Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7228">Srđan Miković</a>

Govori

Imam dva pitanja. Nadao sam se da će doći i gospodin Predrag Markovović, ali očekujem da na to pitanje dobijem pismeni odgovor. S obzirom da je zaštita autorskih prava standarda u Evropi i svetu, interesuje me da li činjenica da se vode sporovi između udruženja autora muzike, npr. "Sokoja" i drugih i RTS-a kao Nacionalnog javnog servisa u pogledu izvršenja i ne izvršenja obaveza prema autorima, da li to može negativno da utiče na ugled Srbije i da li je i šta učinjeno radi razrešenja spora, naročito imajući u vidu da čak i Generalna skupština Međunarodne konfederacije društava autora i kompozitora se još svojevremeno, još pre dve godine, na određen način obraćala našim organima?
Očekujem odgovor još na drugo pitanje - kako teče postupak ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koliko je zemalja do sada ratifikovalo sporazum i kada se očekuje završetak ovog procesa? Nadam se da mogu i danas da dobijem odgovor na to pitanje.
Dame i gospodo, predlagači su predložili da se član 3. Predloga zakona briše. Ne bih mogao da se složim sa time, jer smatram da je jako potrebno da se u zakonu definišu izrazi koji su upotrebljeni u Predlogu zakona o prebivalištu i boravištu građana. Ukoliko do toga ne bi došlo, omogućilo bi se proizvoljno tumačenje odredbe.
No, moram da kažem još neku stvar, nekoliko reči u vezi svih nas koji imamo prebivalište i boravište u gradu Pančevu. Po poslednjem popisu 125 hiljada građana živi na području grada Pančeva sa naseljenim mestima i upravo svi mi smo imali veliki problem između ostalog i da se pripremimo za današnju sednicu i da danas diskutujemo o amandmanima na Predlogu zakona o prebivalištu i boravištu građana, upravo zato što smo celu noć bili izloženi enormnom zagađenju vazduha i velikoj koncetraciji benzena i drugih zagađujućih materija.
Upravo svi mi koji imamo prebivalište i boravište u Pančevu smo bili u situaciji da razmišljamo da li ćemo biti u situaciji da tražimo intervenciju lekara jer deca koja su imala problema sa respiratornim organima, normalno roditelji su bili zabrinuti, mnogi od njih su decu dovozili u škole jutros i upravo to je ono što će biti prilike, da se sutra pita, kada budu svi poslanici u prilici da postave pitanje nadležnim državnim organima.
Moram opet da kažem, da ovo pitanje interesuje sve one koji imaju prebivalište i boravište u Pančevu, da se konačno reši pitanje aero zagađenja, pošto bez obzira na atmosferske prilike, bez obzira na temperaturnu inverziju, bez obzira na maglu koja je jutros bila i tokom noći u gradu, smatram da i određenim drugim procesima u proizvodnji postoji mogućnost da se smanje rizici zagađenja.
U svakom slučaju, vraćam se opet na temu dnevnog reda, smatram da amandman koji je podnet, gde se predlaže brisanje člana gde je definisan pojam građana, pojam prebivališta, pojam boravišta, pojam adrese stanovanja i drugi pojmovi, da upravo to treba da ostane u zakonu i svi mi da definitivno znamo da i u zakonu treba da budu definisani ovi osnovni pojmovi.
No, smatram da i ovaj drugi deo moje diskusije treba da zavredi pažnju i očekujem reakciju i po tom delu, naročito od strane nadležnih državnih organa. Hvala.
Gospođo potpredsednice, poštovane dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici i narodne poslanice, predlažem da u danu za glasanje, na osnovu člana 226. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, glasanjem prihvatimo odgovor na interpelaciju.
