Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom delu zakona govori se o trajanju važnosti patenta, a konkretnije u članu 40. govori se o taksama koje se plaćaju, a ja ću pročitati stav 2. člana 40. koji kaže – taksa za održavanje prava iz prijave i priznatog prava, može da plati bilo koje lice u ime i za račun podnosioca prijave ili nosioca prava.
Smatram da ovaj stav 2. člana 40. treba da se izbriše, jer je on potpuno bespotreban, suvišan, smatram da može dovesti do nesporazuma do zloupotreba, da pre svega narušava ljudsko pravo podnosioca prijave ili nosioca priznatog prava, da sam odluči da li hoće ili neće da nastavi sa održavanjem prava.
Po ovoj odredbi, kako sada stoji, takse za održavanje prava iz priznatog prava, može da plati bilo koje fizičko ili pravno lice, bez ikakvog ovlašćenja, bez saznanja i bez ikakve saglasnosti nosioca priznatog prava.
SRS smatra da jedino može, mora i treba nosilac priznatog prava ovu taksu da plaća, da je održava, ili lice koje on ovlasti.
Zbog toga smatramo da ovaj stav 2. treba da se izbriše i na taj način smanji mogućnost bilo kakve zloupotrebe.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 13, član 44, osnovnog zakona, suštinski je apsolutno isto kao kolege iz DSS, samo je malo drugačiji tekst, isto na stav 2. da se promeni.
Član 44. glasi: dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade za nekomercionalne svrhe nastave, pa onda tačka 2. javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela na školskim primedbama pod uslovom da interpretatori ne prime naknadu za svoje izvođenje i da ne plaćaju ulaznice, da se tu stavi zapeta i da onda ide dalji tekst – osim ako se ne radi o priredbama humanitarnog karaktera na kojima se prikupljena sredstva u celosti daju u humanitarne svrhe. Suštinski je apsolutno isti kao i prethodni amandman sa ciljem da se prikupe novčana sredstva za dobrobit dece te škole, za dobrobit organizacije u okviru škole, da se pomogne ili deci roditelja ili samoj deci ili, kako je navedeno u obrazloženju, eventualno sportskim ekipama, sportskim takmičenjima ili bilo čemu drugom što je humanitarnog karaktera i da se sav prihod od ulaznica uplati u humanitarne svrhe.
Iskoristiću još minut, ministre, samo da vas podsetim na ono pitanje koje sam postavio juče i pre nekih mesec i nešto dana, a tiče se, takođe, ovih autorskih prava. Niste mi dali odgovor. Po treći put postavljam isto pitanje. Smatram da je nekorektno da već treći put postavljam jedno te isto pitanje.
Sećate se verovatno, tiče se onih optičkih diskova. Kada su u pitanju prazni diskovi zašto se nekom naplaćuje autorsko pravo? O tome sam juče ovde govorio detaljnije, sada neću opširno. Podsetiću vas da organizacija OFPS naplaćuje autorsko pravo na praznim diskovima. Znači, uvoznik uveze prazan disk, proda prazan disk, a na njemu nema apsolutno nikakvih autorskih dela. Na osnovu čega onda organizacija naplaćuje taj namet? Nema interpretatora, nema muzike, nema filma. Za šta će se kasnije koristiti taj disk, ne znamo. Kasnije, ako se koristi za muziku ili za film, onda neka se naplati to autorsko pravo. Smatramo da to bespravno radi organizacija OFPS, da zloupotrebljava položaj, da naplaćuje ono zašta nema pravo. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici.
Ministre, ako se sećate, imali smo pred ovu letnju pauzu Zakon o optičkim diskovima. Tada sam izneo niz podataka koji me zabrinjavaju.
Podsetiću vas, pošto ste tada rekli kada dođe na dnevni red zakon o autorskim i srodnim pravima da ćemo tada malo više polemisati i o tome govoriti. Međutim, ovaj novi Predlog zakona o autorskim i srodnim pravima ne rešava njihove probleme koje sam još tada istakao.
Naime, uvoznici optičkih diskova se susreću sa sledećim problemom. Počeli su sa radom, recimo, 2007-2008. godine, navešću vam primer jednog uvoznika, nakon dve tri godine rada, 2009. godine stiže im dopis od organizacije za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora, organizacija koja se zove "PI". Traže im novčanu nadoknadu, da po CD plate 30 para, a po DVD 60 para, ili kako je to u procentima od nabavne vrednosti 4,3%, odnosno 6%.
Postavljam pitanje kako i na osnovu čega ova organizacija ima to pravo da naplaćuje autorsko pravo kada su u pitanju prazni optički diskovi, na njima nema ništa? Znači, oni su uvoznici praznih optičkih diskova, prazne ih uvoze, prazne ih prodaju. Kakva autorska prava postoje nad tim diskovima? Na osnovu čega ova organizacija vrši tu naplatu?
Šta se onda dešava? Dešava se 2010. godine da se pojavljuje organizacija OFPS. Još gore, traže retroaktivno, za 2008, za 2009. i 2010. godinu, da im se isto to plati. Za 2008. i za 2009. godinu potražuje 11 miliona dinara, a za prvi kvartal 2010. godine još dva miliona, što je ukupno 13 miliona dinara. To traže da im se plati u roku od tri dana. Ove firme, ovi uvoznici koji su poslovi sve ove godine nisu imali ostvarenu toliku dobit. Postavlja se pitanje, prvo, na osnovu čega to naplaćuju? Drugo, kako dve organizacije naplaćuju jedno te isto? OFPS naplaćuje 3% nabavne vrednosti do 5%, ako se ne plaća redovno. Znači, treće je pitanje – naplaćuju po potpuno različitim cenama. To je opšti haos.
U ovom članu 2. Predloga zakona stoji šta je autorsko delo. Autorsko delo, lepo piše, su pisana dela, govorna dela, dramska, muzička dela, filmska dela, dela likovne umetnosti, dela arhitekture, kartografska dela, planovi, pozorišna režija. Da li se nešto od ovoga nalazi na tim diskovima? Ne, apsolutno ništa. Na osnovu čega onda naplaćuju navodno autorska prava?
Šta je još zanimljivo? Kada te organizacije naplate taj iznos, stoji da 40% ide autorima. Kojim autorima kada je prazan disk? Stoji da ide 30% proizvođačima fonograma, a 30% interpretatorima. Kojim interpretatorima kada je prazan CD?
Idemo dalje, kaže – organizacija, kako stoji u ovom predlogu zakona, se ne osniva radi sticanja dobiti. Pa šta rade sa dobiti kada naplate ovo od praznih diskova? Kome prosleđuju, kada nema autora i nema interpretatora? Gde nestaju te pare? Kome ih prosleđuju?
U članu 157. stoji – samo jedna organizacija može dobiti dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskih, odnosno srodnih prava. Znači, to je stajalo i sad stoji, a ja sam upravo napomenuo dve organizacije koje naplaćuju autorska prava, a u zakonu lepo stoji da to može da radi samo jedna organizacija.
Šta je dalje problematično? Kada ova organizacija naplaćuje autorska prava, ide se prvo na dogovor između njih i korisnika autorskih prava. Ako ne dođe do dogovora, onda ova organizacija daje predlog komisiji, a komisija odlučuje da li će da usvoji ili neće. Šta je sad problematično? Problematično jeste sledeće – komisiju čine predsednik i članovi koje imenuje Vlada.
