Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 106. posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi  - Postojeće zadruge i zadružni savezi koji ne usklade svoju organizaciju, poslovanje i opšte akte sa odredbama ovog zakona u roku iz stava 2. ovog člana, brišu se po službenoj dužnosti iz registra.
Vi ste u odgovoru na ovaj amandman napisali da je to članom 63. već rešeno, da ali tu se piše o likvidaciji. Mi pričamo o zadrugama koje bi trebale praktično da izvrše preregistracije koje već postoje.
Mislim da se nismo razumeli, tj. da je to odgovoreno tako po inerciji, jer ovde se da rok neki postojećim zadrugama i zadružnim savezima, koji bi mogli da u tom roku od dva meseca usklade svoja dokumenta, odnosno upravna akta i da na osnovu njih se preregistruju, tj. registruju kao nove zadruge, a nema likvidacije.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 108. predvideli smo da se stav 1. i stav 2. brišu. Razlog za to je, neprihvatljivo je da se na poljoprivrednom zemljištu na kome je izgrađen i izrađen, potvrđen popis zemljišta u društvenoj svojini, odnosno državnoj svojini, u skladu sa zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu i druge oblike svojine, „Službeni glasnik RS“, broj 49/92, 54/96 i 62/06, koje je na osnovu određenih isprava upisana kao društvena svojina u javni registar o nepokretnostima i pravima nad njima, na zahtev zadruge koja je upisana kao imalac prava na tom zemljištu, upiše zadružna svojina bez ponovne ocene isprava o sticanju od strane nadležnog organa za upis prava na nepokretnost.
Ovi stavovi zatvaraju mogućnost zloupotrebe i mogućnost sticanja prava svojine na nepokretnosti bez ikakve nadoknade, čime se zadruge stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na druge pravne subjekte.
Molim vas da mi bar odgovorite ako ne prihvatate.

Uvažena predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da postavim pitanje predsedniku Vlade i ministarki poljoprivrede, na koji način je odlukom o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu AP Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu, došlo do rešenja kojim se u Stočarskoj veteranskom centru u Velikoj Plani za reprodukciju i veštačko osemenjavanje određuje da se broj radnika sa broja 30 smanji na 23, što predstavlja preko 25% smanjenja?
S obzirom da se radi o instituciji od nacionalnog interesa koja se bavi proizvodnjom i očuvanjem genetskih resursa. Ovoliko smanjenje bi izazvalo sprečavanje u daljem radu i isključivanje jednog dela proizvodnje, da bi pomogao ministarki i predsedniku Vlade u odluci, u promeni odluke koju su doneli, želeo bih da kažem, da Stočarsko veterinarski centar Velika Plana u Velikoj Plani nije budžetska firma, osnivač je Republika Srbija, posluje na principima samo zarade, znači, bez budžetskog računa i kompletno održavanje, kompletno poslovanje se odvija na bazi samo finansiranja.
Kako se radi o instituciji koja se 60 godina bavi unapređenjem stočarstva i za posledicu imamo da umesto buše koje smo imali 50 i neke godine imamo danas simentalsko goveče, tj. domaće šarenu, tipu simentalca. Smatram da je načinjen veliki previd i da nadležno Ministarstvo nije dalo adekvatne informacije o načinu, vrsti rada i mogućnosti koje je imao ovakve institucije.
Usput da kažem, da se semenom za veštačko osemenjavanje krava na teritoriji Srbije osemeni godišnje 250.000 krava i time dobije 220.000 potomaka, tj. teladi i osemenio oko 45.000 svinja, čime se dobije milion tovljenika za ovu zemlju, a znamo da postoje strani partneri koji bi želeli da ovakvu proizvodnju organizuju kod nas. Mi, dakle, imamo već organizovanu u sistemu u kome ova institucija ima značajnu ulogu.
Pored ovoga, Stočarsko veteranski centar, kao neko ko sam prihoduje i izdržava se na godišnjem nivou uplaćuje 25 miliona dinara na osnovu poreza i doprinosa državi koje predstavlja značajan prihod za državu, s obzirom da se radi samo o 30 ljudi koji su zaposleni i 10 miliona dinara na osnovu PDV, koji se prihoduje za državu na osnovu godišnjeg prometa od negde 250.000 doza semena za osemenjavanje krava i 45.000 doza za osemenjavanje svinja.
Potpuna ne informisanost je dovela u situaciju da praktično smanjenjem jednog zaposlenog za koji se plaćaju porezi i doprinosi i smanjuje obim proizvodnje, dobija se efekat kao da se u državnoj upravi zaposli novi, pa tako smatram da predsednik Vlade nije imao verovatno adekvatne informacije iz nadležnog Ministarstva i odluku je po automatizmu potpisao ili je to namera da se, znači, jedna institucija koja ima međunarodnu saradnju i strateško partnerstvo, već 10 godina sa adekvatnom institucijom, tj. najvećim Centrom za reprodukciju u Nemačkoj koji se zove Nojštajt, onemogućuju daljem radu i omogući se prilazak, odnosno pristup ljudi koji se ovim poslom bave sa aspekta trgovine.
Ono što bih posebno želeo da istaknem da Stočarsko veterinarski centar za reprodukciju i veštačko osemenjavanje u periodu od tih 60 godina omogućio da proizvodnja mleka sa četiri prosečne količine, otprilike sa tri i po do četiri hiljade kilograma mleka danas bude šest hiljada i veliki značaj dao unapređenju poljoprivrede te smatram da na jedan neozbiljan način urušavanje ovakve institucije može da dovede do ozbiljnih problema u daljem razvoju poljoprivrede u našoj zemlji.
Ono što posebno zabrinjava jeste da sistemi koji postoje, koji je potpuno usklađen sa svim propisima EU, pa da pomenem direktive 88, 407 i druge koje predviđaju određeni broj zaposlenih u firmi po osnovu stručnosti koje moraju da obavljaju već je usklađen u ovoj instituciji.

