Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 2. podneo sam amandman da se iznos "250.691.442.800" zameni iznosom "233.765.791.800".
Amandmanom se predlaže smanjenje sredstava budžeta koja se odnose na budžetski deficit i izdatke za nabavku finansijske imovine i izdatke po osnovu glavnice duga, a time i smanjenje zaduženosti budžeta. Opšte je poznato da je deficit od 74 milijarde u 2009. godini, odnosno 105 milijardi u 2010. godini i da su oni preveliki za Republiku Srbiju. Verovatno su prihvatljivi za neke druge države koje su daleko razvijenije od naše države, koje mogu sa svojom razvojnom privredom, industrijom i drugim granama sa lakoćom da ove deficite pokriju.
Za nas ovoliki iznos deficita je preveliki, morao je biti znatno manji, kao i sama zaduženost budžeta. Moralo se mnogo više voditi računa o trošenju novca. Mere uštede su morale biti mnogo prisutnije, kako bi deficiti bili što manji.
U interesu svih građana Republike Srbije jeste što racionalnije korišćenje budžetskih sredstava, kako na lokalnom nivou, tako i na republičkom nivou, jer kada novca nema dovoljno, on se mora iskoristiti na najbolji mogući način. On se mora ulagati pre svega u najprioritetnije stvari za dobrobit građana Republike Srbije. Ne sme se novac rasipati ni kada ga je mnogo, treba uvek štedeti, a kada ga je malo, kao što je slučaj kod nas, onda posebno treba voditi računa o njemu.
Našu državu uništava, između ostalog, i veliki broj ministarstava, a samim tim i veliki broj ministara, njihovih zamenika, kao i veliki broj posebnih savetnika kojih ima čak 59. Preglomazna Vlada troši previše sredstava na raznorazne koktele, prezentacije, prijeme i slično. Usluge po ugovoru su samo jedna od stavki preko kojih se zadovoljavaju stranačke kolege, rođaci, prijatelji, kumovi kojima se omogućuju određena finansijska primanja i na taj način se prekomerno troše budžetska sredstva.
Zbog svega navedenog, između ostalog, SRS je podnela ovaj amandman da se troškovi smanje, da se smanji deficit, da se smanje izdaci za nabavku finansijske imovine i izdaci po osnovu glavnice duga, a samim tim i smanji zaduženost budžeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman da se u naslovu glave 3. iznad člana 14. reči "autonomne pokrajine" zamene rečima "autonomnih pokrajina".
Ono što sam dobio u obrazloženju Vlade stoji da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je pravno-tehnički ispravno koristiti jedninu, imajući u vidu da je autonomna pokrajina ustavna kategorija.
Jeste autonomna pokrajina ustavna kategorija, ali pravno-tehnički ispravno je i da se koristi množina, te stoga ne vidim razlog zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen, odnosno zašto već u samom naslovu treće glave ne stoji nadležnost autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave.
Ako se jedinice lokalne samouprave navode u množini nema razloga da se i autonomne pokrajine ne navode u množini. Kad god i gde god se spominju pokrajine uvek se mora govoriti u množini jer ih imamo dve. Nema razloga da se govori u jednini i time vrši zabuna.
Niko od nas se nije odrekao nijedne od pokrajina, a ovaj zakon o kome danas govorimo, o vanrednim situacijama, važi na celoj teritoriji Republike Srbije, kao i sam sistem zaštite i spasavanja ljudi, materijalnih i kulturnih dobara od elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća, udesa i katastrofa, posledica terorizma, ratnih i drugih većih nesreća, elementarnih nepogoda i drugih nesreća, kao što se navodi u članu 1. nadležnosti državnih organa autonomnih pokrajina, jedinica lokalne samouprave itd. Znači, u članu 1. ste naveli u množini. Ne vidim razlog zašto u daljem tekstu zakona stoji u jednini.
Stoga predlažem da se ovaj amandman prihvati i da u ostalim članovima zakona uvek kada se pominju pokrajine stoje reči u množini "autonomnih pokrajina".

Podneo sam amandman da se u članu 26. reči „ministar odbrane“ zamene rečima „Vlada Republike Srbije“, tako da poslove zaštite od požara u objektima posebne namene, koje koristi Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije, obavljaju nadležni vojni organi, pod uslovima koje propisuje Vlada Republike Srbije.
Za objekte posebne namene, koje koristi Ministarstvo odbrane i Vojska Republike Srbije, neophodno je da uslove obavljanja poslova na zaštiti od požara definiše Vlada Republike Srbije, imajući u vidu važnost pomenutih objekata.
Velika je važnost nepokretnih stvari u koje spadaju zemljište, ograde, podzemni i nadzemni objekti sa pratećom infrastrukturom, koji se u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije koriste za vojne potrebe i druge nepokretne stvari koje se nalaze u samom vojnom okrugu.
Na nepokretnostima posebne namene primenjuju se i propisane posebne mere zaštite tajnih podataka odbrane i vodi posebna evidencija koja ima karakter poverljivosti i može se dostavljati samo određenom krugu ovlašćenih lica i po posebnoj proceduri, te je to još jedan razlog zbog čega treba ovaj amandman da se prihvati.
Pokretne stvari posebne namene, koje se takođe štite od požara, između ostalog obuhvataju naoružanje i vojnu opremu, prevozna sredstva, vazduhoplove i plovne objekte, šinska vozila, motorna vozila itd, koji se koriste za službene potrebe, oprema i potrošni materijal u koji spadaju računarski sistemi, pirotehnička oprema, sredstva veza i laboratorijska oprema.
Sam način korišćenja, upravljanja i održavanja, kao i rokovi za njihovu upotrebu i čuvanje, od izuzetnog su značaja. Sama zaštita objekata posebnih namena od požara je bitna za našu državu i njenu bezbednost, kao i bezbednost svih građana Republike Srbije.
Zbog svih navedenih činjenica, smatram da uslove zaštite ne treba da propisuje ministar odbrane, već zbog velike važnosti pomenutih objekata, to treba da radi isključivo Vlada Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman da se smanji iznos u ekonomskoj klasifikaciji sa 15 miliona na 10 miliona. U jednom delu i u drugom sa 34 miliona, na 27 miliona. To su usluge po ugovoru, a da se sredstva preusmere u subvencije privatnim preduzećima.