Sada ću vam pročitati deo koji kaže – u toku pripreme ovog zakona predlagaču su podnete i određene inicijative za izmene i dopune ovog zakona, kao što je radila organizacija OFPS, upravo organizacija koju sam pomenuo. Znači, vama je ovaj zakon, odnosno davala vam je predloge organizacija OFPS, koja naplaćuje. Posle to ide na usvajanje komisiji koju čine članovi na predlog Vlade, a zakon su pisali upravo OFPS i Vlada. Ko čini OFPS? Grand produkcija, Siti rekords i Komuna i ostale organizacije. Maksa Ćatović, Saša Popović, Cvetković itd, oni vam pišu zakon. Što je najgore, oni su vam napisali zakon, to ste vi ovde stavili, a oni posle i naplaćuju autorska prava po cenama koje oni žele, jer kako stoji u dogovoru sa Vladom. To nema nigde.
Ono što jeste dalje sporno jeste zbog čega je donet ovaj zakon. Kako ste i sami naveli, odnosno izmene i dopune ovog zakona, vi ste sami ovo napisali, zbog direktiva EU, isključivo zbog toga. Tako ste napisali, zbog sedam direktiva. Kaže – direktiva o koordinaciji određenih pravila u vezi sa autorskim pravom itd. Zatim, druga – direktiva o pravnoj zaštiti računarskih programa. Treća – direktiva o pravu zakupa i određenima pravima srodnim autorskom pravu u oblasti intelektualne svojine. Četvrta – direktiva o roku trajanja zaštite autorskih i određenih srodnih prava. Peta – direktiva o pravnoj zaštiti baze podataka. Šesta – direktiva o harmonizaciji određenih aspekata autorskih prava i srodnih prava u informatičkom društvu. Sedma – direktiva o pravu preprodaje u korist autora originala umetničkog dela.
Da li je moguće da mi sami ne možemo ništa da napišemo? Da li moramo sve po direktivama? Jedno je kako se ovo primenjuje u EU, a drugo je kako se primenjuje ovde. Neće u EU neka organizacija OFPS da određuje cenu i sve ostalo, to se tamo ne dešava. Zakon ako je primenjiv u EU, to ne znači da će biti primenjiv kod nas. Kao glavni cilj, kako ste naveli, zbog čega se donose ove izmene zakona stoji – glavni cilj Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima jeste postizanje potpune usklađenosti domaćeg zakona sa pravnim poretkom EU. Da li je moguće da je to glavni cilj? Zar nije glavni cilj nešto u korist građana Srbije? Zar nije glavni cilj da se zaštite upravo ta autorska prava? Valjda je to glavni cilj zakona? Ne, vi to ne pišete. Vama je glavni cilj da se to uskladi sa EU.
Izvinite, molim vas, ja sam, recimo, rusofil, ali ne mogu ja sutra reći ako budem na vlasti – usvajamo ovaj zakon zato što je isti takav u Ruskoj Federaciji. To je idiotizam. Vi ovde navodite da je samo to cilj i da je to glavni cilj. Ovaj čovek je napisao tu rečenicu. Vi njega predložite da bude najevropljanin za sledeću godinu. Ovo je prosto neverovatno šta je vama cilj kada pišete zakon.
Za kraj, bilo je više reči, a i vi ste spomenuli pirateriju, opet će biti isto, teraće se sa ulica oni sitni preprodavci, a glavne ribe se neće hvatati. Postavljeno je pitanje, ponavljam opet, šta je bilo sa osobom koja je prepisivala čitave delove udžbenika upravnog prava prof. dr. Laze Kostića, koji je još pre Drugog svetskog rata izdat? Čitave delove je doktor Stevan Lilić prepisao, a za to nije odgovarao do dana današnjeg. Šta se desilo sa bivšim ministrom prosvete, Gašom Kneževićem? Celokupnu doktorsku disertaciju je prepisao od autora druge knjige. On faktički sam ništa nije napisao.
(Predsednik: Htela bih da vašu pažnju usmerim na temu Predloga zakona.)
Završavam i zaključujem.
I jedan i drugi su prekršili autorska prava, a do dana današnjeg im nije za to izrečena nikakva opomena. Zašta nama služi zakon, ako se on ne sprovodi?
Postavljam na kraju još jedno pitanje – zašto se autorska prava naplaćuju uvoznicima koji prodaju prazne optičke diskove? Zašto organizacije, poput OFPS i drugih, pišu vama i sugerišu kako treba da izgleda zakon? Zašto ovoliko EU u ovom zakonu, skoro u svakoj drugoj rečenici? Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, u ovom godišnjem izveštaju što smo dobili, stoji da je Zaštitnik građana Republike Srbije nezavistan i samostalni državni organ. Iz principa o nezavisnosti proizilazi, normalno, i princip samostalnosti, odnosno zabranjuje se bilo kome da utiče na njegov rad i postupanje.
Postavljam pitanje Zaštitniku građana - da li je to baš tako? Jer ovde, kako ste vi napisali na 33 strani – nezavisnost, uslovi za rad, stoji dosta toga, da Vlada ne pomaže radu, već više odmaže radu Zaštitnika građana na neki način.
Pre svega, naveli ste da Zaštitnik građana se po prvi put uselio u adekvatan prostor, mada je i dalje privremen, kako ovde stoji, i to peti put po redu. Znači, pet puta se selite. Doduše, ovde stoji da se to poslednje izvršilo u maju 2020. godine. Verovatno štamparska greška, verovatno je 2010. godine, pretpostavljam. Takođe stoji da je Vlada Republike Srbije bez obaveštenja i bez vaše saglasnosti predložila rebalans budžeta, gde vam je smanjen iznos sredstava za vaše funkcionisanje. Inače, zakon ne omogućava Vladi da predlaže budžet, pa ni smanjenja budžeta Zaštitnika građana bez njegove saglasnosti, što je ovog puta učinjeno. Ta greška je mogla biti ispravljena i rebalansom budžeta. Nažalost, ona nije učinjena.
Vlada je, takođe, odbila da iz budžetske rezerve omogući nabavku opreme, kako ovde stoji, koju je provalnik ukrao iz privremenih prostorija Zaštitnika građana na Novom Beogradu. Onda, dalje stoji da je MUP odbijalo da taj prostor obezbeđuje na adekvatan način. Zatim, o plati već je bilo reči Zaštitnika građana i Poverenika. Nakon svih ovih vaših, da kažem delova izveštaja, na osnovu ovoga može da se zaključi da Vlada ne pomaže toliko radu Zaštitnika građana, ako se vi pet puta selite, ako nemate adekvatna finansijska sredstva. Iz ovog proizilazi da Vlada više odmaže vašem radu nego što pomaže. Postavlja se pitanje vaše nezavisnosti, i normalno, koliko Vlada utiče na efikasnost vašeg rada?