Uvažena predsednice Skupštine, poštovana gospođo ministar, uvaženi gospodine Radoševiću i ostali saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dva vrlo važna zakona.
Sama činjenica da se u prvom članu kaže da je poljoprivredno zemljište dobro opšteg interesa za Republiku Srbiju koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju i ne može se koristiti u druge svrhe, predstavlja ozbiljnu činjenicu koja traži ozbiljan pristup svakoga ko želi da prouči ovaj zakon i da kasnije taj zakon bude primenjen u normalnom životu.
Ono što smatram da sam dužan da kažem, pre detaljnijeg elaboriranja ovoga zakona, u ime poslaničke grupe Boris Tadić – SDS, ZZS, ZS, jeste da prvo razjasnimo neke pojmove. Vrlo često se koristi pojam, odnosno informacija i to je koriste oni koji ne znaju o tome, najčešće, šta to znači, da je potpisan SSP koji je štetan za državu i da on omogućava da se od septembra 2017. godine zemljište može prodavati i drugima, odnosno stancima.
To je tačno, međutim zarad informisanja javnosti SSP predstavlja sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je osnovni preduslov za pristupanje pregovorima o članstvu EU, te tako oni koji smatraju, a mi smo u tom trenutku smatrali da treba pristupiti EU, moraju da imaju u vidu činjenicu da se taj proces odvija na taj način. znači, potpisivanje sporazuma u kome to piše.
Da bi razjasnili i činjenicu da taj SSP predviđa mogućnost kupovine i drugih, to u prevodu da pojednostavim znači da ako želite da uđete na tržište EU koja broji 400 miliona stanovnika, morate biti spremni da otvorite i svoje tržište.
(Marijan Rističević, s mesta: I osam godina manje.)
Molim vas da mi ne dobacujete, zato što ne želim da sa vama komuniciram dok iznosim. Skoncentrisan sam na iznošenje svog izlaganja. Zamolio bih predsednicu Skupštine da mi pomogne da na pravi način budem konstruktivan u ovoj raspravi.
Međutim, činjenica u prevodu što treba svaki građanin da zna, jeste da taj SSP kaže – može da se proda zemljište pod istim uslovima kao i građanima Srbije. ti uslovi nisu propisani tim sporazumom, niti bilo kojim zakonom, već ih nadležno ministarstvo tj. država donosi i ti uslovi mogu biti u jednom trenutku. Znači, kada dođe ta mogućnost, te 2017. godine da su laki uslovi za domaće stanovništvo, tj poljoprivrednike, a otežavajući za nekoga ko sa strane želi da dođe.
U prevodu, ako neko živi 10 godina tu, a on je proizvođač ili sejač po zanimanju ili kako god, a vi stavite kao uslov za kupovinu da on 10 godina obrađuje tu zemlju, to je problem za stranca, ali nije problem za domaćeg proizvođača.
To je način na koji je jedna Slovačka, jedna napredna zemlja i nama za primer može da posluži u smislu usaglašavanja tih propisa, to isto je uradila. Stavila je kao uslov da neko može da kupi zemlju desetogodišnju obradu zemlje. Ne da neko živi na tome.
Znači, raščistili smo šta je SSP. To je osnovni preduslov da možete da pokrenete pregovore o usklađivanju, odnosno pregovore po poglavljima za pristupanje u članstvo u EU. Molim da se to ne zloupotrebljava. Znači, da mi to nismo pregovarali, morali biste vi. Mislim da smo svi zajedno isti u želji, da želimo da pristupimo EU. Prema tome, kada znamo šta je uslov, onda je to jednostavno i uraditi.
Ono što smatramo da je problem kod ovog zakona koji bih želeo da pohvalim u smislu dobre namere, nama je neophodan jedan takav zakon i to je jedna civilizacijska mera koju nadležno ministarstvo i to želim da pohvalim, napor, međutim, znate kako je? U svakom radu napor predstavlja jedan deo rezultata koji se dobiju na kraju. Bitan je rezultat, jer se rezultati i pobednici pamte, ne pamti se ono što nije dobro urađeno ili to što nije dobro urađeno mora da se promeni.
Manjkavost ovog zakona jeste prvo u sagledavanju činjeničnog stanja, što se tiče poljoprivrednog zemljišta na teritoriji cele Srbije. Znači nisu isti uslovi na severu Srbije i u centralnim i južnim delovima. Kada pričamo o davanju u zakup, odmah da kažem da apsolutno podržavam mogućnost da svaki poljoprivredni proizvođač može da kupi do 20 hektara i moja diskusija se uopšte neće odnositi na te mučenike proizvođače sa kojima sarađujem 30 godina i znam kako se muče. To je za pohvalu, međutim, problem čini ona jedna trećina koja otvara mogućnost za mnoge druge stvari. Navešću te primere.
Prvo, na teritoriji severne Srbije, tj. Vojvodine ukupno u državnom vlasništvu je negde oko 31% zemlje. U te površine ulaze sve kategorije zemljišta. I kada kažete da jednu trećinu svaka lokalna samouprava može da da u zakup, tj. da napravi plan davanja u zakup, vi onda možete lako da dođete u situaciju da na severu Srbije, u Vojvodini gde imate najveće površine najkvalitetnijeg zemljišta, to zemljište date u zakup, a da pašnjaci, močvarna, peskovita zemljišta koja imaju neku kategoriju, ostanu za davanje u zakup ili za obrađivanje našim ljudima, tj. ljudima koji po prirodi stvari živeći tu, moraju to da obrađuju.