Usluge po ugovoru vrlo često su sredstva kojima ne možemo ući u trag. Usluge po ugovoru su mesta gde često dolazi do malverzacija, kako u samim opštinama, tako i u gradovima, kako u Beogradu, tako u Republici.
Odgovor na ovaj amandman dobio sam od Vlade, gde se kaže da usluge po ugovoru, kada bi se smanjila sredstva, ugrozilo bi se nesmetano funkcionisanje kabineta i Generalnog sekretarijata, odnosno ugrozile funkcije ovih budžetskih korisnika.
Naime, novac koji se koristi u uslugama po ugovoru, koristi se za, između ostalog, za usluge prevođenja, usluge održavanja računara, usluge obrazovanja i usavršavanja zaposlenih, za štampanje raznih biltena, usluge revizija, advokatske usluge, angažovanje lica po ugovoru o delu, gde se sigurno zapošljava veliki broj po partijskoj liniji, po stranačkoj liniji, po rođačkoj liniji, gde se zapošljavaju prijatelji, kumovi i gde se potpisuju ti ugovori o delu.
Takođe se koristi veliki deo sredstava za posebne savetnike ministara, kojih ima čak 59. Napomenuću da tri ministra imaju po jednog savetnika, da čak osam ministara imaju po dva savetnika, a čak 13 ministara imaju po tri posebna savetnika. To su ministar spoljnih poslova, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, pravde, finansija, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, ministar ekonomije, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ministar trgovine i usluga, ministar prosvete, ministar zdravlja, ministar rada i socijalne politike i ministar životne sredine i prostornog planiranja. Svi oni imaju po tri posebna savetnika.
Šta će ministru tri posebna savetnika, ako dobro radi svoj posao ili obrnuto, ako imate tri savetnika koja rade dobro svoj posao, onda je pitanje šta ministar radi? Uopšte, mislim da su Srbiji nepotrebna 24 ministarstva, nepotrebno je 24 ministra, nepotrebno je 59 savetnika ministara. Pare treba preusmeriti na prioritetnije stvari, u cilju razvoja Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, Republika Srbija se često naziva sponom između istoka i zapada. Ovde se obično misli na Moravsku dolinu, jer je ona najlakše prohodan put između Grčke i Male Azije, sa jedne strane i ostatka Evrope, sa druge strane. Srbija, takođe, pripada mnogim većim evropskim područjima, kao što su Balkan, Podunavlje, Panonska nizija, Dinarska oblast. Ovako povoljan saobraćajni položaj bio je i glavni činilac njene teške prošlosti i mnogobrojnih ratova.
Srbija mora imati razvijen i drumski, i železnički, i vazdušni i vodeni saobraćaj. Zbog niza geografskih povoljnosti, razvoj saobraćaja u Srbiji u budućnosti treba da bude još brži i obimniji. Železnički saobraćaj je potpuno nerazvijen, lokomotive i vagoni su u izuzetno lošem stanju, ne ispunjavaju ni najosnovnije standarde, ne poštuje se red polaska, dolaska, vozovi kasne i po pet-šest sati.
Vodeni saobraćaj je slabo razvijen. Mogućnosti su velike za njegov razvoj, koji mora imati još veću ulogu i na lokalnom, na regionalnom i državnom nivou za prevoz, transport putnika i roba i veliki potencijali reka su potpuno neiskorišćeni u Srbiji.
SRS se zalaže za što brži razvoj saobraćaja, tačnije svih vidova saobraćaja, podržavamo izgradnju puteva, izgradnju auto - puteva, mostova, jer bez njih nema razvoja Srbije, nema ekonomskog napretka, nema razvoja privrede, turizma, ali se mora više voditi računa da njihova izgradnja bude što racionalnija, da njihova cena bude što realnija i da se uvek izaberu najbolje tenderske ponude za njihovu izgradnju.
U Beogradu imamo slučaj mosta na Adi. Em je preskup, em se pravi kreditom koji treba godinama vraćati. Naime, predviđeno je da veći deo troškova izgradnje bude finansiran kreditom koji je grad Beograd podigao kod Evropske banke za obnovu i razvoj. Izgradnju mosta preko Ade Ciganlije kritikovala je i grupa devet autora, među kojima su mnogi istaknuti profesori, koji su ukazali na fizičku opasnost i urbanističku nepodobnost provlačenja magistralnog pravca kroz gradsko jezgro i ocenili da ovi planovi žiteljima Beograda donose enormno skup i nefunkcionalan most na pogrešnom mestu, nazivajući odluke gradskih vlasti apsolutno neprihvatljivim improvizacijama.
Kada se odlučuje o mostu, njegovoj izgradnji, mora se voditi računa i o izgradnji prilaznih puteva. Cena prilaznih puteva je od izuzetnog značaja i mora biti značajan faktor kada se određuje lokacija samog mosta. Takođe, on mora biti funkcionalan, sa što većim protokom saobraćaja, što korisniji, da bi se njegova izgradnja isplatila.
Kada je u pitanju Koridor 10, on je nesporno važan projekat za državu, iz više razloga. Samo dobro razvijenom mrežom puteva možemo razviti, između ostalog, tranzitni turizam u Srbiji.
Ko će prolaziti kroz Srbiju ako nemate puteve, ako se prosečno kroz Srbiju vozi pedesetak kilometara na čas, ako su putevi puni rupa. Svi će je zaobilaziti, kao što to i danas mnogi čine. U Evropi su napravljeni auto - putevi sa po pet - šest traka u jednom pravcu, a kod nas je slučaj da ne možemo ni obične magistrale da održavamo.
Ulaganje u puteve se višestruko isplati. Prilikom izgradnje istih dolazi do zaposlenja, pre svega velikog broja građana Srbije. Samo pri izradi Koridora biće zaposleno više desetina hiljada ljudi, pokrenuće se i firme, sama izrada puta isplatiće se i kroz putarinu koja će se naplaćivati u narednom periodu, s tim što se mora voditi računa i o visini naplate drumarine, da ne dođemo u situaciju da građani idu sporednim putevima, zaobilaze, jer cena nije prilagođena njihovim mogućnostima plaćanja ili da vozači koji dolaze iz susednih ili drugih zemalja zaobilaze Srbiju zbog visokih i nepristupačnih cena.