Takođe, u ovom izveštaju stoji da se približno osam i po hiljada građana obratilo Zaštitniku građana u 2010. godini. Ono što meni jeste privuklo dosta pažnje je to, da stoji da u 300 slučajeva organi javne uprave su odmah, po prijemu obaveštenja od Zaštitnika građana da otpočinje kontrolu, sami ispravili propust u radu. Da li je moguće da se uprava tako osiono ponaša i da u preko 300 slučajeva ništa ne bi preduzeli da isprave svoje sopstvene greške da se vi niste pojavili i da niste najavili vaš dolazak. Voleo bih ako to možete da prokomentarišete. Meni je ovaj podatak stvarno iznenađujući.
Kada su u pitanju građanska i politička prava, normalno je da Ustav garantuje najviši stepen, pre svega slobode medija. Ovde stoji da su nedovoljno kvalitetni i neusaglašeni, nedosledno sprovedeni propisi u medijskom sektoru, da je većina medija povezana sa određenim političkim partijama, pre svega političkim partijama koje su na vlasti. Normalno da bi ovaj problem u narednom periodu trebalo da se prevaziđe.
Takođe, ovde se navodi da imamo problem koji proističe iz netransparentne primene Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Odnosno, da linija koja odvaja crkvu od države biva često zamagljena, uprkos ustavnoj odredbi koja zahteva isključivu njihovu odvojenost.
Takođe, na loš rad sudstva ima dosta pritužbi. Građani se često žale na spora i nekorektna suđenja. Građani se žale zbog dužine trajanja sudskih postupaka, čestih odlaganja ročišta, izostanaka sudija sa suđenja. Pravda koja dolazi prekasno, prestaje da bude pravda. Čak stoji, da kada građanin dođe do sudske odluke, počinje nova bitka za njeno izvršenje, što je stvarno žalosno, a to godinama pokušavate da se izborite za vašu pravdu, i nakon nekoliko godina se izborite za svoju pravdu, a onda od izvršenja nema apsolutno ništa.
U javnosti su povremeno prisutne izjave predstavnika izvršne vlasti u vezi pojedinih postupaka pred pravosudnim organima koje su na granici, kako ovde stoji, dozvoljenog, ili je prevazilaze. Predstavnici izvršne vlasti često daju sebi prava koja nemaju i koja ne bi smeli da imaju.
Što se tiče pravosuđa, reforma pravosuđa je obilovala mnogobrojnim propustima. Pre svega, odluke o izboru, odnosno neizboru sudija, nisu bile obrazložene. Kandidatima nisu saopštene činjenice zbog kojih je pretpostavka njihove dostojnosti za funkciju oborena. Nema, uskraćene su pouke o pravnom leku. Tako da su bili mnogobrojni propusti u radu Visokog saveta sudstva.
Što se tiče manjkavosti u vladavini prava i poštovanju ljudskih i manjinskih prava na koja je Zaštitnik građana ukazivao u godišnjem izveštaju i što se tiče restitucije, stav, kapacitet i nekoordinacija administracije, medijske slobode itd, ono što je interesantno, stoji da se nailazi na mnogo manje odjeka u domaćim institucijama nego u međunarodnim. To je prosto neverovatno, da naše institucije o tome ćute. Želeo bih tu da čijem vaš komentar, da li je to zato što su one u sprezi sa vladajućim partijama, pa oni jednostavno ne daju da izađu u javnost svi ovi problemi koji tište građane Srbije?
Česte su tendencije i za osnivanje novih nezavisnih regulatornih tela. Uglavnom su samo na papiru. Ponekad, rekao bih i često, metodom lošeg prepisivanja, kako sto stoji u drugim državama, netačnog pozivanja na uporedne primere u drugim državama. Takođe, kod nas dolazi i do prebacivanja odgovornosti i organa izvršne vlasti na stanju u svojim oblastima, upravo na nezavisna regulatorna tela, što smatramo da svakako nije u redu.
Kada su u pitanju socijalna i ekonomska prava, objavljeno je da svakom šestom radniku u Srbiji poslodavac ne uplaćuje obavezni penzijski staž. Kada su u pitanju prava radnika, ovde se navodi da se najčešće radnici obraćaju onda kada ostaju bez posla. Takođe, dokazuju da su radili na određeno vreme i duže nego što je zakonom propisano, u odnosu na onih godinu dana. Veliki broj građana u poznim godinama je oteran ispod ruba egzistencije, jer poslodavci godinama nisu plaćali radnike i uplaćivali penzijski staž, zbog čega ne mogu da ostvare ni svoje puno pravo na penziju.
Takođe, dešava se da država radi na spajanju staža radnika, ali se to opet selektivno radi. Znači, ne za sve i to je takođe izuzetno loše po naše radnike. Radnik, takođe, treba da gleda svoj posao, a ne da juri i da gleda da l i mu poslodavac stalno uplaćuje te doprinose. Jednostavno, to je posao države i smatramo da država u ovom trenutku ne vodi dovoljno računa o radnicima i da radnici uvek strepe da li im je uplaćeno socijalno i penzijsko osiguranje.
Radnici su u prethodnom periodu često pribegavali samoranjavanju, u nameri da pokažu dramatičnu situaciju u kojoj se nalaze. Jednostavno, samo na taj način su mogli da privuku pažnju na svoje probleme u svojim firmama.
Kada su u pitanju izbeglice i raseljena lica, takođe stoji da je Srbija, nažalost, prva u Evropi po broju izbeglica i raseljenih lica. Veliki broj je došao sa područja BiH, Hrvatske i KiM. Oni ne mogu ovde da ostvare svoja prava. Postavlja se pitanje – kako i na koji način je Srbija prva po broju izbeglica u Evropi? Imamo i slučaj u haškom kazamatu, da se uglavnom isključivo sudi Srbima. Pretpostavljam da je i to jedno pitanje za vas u tom pravcu. Da li ste vi samoinicijativno, pošto vidim u ovom izveštaju da ste više puta samoinicijativno pokretali određene postupke, nešto uradili kada su u pitanju građani Srbije koji se nalaze u haškom kazamatu?
Kada je u pitanju reforma javne uprave, ovde se navodi stručnjak Ljiljana Tatić, kako je ona to opisala i kaže se – to je jedan glomazni, neefikasni, neprofesionalni, korumpirani i apsurdno skupi birokratski aparat sa 30.000 viška zaposlenih, prirodan saveznik nesposobne, pohlepne i kriminogene vlasti u ratu koji vode protiv vlastitih građana.
Mi smo često iznosili ovaj problem, taj višak nezaposlenih da stranke koje su na vlasti često zapošljavaju svoje političke kadrove. Na taj način se stvara višak nezaposlenih, a takođe na taj način se stvara da dolazi do toga da se zaposle nestručna i neodgovorna lica na određenim funkcijama.
Kada je u pitanju legalizacija, takođe su propusti veliki, pogotovu kada je u pitanju rušenje bespravnih objekata. Često se sprovodilo nažalost u Srbiji selektivno rušenje. Za neke je važio za neke ne. Prava deteta su nažalost ugrožena često u Srbiji, pogovoru deca sa invaliditetom, deca koja su ometena u razvoju, deca bez roditeljskog staranja. Ovde se napominje da deca uglavnom romske populacije često prose na ulicama, a u Srbiji jasno stoji u Zakonu da rad dece ispod 15 godina je apsolutno zabranjen, ali država nikada ništa u tom pogledu, apsolutno nije ništa učinila.
Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, oni se suočavaju sa problemima i u obrazovanju i zapošljavanju, ostvarivanju drugih svojih prava, takođe u nastojanju da im se obezbedi neophodni tretman i pomagala, prosto je neverovatno da država često zanemari njihove potrebe, pa i one najosnovnije kada su u pitanju pomagala, da izađe u susret i obezbedi im na vreme.
Veliki broj zatvorenika u Srbiji nema ležaj, spava na podu, boravi u vlažnim prostorijama, bez prirodne svetlosti i vazduha, loši životni uslovi, odsustva bilo kakve perspektive kod osuđenih, nemaju mogućnosti za bavljenje sportom, kulturom, umetnošću itd. i ono što bih posebno naglasio, što ste i vi stavili – potrebno je stvoriti uslove za povratak što većeg broja građana sa psihičkim intelektom i smetnjama u prirodno okruženje. Na taj način omogućiti da nakon odležane kazne, pogotovo ako su u pitanju višegodišnje robije, da kada se vrate na slobodu da im se omogući adekvatan pristup i da im se na taj način, na neki način spreči ponovo izvršenje istog ili sličnog krivičnog dela.
Posebno je interesantno, Zaštitnik građana je predložio vršiocu dužnosti albanskog Ombudsmana da se u albanskoj javnosti institucijama založi za nezavisnu i potpunu istragu bez političkih obzira i konotacija, kada je u pitanju trgovina organima.
Postavio bih vam konkretno pitanje. Da li ste ikakav odgovor dobili i kakav je taj odgovor?
Takođe, Zaštitnik građana je insistirao da državni organi i javne institucije ne treba da posluju sa poslodavcima koji neuredno izvršavaju obaveze prema svojim radnicima. Ovde apsolutno imate podršku SRS. Mi smo više puta govori o parlamentu kako Vlada Republike Srbije omogućuje poštovanje upravo onim firmama koje ne isplaćuju niti plate, niti doprinose ovim radnicima i tome jednostavno mora da se stane na put.
Organi uprave imaju zakonsku obavezu da sarađuju sa Zaštitnikom građana, omoguće im pristup svojim prostorijama, stave na raspolaganju sve podatke kojima raspolažu, bez obzira na stepen tajnosti. U tom pogledu vam postavljam pitanje – koliko se ovo poštuje? Koliko vama organi uprave izlaze u susret? Da li vam daju tačne podatke? Da li vam daju podatke na vreme ili često pribegavaju da vam daju znatno kasnije?
Ovde su i pojedinačni problemi navode, eto kako se desilo Ministarstvu pravde da je jedan zahtev čak izgubljen, da godinu i po dana nisu znali gde je taj zahtev. Kada je u pitanju zdravstvo, ovde ima baš dosta primera kako se krše osnovna prava, da se neadekvatnim lečenjem i operacijama dolazi često i do smrti pacijenata, da niko za to ne odgovara, zaštiti podataka o ličnosti pacijenata, ne vodi se dovoljno računa, takođe se dešava da dosijei se ne čuvaju na odgovarajući način, da se često zagube, da ne mogu da se pronađu itd.
Pritužbe sa teritorije KiM. Kaže – Zaštitnik građana nema mogućnosti da direktno deluje na celoj teritoriji i Pokrajini KiM, koja je pod međunarodnom kontrolom. Da li ste vi tražili podršku Vlade, kada je u pitanju odlazak na KiM i sve ostalo što se tiče KiM? Da li ste tražili podršku Vlade i kakav je bio njihov odgovor?
Policijsko zadržavanje se često obavlja u prostorijama koje su neuslovne, zapuštene, male, niske, bez prozora, bilo kakvog dodatka prirodne svetlosti, neprovetrene, bez neposrednog dotoka svežeg vazduha, bez grejanja, bez ćebadi, dušeka, bez toaleta i tekuće vode za piće, višečasovno zadržavanje lica u neuslovnim prostorijama ugrožava njihovu ličnost i dostojanstvo, takođe u pritvoru je slična situacija, u zatvorima boravak napolju često traje samo posla sata dnevno, iako je propisima, kao minimum zahtevaju dva sata. Ne postoje adekvatni uslovi za fizičke aktivnosti, ne odvajaju se ni prekršajno kažnjeni od osuđenih, ishrana je jednolična, lekarski pregledi su paušalni, uobičajena terapija deli je nemedicinsko osoblje itd.
Kada je u pitanju i njihovo biračko pravo, moramo da istaknemo i taj problem da na izborima koji su održani u maju 2008. godine, da zatvorenici nisu imali osnovno pravo koje je zagarantovano Ustavom, a to je da biraju svoje lokalne opštinske odbornike.
Takođe, su često ugrožena prava trudnica, porodilja. Imali ste tu dosta zahteva da branite njihova prava. Zaštita dece, neefikasnost u izvršavanju sudskih odluka u slučajevima poverenja deteta jednom od roditelja nakon razvoda brakova, jeste jedan od najvećih problema koji najčešće i ugrožava psihički razvoj deteta. Ono što zabrinjava jeste ne saradnja između sudskih izvršnih organa policije i Centra za socijalni rad. Takođe, postavlja se pitanje zaštita dece od neprimerenog prikazivanja u reklamama.
Da ne bih više dužio, na kraju ću, ono što je interesantno u toku 2010. godine, znači Zaštitnik građana je imao jedanaest hiljada kontakata u odnosu na 8700 koliko je bilo u prethodnoj godini. Znači, za 28% više, jeste podatak koji ukazuje na to, organi uprave ne rade svoj posao kako treba i osnovna prava građana su često ugrožena. Država je nesposobna da dovoljno brine o pravima deteta, porodilja, trudnica, osoba sa invaliditetom, radnicima, zatvorenicima, izbeglicama, raseljenim licima itd.
Srbiji je potrebna nova Vlada koja bi mogla da rešava probleme građana, da štiti građane Srbije. Srbiji je potrebna nova Vlada koja bi bila nekorumpirana, nekriminalna, poštena, mudra, odgovorna, ozbiljna, dosledna, stručna, koja bi radila pre svega u interesu građana Srbije, a Srbiji je takva potrebna i uprava koja nije okrenuta sam sebi, kako često navodite u ovom izveštaju. Nego uprava koja bi bila otvorena i prema građanima Srbije i isključivo prema njihovim pravima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče člana 4. stav 2. ovde je definisano da proizvođači kod se dodeljuje u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Smatramo i mislimo da je ovaj rok predugačak, da on treba i može biti kraći, mi smo predložili amandmanom da on bude 20 dana.
Znate, ako neko odluči da se bavi proizvodnjom optičkih diskova ili njegovih delova, ako mu je potrebno 30 dana za dobijanje proizvođačkog koda, pa mu je potrebno da obezbedi prostoriju u kojoj će se obavljati proizvodnja, treba da se registruje, i onda sve to kad završi podnosi zahtev za dobijanje licence na koju opet čeka još dodatnih 15 dana, ne mislim da je to sveukupno izuzetno predugačko i zbog toga smo pokušali da ceo ovaj rok skratimo na neki način i zbog toga smo predložili da to bude 20 dana.