Znači, 30% tog zemljišta nema u Vojvodini, vi ste rekli do 30%, do jedne trećine. Situacija u centralnoj i južnoj Srbiji je potpuno drugačija. U Srbiji, malo pre ste naveli, u centralnoj Srbiji se u zakup izdaje možda negde 10, 12, 15%. Cena zakupa je, rekli ste, 190 evra u proseku. Možda je bolje to meriti količinom nekog proizvoda u poljoprivredi, jer ja sam se naučio da razvijene zemlje uglavnom izražavaju cene nekog proizvoda, neke usluge ili mere u vrednosti proizvoda koji se proizvodi pa je recimo cena veštačkog osemenjava bila 40 kg mleka 3,6% masti i vi time čuvate vrednost tog proizvoda i čuvate ekonomsku stabilnost proizvođača. Tako isto i zakup zemljišta.
U centralnoj Srbiji ne možete da date u zakup zemlju. Niko je neće uzeti ako je cena veća od 90, 100 evra jednostavno to zemljište vam ne može vratiti taj zakup ukoliko ga platite, a ovde i prosek 190. To vuče određene manjkavosti kasnije u davanju zakupa, u nadmetanju itd.
Zakon i vi ste verovatno imali dobru nameru da se to reši na jedan celovit način, ali to nije ispalo tako zato što je mnogo stvari u zakonu nedorečeno. Prvo, na jedan volšeban način su razvlašćene opštine. Dozvolićete, objasniću na koji način. Dozvolite da su opštine na čijim teritorijama se nalazi ta zemlja, a pročitali smo, odnosno čuli malo pre da je to nacionalno dobro su delovi teritorije Srbije na kojima neko živi i ko je sudbinski vezan za taj deo teritorije, a on nema uticaja u odabiru toga ko se daje.
Dokumentaciju kod zakupa tih malih proizvođača vrši, prikuplja lokalna samouprava, ali saglasnost daje ministarstvo. Vi ste u svom izlaganju izjavili, odnosno izrazili jednu, da kažem, na neki način sumnju u sposobnost lokalnih samouprava da na valjan način izvrše taj postao i tako se to provlači i kroz javnu raspravu i ne samo kod ovog zakona kako tobože lokalne samouprave nisu u stanju da nečim raspolažu. U tim slučajevima je trebalo dati zakonsko rešenje da ako neko to ne radi može, vi ste stavili tamo ako se ne napravi program da ministarstvo onda donosi.
Međutim, kod prodaje zemljišta i prikupljanja zemljišta po pravu, po osnovu prava prečeg zakupa kompletna dokumentacija se šalje Ministarstvu poljoprivrede uz obrazloženje da je lice upisano u registar itd. Ako malo pre pričamo o elektronskoj upravi i mogućnostima da unapredimo i sofisticiramo našu poljoprivrednu proizvodnju, ne vidim razlog zašto lokalna samouprava to ne može da vidi. Ne, ministarstvo koje će praviti program, odnosno davati mere na određeni program za korišćenje tog zemljišta i onda se upućuje lokalnoj samoupravi koja treba da proceni na osnovu dobijenih predloga šta i kome treba dati i opet se to mora dati na saglasnost ministarstvu.
Mislim da ovakva mera je potpuno, ne mogu da kažem tako grub izraz da kažem da je necivilizacijska. Znači, vi imate jedinice lokalne samouprave u kojima žive ljude i pustili ste da tamo oni žive na način na koji žive, da imate sredine u kojima nema elementarnih uslova. U 80% sela u centralnoj Srbiji nemate ni vodovod ni kanalizaciju, loš kvalitet struje. Znači, to je posledica toga da smo mi siromašna zemlja, ali se to mora uvažiti kada se pravi bilo kakav plan razvoja i unapređenja. Mora se imati u vidu da treba pomoći tim lokalnim samoupravama da se razviju i da na taj način podignu i nivo i stepen odgovornosti u odnosu na ovako nešto, odnosno na davanje u zakup zemljišta.
Ono što je takođe manjkavost na koju smo naišli jeste da recimo vi u jednom članu 10, a mi ćemo amandmanima tražiti poboljšanje ovog zakona u nameri da taj zakon bude usvojen. Pre svega bih zamolio zato što permanentno postoji ovde jedna averzija prema predlozima koji dolaze iz ovog dela sale, neću da kažem opozicije, da mi to nešto tražimo, a šta ste vi radili. To nije odgovor. Pokažite da ste bolji od nas. Pokažite da razumete rečnik dijaloga. Pokažite da možete da shvatite da se ovde radi o interesu građana, a ne interesu nas u ovom delu ili onom delu sale.
Učestvovao sam u više javnih rasprava što se tiče ovog zakona i svuda je provejavala ista jedna ideja, a to je da će se doći u situaciju da se na olak način ostane bez nacionalnog dobra, jer kada pričamo o zakupu, pravu prvenstva zakupa i pravu prečeg zakupa, to je kasnije jedan od uslova, pravo prečeg zakupa jedan od uslova kod prodaje zemlje. Ta prodaja zemlje znači sledeće – zemlju, to svaki seljak u ovoj zemlji zna, možete prodati jednom i više niste na toj zemlji. Jedna stara izreka kaže – čija stoka, toga i livada.