U datom odgovoru na interpelaciju smatram da je Vlada dovoljno jasno i detaljno odgovorila na sva ona pitanja koja su se pojavila u interpelaciji. Možemo da diskutujemo i o tome da li u okviru interpelacije su se našla i ona pitanja i one teme koje su uopšte u nadležnosti Narodne skupštine ili su u nadležnosti nekih drugih organa u Srbiji. Ali u svakom slučaju kada izanaliziramo ceo odgovor Vlade Republike Srbije možemo da zaključimo da sve ono što je u postupku pripreme postupka konkursa, zatim odlučivanje po pitanju konkursa, nadzora po realizaciji projekata, učinjeno pre svega sa ciljem da se što je moguće potpunije ispune oni ciljevi koji jesu bili ciljevi konkursa, a to je upotreba, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanje i negovanje srpskog, kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta, unapređenje ekonomske saradnje Republike Srbije i dijaspore, kao i Republike Srbije i Srba u regionu.
U svakom slučaju u detaljnom odgovoru Vlade, vidi se na koji sve način se pokušalo i uspelo u tome da se obezbedi transparentnost kod pripreme konkursa, kod objavljivanja konkursa i kod sam realizacije i odlučivanja, znači, koji projekat će dobiti podršku, a zatim i u realizaciji samih pojedinačnih projekata. Vidimo, a opet moram da kažem, da je Narodna skupština usvojila prvi Zakon o dijaspori i Srbima u regionu i tim zakonom je propisano da se za sufinansiranje projekata raspisuje konkurs. Ministar je u to vreme kada je predložen taj zakon bio isti ministar, znači, gospodin Srećković, i on je bio jedan sa svojim saradnicima, jedan od inicijatora, glavni inicijator da se uopšte stignemo do ovakvog zakonskog rešenja.
Činjenica je da sve ono što se radilo u okviru ministarstva za Srbe, odnosno Ministarstvo vera i dijaspore, sve to je objavljivano na zvaničnom sajtu Ministarstvu vera i dijaspore i mislim da je to jedna dobra praksa koju nikako ne treba napuštati.
Činjenica je da se na sajtu može stići do različitih korisnih informacija i time se omogućava apsolutno svima, bez obzira gde su i na kojoj geografskoj udaljenosti, da vide aktuelno svaku informaciju i da mogu na to da reaguju.
U pogledu izveštaja o realizaciji projekata činjenica je da je ministarstvo u tom delu bilo izuzetno aktivno i da je apsolutno pokušavalo i uspevalo u tome da i sami izveštaji, a opet moram da kažem da od svih onih koji su učestvovali u realizaciji projekata ima različitih subjekata, nek koji su sposobniji, neki koji su manje sposobni, ali u svakom slučaju uz podršku ministarstva i uz poštovanje propisa stiglo se do toga da je ogroman broj onih učesnika u projektu ispunio sve zahteve, a oni koji nisu u potpunosti, kod njih je insistirano da dopune dokumentaciju.
U svakom slučaju, videli ste iz odgovora Vlade da sva sredstva koja su bila raspodeljivana sa određenih budžetskih stavki su namenski opredeljena i namenski utrošena.
Dodeljivanje sredstava izvršeno je u potpunosti sa sladu sa pozitivno pravnim propisima, kako materijalno-pravne, tako i proceduralne prirode. Sva sredstva sa te određene navedene ekonomske budžetske klasifikacije dodeljena su isključivo ovlašćenim podnosiocima zahteva, znači podnosiocima projekata na konkursu i radi realizacije projekata predviđenih programom rada Vlade za 2010. godinu.
Namenska budžetska sredstva dodeljivana su na osnovu kvaliteta projekata, isključivo za projekte koje su usmereni na zajedničku saradnju matice i dijaspore, pravno validni i utemeljeni u poslove očuvanja i jačanja veze matične države i dijaspore.
Ova budžetska sredstva su usmerena bila za čuvanje i negovanje srpskog kulturnog, etičkog, jezičkog i verskog identiteta i time se omogućava sveobuhvatna podrška našim organizacijama i njihovim aktivnostima u oblasti kulture, nauke, prosvete i sporta.
Po oceni Vlade svi izabrani projekti na nesumnjiv način doprinose očuvanju i jačanju veza matice i dijaspore i Srba u regionu i nema kolizije između ciljeva izabranih projekata i ciljeva ministarstva.
Od strane Vlade konstatovano je da je izvršena analiza izveštaja o namenskom trošenju sredstava i konstatovano je da Ministarstvo vera i dijaspore postupa u skladu sa pozitivno pravnim propisima.