Vi ste ovde u obrazloženju naveli da je možda taj rok koji smo mi predložili prekratak jer da bi se dobio proizvođački kod treba i odobrenje Međunarodne federacije proizvođača fonograma u Londonu. Postavio bih jedno pitanje, da li oni imaju rok kada odgovaraju nama. Znači, kada mi podnesemo zahtev, ako oni odgovaraju u roku od pet dana, tri do pet dana, onda je apsolutno ovaj amandman prihvatljiv.
Eto ja postavljam pitanje ministru, koji je taj rok kada Međunarodna federacija odgovara nama, koliki je taj rok i u skladu sa tim rokom onda bi amandman bio i prihvatljiv.
Drugo pitanje za ministra, sećate se možda u raspravi u načelu govorio sam o problemu koji imaju uvoznici optičkih diskova, da su imali velike probleme koji su počeli sa radom 2007, 2008. godine. Kada su 2009. godine dobili od organizacije, sad ću samo ukratko, od organizacije PI dobili da plate naknadu za autorska prava, to je iznosilo 4 – 6% za CD i DVD. Godine 2010. dobijaju isto to potraživanje da plate naknadu, ali ne od organizacije PI nego od organizacije OFPS i oni takođe traže naknadu. S tim što oni traže i retroaktivno za 2008. godinu i 2009. godinu i 2010. godinu i isporučuju fakturu, reći ću vam samo za jednu firmu, gde su tražili za 2008. godinu i 2009. 11 miliona i prvi kvartal 2010. godine još dva miliona dinara, ukupno 13 miliona dinara i to traži da se plati u roku od tri dana. Jednostavno uvoznici ne znaju šta da rade, kome da plate. Pojavljuje se više organizacija koje traže apsolutno istu nadoknadu i uvoznici su u velikom problemu. Najgore je što se sve to dobija retroaktivno. Znači, ne mogu unapred da znaju po kojoj ceni treba da prodaju optičke diskove da bi njihov rad bio isplativ.
Na kraju treće pitanje bi bilo, zašto oni uopšte plaćaju naknadu za one diskove koji ne idu za snimanje muzike, filmova itd. Znači, nema zaštite autorskih prava, jednostavno ti diskovi idu, prodaju se na tenderima, prodaju se ministarstvima, firmama, bolnicama, vojsci, miliciji i ti diskovi se koriste za skladištenje materija, skladištenje podataka. Kakva tu autorska prava ima bilo ko da naplaćuje? Molimo bih ministra ako je u mogućnosti da odgovori na ova tri pitanja ili sada ili u pisanoj formi. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se zahvalim za prihvatanje amandmana. Mislim da će ovim što ste prihvatili amandman ovaj treći stav biti potpuno jasniji i precizniji. Ono što sam ja tražio kroz ovaj amandman jeste da se stavi rok kada je zavod dužan da u pisanoj formi obavesti, odnosno dostavi poziv, da se zahtev dopuni kada on nije potpun. Mislim da sa ovim prihvaćenim amandmanom imaćemo jasan i precizan stav da je to u roku od 15 dana, što je propušteno da kažemo kada je načinjen ovaj predlog zakona, da se stavi. Mislim da će sada ovaj stav biti daleko precizniji i jasniji i bolje formulisan. Zahvaljujem.

Biću veoma kratak. Ovim amandmanom smo tražili da rok, zahtev koji Zavodu dostavlja podnosilac licence koji želi da produži važenje licence, bio je najranije 60, a najkasnije 30 dana pre njenog isteka. Mi smo stavili da to bude 20 dana pre isteka roka važenja licence, jer smatramo da upravo oni mogu u tih dodatnih 10 dana i da odluče da li će taj zahtev podneti ili neće. Sad ovim amandmanom, pošto je prihvaćen, oni će imati duži rok, umesto 30 imaće 40 dana. Mislim da će njima, na neki način, u neku ruku olakšati rad u narednom periodu.

Prethodni amandman i moj amandman su da kažem povezani, na čl. 13. i 14. SRS se uvek protivi kad se stavlja u članu zakona da se nešto mora uraditi bez odlaganja ili završiti bez odlaganja, kad nešto nije jasno precizirano, kad nije jasno definisano. Uvek smo za to da se odredi tačan rok, da se zna šta i u kom roku treba da se obradi. Mi smo za to da u čl. 13. i 14. predložili da kad je u pitanju oduzimanje licence bilo privremeno, kao što je u članu 13. bilo da je krajnje, kao da je u članu 14. i kad organ koji donose odluku da se licenca oduzme, da bez odlaganja, kako ovde stoji, u pisanoj formi obavesti Zavod.
Mislim da termin "bez odlaganja" nije adekvatan, da nije dobar. Predložili smo da to bude u roku od 24 časa. Vi ste odgovorili u obrazloženju da je on prekratak. U redu. Onda je Odbor mogao da stavi neki drugi rok, da li tri dana, pet dana, sedam dana, odredite vi rok koji je adekvatan. Mi jesmo ovim amandmanom tražili da on bude preciziran, možda nije moralo 24 časa, možda je moglo i tri dana ili pet, ali jednostavno u svakom članu zakona insistiramo da on bude precizan, jasan i termin uvek i apsolutno bude određen koliko dana je rok za njegovo sprovođenje. Zahvaljujem.

Član 25. i član 26. su povezani i ne mogu jedan bez drugog, pa ću ja oba na brzinu prokomentarisati. Član 25. na koji je podneo amandman moj kolega Nemanja Šarović, odnosi se na podzakonske akte koji treba da se donesu u roku od šest meseci, kako ovde stoji u Predlogu zakona. Podneli smo amandman da to ne bude šest meseci, nego tri meseca, jer smatramo da je taj rok duplo kraći i adekvatniji i jednostavno, može da se sprovede u praksi.
Vi ste u obrazloženju naveli da je tri meseca izuzetno kratko, da treba da se urade dva pravilnika, pravilnik o izgledu i sadržini licence za proizvodnju optičkih diskova i pravilnik o načinu vođenja registra, odnosno proizvođačkih kodova, izdatih licenci i na činu vođenja evidencije optičkih diskova.
Uprkos ovom obrazloženju, mi i dalje tvrdimo i stojimo pri našem stavu da za izradu podzakonskih akata je sasvim dovoljno tri meseca, sasvim je dovoljno 90 dana da se urade i ova dva pravilnika, da se urade podzakonski akti, samo ako ima volje, ako ima želje, ovaj rok je izuzetno dovoljan.
Takođe, odmah ću i o ovom članu koji je vezan, ne mogu jedan bez drugog, da se ovaj zakon primenjuje, ovde stoji istekom šestog meseca od dana stupanja na snagu, a mi smo predložili da to bude trećeg meseca od dana stupanja na snagu. Jednostavno, smatramo, kao što i vi tvrdite, da je ovaj zakon dobar, smatrate da ćete ovim zakonom nešto dobiti, da ćete ovim zakonom kako ste vi sami izneli, sprečiti pirateriju ili je na neki način umanjiti, pa izvolite, ako mislite da će to biti dobro, nemojte da čekamo šest meseci, jer onda će se primenjivati tek sledeće godine, uradite sve to za 90 dana, za tri meseca, pa da se ovaj zakon onda primenjuje od jeseni.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, govoriću o Zakonu o optičkim diskovima, naime ovaj zakon propisuje niz oblasti koji se tiču optičkih diskova, pre svega proizvodnju optičkih diskova, izvoz optičkih diskova, izdavanje licenci, oduzimanje licenci itd. Prvi deo izlaganja govoriću isključivo o uvozu ovih optičkih diskova.