Kada taj bude došao neka napravi bolje uslove da bi mi mogli da proizvodimo, da se mali poljoprivrednici zaposle, ali se to onda drugim rešenjima radi. Daju se recimo uslovi da neko mora da obrađuje deset godina tu zemlju. Prvo sam protiv toga da se odredi da čovek mora da živi na tom delu zemlje, da je u toj katastarskoj opštini jer katastarska opština se najčešće i ne pokriva sa opštinom u kojoj živi. Može da se ne pokriva. Katastarska opština nema iste granice kao i opština, kao teritorijalna jedinica lokalne samouprave. Nema iste granice. To je po meni pogrešno rešenje.
Drugo, zašto ja ne bih iz centralne Srbije da kupim zemlju u Vojvodini? Zašto niste stavili kao rešenje i uslov jedan da bi unapredio poljoprivrednu proizvodnju, odnosno seljak ili ja, ne bih nikoga pominjao, a uslov mi je da moram da živim na toj katastarskoj opštini, zašto bi morao da živim? Treba da bude uslov da moram da obrađujem neko zemljište 10 godina kada ga uzmem u zakup pa da se kasnije kvalifikujem za duži zakup.
Postoji mogućnost da zaposlite desetine hiljada mladih proizvođača koji nemaju od čega da žive, nemaju gde da rade, a onda im treba dati besplatan zakup na pet do deset godina da prvo rekultivišu tu zemlju, da svojom proizvodnjom izdržavaju svoju porodicu i da na taj način dođu u situaciju da mogu da uđu u jedan ozbiljan posao, nakon čega može da mu se da zemljište u zakup.
Više stvari tu ide u najboljoj, opet kažem, nameri sa nedorečenim rešenjima. Razumem da investitore treba podržavati, investicije u poljoprivredi, ali to se radi na malo drugačiji način. Ne možete prvo da prodate kuću da biste sačuvali nameštaj u kući, a nameštaj stoji na ulici. Možda sam presurov u ovom objašnjavanju, ali imamo ljude koji žive na tom delu zemlje, imamo ljude koji žive u celoj RS, koji bi možda iz jednih krajeva prešli u druge da bi se bavili ozbiljno poljoprivredom. Možda je to put da se dođe do adekvatne primene ovakvog zakona ili izmenama koje smo mi dali ili da se drugi jedan pristup poljoprivredi poljoprivreda industrijalizuje, da ona postane napredna.
Ne možete imati način razmišljanja kao što su imali naši očevi i dedovi, a da živite u 21 veku. Mora da se promeni. Tu promenu mora da prati i određena infrastruktura, određen način razmišljanja. Sve u svemu, došli smo u situaciju da sada mi govoreći o ovakvom jednom zakonu praktično ispada da smo davali nekim tajkunima, nekome, svakome ko je uzeo u zakup tu zemlju mora da vrati, ko je kupio zemlju on je kupio pod određenim uslovima.
Vi predviđate uslove koji daju diskreciono pravo ministarstvu da može da odredi kome će prodati, da može da odredi za koje će pare i ovde se radi o netransparentnosti celog postupka. Što nije slučaj kada se radi o ovim proizvođačima malim o kojima ja pričam.
Želeo bih nešto da kažem i o zakonu kratko, o Predlogu zakona o zaštiti zemljišta. To je odlična ideja, odličan zakon koji je neophodan ovoj zemlji i koji je evidentno, znači ko god je čitao taj zakon mogao je da vidi da je on usklađen sa savremenim zakonima koji postoje u evropskim državama i to je jedan deo odgovora mog na SSP. Znači, vi možete da se sa nekim družite ako znate njegov jezik ili on vaš, ako uporno želite da pričate svoj jezik, a da se družite sa celim svetom, onda malo sad čovek bude smešan u društvu.
Ono što nije dobro ovde što se može popraviti i da suštinski promeni primenu ovog zakona jeste, predugi su rokovi. Znači, vi ste ovde predvideli da, recimo, u roku od godinu dana kojim se predlaže za izradu programa može da se skrati na tri meseca, jer tamo imate za izradu u roku od dve godine za izradu donošenje plana zaštite zemljišta koji predlaže predlagač. Znači, dve godine. Praktično, vi zakon ne možete da primenjujete dve godine, mislimo da taj rok treba da bude kraći i umesno kraći, šest meseci do godinu dana. Danas se raspolaže i sa elektronskim katastrom i već dugi niz godina se primenjuje jedna mera koja je odlična mera, primenjuje se ja mislim jedno 15 godina, gospodin Radošević sigurno to zna. Kontrola zemljišta, kvaliteta zemljišta koju država finansira što je odlična stvar. Znači, mi već tu imamo određene podatke sa određenih područja gde su i proizvođači obučeni na koji način da uzrokuju zemlju i da mi znamo već kakav je kvalitet i gde je problem.
Dalje, što je takođe manjkavost, a nije nedostižno ispravki i kaznena politika. Znate, u evropskim zakonima vrlo su rigorozne kaznene mere u slučaju zagađivanja zemljišta za zagađivače i za potencijalni i ako je neko već to radio, on može čak da dobije i meru zabrane vrlo dugom periodu bavljenja ili potpunim prestankom. Mi smo takođe podneli amandmane koji se odnose na ovaj zakon. Sve u svemu, ja bih zamolio ministarstvo da razmotri naše amandmane i da na pravi način u pravoj diskusiji dođe do rešenja.