Konstatovano je dalje da Ministarstvo vera i dijaspore poštuje principe efikasnosti, ekonomičnosti, efektivnosti, javnosti, u potpunosti u tačnosti jedinstvene budžetske klasifikacije. Isto važi i za sufinansiranje projekata gde se strogo vodi računa o zakonitoj, ekonomičnoj i efikasnoj upotrebi budžetskih aproprijacija.
Ministarstvo vera i dijaspore je postupalo prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno, sa željom da svima omogući jednaku šansu da predstave svoje ideje i projekte radi očuvanja i jačanja veza matične države i dijaspore.
Moram da kažem da sve ono što je navedeno u smislu konstatacija, a bez provere svih onih podataka koje smo dobili u odgovoru Vlade, gde se tvrdi da je navodno ministar vera i dijaspore Srđan Srećković odgovoran, pa se navodi navodna zloupotreba službenog položaja, nenamensko trošenje sredstava, dodela sredstava udruženjima građana koji ne ispunjavaju uslove i ne sprovođenje nadzora. Praktično, svim ovim zamerkama se stavlja na teret ministru Srećkoviću nešto što nije nadležnost da o tome odlučuje ni Vlada ni Skupština, nego pravosudni organi. Očigledno je da kada bi se ovakav odgovor Vlade našao kod bilo kog javnog tužioca verovatno bi se nasmejao na sve ono što je navedeno u interpelaciji, jer ovakve neke trvrdnje su jako teške za bilo kog pojedinca, ali opet moram da kažem da ovaj saziv skupštine i svi mi koji smo kod donošenja zakona se pozivali na to da treba da se omogući odgovornost pojedinca, a ne ministarstva.
Ukoliko bi bio prihvaćen predlog upravo poslanika iz poslaničke grupe podnosioca interpelacije tada bi u ovakvim situacijama moglo da bude odgovorno samo ministarstvo, a ne ministar. Ne bežimo od toga da za slučaj bilo kakve eventualne nepreciznosti, nepravilnosti, da ne kažem zloupotrebe, treba da odgovara pojedinac ali u svakom slučaju na osnovu odgovora Vlade Republike Srbije, na osnovu onoga što je sprovedeno u pogledu konkursa u pogledu realizacije projekata, u vezi kontrole budžetskih sredstava, nema govora. Ne da nema govora o postojanju krivičnog dela nego nema govora ni o postojanju propusta u pogledu onoga što je navedeno u interpelaciji poslaničke grupe SRS.
Ponavljam predlog, predlažem da, na osnovu člana 226. stav 1, u danu za glasanje Narodna skupština glasanjem prihvati odgovor na interpelaciju i potvrdi da je sve u okviru ministarstva rađeno kako treba.
Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, u članu 3. predložio sam da se tačka 10) menja i da glasi – pod pojmom bivši vlasnik podrazumeva se fizičko ili pravno lice (zadužbina, profesionalno-strukovno udruženje lekara, advokata i sl), koje je bio vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja.
Usvajanjem predloženog amandmana posebno se ističu primeri pravnih lica koja se mogu pojaviti kao bivši vlasnici oduzete imovine. Tu bih samo dao primer Advokatske komore Vojvodine, koja je osnovana 1921. godine i mnogi advokati su tokom više decenija doprinosili sticanju imovine same Advokatske komore Vojvodine. Slična situacija je i sa profesionalnim strukovnim udruženjima lekara. Mislim da je bilo zgodno da se kada se već pominju pravna lica da se osim zadužbina kao pravna lica istaknu i profesionalna strukovna udruženja lekara i advokata. Tu mislim na one koji imaju kontinuitet do današnjeg dana i pravno sledbeništvo.
Gospođo podpredsednice i gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, građani Srbije već dugo čekaju na ovaj zakon i ispravljanja bar dela nepravde koja je zadesila veliki broj građana ali i njihove porodice, potomke i rođake. Mnogi su govorili o lošim posledicama, propisima donetim posle 9. marta 1945. godine, moglo je da se govori i brojkama, ukupnom obimu oduzete imovine.