Izgradnjom puteva pokreće se određeni broj firmi, preduzeća. Napomenuću samo železnički koridor. Ne samo da će zaposliti veliki broj ljudi, već će pokrenuti i industriju, tačnije metalski kompleks.
Razviti turizam bez putne mreže je teško, gotovo nemoguće. Ako se do poznatog turističkog mesta dolazi propalim putevima kroz saobraćajne gužve, gde je protok saobraćaja mali, gde nemate mogućnosti za preticanje kamiona, šlepera, autobusa, ako se putuje dugo, onda sve te činjeni sigurno odbijaju i domaće i strane turiste. Kakav je put do neke banje, planine, jezera ili nekog drugog turističkog mesta, često je presudan faktor za mnoge turiste, a mnoge će odbiti i odvratiti od boravka u Srbiji. Zbog svih navedenih činjenica, SRS se zalaže za izgradnju što većeg broja puteva, za koridore, za sve što donosi dobro Srbiji i njenim građanima.
Ono protiv čega smo, jeste način na koji se sprovodi sama izgradnja, kako se sprovode tenderi, odnosno kako se isti nameštaju da posao dobiju pojedinci, tj. određene firme i preduzeća. Država je izgubila milione zbog malverzacija, pre svega u javnim nabavkama, zbog nameštanja tendera, jer se, recimo, uslovi tendera nisu objavljivali na vreme i time se uskratilo pravo mnogim ponuđačima da učestvuju i da blagovremeno daju mnogo bolje ponude.
Ono protiv čega smo jeste i prekomerno zaduživanje Republike Srbije. Uzimaju se krediti i šakom i kapom, bez imalo razmišljanja ko će i od čega će te kredite vraćati. Ako se krediti ulažu u razvoj proizvodnje, u industriju, u izgradnju fabrika, onda se i novac može vratiti relativno brzo, kroz prodaju ili izvoz roba.
Sada imamo dva kredita za koridor, kredit za opštinsku i regionalnu infrastrukturu, krediti za obnovu i razvoj čine ogroman novac. Navodno su svi najpovoljniji i sa velikim rokom otplate itd. Međutim, svi ti krediti jednog dana treba da se vrate.
Prezaduženost države uticaće jako loše na buduće generacije koje mogu doći u situaciju da neće imati od čega da vrate te kredite i samim tim će Srbija biti u jako nezavidnom i teškom položaju. Ministri, članovi Vlade se lako odlučuju za uzimanje kredita, što nas sve zabrinjava ili ih možda uzimaju jer su svesni činjenice da ih oni sigurno neće ni vraćati.
Takođe, SRS napominje da krediti za opštinsku i regionalnu infrastrukturu ne treba da se dele po tome ko je na vlasti u lokalu, kao što je bio slučaj u prethodnim godinama, da dobiju kredite samo one opštine koje participiraju u vlasti na republičkom nivou, nego da dobiju one opštine tamo gde su krediti najneophodniji. Ono što smo često naglašavali jeste da li se i u kojoj meri krediti koriste namenski, jer smo svedoci da zadnjih godina dobar deo kredita završi, pre svega, u privatnim džepovima, a imali smo slučaj da ode i u sasvim druge svrhe.
Na kraju, da zaključim i da ponovim još jednom da SRS jeste za razvojne projekte, jeste za izgradnju puteva, jeste za izgradnju auto - puteva, ali je protiv prekomernog zaduživanja Srbije, protiv nameštanja tendera i protiv neracionalnog korišćenja budžetskih sredstava.

Dame i gospodo narodni poslanici, žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe, odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga drugog fizičkog ili pravnog lica.
Žigom se može štititi znak koji se može grafički predstaviti, odnosno znak koji se sastoji od reči, slogana, slova, brojeva, slika, crteža, rasporeda boja ili kombinacijom svih navedenih znakova.
Znak koji ne treba i ne može da se zaštiti žigom jeste znak koji je protivan moralu ili javnom poretku, znak koji po svom izgledu nije podoban za razlikovanje roba i usluga u prometu, znak koji isključivo predstavlja oblike određene prirodom robe, znak koji je uobičajen za označavanje određene vrste robe, odnosno usluga, znak koji svojim izgledom ili sadržajem može stvoriti zabunu u prometu u pogledu porekla, vrste kvaliteta ili drugih osobina robe, odnosno usluga.
Znak koji sadrži zvanične znakove ili oznake za kontrolu ili garanciju kvaliteta, ili ih podržava, znak koji je istovetan zaštićenom znaku drugog lica za istu ili sličnu robu ili usluge, znak koji je sličan znaku koji je zaštićen u Srbiji i koji je nesumnjivo poznat potrošačima, odnosno korisnicima usluga u Srbiji, znak koji svojim izgledom povređuje autorska prava ili prava industrijske svojine, znak koji sadrži državni ili drugi javni grb, zastavu ili simbol, naziv ili skraćenicu naziva neke zemlje ili međunarodne organizacije, kao i njihovo podražavanje.
Nosilac prava na žig ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, odnosno usluge na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako je sličnost takva da može da izazove zabunu u prometu.
Takođe bih rekao da dizajnerski rečeno žig je i logotip i logo i simbol, ali ujedno i brend.
Ono na čemu treba da insistiramo svi mi, to je da zaštitimo naše brendove, pre svega naše proizvode, po kojima možemo, moramo i treba da budemo prepoznatljivi ne samo u Srbiji, nego i u Evropi i u svetu, kao što je sjenički sir, kao što je ajvar, kao što je rakija, ne samo šljivovica, već i druge, zatim malina. To su proizvodi na koje treba da obratimo pažnju u narednom periodu, koji moraju imati svoj žig, svoj brend, po kojima, ponavljam još jednom, Srbija mora biti prepoznatljiva svuda u svetu.