Uvaženi potpredsedniče Skupštine, gospodine Bečiću, ministarko, državni sekretaru, gospodine Radoševiću, koleginice i kolege narodni poslanici, ova rasprava o zakonu u načelu, pogotovu o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu je detaljno prošla kroz jednu elaboraciju, gde smo imali na momente isključivo političku raspravu, a u poslednjem delu ovde, što je za pohvalu i od kolega iz drugih političkih stranaka, jednu dobru, konstruktivnu raspravu, koju je svako imao prava da iznese svoje argumente i mišljenje o zakonu.
I ja, kao narodni poslanik, koji je dobio poverenje građana koji su me glasali, koristim svoje pravo da kažem svoje mišljenje, što nikako za vas, kao nekoga koga smo mi, kao poslanici izabrali, nije razlog da mi, na jedan kolokvijalan način odgovarate, što nikako nije akademska rasprava. Ja ni jednog trenutka nisam uputio ni jednu ružnu reč, međutim, kada sam tražio repliku, nisam je dobio. No, nećemo o tome. Ja želim da argumentovano razgovaramo o zakonu.
Pa počinjemo po redu. Niko ne spori da ovakav zakon je potrebno doneti i mi ovde u Skupštini imamo zadatak i obavezu prema građanima Srbije, koji su nas poslali da što više doprinesemo donošenju što boljeg zakona. Ja sam to shvatio ozbiljno, ozbiljno pročitao ceo zakon, dobro proučio, učestvovao u svim raspravama i iznosio svoje primedbe koje nisu bile samo moje, nego mišljenje stručnjaka iz oblasti ekonomije, poljoprivrede, agroekonomije, itd. I posebno sam tražio mišljenje pravnika, jer ja nisam po vokaciji pravnik da dobijem obrazloženje.
Ovde u zakonu imate, znači ja ću nabrojati samo ono što mislim, i to je sugestija, i to je zadatak poslanika da vam skrene pažnju na nešto što nije u redu. To se ne sme doživljavati kao uvreda, jer ako se doživljava kao uvreda, nije akademska rasprava, nego se onda svodi na nešto što smo imali prilike da vidimo vrlo ružno. Radi se o sledećem.
Znači, svakako smatram da ste imali najbolju nameru, kao što su i prethodne vlade imale najbolju nameru da donesu zakone koji će biti na korist građana.
Međutim, vi ovde i u članu 11. u članu 7v. i drugim članovima, imate na tri pozicije, ali evo pročitaću, kaže ovako – kada se radi o davanju u zakup zemljišta, zemljište u državnoj svojini, fizičko lice može steći teretno pravnim poslom, pod uslovima propisanih ovim zakonom, pa na kraju člana kažete – Vlada propisuje bliže uslove, način i postupak prodaje, kao i dokumentaciju koja se dostavlja u postupku prodaje.
Znači, to će Vlada propisati, mi ne pričamo ovde o uslovima koje ste vi naveli za ove obične proizvođače, za koje je pohvalno da mogu da kupe zemlju i ja sam vam na početku svog izlaganja, kao ovlašćeni predstavnik, napomenuo da se moja rasprava neće odnositi na njih, nego će se odnositi na onu trećinu zemlje za koju se daje diskreciono pravo Ministarstvu poljoprivrede, da odluči o načinu, uslovima, visini cene itd.
Ili, u članu 64. takođe na kraju, ministar propisuje bliže na način i postupak za ostvarivanje prava prečeg zakupa, kao i dokumentaciju koja se dostavlja uz zahtev za ostvarivanje prava ne prečeg zakupa. Znači, to ste vi napisali, nisam ja, ja sam pročitao. I kako sam imao prilike da se obrazujem, dobro sam pročitao, i tim što je napisano ovde, mi kažemo da ćemo nešto prodati. Kako? Pa videćemo.
Ja ne sumnjam u dobre namere vas, kao ministra, niti sumnjam u bilo kog člana Vlade koju vi predstavljate, međutim, ako smo mi imali priliku da vidimo, da dobijemo kao Odbor za poljoprivredu, znači taj dokument se zove – Mišljenje o proceni rizika korupcije o odredbama Predloga o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Ne znam da li ste dobili ovaj dokument.
Ja ću vam pročitati samo šta kaže – predložena rešenja sadrže rizike, korupcije koji se odnose na davanje širokih diskrecionih ovlašćenja organima javne vlasti prilikom donošenja određenih odluka, prepuštanje Vladi da bliže propiše uslove, način i postupak za ostvarenje prava prvenstva i kriterijume za utvrđivanje. Vladi da propiše bliže uslove, način i postupak itd, kao i nepostojanje rokova za postupanje organa javne vlasti u određenim situacijama. Predlog zakona neophodno je detaljnije urediti, uslove kriterijuma i postupak za produžetak.
I na kraju, pošto ja, nažalost bih pričao sat vremena, ali ja nemam toliko vremena, zato ću vam pročitati samo na kraju šta kaže, predložena rešenja sadrže određene rizike korupcije koji se odnose na davanje širokih diskrecionih ovlašćenja organima javne vlasti prilikom donošenja određenih odluka prepuštanja Vladi da bliže propiše uslove, način i postupak za ostvarenje prava.
Nas to brine. Ja sam dužan da mojim građanima kada odem i sa zadovoljstvom mogu da kažem, svi mi narodni poslanici ćemo doći u svoju sredinu i objasnićemo našim proizvođačima, na njihovu veliku radost ili ne, ono što smo doneli. Moja je dužnost da to javno kažem. Ovo je tačno. Potpisala je direktor Agencije za borbu, Tatjana Babić.
Ja nisam proizvoljno, a vi ste mi rekli u jednom trenutku čak, da ne govorim istinu za SSP. Ja neću da raspravljam sa vama i očekujem da ćete mi odgovoriti na akademski način iz razloga što, i po godinama koje imam i po akademskom stažu koji imam, sam ispred vas. Dosta godina. Možda što se da i videti.
Znači, želim samo da vam kažem da, ovakav jedan zakon morate uzeti u obzir ono što je dala Agencija za borbu protiv korupcije. Znači, morate precizno da odredite, i naši amandmani koje smo mi podneli su u tom pravcu, a ne u pravcu blaćenja vaše ličnosti, imena i dela, niti bilo koga drugoga.