Mnogi su pominjali lične i porodične tragedije ljudima kojima je oduzeta imovina, no moj amandman se tiče pre svega o potrebi da ne samo što je država ovim zakonom prihvatila, odnosno Vlada predlaže, da se afirmiše odgovornost države u odnosu na ono što je u njeno ime urađeno, kao i u odnosu na ono što treba uraditi.
Mislim da ovaj zakon afirmiše i ono što treba i mi kao narodni poslanici da se odredimo prema ogromnom zlu koje je pogodilo jedan veliki broj građana na području Srbije. U poslednjem stavu člana 5. je definisano da otklanjanje posledice, oduzimanje imovine žrtvama holokausta na teritoriji Republike Srbije, koji nemaju živih zakonskih naslednika.
Moj amandman dodaje i reči: "i drugim žrtvama fašizma", jer mislim da sve te žrtve fašizma u ime kojih nema naslednika, da o tome progovore, znači, koji nemaju živih naslednika da neko odnosno zajednica o tome treba da brine i smatram da treba dopuniti sam tekst Predloga zakona rečima: "i drugim žrtvama fašizma". Mislim da treba dodati i stav 5. da postojanje reciprociteta sa stranom državom i međunarodnog ugovora, u smislu ovog člana utvrđuje agencija po službenoj dužnosti, jer time ćemo olakšati položaj stranaka i poboljšati efikasnost postupka.
U tom smislu, smatram da je koristan ovaj amandman i ne vidim razlog zašto ne bismo svi, što se nadam da ćemo svi podržati zakon, makar u načelu, tako se isto nadam da ćemo svi podržati ovaj amandman na član 5. koji sam podneo.
Mogli smo još da diskutujemo o tome, o samom načinu i obimu, znači to šta će se urediti posebno zakonom, da li treba posebno pobrojati i ne treba posebno pobrojati šta će se tu činiti, u tom smislu još uvek sam u dilemi da li napraviti ispravku i detaljno taksativno navoditi, šta sve posebnim zakonom treba učiniti.
Smatram da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer u članu 10. je predviđeno da sticalac imovine, koji je nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari i njegova stečena prava ne smeju biti povređena. Ukoliko bi se usvojio predloženi amandman, to bi značilo da sticalac imovine, koji je u skladu sa zakonom stekao određenu imovinu, da njegova prava mogu da budu povređena. Upravo Predlog zakona smatram da više štiti sticaoce imovine, koji su u skladu sa zakonom stekli imovinu.
Koleginica Nataša Vučković i ja smo podneli amandman, koji smo kasnije ispravili i smatramo da ispravljenim amandmanom idemo u pravcu zaštite, kako bivšeg vlasnika, tako i onih koji su uložili u uvećanje određenog objekta.
Smatram da je naš amandman možda detaljnija razrada onoga što je ne samo koleginica Jorgovanka, nego čitav niz poslanika iz SNS predložio. Mi smo tu predložili da se u stavu 2. ovog člana 17. Predloga zakona učini intervencija da ako je nakon podržavljenja uvećan objekat bivšem vlasniku se vraća svojina na delu nepokretnosti u površini koja mu je oduzeta. Tim delom stiče aktivnu legitimaciju svako da može i da se obrati sudu, zatim, a državina mu se vraća na osnovu sporazuma ili sudske odluke, odnosno vlasnik uvećanog dela i bivši vlasnik mogu sporazumno regulisati svoje međusobne odnose na predmetnom objektu, gde se daje apsolutno široka mogućnost da oni koji su najpozvaniji da pre svega pokušaju da reše svoje međusobne odnose to regulišu bez obraćanja sudu, a ako se takav sporazum ne postigne, njihove međusobne odnose urediće nadležni sud.
Koleginica Vučković i ja smatramo da usvajanjem ovog amandmana se stiču uslovi da apsolutno svi odnosi koji mogu da se dese budu regulisani. Opet ilustracije radi, može da se desi da na malom objektu se nadzida ogroman objekat i da u tom smislu nema opravdanja da taj bivši vlasnik, da ne kažem šupice, postaje odjednom vlasnik višespratnice.