Zamolio bih samo nakon drugog minuta da me opomenete, jer ne želim da koristim vreme koje je rezervisano za poslaničku grupu.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, u članu 162. stav 2. Predloga zakona predložio sam da se "60 dana" zameni rečima "30 dana". Amandmanom se predlaže pravno-tehnička korekcija kojom se smanjuje broj dana za produženje roka za podnošenje plana reorganizacije.
Što se tiče spornih stečajeva u Srbiji, uvođeni su, pre svega, kako bi velika preduzeća, sa vrednom imovinom, jeftino dočekala preprodavce, tajkune, kako bi se na jedan brz i lak način enormno obogatili. Proviziju ili kajmak, kako ko, uzimali bi članovi stečajne mafije. Stečajni mafijaši, verovatno su najomraženiji likovi u mislima tzv. gubitnika tranzicije. Bivši i sadašnji radnici nekada bogatih firmi, listom im na dušu stavljaju teško breme da su oteli, obezvredili i prodali imovinu koju su generacije sticale.
Potpisi Gorana Kljajevića i Delinke Đurđević, prvih sudija Trgovinskog suda, do trenutka hapšenja nalaze se na skoro svim neobično uvedenim i sprovedenim stečajima u Srbiji. Preduzeće bivše Jugoslavije "Ineks", nekad najmoćniji trgovinski lanac u ovom delu Evrope, RK Beograd, velika tekstilna industrija "Beko", gigant koji je imao lanac prodavnica ne samo u Beogradu, nego u celoj Srbiji, od "Beka" su živele hiljade i hiljade porodica, "Bim Slavija", građevinsko preduzeće "Rad", "C market", onda "Jugoeksport", lista vredna milijardi dolara, preduzeća su imala različite sudbine, pa se i danas nalaze u različitim položajima, odnosno u rukama.
Jedno je ipak sigurno, sve firme koje nisu prodate biće u narednom periodu. "Ineks" je danas u stečaju, njegova najvrednija imovina, velika poslovna zgrada u ulici Kraljice Marije ili bivša 27. marta, kao i hotelski kompleks na Jadranu, RK Beograd nisu uvrštene...

RK Beograd nisu uvrštene u slučaj stečajne mafije, već se za njih vodi poseban postupak. Ipak bih istakao dve činjenice - njima su se bavile pomenute sudije i RK Beograd su prodate iz stečaja, kažu - za dobre pare, 360 miliona evra. Srećni kupac bio je Bajo Živanić. Radnici, i sami znamo, protestovali su nekoliko meseci u Pionirskom parku. Niko nije hteo da ih primi, niko nije hteo da ih sasluša, a na kraju su čak i štrajkovali glađu.
"C market" kupio Miroslav Mišković, Slobodan Radulović, bivši direktor preduzeća, pobegao je pre toga, još početkom 2006. godine, u sunčanu Španiju. Prethodno je "C market" oštetio za 20-ak miliona evra.
Šta se sve dešava u Srbiji? Tajkuni koji odluče da preotmu firmu, to su obično firme koje imaju veliku imovinu, budući da ne žele da plate tržišnu cenu preduzeća, jer je njegov osnovni cilj da preprodajom zaradi brzo i mnogo, tajkun nalazi insajdere u preduzeću, uglavnom nekog iz vrha i otkupljuje prava od poverilaca.
Tajkun po pravilu sa tim preduzećem posluje od ranije, pa mu plasira repromaterijal sa naduvanim fakturama ili kratkoročne pozajmice sa zelenaškim kamatama. U nameri da preduzeće prezaduži, poslovodstvo potpisuje štetno ugovore i za tu uslugu dobija proviziju.
Posle izvesnog vremena, kada firma usled narastanja obaveza postane prvo nelikvidna, a zatim nesolventna, tajkun poverilac pokreće stečaj da bi je jeftino preuzeo. Posle je najvažnije da taj isti tajkun ima svog predsednika suda, stečajnog sudiju i stečajnog upravnika koji radeći za proviziju vrše likvidaciju preduzeća.

Naravno, u svim ovim slučajevima ispaštaju pre svega radnici. Samo u „Ineksu“, u RK „Beograd“, bilo je zaposleno više od 40.000 ljudi. Cilj stečaja nije da se preduzeće likvidira, već da se zašiti od poverilaca, reorganizuje, obnovi privredna delatnost i da nastavi sa radom kako bi poveriocima vratili sve dugove ili poverioce pretvorili u akcionare tog preduzeća.
Nažalost, stečajna mafija to neće, neće jer nema interesa za ozdravljenje preduzeća, oni grčevito brane svoje interese i plasiraju u javnost priču da je cilj stečaja likvidacija preduzeća. To je toliko glupo objašnjenje, kao kada bi hirurg rekao da je cilj operacije da pacijent umre.
Međutim, godinama je stečaj najunosnije zanimanje u državi. Stečajni upravnici kolju bika od pola tone da bi za sebe ispekli šniclu od jednog kilograma. Pohlepa stečajne mafije je bila toliko velika da nisu dozvoljavali da u stečaju učestvuje iko drugi, nego njihovi poverljivi ljudi.
Tako je dolazilo do apsurdnih situacija da su neki stečajni upravnici vodili po 64 stečaja u par godina, što je svetski rekord. Imamo i takve koji su u jednom trenutku vodili 25 stečajeva. Tajkun je čekao licitaciju da bi kupio imovinu bez radnika i bez bilo kakvih drugih obaveza, pošto su poverioci morali da se zadovolje mrvicama iz kupoprodajne cene.
Kako je i tajkun poverilac, on glumi nezadovoljstvo da bi prevara bila što bolja. Tako je to funkcionisalo godinama uz prećutnu političku podršku pre svega ljudi na vlasti. Ništa Kljajević ne bi smeo sam da uradi da nije imao mentore u redovima koji su ga sada ostavili na cedilu.
Kako je moguće da se iz stečaja proda koncept „Sartida“ za svega 23 miliona dolara, kada sama fabrika belih limova u Šapcu vredi 120 miliona dolara, a celi „Sartid“ preko 500 miliona dolara.