Ja želim da tako doživljavate moje rasprave, jer ste se na početku poneli onako kako ne dolikuje, zato što je SSP okvirni sporazum koji svaka zemlja mora da potpiše ako želi da započne pregovore, i ne možete ubediti nikoga da je drugačije. To mogu na sajtu da pročitaju. Nemojte reći da ja nisam govorio istinu, ja sam govorio istinu, ja ne lažem, verujte.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, amandman koji sam ja podneo odnosi se na član 7. stav 3. i menja se i glasi: „sredstva za plate za zaposlene u obrazovanju na teritoriji AP Vojvodine iz stava 2. alineja 2. ovog člana isplaćuje se u odgovarajućem iznosu najmanje jednom mesečno, a u skladu sa propisima o radu“.
Obrazloženje koje sam dobio je isto kao i obrazloženje koje su dobile moje kolege na ovaj član, a evidentno je i mislim da kvalitativno drugi pristup u odnosu prema rešavanju ekonomskih problema u našoj zemlji daje za posledicu da vi imate u vašim odgovorima, znači, vrlo kratke, šture odgovore koji su upućeni sa namerom da se neko odbije.
Mi nismo podnosili amandmane kako bismo vama zadavali probleme ili kako bismo ne znam koga uvredili, nego smo podnosili amandmane i smatramo da, i ja lično smatram, Socijaldemokratska stranka-Boris Tadić želi da učini konstruktivni pristup rešavanju jednog ozbiljnog problema, a to je da se taj budžet uskladi na pravi način i samim tim i predlozi koje dajemo su suvisli i smisaoni i žele da učine bolji život građanima.
Na sve to mi imamo odgovore. Normalno, svi narodni poslanici imaju prava da imaju svoje mišljenje i da to svoje mišljenje iskažu, ali kažem kvalitativno drugi pristup ima za posledicu da se sa nama razgovara kao da smo mi nešto hteli da pokvarimo, pa tako i u ovom amandmanu. Znači, mi nismo bez razloga tražili i u obrazloženju smo napisali da rešenje koje postoji u ovom članu, a odnosi se na namenske transfere za finansijske rashode za zaposlene u obrazovanju na teritoriji AP Vojvodine, daje diskreciono pravo da Vlada može da odredi dinamiku i količinu novca koji uplaćuju, što nije dobro, jer da bi vam sistem funkcionisao taj sistem mora da ima stabilnost. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, amandman, kao što sam i u obrazlaganju prethodnog amandmana izneo, ima konstruktivni karakter, znači da ono što znamo da je problem u pogledu finansiranja, pogotovo u poljoprivredi, na neki način amortizujemo. Ovde sam imao prilike da čujem da je budžet zbirka brojki kojima se nešto planira itd. To, nažalost, jeste tako. Ovde se radi o brojkama od kojih ljudi žive.
Znači, da budem jasan, u članu 8. razdeo 28 Ministarstvo za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, socijalna pitanja, deo programa koji se tiče finansiranja onih koji će ostati bez posla, viška zaposlenih itd, s obzirom da u obrazloženju piše da u prethodnoj godini nije uspešno obavljena privatizacija i nije utrošen novac koji je već bio planiran, a da se za ovu godinu predviđa isti toliki novac, smatram da je nepotrebno da je, eto, možda iz nekih bezbednosnih razloga, da ne bi došlo do socijalnih reakcija u stanovništvu, predviđen veći novac kako bi se ljudi hitrije namirili.
Ali, taj novac evidentno nije potreban u toj količini, pa sam predložio amandmanom da se 3,2 milijarde prebace Ministarstvu poljoprivrede i zaštite čovekove sredine, ekologije, kako se kaže, nekad je bilo šumarstvo i vodoprivreda, da to služi za regresije i premije koje su, kako vi stalno tvrdite, iste kao prošle godine. Međutim, ostali ste dužni 9,7 milijardi i to je pretvoreno u javni dug, tako da te 23 milijarde evidentno nisu bile dovoljne.
Da li se više ljudi prijavilo ili nije? Potpuno podržavamo ovaj prihvaćeni amandman i to su ljudi koji žive od poljoprivredne proizvodnje i mislim da biste na krilima ovako dobrog raspoloženja prihvatanja amandmana mogli da prihvatite i ovaj jer je on u interesu najveće populacije koja živi u ovoj zemlji.
Želeo bih da kažem da je, za razliku od nekih kolega koji se predstavljaju po zanimanju seljaci, da je seljak po zanimanju, ja to nisam, ali želim da im pomognem. Želim da pomognem tim proizvođačima da kroz razne oblike, programe koji se mogu ostvariti kroz ovaj deo budžeta dođu, stvore solidnu bazu i znamo i svi da jedan dinar uložen u poljoprivredu daje 3,2 dinara, i to vrlo brzog obrta. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice Skupštine, predstavnici Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, amandman ima takođe jednu dobru nameru i smatram da je moguće korigovati. Argumentacija koju bih ja želeo da opravdam i da obrazložim ovaj amandman jeste da, znači, ja sam u članu, odnosno koleginica i ja smo u članu 9. stav 2. tražili promenu i da se za osnovicu za obračun plata, isplata javnih tužioca, sudija, zamenika javnih tužioca u neto iznosu poveća sa 29.835 na 33.645 dinara što je bila visina pre smanjenja plata.
Znači, pokušaću da drugim argumentima dodatno pojačam ovo obrazloženje. Ako mi želimo da imamo nezavisno sudstvo i ako želimo da imamo ceo taj sistem u koga se zaklinjemo i smatramo da je neophodno da funkcioniše nezavisno, onda mu treba pružiti uslove da bude nezavisno. Ako vi imate preko 400 pozicija u budžetu, znači stavku trošenja po ugovoru koja je u proseku dva do dva i po, a negde i tri puta veća od fonda za plate, znači gde mi ne vidimo šta je to, ali u svakoj poziciji u svakom razdelu budžeta vi imate tamo gde piše – usluge po ugovoru i one su, kažem, dve i po do tri. Znači, sigurno da sa jednom boljom koordinacijom ovo su male pare, nisu velike pare, može da obezbedi da ti ljudi od kojih tražimo da imaju dostojanstvo da ne možemo da im priđemo, da ne možemo da ih pljujemo u novinama, blatimo i pričamo svašta o njima, a da oni ostanu nezavisni i da budu, praktično, ljudi koji će sačuvati ovaj sistem, onda ne možemo da imamo tako pojednostavljen odnos prema njima. Zahvaljujem.