Isto tako, ne može da nam se desi ni da neko ko je imao objekat od 500 kvadrata, pa u međuvremenu se dozidaju još dva kvadrata ili jedne ili dve prostorije, da bivši vlasnik ne može da ostvari svoja prava. Zbog toga smatramo da upravo ovakvim amandmanom se u potpunosti predviđaju sve mogućnosti i na najpošteniji način se omogućava rešavanje svih međusobnih odnosa bivšeg vlasnika i onoga ko je uvećao objekat. Isto tako, daje se mogućnost, pre svega, sporazuma, ako ne, onda suda.
Samo bih još jednu stvar ukazao, mislim da je dobro da ovde to pomenemo, pošto se član 17. nadovezuje na član 16. U članu 16. ukazujem da u stavu 2. imamo negaciju na mestu gde ne bi trebalo da se pojavi negacija. Znači, obveznik vraćanja dužan je da u skladu sa ovim zakonom bivšem vlasniku vrati pravo svojine i državine na oduzetoj nepokretnosti, osim ako je objekat uvećan u smislu člana 17. ovog zakona. Znači, napisano je onako kako mi govorimo u narodu, a nije napisano onako kako bi gramatički trebalo da stoji. Mislim da bi to kod pravno-tehničke redakcije ovog teksta trebalo učiniti, naročito imajući u vidu smisao i član 16. i član 17. Predloga zakona, kao i ovih svih naših amandmana koje smo podnosili i na član 16. i na član 17.
Ne mogu se složiti da se prihvati amandman gospodina Munjića, pošto gospodin Munjić kaže da ne treba da postoje izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku. Znači, ukoliko bi bio usvojen amandman gospodina Munjića na član 18. sve bi se vratilo, i ono čak što je po Ustavu i zakonu isključivo u javnoj svojini, prirodna bogatstva, službene zgrade i poslovne prostorije koje služe za obavljanje zakonom utvrđenih nadležnosti državnih organa, organa autonomne pokrajine, organa jedinice lokalne samouprave, organa mesne zajednice. Vratile bi se i nepokretnosti koje služe za obavljanje delatnosti ustanova iz oblasti zdravstva, vaspitanja, obrazovanja, kulture, nauke i drugih ustanova, kao i javnih službi osnovanih od strane nosilaca javne svojine, a čijim bi vraćanjem bio bitno ometen rad i funkcionisanje tih službi. Vratile bi se i nepokretnosti koje su neodvojivi sastavni deo mreža, objekata, uređaja i mnogo toga. Znači, sve što je pobrojano u članu 18.
Jesam za to da se vrati sve ono što može da se vrati, ali ne da se vraća ono što ne može da se vrati po samom Ustavu ili što je neophodno zbog vitalnih državnih interesa i interesa svakog građanina države Srbije. U tom smislu, ne mogu da se složim da ovakav amandman bude usvojen.
Dame i gospodo, ne bih se složio da se usvoji podnet amandman uvaženog kolege Martinovića jer smatram da je bolje rešenje koje je predloženo u Predlogu zakona odnosno amandmanima Vlade na ovaj član 10. Predloga zakona.
Predlogom amandmana, između ostalog, predlaže se da ne budu u svojini lokalne samouprave ulice, trgovi, javni parkovi. Mislim drugačije, da to treba da bude u svojini lokalne samouprave. Za to imam i konkretan primer.
Dolazim iz Pančeva i Pančevo je 1974. godine 1. januara dobilo status municipalnog grada na čelu sa Magistratom i Gradskom upravom. Nekih 30-ak godina nakon toga u planovima je bio ucrtan park, kasnije prozvan "Narodna bašta". Upravo ulaganjem najviše lokalne samouprave i onih drugih subjekata koje je lokalna samouprava animirala da ulože sredstva u obnavljanje tog velikog parka i proširenje tog velikog parka, unapređenje onoga što je bilo devastirano u nekom proteklom periodu, stigli smo dotle da u Pančevu imamo jedan od najlepših parkova u Srbiji, koji je za ponos i diku širom Srbije i van Srbije.