Napomenuo sam da je „Sartid“ vredan 500 miliona dolara prodat za 23 miliona dolara. Gde je nestalo 527 miliona dolara, koliko je otišlo iz Pensilvanije za plaćanje „Sartida“? Koji ministri su učestvovali u ovoj operaciji? Zašto ih danas ne hapse? Dug „Sartida“ u visini 1,7 milijardi dolara je ostao državi, kao i tužbe prevarenih stranih poverilaca. Zašto dug stranih poverilaca nije pretvoren u akcijski kapital? Tako bi se „Sartid“ privatizovao, a to su poverioci i tražili.
Slučaj Brodogradilišta „Beograd“, koje je prodato iz stečaja za 13 miliona dolara, dok je njegova tržišna vrednost čitavih 270 miliona evra ili slučaj nekada najvećeg trgovinskog giganta na Balkanu RK „Beograd“, koje su namerno gurnute u stečaj, i da je stečajni upravnik tvrdio da su obaveze 134 miliona evra, a da je kapital svega 130 miliona evra, što je značilo da preduzeće treba odmah likvidirati.
Preduzeća u stečaju, njihova procena iznosila je 833 miliona. Taj kapital je bio dovoljan da se pokriju svi dugovi prema poveriocima, da se isplate sve zaostale plate radnicima i da ostane kapital za upis akcija.
Sličan slučaj je i sa „Centroslavijom“ Novi Sad, sa „Kluzom“, sa „Sport starom“, sa „Bekom“, „Vojin Popović – Novi Pazar“, „Vesna – Sjenica“ i mnoge druge firme koje su opljačkane.
Što se tiče same afere stečajne mafije koja je pokrenuta i otkrivena 2006. godine, kada su uhapšeni Goran Kljajević, predsednik Trgovinskog suda u Beogradu, zatim sudija tog suda Delinka Đurđević, biznismen Sekula Pijevčević, braća Milinko i …

Stao sam kod pohapšene braće, Milinko i Miko Brašnjević, suvlasnici firme „Ekoprodukt“, Jelica Živković, bivša direktorka Poštanske štedionice, advokati Nemanja Jolović i Jasmina Kojić-Pavlović.
Kao organizatori kriminalne grupe označeni su Kljajević, Jolović, Pijevčević, Milinko Brašnjević, Jelica Živković, ali i Slobodan Radulović, bivši direktor „C marketa“, koji je u bekstvu, za kojim je raspisana međunarodna poternica.
Tokom istrage spisak osumnjičenih je rastao, ali je lista krivičnih dela koja su im pripisana u specijalnom tužilaštvu rekli su da postoje Nijagarini vodopadi dokaza protiv ove grupe i da za to neće biti potrebno da neko od članova dobije status svedoka saradnika.
U oktobru 2006. godine podignuta je optužnica na 181 strani, najveća ikada napisana u istoriji srpskog pravosuđa. Suđenje je počelo 22. januara 2007. godine pred većem sudija Dušana Vojinovića. Optužnicu zastupa zamenik specijalnog tužioca Branislav Živković, koji je najavio da tokom suđenja treba saslušati 250 svedoka, izvesti 1000 materijalnih dokaza i obaviti 10 veštačenja.
Optuženi su, kako je navedeno, od oktobra 2004. godine, pa u narednih godinu dana, nezakonitim radnjama prisvojili više od 50 miliona evra.
Od toga je samo iz „C marketa“ nelegalno prisvojeno 20 miliona, a iz Poštanske štedionice oko 14 miliona evra.
Optuženima se na teret stavlja da su otuđili više preduzeća koja su bila u stečajnom postupku – „Beko“, GP „Rad“, „Ineks“, „Intereksport“, „Komel“, „Invest zavod“, „Beogradski eskontni centar“, kao i privatizaciju „C marketa“, firme u kojoj je direktor bio odbegli Slobodan Radulović. Kljajević je, pored ostalog, optužen da je zloupotrebio svoju funkciju da bi Radulović uspeo da kupi „C market“.
Za kraj bih rekao da su svi radnici ovih firmi i preduzeća ostali bez posla, ostali bez primanja, ostali bez prava na lečenje, ostali su na ulici. Država nije stala iza njih. Država nije stala da ih zaštiti, stala je iza pojedinaca kojima je omogućeno da se na brz, na lak način enormno obogate u veoma kratkom roku. Hvala.

Član 26. stav 6. reči „opomene, javne opomene“ brišu se. Amandmanom se predlaže brisanje predložene mere, jer je po svom karakteru vrlo malo sankcionog efekta i neće postići svrhu kažnjavanja.
Što se tiče spornih stečajeva u Srbiji, oni su uvođeni da bi se velika preduzeća sa vrednom imovinom jeftino prodala i da bi ih se dočepali preprodavci, tajkuni i drugi. Proviziju ili kajmak uzimali bi članovi stečajne mafije.
Opšte je poznato da su Robne kuće „Beograd“ prodate, Ineks u stečaju, veći deo imovine prodat, „Jugoeksport“ u stečaju, takođe je deo imovine prodat, „Beko“ u stečaju, takođe je deo imovine prodat, „Ce market“ prodat, građevinsko preduzeće „Rad“ u stečaju, takođe je deo imovine prodat, „Bim Slavija“ u stečaju, takođe je deo imovine prodat.
Država je oštećena za 50 miliona evra. Optužnica ima na stotine strana. Država ne reaguje, dozvolila je da ova firma, da ova preduzeća koja su nekada bila oslonac, da propadnu i da budu u stečaju i da se na kraju rasprodaju.
Takođe je pomenut i Voždovac malopre. Samo ću rečenicu-dve. Optužena je pre svega DS kako deli ulje i šećer biračima na Voždovcu, a tužila ih je i stranaka koja to isto radi, samo je otišla korak dalje. Pored pomenutog dele se i kućni aparati, mobilni telefoni, a čak smo videli na televiziji da su podelili i građevinski materijal za par privatnih kuća. Kako i na koji način se kupuje obraz upravo su oni radili, zajedno sa „žutima“ na Voždovcu i rade svih ovih meseci.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, odnos između otadžbine i dijaspore smatram odnosom od velikog državnog i nacionalnog interesa.
