Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, članom 72. se praktično obesmišljava postojanje službenih i korišćenje službenih stanova. Zaposleno lice, to može da bude neko ko je zaposlen u firmi „Koridori Srbije“, upućeno je da radi u Vranju jer se tamo radi autoput i sada se ovim članom nameće njemu obaveza da plaća struju, vodu, grejanje, sve je u redu, i kaže – i drugi troškovi izazvani korišćenjem stana, kao i troškovi tekućeg održavanja, dok ostale troškove će snositi vlasnik.
Dakle, vi odlazite u Vranje jednom ili dva puta mesečno, a morate da plaćate infostan za stan u Vranju, morate da plaćate sve troškove. Pa, neće niko hteti da ide. Neće niko hteti da ide, jer to zaposleno lice od svoje plate nema para to da plaća i u Vranju i za svoj stan koji ima u Nišu ili u nekom drugom mestu u Srbiji gde živi.
Dakle, dajte onda da ukinemo službene stanove za zaposlene. Nema potrebe da donosimo ovakve odredbe. Mislim da je ovo neka greška i molim vas da tu grešku ispravimo ovim amandmanom koji smo mi predložili, a to znači da on može da refundira te troškove od vlasnika stana, odnosno od preduzeća ili od države u nekim normalnim granicama koliko je vrednost infostana, kolika je vrednost, otprilike, struje, vode i drugih troškova koji terete taj stan. Hvala.

Dakle, članom 74. je predviđeno da prestaje ugovor o korišćenju službenog stana ukoliko lice stekne u svojinu stan u tom mestu gde obavlja službenu radnju. To je sve u redu. S tim što mi dodajemo – ako stekne useljiv stan. Ništa ne vredi ako neko nasledi u tom mestu stan od oca, a u njemu živi njegova rođena sestra sa porodicom i ovaj unutra ne može da se useli. Prema tome, ne vredi, ne možete sad terati da njih 10 žive u stanu od 35 kvadrata ili 50 kvadrata. Dakle, ako neko stekne useljiv stan u svojinu, u redu je da mu prestaje ugovor o korišćenju službenog stana. Prosto, ovo su neke životne situacije koje se mogu dogoditi i mi hoćemo da te situacije predvidimo.
Obrazloženjem nam kažete – amandman se ne prihvata, jer se na ovaj način ne rešava, nije cilj ovog amandmana da se nekom reši stambena potreba. Odlično. Zašto onda u samom amandmanu kažete – stekne u svojinu stan ili porodičnu kuću ili na drugi način reši svoju stambenu potrebu? Nešto ste pobrkali.
Verujem da je to u toj brzini o kojoj je govorio i kolega Đurišić, da mi u dva dana moramo da napišemo 400 amandmana. Niti mi možemo u dva dana da popravimo ceo zakon, niti vi možete da odgovorite na naše amandmane i morate da sedite celu noć da pišete odgovore na amandmane i onda se dešavaju greške. Da imamo više vremena da raspravljamo o zakonima, odnosno da je odbor zakazan sedam dana pre sednice, pa da raspravimo na odboru mogli bi da popravimo greške kojih ima evidentno u ovom zakonu. Molim vas da ovaj amandman prihvatite, jer vam je nelogično obrazloženje zašto ga odbijate.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, članom 79. je utvrđeno da ukoliko lice koje se iseljava ispunjava uslove za preseljenje, da se njime obezbeđuje, jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji to lice ima poslednje prebivalište, obezbeđuje mu smeštaj.
Dakle, ona lica koja se preseljavaju dužna je lokalna samouprava da im obezbedi smeštaj i to ona na čijoj teritoriji imaju poslednje prebivalište. To je sasvim u redu, ali ja postavljam pitanje – šta se dešava sa onim licima koja nemaju evidentirano poslednje prebivalište? To su tzv. nevidljiva lica i njih u Srbiji ima i ne možemo da zatvaramo oči pred tim da u Srbiji žive ljudi koji nemaju niti matični broj, a kamo li negde utvrđeno poslednje prebivalište.
Mi smo ovim amandmanom predložili jedan novi stav kojim se rešava pitanje ko je taj ko će biti dužan da obezbedi preseljenje takvih lica, ako nemaju poslednje prebivalište. Na žalost, vi ste ovaj amandman odbili, jer smatrate da taj trošak treba da snosi jedinica lokalne samouprave u kojoj to lice ima poslednje prijavljeno prebivalište. LJudi, nema, ovi ljudi nemaju poslednje prijavljeno prebivalište. Ko će onda da snosi taj trošak?