Činjenica je da u proteklom periodu od strane lokalne samouprave i drugih subjekata koje je animirala lokalna samouprava, uključujući i određene pokrajinske fondove i druge. Čitav niz ulica, konkretno u Pančevu i u naseljenim mestima nekadašnje opštine, a sada Grada Pančeva, su ulice i trgovi dovedeni u stanje da ne možemo da se stidimo, kao što smo se stideli u izvesnom periodu.
Činjenica da je Ulica svetog Save kao žila kucavica u samom centru grada urađena, mislim da to treba da bude primer kako treba raditi i kako treba omogućiti lokalnim samoupravama i u drugim mestima da upravljaju svojim.
(Milica Vojić-Marković, sa mesta: Da li je ovo amandman?)
Gospodine predsedavajući, govorim o amandmanu gospodina Martinovića za koji smatram …
Govorim zašto ne bi trebalo prihvatiti amandman kojim se isključuje mogućnost da lokalne samouprave budu vlasnici trgova, ulica i javnih parkova i dajem konkretne primere i zbog toga smatram da je dobro zakonsko rešenje ono što je dato u Predlogu zakona i ono što je dato u predloženim amandmanima Vlade.
Činjenica je da je svaka odgovorna lokalna samouprava radila ne samo na povećanju kapaciteta svojih da mogu da upravljaju takvom imovinom koja je bila data na korišćenje nego se trudila da i osposobi i mesne zajednice da ne samo upravljaju nego čak i učestvuju u realizaciji određenih investicija na području mesnih zajednica.
Na području Pančeva imamo čitav niz mesnih zajednica naseljenih mesta gde je čitav niz investicija urađeno. Samo da spomenem mesto Starčevo, Novo Selo i druga sela, ukupno devet sela u nekadašnjoj pančevačkoj opštini, a sada Gradu Pančevu, su primer kako su rađene ulice, kako su rađeni trgovi, kako su rađeni drugi objekti koji bi trebalo da budu u imovini odnosno u svojini lokalne samouprave. Zbog toga smatram da je zakonsko rešenje apsolutno primereno i da svako treba da bude i vlasnik i da gazduje onim što može najbolje da se radi i na način na koji će najveći broj građana biti zadovoljan.
U okviru vremena, moram da kažem da Predlog zakona, sa amandmanima Vlade, apsolutno je u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa članom 86. gde se u prvom stavu u drugoj rečenici jasno kaže da je  javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave.
Upravo Predlogom zakona predviđeno je da trgovi, ulice, javni parkovi da su u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze, to je apsolutno ustavno rešenje i smatram da je dobro Vlada predložila.
Ne slažem se sa podnetim amandmanom i predlažem da ga u danu kada budemo odlučivali o zakonu u pojedinostima ne prihvatimo. Smatram da je predloženo rešenje u Predlogu zakona, zajedno sa amandmanima Vlade, dobro rešenje i u saglasnosti je sa članom 86. Ustava Republike Srbije, sa stavom 1, i to drugom rečenicom gde je predviđeno da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine, svojina jedinice lokalne samouprave.
Zatim, moram da istaknem da apsolutno Predlog zakona sa podnetim amandmanima je u saglasnosti sa članom 87. Ustava Republike Srbije , gde je definisano da su prirodna bogatstva u državnoj imovini. Zatim, dobra, za koja je zakonom određeno da su od opšteg interesa, u državnoj su imovini. Isto tako, sam Ustav dozvoljava da dobra, koja su zakonom drugačije ocenjena, mogu da budu i u imovini državnoj, znači, u svojini autonomne pokrajine i u svojini jedinice lokalne samouprave. Znači, u tom smislu smatram da je apsolutno u redu.