Naime, šta ili kako se danas uvoze ti optički diskovi i sa kojim problemima se nalaze uvoznici tih optičkih diskova. Naime, koji su počeli sa radom još 2007, 2008. godine oni su normalno funkcionisali do 2009. godine. Godine 2009, nastaju izuzetno veliki problemi za sve uvoznike optičkih diskova. Godine 2009, svi uvoznici dobijaju od organizacije za kolektivno ostvarivanje prava intpretatora koja se naziva PI, dobijaju da moraju da plate nadoknadu po CD-u 30 para, a po prodatom DVD –u 60 para odnosno, tada je CD koštao sedam dinara, bila je to nabavna cena, DVD 10 u procentima 4%, 4,3% po CD, a 6% po DVD. Ne zna se kako, zbog čega oni plaćaju tu nadoknadu. Reč je o nadoknadi za zaštitu autorskih prava.
Međutim, šta se dešava uvoznici, ali ne idu svi diskovi za muziku, za filmove itd. Imao sam razgovor sa uvoznicima diskova. Oni veliku količinu uvoznih diskova prosleđuju firmama, učestvuju na tenderima, ti diskovi idu u bolnice, u firme, pa idu i u vaše ministarstvo, ide u miliciju, ide u vojsku i oni se apsolutno ne koriste niti za muziku niti za filmove. Kako onda tu naknada za zaštitu autorskih prava? Oni prodaju, isključivo, znači diskove koji su prazni i koji se neće koristiti za tako nešto. Šta se onda dešava dalje?
Godine 2010, pojavljuje se firmama "OFPS" tačan naziv jeste Organizacija proizvođača fonograma Srbije koja takođe traži isto nadoknadu. Što je još gore traži retroaktivno, za 2008, 2009, 2010. godinu. Traži za tri godine unazad i onda šalje fakture. Imam kod sebe jednu fakturu gde se od jednog uvoznika tražili za 2008, 2009. godinu tražili 11 miliona dinara, a za prvi kvartal 2010. još dva miliona, to je 13 miliona dinara. Firma od kad postoji do dana današnjeg nije ostvarila toliku dobit, a oni traže da im se plati tolika nadoknada. Postavlja se pitanje kako je moguće i organizacija PI i organizacija "OFPS" da traže istu nadoknadu, pogotovo što su nadoknade različite. Organizacija PI traži od 4 do 6%, a organizacija "OFPS" traži 3% od nabavne vrednosti, pa ide do 5, pa i preko 5% ako nisu redovne platiše.
Godine 2011, organizacija "SOKO" kaže, nema pravo ni organizacija PI da naplaćuje to, nema pravo organizacija "OFPS" da naplaćuje, naplaćivaćemo samo mi. Opšti haos. Evo šta kažu udruženja, odnosno uvoznici diskova. Da bi neko u opšte mogao da vrši naplatu posebne naknade neophodno je da postoji pre svega jedinstvena tarifa za ostvarivanje prava na posebnu naknadu. Da li takva tarifa postoji? Ne, ne postoji, ne zna se po kojoj ceni i kako i na osnovu čega ove organizacije traže tu naknadu od uvoznika. Onda kaže, da su imali pregovore, pregovori ove tri organizacije sa reprezentativnim udruženjima obveznika plaća posebne naknade nisu rezultirali postizanjem sporazuma o jedinstvenoj tarifi. Znači nisu mogli da se dogovore i kako onda to regulisati? Jednostavno uvoznici traže što niže, a oni koji naplaćuju traže što više. To jeste jedan veliki i pravni i privredni i društveni problem sa kojim se suočavaju ovi uvoznici.
Evo šta oni još kažu, reći ću vam nekoliko detalja. Kako i na koji način su vršena potraživanja od njih. "Tarifa donesena na osnovu višeg pravnog akta ranije važećeg zakona o autorskim i srodnim pravima koja donošenjem navedenog trenutno važećeg zakona o autorskim i srodnim pravima prestaje da važi". Znači, naplaćivali su naknade po nekim zakonima koji su prestali da važe.
Dakle, šta je radio "OFPS"? Kaže – tarifa koju je od korisnika naplaćuje "OFPS" jeste apsolutno u nesaglasnosti sa navedenim parametrom, navedenim u odredbi, odnosno višestrukoj od tarifa kolektivnih organizacija država čiji je BDP približne vrednosti BDP Republike Srbije tj. država u okruženju i tako da posebno naknada obračunata po taj tarifi predstavlja krajnje ne primeren i ekonomski ne
izdrživi namet tog obveznika koji je u potpunosti u nesaglasnosti sa realnim ekonomskim parametrima, jer je sama visina posebne naknade obračunata po tarifi daleko većoj od ostvarene dobiti. Znači, oni moraju da plate više nego što su oni sami zaradili.
Pa se kaže da obračunski period, jedan od računa koji im je ispostavljen, predstavlja vremenski period koji prethodi u trenutku stupanja na snagu navedene uredbe. Ono što još isto tako sporno po ovom udruženju jesu iznosi koji su dati u stranoj valuti prema zemlji dobavljača i metodologija obračuna iznosa strane valute prema sadašnjem kursu, a ne prema kursu koji je važio kada je uvoz izvršen što dovodi do značajne razlike u konačnoj visini iznosa. Danom uvoza uvoznik je zatvarao posao nabavke u dinarima. Prema tome obračun može biti samo po kursu koji je važio na dan uvoza.
Ministre postavljam pitanja, kako i na koji način su ove organizacije vršila ta potraživanja naknade? Ko je određivao visinu naknade? Kako se ona određivala i kako uopšte može da se izvrši navodno naknada za zaštitu autorskih prava, pogotovo na one diskove koji ne idu uopšte niti za muziku, niti za filmove nego služe jednostavno za skladištenje podataka koji uopšte nemaju veze sa autorskim pravima.
Što se tiče samog zakona, ukratko ću. Predložili smo nekoliko amandmana, šta treba ispraviti u samom zakonu, pre svega u članu 4. proizvođački kod, dodeljuje se 30 dana, rok je 30 dana od dana podnošenja zahteva. Zašto je, pobogu potrebno čak 30 dana da bi se dodelio taj kod? Zašto ne može kraće? Hajde da budemo malo ekspeditivniji i efikasniji, mi smo predložili amandmanom da to bude 20 dana.
Evo razmislite malo o tome. Takođe, ako zahtev nije uredan, stoji da u pisanoj formi dostavlja poziv da se zahtev dopuni itd., ali se ne stavlja u kom roku je zavod dužan da ponovo dostavi poziv da se taj zahtev dopuni. Mi smo amandmanom predložili da to bude 15 dana. Mislim da je korektno da onaj ko je predložio zahtev da zna u kom roku će mu zavod i odgovoriti. Takođe smo predložili da izdavanje licence, kada je u pitanju produžavanje, vi ste u članu 11. predložili da to bude najranije 60, a najkasnije 30 dana pre nego što istekne licenca. Mi smo predložili da to bude 20 dana pre isteka roka i na taj način vlasnicima licence omogućili duži rok od 10 dana. Znači da imaju 40 dana rok da to urade.