Mislim da treba da regulišemo i ovu situaciju. To možete da regulišete ukoliko prihvatite naš amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan amandman kojim hoćemo da ukažemo na to da postoje lica u Srbiji kojima je potrebno preseljenje u slučaju iseljenja a koji nemaju matični broj? To su nevidljiva lica. I nemojte da dovodimo u situaciju da ona budu diskriminisana. NJih, dakle, nećemo moći da preselimo, jer za njih neće važiti plan preseljenja zato što se ovim članom traži kao identifikacioni podatak ime, prezime i matični broj.
Mi smo predložili da za ona lica koja nemaju matični broj prosto nisu upisana ni u matične knjige, nije im dodeljen matični broj, da se njihova identifikacija radi na osnovu imena oca, majke, mesta poslednjeg boravišta odnosno dali smo mogućnost da onaj ko primenjuje zakon odredi te druge podatke na osnovu kojih se oni mogu identifikovati, a organ koji to bude primenjivao znaće koji su to podaci, ja samo navodim kao primer neke od mogućih podataka.
Dakle, borimo se za to da isti status imaju i oni koji su nevidljiva lica, odnosno koji nemaju poslednje prebivalište, koji nemaju matični broj. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan od članova koji onemogućava ono što je zakonodavac, odnosno predlagač zakona hteo.
U ovom članu piše da rešenje o iseljenju ne može da se sprovede po nepovoljnim vremenskim prilikama, nedeljom, u dane državnih praznika, pre izbora. Pre izbora je danas. Svaki dan je pre izbora, jer mi izbore imamo na četiri godine. Jedini dan koji nije pre izbora to je u danu izbora i to je kad su u Savamali rušeni objekti i iseljavani oni koji su bili vlasnici tih objekata.
Da li je moguće da se ovim zakonom uvodi mogućnost samo iseljenja i rušenja na dan izbora? Da to ne bi bilo tako mi smo predložili amandman i precizirali ovo „pre izbora“, a to znači u vreme od raspisivanja do dana proglašenja konačnih rezultata izbora. Onda je jasno od kada do kada to nije moguće. Zašto bi iseljavali nekoga samo na dan izbora? Ovo je besmisleno i molimo vas da ne ozakonjujete praksu koju ste ustanovili rušenjem u Savamali.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da je Vlada prihvatila amandman poslaničke grupe Socijal-demokratske stranke. On se odnosi na korisnike stambene podrške. Nije nam bilo jasno zašto korisnici stambene podrške ne mogu da budu osobe sa invaliditetom. To je sada promenjeno. I pored drugih ugroženih kategorija, i oni su uvršteni među lica koja mogu biti korisnici stambene podrške.
Mislim da je važno da vodimo računa o najugroženijim stanovnicima Republike Srbije, isto tako kao što je važno, za šta, nažalost, niste imali sluha, da vodimo računa i o onim licima koja nemaju matični broj i nemaju poslednje prebivalište u Republici Srbiji. Hvala.

Član 91. se odnosi na stambenu podršku i rešavanje stambene potrebe domaćinstvima i to po, da kažemo, nekim neprofitnim cenama, odnosno neprofitan zakup. Propisani su uslovi ko ima prava.
Mi predlažemo da se, kada je u pitanju maksimalna zarada koju ostvaruje neko, da se smanji ta maksimalna zarada za dobijanje mogućnosti dobijanja ovog neprofitnog zakupa i to sa 1,2 na 0,5 u odnosu na prosečnu platu u toj jedinici lokalne samouprave.
Zašto to tražimo? Iz prostog razloga što u nekim opštinama u Beogradu neprofitan zakup bi imalo prava da dobije i domaćinstvo koje ima primanja od 183.000 dinara. Smatramo da je to previše i da to treba smanjiti na 0,5 da bude koeficijent množenja u odnosu na njihovu zaradu.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, već sam dao primer da nema razloga davati nekome, kao vid stambene podrške, neprofitni zakup ko ima primanja u domaćinstvu od 180.000 dinara, i to je moguća situacija u Beogradu u gradskim opštinama, jer to je 1,2 koeficijent u odnosu na platu odnosno prosečnu platu na tim teritorijama.