Konačno, pošto je bilo reči, bez obzira što je amandman podnet na stav 5, pominjan je i poslednji stav prvobitnog teksta Predloga zakona, bez amandmana, gde je rečeno da se na dobrima u opštoj upotrebi može steći pravo predviđeno posebnim zakonom, a u zagradi piše – koncesija, zakup i slično, ukazujem da je amandmanima Vlade taj sam tekst izmenjen. No, i ovde ne postoji, čak i da je ostao tekst nepromenjen, ne postoji bilo kakav voluntarizam, već samo zakonom može određena stvar da se ustanovi, da se stekne pravo predviđeno posebnim zakonom. Znači, uslov za koncesiju i zakup je postojanje zakona u tom smislu.
U svakom slučaju, ne može da se negira pravo lokalnim samoupravama, između ostalog i autonomnim pokrajinama da mogu da steknu prava na dobrima u opštoj upotrebi. Sam stav 2. člana 87. govori čak da i fizička i pravna lica, znači, i pojedinci mogu da steknu pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi. Čak pojedina prava se dozvoljavaju fizičkim licima, a sama svojina i to javna svojina jedinice lokalne samouprave garantovana je u članu 86. Ustava Republike Srbije. Sad, ako oni koji su izglasavali Ustav RS negiraju sada prava jedinicama lokalne samouprave da mogu da imaju javnu svojinu, onda se pitam kad smo bili iskreni, da li tad kad je usvajan Ustav ili sada kad to treba da realizujemo kroz zakon o kome odlučujemo? U svakom slučaju, smatram da je apsolutno u saglasnosti sa Ustavom i Predlog zakona, zajedno sa amandmanima Vlade.
Pomenuto je da Zakonodavni odbor treba da se izjašnjava u vezi amandmana, odnosno da li neki amandman treba ili ne treba da bude usvojen ovde u plenumu. Nadležnost Zakonodavnog odbora je da se određuje samo prema usaglašenosti amandmana u odnosu na Ustav i pravni sistem. Ja bih samo još jednu stvar rekao, pitanje je da li je na neki način bio povređen i član 107. Poslovnika jer govornik na sednici Narodne skupštine, dužan je da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine, pa u tom smislu i da govori samo istinu.
Činjenica je da je gospodin Andrić pozvao na Nedićeve neke odluke, a još FNRJ doneo zakon 1946. godine o nevažnosti pravnih propisa, donetih za vreme neprijateljske okupacije, znači, pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.
U tom smislu, ne sporeći da treba svaka nepravda da se ispravi, ti propisi Nedićevi ne važe još od 1946. godine, taj zakon je kasnije noveliran 1947. i 1948. godine.
U svojoj replici nikako nisam doveo u pitanje da li oduzeta imovina treba da se vrati svima od kojih je oduzeta imovina. To je osnovni princip da se isprave nepravde koje su učinjene velikom broju ljudi, ne samo Jevrejima, nego i Srbima i pripadnicima drugih nacionalnih zajednica. To uopšte ne dovodim u pitanje.
Dovodim u pitanje da li je ono što je na bilo koji način odlučivano za vreme neprijateljske okupacije, da li to važi ili ne važi? Činjenica je da je u "Službenom listu FNRJ" br. 86/46, 105/46 i 96/47, znači, još FNRJ je donela zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.
Pravni propis u članu 1, pravni propisi, zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i drugo koji su doneli organi vlasti okupatora i njihovi pomagači na području FNRJ, za vreme neprijateljske okupacije, proglašavaju se nepostojećim.
Samo sam diskutovao o tom delu. Sve to što je tada donošeno, to ne postoji. Drugo je pitanje da li je neko na osnovu toga što je nepostojeće izvršio neki upis ili promene u tapijskom sistemu. Kod nas u Vojvodini je mnogo lakše, jer smo imali zemljišne knjige, pa je mogao na neki način da se traži poništaj upisa. U drugim delovima Srbije gde postoje tapijske knjige, to ipak ide malo teže. Uglavnom, svaka ta odluka ne važi, odnosno ne postoji.
Što se tiče principa uopšte, da se svaka nepravda ispravi, apsolutno svojim na tom stanovištu, da svaka nepravda treba da se ispravi. U pogledu samog odnosa prema jevrejskom narodu, nemojte o tome da pričamo. Porodicu Lalović, zna se da je upravo moj deda, između ostalog, pomogao da za vreme Drugog svetskog rata preživi.