Dakle, po ovom amandmanu na osnovu člana 16. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika mi predlažemo da je moguće da se u 2016. godini 20% službenika prevede odnosno dobije status viši platni razred i da na taj način budu nagrađeni.

Pokušaću da objasnim ovo, iako gospodin ministar nije tu, ali tu su ostali ministri.

Mi smo to pravilo jednakosti koje me neodoljivo podseća na neokomunistički, socijalistički sistem od posle rata 1946. godine, upoznali smanjenjem plata i penzija, gde su penzije koje su stekli građani na taj način što su uplaćivali najmanje tri do četiri decenije sredstva da bi primali, pa je onda proračunato po kriterijumima kako su zakoni predviđali, i kada je došlo 10% smanjenja, mi stalno pričamo o 60% onih, strašno mi je da kažem, ali najsiromašnijih članova našeg društva i mi se time hvalimo kako se njima nije promenila penzija, tj. nije im smanjena penzija, a oni već nemaju da jedu.

To se ovde čini isto i sa državnim službenicima i ne slažem se sa objašnjenjem gospodina ministra, koji je, što se sudija tiče rekao da je, znači tu se gubi, on je rekao sa puno strasti, odstupa od pravila ravnopravnosti. Kakve ravnopravnosti, zaboga ljudi, čovek koji treba da bude sudija treba da završi fakultet, treba da položi pravosudni ispit, da ima godine staža da bi mogao da napreduje i mi kažemo - onda svi moramo da budemo isti?

Isti možemo da budemo u tome što možemo da gledamo što je ponuđeno. To je priča za rijaliti programe, to nije priča za realan život. Ta priča o tome da smo svi isti nas je i dovela do toga da smo decenijama patili i da decenijama niko nije, ko je bio obrazovaniji, tretiran je kao bolestan a ne kao koristan član društva.

Molim vas, znači, gospođu ministarku da prenese gospodinu ministru finansija, da uvaži moju molbu da nas više školovane, obrazovane ljude, koji su različito participirali u životu, ne tretira isto.

Uvažena gospođo ministarka, vi ste meni odgovorili na ono što vas ja nisam pitao.

Što se tiče te procene, mi spadamo u zemlje koje su siromašne i meni je jako žao zbog toga. Svi vi ste imali, pa kao i ja, prilike da upoznamo i neke druge sredine. Ali, ako vi mislite da je dovoljno da sudija radi za 600, 700 evra, ja ne mislim tako.

Drugo, nismo svi isto participirali, ja sam komentarisao ministrov komentar, da bi se prekršilo pravo jednakosti. U čemu? U čemu pravo jednakosti? Znate li vi koliko košta obrazovanje? Pa evo, vi govorite strane jezike kao i ja, morali ste da učite pored škole i kasnije. Završili ste, evo bili ste đak generacije. I nema korupcije i nema ničega.

Ja imam u mojoj porodici šest poslednjih generacija fakultetski obrazovanih. Sin mi je doktor medicine koji sedi godinu dana bez posla. Ja se ne žalim, naći će svoje mesto, ali ne bih voleo da mi ode. Roditelj sam, voleo bih da ostane ovde. A vi mi pričate da ne može. A kad bih vam ja rekao kako se konkursi na kojima je konkurisao, kako su se završavali i ko je primljen i šta mi je rečeno, jer sam pokušao, kao i svaki roditelj, da nađem preki put. Možda sam ga sada i onemogućio da uopšte radi ovde.

Nemojte vi meni da pričate ovde kako mi ne razumemo kako je naš predsednik Vlade, odnosno predsednik države pre govorio kako nema ravnopravnosti, kako je napravio grešku što nije smanjio. Ja sam vama pričao o penzionerima koji su imali 90.000 za koje su platili pare. Kada im je uzeto 10%, uzeto im je 10.000 para za koje nisu krivi. Što ste uzeli svima isto? Pa nemojte ono 60%, a vaše objašnjenje je bilo da se, ne vaše, nego Vlade, da 60% penzionera nije osetilo smanjenje, jer nisu ni imali para da jedu.

Ja sam jedan od predlagača, mi smo takođe podneli amandman na član 13. kojim smo predvideli da se on briše.

Kolega pre mene je vrlo podrobno objasnio šta ovo znači. Međutim, ja iako se maksimalno trudim da razumem šta je pisac hteo da kaže, shvatio sam ovde će novac dobiti onaj za koga se proceni da treba da dobije, nije bitno da li ima itd.

Na koji način će on registrovati unapred preuzete a ne izvršene obaveze itd.

Znači, koliko mi je poznato finansijskim zakonima je predviđen način na koji se kontroliše kretanje novca, pa u ovom slučaju i određenih sredstava i ta sredstva se uz to kretanje budno prate i u slučaju da to nije moguće ne bismo imali ni realizaciju naplate poreza, niti drugih oblika davanja koje država preuzima na sebe, odnosno sebi pripisuje kao rezultat i mogućnost da ostvari sopstvene prihode.

Tako da član 13. predstavlja jednu ozbiljnu kontradiktornost koja se može razrešiti na taj način što će se član izbrisati, a u obrazloženju koje mi je dato rečeno je da je to glavni član po kome se vrši raspodela sredstava i ne prihvata se amandman zato što se Predlogom zakona preciziraju pravila za upotrebnu odobrenih sredstava, a on opšteg karaktera. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, predstavnici Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, ja sam jedan od predlagača ovog amandmana na član 14, kojim smo tražili da se član 14. briše. Razloga ima više. Pre nego što bih to detaljnije obrazložio na jednom praktičnom primeru, ipak bih naglasio – svojstvo ljudskom rodu je razum. Smatram da svako od nas ko predlaže ove amandmane, da smo mi uložili jedan ozbiljan rad, svoje znanje i znanje svojih saradnika kako bismo pomogli da se budžet, jedan finansijski dokument, dovede do savršenstva, kako bi bilo bolje svima.

Žao mi je što se svaki amandman od nas doživljava kao direktan napad na lik i delo, na ulogu, na funkciju i na ne znam šta već još. A mi tražimo jednostavan odgovor. S obzirom da sam bio i u vladajućoj koaliciji, ja odmah da vam kažem ja vas ne razumem, pustite nas da kažemo šta trebamo da kažemo, a vi to možete kad trebate da glasate, jer imate većinu, jer smo je imali i mi i platili smo cenu zato što smo tako isto razmišljali. Učinite sve da, znači mi možemo normalno da funkcionišemo.