Prema tome, sada vi predlažete da, ako se poveća taj prihod, npr. sa 180 na 190.000, on i dalje ostvaruje pravo na neprofitni zakup koji mu se za malo uvećava. Znači, i dalje će moći na teritoriji opštine Stari grad ili Vračar da plaća stan 200 evra, čiji zakup vredi 1.000 evra. Koji će to biti ljudi? To će biti neki privilegovani ljudi, a to znači oni koje odredi SNS.
Predlažemo da se, ukoliko se poveća taj prihod preko onog maksimalnog iznosa, automatski gubi pravo na neprofitan stan, a nema potrebe da se i dalje omogućava ovaj vid stambene podrške.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, subvencionisanje zakupnine stana se sada dozvoljava, ali ne zakupnine koje po nekoj tržišnoj vrednosti, nego subvencionisanje one neprofitne zakupnine za zakup stana. Dakle, vi ste već dali jedan vid stambene podrške, dali ste neprofitnu zakupninu i sada to subvencionišete.
Smatramo da je taj vid podrške subvencionisanja neprofitne zakupnine nepotreban. U redu je da se subvencioniše onaj deo koji pređe preko neprofitne zakupnine, jer već neprofitna zakupnina je stambena podrška i predlažemo da se to izmeni. Dakle, da to subvencionisanje ide do visine neprofitne zakupnine.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo jedan važan amandman. On menja predlog zakona koji glasi – da pribavljanje, upravljanje i davanje u zakup stanova namenjenih za stambenu podršku, upravljanje i organizovanje izgradnje stanova sa mogućnošću sticanja svojine putem kupovine po neprofitnim uslovima, kao i sprovođenje programa stambene podrške, mogu obavljati neprofitne stambene organizacije.
Ne znam koje su to neprofitne stambene organizacije. Ne znam da postoje te neprofitne stambene organizacije i ne znam kada će se one i na kojoj teritoriji osnovati. Ali ono što je sigurno i što mi predlažemo amandmanom, a to je da se time bavi nadležna gradska, odnosno opštinska uprava. Dajemo mogućnost ovim amandmanom da jedinica lokalne samouprave može da registruje takvu neprofitnu organizaciju, odnosno da sklopi ugovor sa njom i da onda odredi da li će poveriti deo posle njima ili neće. Ono što je suština, to je da se pribavljanjem, upravljanjem i davanjem u zakup stanova može baviti jedinica lokalne samouprave, a koga će ona dalje da ovlasti za neki deo, posle to oni sami treba da odluče.

Dobro je da je prihvaćen ovaj amandman. Mi smo proširili tu prekršajnu odgovornost organizacija ili organizatora profesionalnog upravljanja i predvideli prekršaj ukoliko se angažuje lice koje ne ispunjava uslove iz člana 52. zakona, a kojim se reguliše sticanje licence profesionalnog upravnika.
Dakle, ne sme da se dogodi da se za tzv. profesionalnog upravnika slučajno angažuje neko ko nema licencu kao profesionalni upravnik i to mora da bude sankcionisano. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici ministarstva, mi dodajemo iza člana 135. gde govorite o prekršaju odgovornog lica u jedinici lokalne samouprave, predlažemo da se unesu još dva člana, a to je prekršaj upravnika zgrade i prekršaj profesionalnog upravnika zgrade.
Stavili smo velike obaveze i sa pravom se očekuje od profesionalnog upravnika, koji je plaćen, da svoje obaveze odgovorno izvršava. Ukoliko on ne vrši svoje obaveze u skladu sa ovim zakonom, mora biti prekršajno kažnjen. Vi ste nama u odgovoru na ovaj amandman, zašto ga odbijate, naveli da se amandman ne prihvata jer predlagač zakona smatra da su predviđenim novčanim kaznama obuhvaćeni upravnik i profesionalni upravnik zgrade. To prosto nije tačno.
Posle ovog vašeg odgovora analizirali smo sve članove, i član 132, 133, 134. i 135, nigde se ne pominje prekršajna odgovornost upravnika ili profesionalnog upravnika, a mi smatramo da treba. Zato predlažemo da novčanom kaznom od 10.000 do 500.000 dinara bude kažnjen za prekršaj profesionalni upravnik. Da li ovo znači da se unapred zna da će ti profesionalni upravnici biti iz pojedinih političkih stranaka i da oni ne moraju da rade odgovorno svoj posao, jer nema zaprećene kazne ukoliko oni ne rade odgovorno svoj posao?