Ovde bih napomenuo ove odredbe zakona koje nisu tačno određene, koje su neprecizne, pre svega, mislim na članove 13. i 14. gde stavljate u zakonu, mi smo uvek bili protiv toga da stavljate "bez odlaganja". Šta znači "bez odlaganja"? Znači, precizirajte. Da li je dan, da li je dva, da li je tri. Mi smo u ovim slučajevima predložili da to bude 24 časa, jer smatramo da je to bitno, znači, da se što pre, kada su u pitanju oduzimanje licenci, da se što pre reaguje i da se što pre dostavi.
U članu 16., takođe, ste stavili, između ostalog, "organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava". Postavlja se pitanje - koje organizacije? U članu 18. stavili ste da "fizičko lice može da izvršava uvoz optičkih diskova u ličnom prtljagu putnika ili da su poslati u maloj pošiljci". To apsolutno ništa ne znači. Bolje da ste definisali koju količinu ili nešto što je preciznije, nešto što je detaljnije da bi se znalo tačno šta može fizičko lice da uveze.
Takođe, protivimo se za ova poslednja dva člana, podzakonski akti, da je potrebno šest meseci da se oni urade, da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se istekom šestog meseca od dana stupanja na snagu. Mi smo i u jednom i u drugom slučaju predložili da to bude tri meseca. Ako smatrate da je ovaj zakon hitan, kažete da će sprečiti pirateriju, nemojte da čekamo šest meseci, nemojte da čekamo 2012. godinu da ovaj zakon zaživi, ajmo onda ranije da ovo zaživi već od jeseni. Predlažem da prihvatite ove amandmane kako bi zakon ranije zaživeo. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koleginica Marina Toman je podnela da u članu 20. stav 1. tačka 6. da se on promeni i da glasi: "vrši društveno osnaživanje mladih, naročito kroz podsticanje omladinskog rada", da se između ostalog briše reč "volontarizam". Previše se u ovom zakonu naglašava volontarizam i podstiče volontarizam.
SRS je za to da kada se nešto finansira, onda ima i konkretnih poboljšanja u životu mladih. Tako stoji u naslovu člana 20. finansiranje projekata od javnog interesa. Ako je projekt od javnog interesa, onda taj projekat mora da da određene rezultate, znači, ono što vas već napomenuo da utiče na kvalitet života mladih i omogućiti im bolje uslove života.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, podneo sam amandman na član 31. koji se odnosi na član 62. osnovnog zakona, a to je da je novčana kazna, koja je  propisana ovim članom od pet do 150 hiljada, da se promeni ovaj minimalni iznos i da u njemu stoji 20 hiljada dinara.
Smatram da preventivna mera i da se kaznena novčana politika na neki način uvek isplati i da se s njom može smanjiti broj prekršaja. Ovde se u ovom članu navode čak 24 prekršaja koja može izvršiti rezident fizičko lice.
Navešću samo nekoliko koje smatram najbitnijim. Rezident fizičko lice izvrši naplatu plaćanja ili izda nalog za plaćanje, odnosno izvrši prenos na osnovu ugovora u kojem nije navedena stvarna cena ili na osnovu neistinite isprave.
Smatram da neko ako radi na osnovu ugovora gde nije navedena stvarna cena ili pak na osnovu neistinite isprave, i ako u tome izvrši prekršaj, smatram da kazna od pet hiljada dinara nije adekvatna i nije primerena ovom prekršaju.
Takođe, ako rezident fizičko lice vrši plaćanje i prenos kapitala po osnovu direktnih investicija u inostranstvu suprotno zakonu koji uređuje spoljnotrgovinsko poslovanje ili ako vrši plaćanje radi sticanja svojine nepokretnosti u inostranstvu suprotno zakonu koji uređuje svojinsko-pravne odnose, odnosno ako vrši plaćanje radi kupovine stranih dužničkih, dugotrajnih hartija od vrednosti suprotno članu 12. stav 2. i 3. ovog zakona.
Zatim, ako vrši plaćanje, naplatu, prenos, prebijanje suprotno uslovima i načinu koji propisuje NBS ili ako drži devize na računu kod banke u inostranstvu, suprotno propisu NBS.
Dalje, ako plati promet sa inostranstvom u devizama i dinarima ne obavlja preko banke ili ako obavlja platni promet sa inostranstvom po tekućim i kapitalnim poslovima suprotno propisu NBS.
Jednostavno smatram da rezident fizičko lice ako ne poštuje propise koje je dala NBS smatram da kazna od pet hiljada dinara svakako nije primerena tom prekršaju.
Takođe, ako poslove iz člana 33. stav 1. ovog zakona ne obavi pod uslovima i na način koji propiše Vlada RS, ako devize i efektivni strani novac kupuje i prodaje izvan deviznog tržišta ili ako postupa suprotno propisu Vlade RS.
Dakle, svi ovi prekršaji su po meni daleko ozbiljniji i daleko adekvatnija i primerenija bi bilo da kazna minimalno iznosi 20 hiljada, pa sve do 150 hiljada.
Još jednom ponavljam da kaznena novčana politika bi sigurno preventivno delovala i sigurno smanjila broj ovih prekršaja.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, podneo sam amandman na član 58. ovog predloga zakona u kome stoji da će NBS sve podzakonske akte doneti i uskladiti sa ovim zakonom u roku od 90 dana od dana njegovog stupanja na snagu.
Do početka promene akta NBS iz člana 16. ovog zakona – naknada za usluge društva za upravljanje naplaćuje se 1) prilikom uplate penzijskih doprinosa po stopi od najviše 3% vrednosti izvršenih uplata i 2) za upravljanje fondom po stopi od najviše 2% godišnje od vrednosti imovine dobrovoljnog penzijskog fonda itd.
Malopre je moj kolega Mirko Munjić obrazložio zašto ova vrednost od 3% mora i treba da bude smanjena na 1% kod tačke 1. u stavu 2. Smatram da je neophodno izvršiti takođe i smanjenje procenta naknada u stavu 2. tački 2, da je ovaj procenat takođe previsok, da je on takođe nerealan, da on može i treba da bude duplo manji i da za tako nešto postoje i realni uslovi.
Zato predlažem da se ovaj procenat 2 koji stoji ovde umanji i da se zameni procentom 1. Ovaj umanjeni procenat odgovara stvarnim troškovima izvršene usluge i to je jedan od razloga zbog kojeg sam podneo ovaj amandman i zbog kojeg smatram da ovaj amandman treba da bude usvojen.
Usvajanjem ovog amandmana znatno bi se smanjili troškovi, procenat naknade ukoliko bi se smanjio sa 2 na 1 dobili smo na jačanju dobrovoljnog penzijskog fonda, zašta se zalaže SRS.