Približavanje Srba koji su odvojeni iz više razloga je od izuzetnog značaja. Nekoliko imigracionih talasa su razlog odvojenosti srpskoga naroda. Istorija beleži iseljavanja još u 18. i 19. veku, ali se pod srpskog emigracijom najčešće podrazumeva talas političkih izbeglica posle Drugog svetskog rata, zatim talas koji je od sredine 60-ih do kraja 70-ih odveo veliki broj naših ljudi na privremeni rad u inostranstvo i, najzad, poslednji talas iz 90-ih godina prošlog veka, koji još nije u potpunosti prestao, a zahvatio je srpski narod iz svih bivših jugoslovenskih republika.
Srbija u svakom trenutku treba spremno da dočeka i omogući vraćanje srpskog naroda koji želi da dođe i živi u Srbiji, kao i da omogući materijalne uslove za to. Svi koji žele da se vrate su dobrodošli. Mora im se omogućiti da donesu svoja materijalna i duhovna dobra, kojima će, osim svojim prisustvom i prisustvom svog potomstva, dopuniti i obogatiti našu zemlju.
U odnosu na broj stanovnika Srbije, s pravom se može reći da je srpska dijaspora veoma brojna, jer predstavlja više od trećine populacije u zemlji. Pod pojmom srpska dijaspora podrazumevaju se sva ona lica koja Srbiju doživljavaju kao maticu i koji se sa Srbijom identifikuju i u kulturnom i u jezičkom smislu, bez obzira na to da li imaju državljanstvo Srbije ili su pripadnici druge ili treće generacije iseljenika, da li žive u prekookeanskim zemljama ili u regionu, da li su srpske nacionalnosti ili su pripadnici neke od nacionalnih manjina koje žive u Srbiji.
Potencijal kojim raspolaže naša dijaspora je izuzetno velik - ideje, znanje, iskustvo, poslovne veze, kapital, koji može doprineti ekonomskom razvoju naše zemlje. Zbog toga je izuzetno bitna poslovna saradnja subjekata dijaspore i matice, zatim ekonomska saradnja preduzeća u dijaspori i matici, organizovanje poslovnih susreta, promocija predstavnika dijaspore i matice, razmena ekonomskih informacija između matice i dijaspore i slično. Bitno je i značajno davati konkretne predloge za projekte za koji su zainteresovani predstavnici dijaspore i privrednici iz inostranstva za ulaganje u privredu Srbije, razvoj opština u Srbiji i slično.
Međutim, ne treba se samo vezivati za ekonomsku saradnju i stalno nju spominjati, već treba unaprediti i naučnu, kulturnu sportsku i mnoge druge oblike saradnje između dijaspore i matice. Dijaspori treba pružiti sve najpotrebnije informacije koje se tiču privrednog, kulturnog i političkog života matične države. Posebnu pažnju treba usmeriti na omogućavanje učenja srpskog jezika i ćiriličkog pisma.
Kada se organizuju manifestacije u Srbiji bilo kog karaktera, mora se mnogo više voditi računa o datumima kada se one održavaju, što nije slučaj danas, da one budu upravo u trenutku kada se inače veliki broj Srba iz inostranstva nalazi kod nas, a to je prilikom novogodišnjih, božićnjih praznika, letnjih godišnjih odmora i slično.
Potrebno je što više pomagati dijaspori, a ne samo da se od njih traži kapital i da vrše ulaganja u Srbiju. Treba voditi više računa o srpskim zajednicama u inostranstvu, jer i tamo ima mnogo siromašnih.
Pre deset godina, kada je bio u republičkoj vlasti, SRS je omogućio kupovinu velikog broja knjiga koje su poklonjene našoj deci u Rumuniji, kao i kombi za prevoz dece do škole. Takođe, u tom periodu organizovali smo prvi sabor srpskih novinara iz inostranstva u hotelu "Mladost", gde je došlo preko pedesetak novinara iz više zemalja sa više kontinenata, što smatramo od izuzetnog značaja za odnose između otadžbine i dijaspore.
U godišnjem izveštaju o radu Ministarstva za dijasporu stoji da je postavljena spomen-ploča Milevi Marić-Ajnštajn u Cirihu. Koristim priliku da postavim pitanje samom ministru – da li se dovoljno vodi računa uopšte o kulturnoistorijskim spomenicima koji su postavljeni u čast naših velikana u inostranstvu, jer ono što vidimo u Srbiji, u kakvom se stanju oni nalaze, ne uliva nam nadu da se vodi računa o istima.
Navešću vam primer samo na mojoj opštini Voždovac, gde do rodne kuće vojvode Stepe Stepanovića nemate adekvatan ni prilaz niti parking prostor. Dvorište je zaraslo i neograđeno, postoji deo ograde koji je po izgledu, verovatno, i sam vojvoda postavio. Vojskovođa koji je proveo preko 40 godina u srpskoj vojsci, ne zaslužuje ovakav odnos.
Gradska mehana, takođe na Voždovcu, u Kumodraž selu, koja je inače zaštićeni objekat, potpuno je oronula, bez prozora i vrata, puna otpada i đubreta. Naveo sam samo ova dva primera kako se jedna opština ophodi prema svojim spomenicima, a nadam se da nije takav slučaj u inostranstvu.
Završio bih izlaganje činjenicom da dijasporu ne smemo gledati samo kroz ekonomsku saradnju i ekonomsko iskorišćavanje, već joj treba omogućiti što tešnju saradnju sa maticom, što više ih pozivati da dolaze u svoju domovinu i voditi mnogo više računa o siromašnim Srbima, kojih nažalost ima puno u inostranstvu, koji se nisu snašli na adekvatan način, koji se često osećaju da su prepušteni sami sebi, koji se osećaju usamljenim i zaboravljenim od strane svoje domovine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam amandmanom da se stav 3. u članu 13. briše. On glasi: ''Neprofitne stambene organizacije mogu biti stambene agencije koje osnivaju jedinice lokalne samouprave i drugi organizacioni oblici.''
SRS se zalaže da se izbegne formiranje novih institucija na lokalnom nivou, kako se u stavu ovog člana navodi. U samom postupku realizacije predmetnih zakona treba izbeći konstituisanje novih institucija, treba maksimalno smanjiti javnu potrošnju, treba štedeti, pogotovo kada su u pitanju jedinice lokalne samouprave, a budžetska sredstva treba što racionalnije koristiti.