Ne vidim ni jedan razlog zašto ovaj amandman ne bi bio usvojen i zašto ne bi dodali prekršajnu odgovornost za profesionalnog upravnika. Dajemo mu pare, plaćamo ga, jasno je šta treba da radi, pa dajte da to radi u skladu sa zakonom. Ako ne radi, mora biti kažnjen.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici ministarstva, članom 141. se između ostalog i reguliše pravo na preseljenje. Dakle, kada dođe do situacije da neko bude iseljen iz stana, postavlja se pitanje da li on ima pravo da bude preseljen u neki drugi stan, u javnoj svojini.
Vi ste ovde napisali da ukoliko takvo domaćinstvo ima u privatnoj svojini negde na teritoriji Srbije bilo kakvu nepokretnost, to može da bude i na Zlatiboru kućica, može da bude i vikendica, može da bude nešto što nije svakako uslovno za stanovanje iako je u svojini. Sa druge strane može da bude nešto što je takve vrednosti da se to ne može prodati pa kupiti u stan u mestu njihovog stanovanja.
Mislim da tu pravimo diskriminaciju u odnosu na ljude koji žive u gradovima, koji nemaju na drugi način rešeno stambeno pitanje, nemaju novca da reše to stambeno pitanje, a nasledili su vikendicu negde gde neće imati pravo na preseljenje.
Mislim da ovakvu diskriminaciju treba svakako ispraviti i da ćemo doći, ako ovaj član ostane ovakav, u situaciju da ljudi nemaju mogućnost da ostvare onu koju imaju neki drugi iako nemaju useljiv stan u mestu gde inače žive.

Poštovana predsednice parlamenta, poštovani narodni poslanici, tačno je ovo što kaže moja koleginica da govorimo o kategoriji ljudi koja je već diskriminisana. Ona je diskriminisana time što su to ljudi koji nisu mogli da otkupe stanove, jedini u ovoj zemlji koji nisu mogli da otkupe stanove. Svi drugi su stanove otkupili i otkupili su u zavisnosti od toga koliko je zakon propisivao u to vreme, uglavnom vrlo jeftino. Dakle, ovi ljudi iako su izdvajali od svoje plate u stambeni fond nisu dobili stanove i nisu dobili mogućnost da otkupe stanove. To moramo imati u vidu kada donosimo zakon.
Mi smo u članu 45. napravili jednu intervenciju, mislimo da je jezički prvo loše da stoji: „Najveća površina stana za preseljenje je 30 kvadrata“, a onda kažete: „ali ona se uvećava za 15…“ ovoliko i onoliko, dakle, nije najveća, to je površina stana koja se može uvećavati. Mi smo dali amandman da ona bude 45 kvadrata i da se uvećava u odnosu na broj članova porodičnog domaćinstva za 15 kvadrata.
Svakako, moguće da lokalna samouprava neće moći da ponudi po ovim kriterijumima odgovarajući stan, ali će moći da ponudi veći stan. Ako neko prihvati da uzme taj veći stan, naravno da mu treba omogućiti da otkupi, naravno da to treba da bude po tržišnoj ceni, ali mi predlažemo ovim amandmanom da se omogući otkup te razlike u kvadratima na rate, dakle, da to bude jedna vrsta kreditiranja, gde će im se omogućiti da to i otkupe, jer inače oni neće imati tu mogućnost. LJudi nemaju para da otkupe tu razliku, a nema drugih stanova koji bi im bili ponuđeni.
Na ovaj način kako mi predlažemo amandmanom, situacija bi bila rešena. Dajte im mogućnost, 10 godina ili 20 godina da vrše otplatu te razlike u kvadraturi.

Članom 146. predviđeno je da je jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi stan iz koga se preseljenje vrši dužna odmah po pravosnažnosti rešenja o utvrđivanju prava na preseljenje, a najkasnije do 31. decembra 2026. godine, obezbedi stan za preseljenje zakupca na neodređeno vreme stana u svojini građana. Dakle, 2026. godine – za deset godina.
Nažalost, bilo je i u prethodnom Zakonu o stanovanju nekih rokova u kojima bi lokalna samouprava trebala to da obezbedi, pa nije obezbedila. Mislim da ovako postavljen rok već najavljuje da se ovo neće ni desiti. Ko živ, ko mrtav za deset godina. Da li će ti ljudi koji stanuju u tim stanovima to dočekati, to ne znamo, ali ja mislim da neće. Zato smo predložili da ovaj rok bude kraći, da bude do kraja 2021. godine i da se u narednih pet godina ovo što se planira i desi. Ako se ozbiljno pristupi rešavanju ovog problema mislim da je to moguće.