Ono što je najbitnije, dobili bi mogućnost sticanja većih finansijskih sredstava pod formalnim i neformalnim uslovima. Menadžment društva za upravljanje uzima previše veliku nadoknadu koju treba prepoloviti i koju treba umanjiti. Svakako da je bolje, da je korisnije da taj novac ide u fond dobrovoljnog penzijskog osiguranja, što jeste suština predloženog amandmana.
SRS se uvek zalagala i uvek će se zalagati za jačanje penzijskih fondova sa ciljem obezbeđivanja većih finansijskih sredstava unutar penzijskih fondova.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman da se u članu 1. ovog predloga zakona stav 2. briše, jer ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu neće se promeniti ono što SRS želi, ono što žele građani Srbije, a to je da svi građani Srbije budu ravnopravni kada je u pitanju plaćanje poreza na imovinu.
Predloženi tekst Predloga zakona stavio je u neravnopravan položaj poreske obveznike, odnosno vlasnike zemljišta površine do deset ari i preko deset ari, na taj način što i dalje vlasnici zemljišta koji poseduju do deset ari nemaju obavezu plaćanja poreza na imovinu, a vlasnici zemljišta koji imaju preko deset ari imaju obavezu plaćanja poreza, s tim što će sada plaćati razliku između posedovane površine i površine od deset ari.
Ovim je narušena odredba ravnopravnosti i jednakosti u obavezama izmirenja poreskih obaveza prema ekonomskoj snazi obveznika. Jer, ne mora da znači da je neko ko poseduje ar, dva, ili tri više automatski ekonomski snažniji i jači. Ova vaša tvrdnja zasnovana je samo na činjenicama, dok je u praksi često slučaj drugačiji. Zašto mora da znači da je onaj ko poseduje koji ar više i ekonomski jači? Apsolutno ta tvrdnja nije tačna.
U obrazloženju koje je dala Vlada zašto se odbija ovaj amandman navodi se da je vaše rešenje doslednije u sprovođenju principa oporezivanja srazmerno ekonomskoj moći. Pozvali ste se na član 91. stav 2. Ustava Republike Srbije. Citiraću taj stav, koji kaže: „Obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika“.
Ponavljam još jednom, na osnovu čega vi tvrdite da je neko ko poseduje nešto više od deset ari, bio to ar, dva ili nešto više, ekonomski snažniji, ekonomski moćniji od onog koji poseduje osam ili devet ari, na osnovu čega se to tvrdi? Ne mora da znači da je onaj ko poseduje više automatski i ekonomski snažniji, jer nije bitna samo površina zemljišta, već je bitna i njegova lokacija i, pre svega, vrednost tog zemljišta. Loš vam je kriterijum, loš vam je osnov za određivanje ekonomske moći obveznika. Dakle, nije bitna samo površina zemljišta, već šta se na tom zemljištu nalazi, njegova lokacija i pre svega njegova vrednost.
Takođe, ovim predlogom zakona (samo ću jednu rečenicu) dozvolili ste lokalnim samoupravama da propišu povećanje poreza do 60%. A kako će u Beogradu to biti u praksi? To će izgledati ovako – svi poreski obveznici biće isti. Imaće istu obavezu plaćanja i oni koji su u centru grada, u centralnim opštinama poput Vračara, Savskog venca, Novog Beograda, recimo, i Zemuna, mogu da spomenem, i stanovnici koji žive u Mladenovcu, Surčinu, Obrenovcu itd. Pa, da li su oni ekonomski isti? Da li je njihova ekonomska moć ista? Mislim da nije.
Zbog toga SRS smatra da je ovaj predlog dopune Zakona izuzetno loš i da ovim nećete dobiti ono što treba, a to je da se porez plaća na osnovu ekonomske snage, i time neće biti u saglasnosti sa članom 91. stavom 2. Ustava Republike Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, jednim od stavova ovog člana kaže se: „Pravo na umanjenje propisano st. 6. i 10. ovog člana mogu ostvariti lica koja sa jedinicom lokalne samouprave zaključe ugovor o uređenju međusobnih odnosa u pogledu naknade za uređivanje građevinskog zemljišta ili ugovor o uređivanju međusobnih odnosa u pogledu pribavljanja propisane dokumentacije do 31. juna 2012. godine“.
I u načelnoj raspravi naveli da je prosto neverovatno da u jednom ovako ozbiljnom predlogu zakona stavite da jun ima 31. dan! Da je ovo predlog mesne zajednice, možda bih razumeo, možda bih i shvatio, ali svakako bih tražio odgovornost predsednika mesne zajednice. Da je nivo opštine, to bi već bio ozbiljan propust, nivo grada – još ozbiljniji, ali ako ovakav predlog stiže od Vlade Republike Srbije, to je prosto neshvatljivo. Ovakvi propusti ne smeju da se dozvole. Takođe, ovaj zakon je potpisao prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade Ivica Dačić. Znači, prošlo Ministarstvo, prošlo Vladu, to su najozbiljniji, najodgovorniji ljudi koji vode ovu državu. Da li je moguće da niko ne čita ovo? Da li je moguće da onaj ko je pisao, ko je kucao nije pogledao barem u kalendar koliko jun ima dana, pa da stavite da će do 31. juna će važiti ovaj stav ovog člana?
Takođe, predložio sam da se ovaj datum izbriše. Zašto? Kako će građani sklopiti ugovor sa jedinicom lokalne samouprave do ovog datuma ako uopšte ne dobiju odgovor od opštine da li njihov objekat može da se legalizuje ili ne? Zašto bih ja išao u jedinicu lokalne samouprave ako nemam odgovor od opštine? Izvinite, ja sam predao zahtev, pre tri, pet, sedam godina, odgovor od opštine nisam dobio, da li objekat može da se legalizuje ili ne. Tvrdim da do ovog datuma, do ovog roka koji ste vi odredili veliki broj građana uopšte neće dobiti odgovor od opštine da li može svoj objekat da legalizuje ili ne.
Zbog toga sam i predložio amandmanom da se ovaj datum izbriše i da se tek nakon odgovora opština sklapaju ugovori između lica i jedinica lokalnih samouprava.
Takođe, u toku današnje rasprave dobili smo obaveštenje od Odbora da ste ispravili ovu tehničku grešku i da sada stoji 30. jun. Takođe smo dobili informaciju da je Odbor predložio pet amandmana.
U vezi s tim, želim samo jedno pitanje da postavim predsedniku Skupštine – kako je moguće da Odbor, koji je juče bio zakazan, gde sam ja došao, četiri poslanika su bila, od 15 koliko ima ovaj odbor... Odbor je juče otkazan jer nije bilo kvoruma i rečeno je da će najverovatnije biti održan danas, a da se ne zna vreme ni mesto.
Da li je moguće da je Odbor danas održan, a da nisu pozvani članovi Odbora iz SRS? Kao zamenik predsednika Odbora, takođe nisam pozvan na današnji Odbor, iako sam redovno prisustvovao svim sednicama Odbora, kad god su zakazali. Ovo pitanje još jednom ponavljam predsedniku Skupštine – kako je moguće da se danas Odbor održi, ko ga je zakazao, kada je zakazan, gde je održan i zašto je načinjen ovakav propust, da članovi Odbora nisu pozvani i ja kao zamenik predsednika Odbora nisam pozvan na današnju sednicu? Zahvaljujem.