U doba ekonomske krize, u vreme kada je neophodno što više štedeti, SRS smatra da ne treba formirati nikakve nove organe, nikakva nova tela, niti bilo koje nove organizacije, kako na lokalnom, tako i na državnom nivou.
Vladajuća većina stalno osniva agencije, fondove, organizacije, povećava državni aparat zbog potrebe zapošljavanja stranačkih kolega. Konstantnim novim zapošljavanjima svojih partijskih kolega vladajuća većina ne mari za tešku ekonomsku situaciju, niti za manjak para u budžetu, već im je samo bitno da zadovolje svoje političke apetite, te stoga ovaj amandman treba da se usvoji, jer nam je formiranje još jedne nove organizacije potpuno nepotrebno i biće na teretu građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, četiri zakona su spojena u jednu tačku dnevnog reda tako da ću u okviru svog izlaganja govoriti o katastru, o zemljištu, o planiranju, o legalizaciji, o održivom razvoju i zaštiti životne sredine.
Što se tiče upravljanja zemljištem, ono obuhvata brojne aktivnosti u vezi sa poljoprivrednim imanjima, rudarenjem, upravljanjem velikim nepokretnim dobrima, izgradnju i upravljanje komunalnim sistemima i objektima, upravljanje šumama i vodama, prostorno planiranje i planiranje i uređenje naselja, implementaciju zemljišne politike, ocenu uticaja na okolinu i slično.
Najvažniji deo upravljanja zemljištem su investicije, bilo da se ulaže u poljoprivredu, odnosno u proizvodnju ratarstva, voćarstva, vinogradarstva, stočarstva, povrtarstva itd. ili se ulažu u oplemenjivanje zemljišta infrastrukturnim sistemima, vodovod, kanalizacija, toplovod, gasovod, elektrika, PTT, kako bi se zemljište osposobilo za izgradnju stanova, poslovnih objekata, industrijskih postrojenja ili javnih, školskih, kulturnih, zdravstvenih i drugih objekata.
Višenamenski katastar nepokretnosti ima nekoliko bitnih funkcija. Napomenuo bih samo neke. Katastar je značajan kako za svakog pojedinca, tako i za zajednicu u celini. Koristi od svojinskih evidencija u višenamenskim katastrima vide se iz sledećih elemenata: upravljanje imovinom, prenos vlasništva, sigurnost kredita, demografske analize, kontrola razvojnih procesa itd. Sigurnost kredita i zajmova, zemljište je najbolja garancija hipotekarnih kredita, koje banke odobravaju za unapređenje poljoprivredne proizvodnje ili za izgradnju poslovnih, stambenih i industrijskih objekata.
Ažurirani svojinski katastri omogućavaju jednostavan promet nekretnina, zatim smanjenje, pa i eliminisanje sporova i parnica. Najčešća su sporenja u Srbiji, nažalost, oko međa, olakšava reformu zemljišta, parcelacije, konsolidacije i slično i omogućava unapređenje prostornog planiranja i razvoja infrastrukture.
Kada govorimo o zakonima, u Srbiji ima dosta zakona koji su dosta dobri, međutim, veoma je važno da li se isti sprovode ili ne. Tako je isto i sa prostornim planovima. Srbija ima dosta dobrih stručnjaka iz ove oblasti, dosta dobrih prostornih planova, ali veoma je bitno da li se oni realizuju ili ne. Ako stoje u fiokama, od njih nemamo nikakve koristi. Prostornim i drugim planovima mogu se rešiti mnogi problemi u Srbiji. U gradu se mogu rešiti, odnosno sprečiti širenje daljeg urbanističkog haosa. Može se stati na put građevinskoj mafiji, mogu se mnoge stvari dovesti u red.
Ne smemo dozvoljavati da se i dalje gradi neplanski, da se zauzimaju zelene površine, trotoari, da se grade gabariti objekata mnogo veći nego što je to dozvoljeno. Ceo Beograd, a verujem da je tako i u drugim gradovima slično, jedno je veliko gradilište. Zgrade se zidaju bez ikakvog plana jedna do druge, prozor do prozora, jedna od tri, druga od pet, treća od sedam spratova, jedna u staklu, druga sa fasadom, treća u kamenu itd.
Moraju se planski raditi i kuće, i zgrade, i ulice i naselja, da to ima nekakvog reda, nekog stila i da budu lepog izgleda. Treba voditi računa da se što racionalnije iskoristi zemljište.
Kada spominjem izgradnju, pomenuću objekte u izgradnji. Objekti u izgradnji, odnosno njihov pravni status nije posebno razmatran u teoriji i praksi kod nas. Međutim, u zadnjim decenijama u našoj zemlji naglo je porastao interes za kupovinu odnosno prodaju objekata u izgradnji što je uslovilo i mnogobrojne probleme jer ova oblast nije dovoljno ni precizno zakonski regulisana.
Naime, potražnja za stanovima i poslovnim prostorom, naročito u velikim gradovima, izuzetno je visoka a ponuda je nedovoljna, što potencijalne kupce primorava da nepokretnosti kupuju u fazi izgradnje.
Takođe, investitori prodavci nude niže cene za kupovinu objekata odnosno posebnih delova zgrade u izgradnji što predstavlja posebnu privlačnost za kupce.
Posebno treba istaći od kog momenta se objekat može smatrati objektom u izgradnji.
U teorijskom smislu te reči može se smatrati takvim objektom od momenta pribavljanja pravosnažnog odobrenja za izgradnju, odnosno dobijanja potvrde o prijemu dokumentacije za otpočinjanje radova i faktičkog otpočinjanja radova, pa zaključno sa dobijanjem upotrebne dozvole.
Međutim, treba posebno napomenuti da veliki broj objekata iz različitih razloga nikad ne dobiju upotrebnu dozvolu, te da li se oni uvek smatraju objektima u izgradnji ili samo u roku koji je definisan odobrenjem za gradnju za njihovo završenje.
