinite na izrazu, uz funkcije, da se povećavaju plate sudskoj administraciji, tu posebno, i ostale privilegije sadržane u ovom zakonu.
Kada se tome doda da skoro sve sudije imaju dodatne poslove, da skoro polovina nije prijavila imovinu i prihode, sve to zajedno predstavlja tešku bruku za one koji po Ustavu treba da štite ustavnost i zakonitost i ljudska prava i slobode. Mislim da je jedino časno rešenje da se ili zakon povuče ili makar sudije Ustavnog suda izjasne da oni nisu za ovakve privilegije i da konačno u punom sastavu i sa punim radnim angažovanjem uzmu u razmatranje makar deo predmeta koje sam navela ovde. Ali, ako samo uzmete saopštenja Ustavnog suda, da li se čekalo da ovaj zakon uđe u skupštinsku proceduru? Jer, po tim saopštenjima možete da vidite koliko se važnim stvarima bavi Ustavni sud.
Ne postoji beznačajan problem, nekome je značajan, ali u rangiranju značajnih po šteti koju nanose, baš u smislu ustavnosti, ja ću se usuditi i rizikovati da kažem da se ipak bave manje značajnim predmetima od onih koje sam navela, i to uglavnom zahteve za ocenu ustavnosti koje je vrlo lako odbaciti ili obustaviti, a mnoge važne stvari čame u fiokama. Javnost može da se uveri u istinitost ovog što sam iznela. Hvala.

U članu 11. Predloga stav 4. koji kaže – "da se postupak za utvrđivanje predloga budžeta Ustavnog suda uređuje ovim zakonom" znači Ustavnim sudom i Poslovnikom tražili smo da se briše. Smatramo da je potpuno nepotreban, jer je stavom 1. propisano da se sredstva za rad i funkcionisanje Ustavnog suda obezbeđuju u budžetu Republike Srbije na predlog Ustavnog suda, jednostavno nema nikakvih razloga i potrebe da se postupak predlaganja koji se odvija unutar samog suda drugačije formuliše, jer se to i inače može urediti aktima samoga suda. Iz tog razloga smo i predložili brisanje ovog stava 4.

Tražili smo da se briše taj član 12. iz razloga što ste vi njime hteli da se uredi postupak predlaganja budžeta unutar samog suda, potpuno nepotrebno, suvišno. Nezavisno od toga i sam postupak koji ste propisali članom 12. je tako komplikovan i nejasan, a propisuje nadležnost nekakvog radnog tela da smatramo da Ustavni sud nadležan za finansije, čiji sastav i nadležnost nisu poznati, ustanovljavate opet neki organ unutar Ustavnog suda, pravite državu u državi potpuno nepotrebno kao da je Ustavni sud imao neke probleme sa finansiranjem, prebacivanjem sredstava. Zaista ne vidim razlog i smatram da treba brisati i ostaviti Ustavnom sudu da se bavi svojim osnovnim poslom.