Ovaj član budžeta radi ono što uglavnom i zakoni, a nabrojaću i Zakon o rudarstvu, Zakon o podsticajima u poljoprivredi, itd. svi oni rade jednu ozbiljnu koncentraciju, znači funkcija devastiranje lokalnih samouprava. Pazite, mi smo ovde svi poslanici i svi dolazimo iz poneke sredine, neko veće, neko manje, ali smo svi predstavnici naroda i tu istu sredinu se vraćamo. Ta ista sredina da vas obavesti ako niste znali. Polako na ovaj način gubi sve ingerencije, pa ćete onda ići da spavate u svojoj sredini, a nećete moći da organizujete život i da tamo stvorite prosperitet ljudima koji ne mora da bude isti kao u drugim krajevima. Zahvaljujem.

Izvinjavam se, nisam ubacio karticu.

Mi smo, odnosno ja sam podneo na član 15. stav 1. amandman koji umesto reči - od najmanje, zamenjujem rečima - dobiti određen odlukom upravnog odbora koji ne može biti manji od 50%“.

Ako mi pročitamo ceo ovaj zakonski predlog, uočićemo da u njemu stoji minimum 50%, koji ne može biti manji od 50%. Međutim, kako država upravlja, odnosno Vlada, znači, imenuje članove izvršnog odbora i upravni odbori su upravni organi u svakom javnom preduzeću, nije sporno da javna preduzeća kao javno dobro treba i da daju deo svoje dobiti u interesu države.

Međutim, koja svrha je postojanja upravnog odbora, ako on o tome ne odlučuje? Upravni odbor je taj koji ima uvid u poslovanje. On praktično na određen način pomaže nadležnom ministarstvu, Vladi da u toj proceni kolika je realna dobit i koliko toga može da se uplati, odnosno prebaci na račun Vlade.

Znači, u stavu stoji i meni nije jasno zašto nije prihvaćeno, jer rešenje koje postoji jeste ne manje od 50%, a ja sam rekao od najmanje dobiti od minimum 50%, ali po odluci upravnog odbora. Mislim da je to dobar manir da država ima dobar kontakt sa javnim preduzećima, što često nije primer, jer mi imamo slučajeve da u javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija, nema čak ni budžetskog računa, čak nisu ni vezani za Vladu Republike Srbije u smislu davanja, već sami ostvaruju sopstveni prihod, a onda im se pošalje da treba da smanje broj ljudi za neki broj tamo, a to znači da svaki čovek koga bi otpustili praktično je manja uplata u budžet Republike Srbije.

Mislim da je ovo suvislo obrazloženje i molim ministra da razmotri i prihvati ovakav amandman.

Uvaženi predsedavajući, članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, na član 17. stav 1. podneli smo kolega Senić i ja amandman koji glasi da se stav 1. briše.

Ja imam drugačije obrazloženje od mojih prethodnika zato što smatram da je ovo rešenje prihvatljivije iako mi je u odgovoru na amandman rečeno da se amandman ne prihvata iz razloga što je rešenje dato u Predlogu zakona celishodnije od rešenja datog u amandmanu.

Rešenje u ovom zakonu uopšte nije dato i ne može da bude celishodnije od onoga što ja kažem da se briše. O čemu se radi? Znači, sve ove naknade za predsednike i članove komisije i drugih stalnih i privremenih radnih tela u javnom sektoru, donet je u trenutku kada je zamrznuto iz 2014. godine, u tom trenutku su i penzije bile smanjene 2014. godine. Tako da, praktično dalje obrazloženje, odnosno razrada člana 17. govori da tu trebaju da se aktiviraju neki zakoni, itd.

Znači, potpuna necelishodnost ovakvog obrazloženja. Smatram da je možda bolje, bezazlenije da se to obriše jer svakako već imamo smanjeno i niko nikome ne daje za pravo da se to povećava niti to u bilo kom delu, bilo kom stavu ovog člana prejudicira da će neko povećati.

Znači, nema potrebe da stoji da treba ta tela u javnom sektoru, ne mogu se povećavati u 2016. godini, a ona su već bila regulisana u 2014. godini.

Mislim, pokušavam da pomognemo da jedno rešenje dobije tu razumnu crtu da ne treba imati previše teksta, previše obrazloženja za nešto što je već obrazloženo.

Uvažena gospođo predsednice Skupštine, članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, na član 19. moja poslanička grupa SDS Boris Tadić je podnela amandman koji u članu 19. kaže – briše se.

Član 19. kaže da drugi korisnici javnih sredstava koji koriste poslovni prostor, pokretne stvari, kojima upravljaju direktni ili indirektni korisnici. Znači, neko ko daje kao direktni ili indirektni korisnik, a to je gospodin ministar u malopređašnjem obrazlaganju i naveo kao manjkavost ovoga, pruža im se mogućnost da oni to sve rade, pa po propisima odnosno po kriterijumima koje propisuje Vlada.

Smatramo da ovo rešenje člana 19. je necelishodno i da je neprihvatljivo jednostavno, jer otvara mogućnost za velike zloupotrebe koje su moguće i od strane Vlade i od strane korisnika, a malopre je i kolega naglasio da je pitanje koliko Vlada zna šta je popis nekretnina, odnosno sredstava koja bi na ovaj način dala na korišćenje. Tako se otvara mogućnost za koruptivne, mi ne sumnjamo u dobru nameru i u dobru volju da se državi prihoduju određena sredstva po ovom osnovu, međutim svaka dobra volja, kada čovek želi da je zloupotrebi bude sama suprotnost sebi i van svakog razuma.

Apelujem na gospodina ministra da razmotri još jedanput ovaj amandman na član 19. i da se taj amandman usvoji kako bi i sebe lišio mogućnosti da bude u situaciji, da bude optužen za eto, nesavesno poslovanje.