Što se tiče bespravne izgradnje, nje je uvek bilo, ali ekskluzivan razvoj doživela je početkom poslednje decenije prošlog veka. Kako je država i njena ekonomska i investiciona moć slabila, tako je i bespravna izgradnja rasla, da bi u tom vremenu potpuno prevladala sve oblike legalnog građenja.
To što se zidalo bez građevinske dozvole najviše je kriva država. Gradilo se na poljoprivrednom zemljištu, po obodima gradova, u centru je gradio ko kako je stigao, inspekcije nisu radile svoj posao i nisu reagovale gde šta sme, a gde ne sme da se zida.
Veliki broj objekata koji se do sada nije legalizovao je zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa. Nepoštovanje propisa i pravila prostornog i urbanističkog planiranja takođe su izazvali veliki obim bespravne gradnje, koja nije zaobišla čak ni nacionalne i regionalne parkove, predele posebne prirodne lepote, banje, turističke regije, zaštitne zone, akumulacije vodosnabdevanja itd.
Što se tiče legalizacije objekata, SRS se zalaže da se svi objekti legalizuju bez obzir na datum izgradnje. Cena legalizacije je veoma bitan faktor i ona će uticati na to koliki broj objekata će se legalizovati u Srbiji. Novac koji se naplati od vlasnika nelegalnih objekata treba uložiti u infrastrukturno opremanje. Za vlasnike objekata koji su sami uradili infrastrukturu cena legalizacije treba da bude znatno povoljnija. Sadašnja cena legalizacije, koja je od četiri i po hiljade dinara do 24 hiljade dinara po metru kvadratnom, u zavisnosti od lokacije objekata, izuzetno je visoka i ako ostanu trenutno važeće cene veoma mali broj građana će izvršiti uknjižbu svojih kuća, stanova i objekata. U vreme velike ekonomske krize ovakve cene su neprihvatljive i nerealne u odnosu na primanja i mogućnosti građana Srbije.
Nasuprot gradova, u seoskim sredinama je skroz drugačija situacija, gde se slabo ili nikako ne vrši izgradnja. Pored te slabe izgradnje i uslovi života su teški, da ne pominjem otkupne cene voća, povrća, pšenice, stoke, mleka koje su izuzetno niske, poljoprivredne penzije svega par hiljada. Sela nestaju, sve ih je manje. Treba hitno nešto uraditi. Takođe, mali broj dece se rađa na selu, bela kuga je sve prisutnija i taj mali broj novorođenih napusti selo, jer ih država ne zadržava, ne nudi im uslove dostojne čoveka da ostane na selu.
Zbog toga su prostorni planovi izuzetno bitni, jer oni mogu da omoguće da sela ponovo zažive, izgradnjom vodovoda, izgradnjom kanalizacionog sistema, izgradnjom objekata kulture, zdravstva, PTT, banaka, raznih servisa, izgradnjom objekata za sport i rekreaciju, zaštitom prirodnih retkosti i razvojem seoskog turizma.
Imamo situaciju danas da je u gradovima prevelika prenatrpanost objekata, sa tendencijom stalnog rasta, a u selu ih je nedovoljno. Može se uravnotežiti razvoj i sprečiti da čitava sela nestanu, sprečiti njihova izumiranja. Potrebno je raditi što veći broj razvojnih projekata i planova, ali uporedo voditi računa o uticaju na životnu sredinu, kao i da budu usaglašeni sa ciljevima nacionalne politike održivog razvoja cele zemlje.
Na početku polazna ideja održivog razvoja se odnosila samo na prirodne resurse i na životnu sredinu, a osnovna teza je bila na korišćenje ovih inputa u razvojnom procesu treba da bude održiva kroz vreme. Jedna od najpoznatijih definicija održivog razvoja govori o modelu razvoja koji zadovoljava potrebe sadašnjih generacija, bez dovođenja u pitanje mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe. Danas su shvatanja održivog razvoja mnogo šira. Održivi razvoj se posmatra kao mogući scenario razvoja, uz prihvatljive strategije koje su okrenute ka novim pristupima u budućnosti.
Sam koncept je pored problema životne sredine proširen problemima vezanim za socijalnu i ekonomsku sferu.
Na taj način su time obuhvaćena sledeća pitanja – prevazilaženje siromaštva stanovništva, poboljšanje zdravlja ljudi, unapređenje tehnologija kojima se efikasnije koriste resursi, osvrt na problematiku ograničenosti resursa, uvođenje novih kriterijuma na relaciji troškovi-efekti, poboljšanje kvaliteta okruženja i sl.
Postavio bih pitanje za ministra na koje mi prošli put nije odgovorio – da li je potpisan ugovor sa Francuskom ili nekom drugom firmom koja bi sprovela satelitsko snimanje teritorije Republike Srbije i to bez teritorije KiM, koja je cena tog snimanja, pošto imamo informaciju da su cene pet do šest puta veće od realnih i u kom razmeru, što je veoma bitno, će se obaviti ovo snimanje, da li će to biti u razmeri 1:25.000, što je NATO standard, iako u okviru naših zakona je predviđena mogućnost srazmere u rasponu od 1:5.000 do 1:10.000. Molio bih ministra da mi nakon izlaganja da odgovor na ovo pitanje.
Želeo bih da napomenem, što se tiče legalizacije, stav SRS da se svi bespravno izgrađeni objekti i objekti koji ima preko milion da se sa socijalnog i uskog stanovišta mogu i trebaju legalizovati, bez obzira na datum izgradnje istih. Legalizacija, ponavljam, mora biti sveobuhvatna, brza, efikasna i jeftina da bi se mogla sprovesti u praksi.
Želeo bih da napomenem da se na Geografskom fakultetu ukida zvanje – diplomirani prostorni planer, a uvodi se geograf - prostorni planer. U trenutku kada sve evropske zemlje daju na značaju planiranju, kod nas se dešava sasvim suprotno.
Na kraju bih samo rekao da što se tiče zemljišta, ne smemo dozvoliti da se ono rasproda tajkunima i da država ostane bez istog. Što se tiče prostornih planova, osim njihove izrade apsolutno moramo voditi računa i o njihovoj realizaciji. U okviru razvoja planiranja mora se voditi računa i o održivom razvoju i zaštiti životne sredine.