Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, važeći Zakon o planiranju i izgradnji Srpska radikalna stranka je više puta argumentovano kritikovala u prethodnom periodu. Dokaz za to da zakon nije dobar jeste odluka Ustavnog suda, koja je stavila van snage član 104. stav 4. važećeg zakona. Nismo očekivali baš da će biti 90 članova u izmeni i dopuni ovog zakona, da toliko članova menjate. Smatramo da zakon koji je od izuzetne važnosti za građane Srbije ne treba da ima toliko promena u ovako kratkom periodu, jer ovaj zakon obuhvata oblasti koje se tiču i prenamene zemljišta, izdavanja građevinskih dozvola, legalizacije, za koju je zainteresovan veliki broj građana Srbije.
Konverzija prava nad zemljištem, ne znamo tačno po kojoj ceni će se vršiti. Mora se uzeti u obzir lokacija zemljišta, namena zemljišta i, pre svega, tržišna vrednost tog zemljišta. Znamo da su u prethodnom periodu tajkuni kupovali preduzeća da bi došli do jeftinog zemljišta, na kojem su kasnije pravili zgrade, solitere radi prodaje stanova.
Da li će biti određena prava tržišna vrednost, ostaje pitanje. U članu 51. naveli ste da Vlada propisuje način određivanja tržišne vrednosti, a naveli ste da izuzetno i jedinica lokalne samouprave može utvrditi tržišnu vrednost zemljišta na svojoj teritoriji. Ovde, moram da upozorim, postoji velika mogućnost za korupciju, za malverzaciju. Plašim se da će zemljište, pogotovo u opštinama, biti prodavano po ceni koja nije adekvatna, znači, znatno nižoj od one koja je realna.
Takođe, konverzija prava biće i sa naplatom i bez naplate. Ko će određivati da li će biti sa naplatom ili ne? Postavlja se pitanje da li će Vlada smoći snage, da li će jedinice lokalne samouprave smoći snage da spreče korupciju prilikom konverzije zemljišta?
Poljoprivredno zemljište će se prenamenom pretvoriti u građevinsko zemljište, i to automatski u nekim delovima. Normalno je da u opštinama Stari grad, Savski venac, Vračar poljoprivredno zemljište ne treba da stoji kao što to danas stoji, jer ono odavno ne postoji.
Međutim, poljoprivredno zemljište jeste ograničen resurs i postavlja se pitanje da li će biti volje da se planskim dokumentom poljoprivredno zemljište zaštiti, jer ono je neophodno, vidimo da je hrana svakodnevno skuplja. Naša poljoprivreda treba da podmiri ne samo naše potrebe, ona može dosta da zaradi i izvozom hrane. Ne možemo dozvoliti da se poljoprivredno zemljište sve više pretvara u građevinsko, ne možemo dozvoliti da se sve pretvori u zgrade, solitere i na taj način omogući pojedincima enormno bogaćenje na račun države, a na štetu građana Srbije.
Ono u čemu imate podršku SRS jeste da građevinske dozvole ne smeju da čekaju, ne treba da se izdaju bez plana, a planovima mora biti pokriveno celo područje Republike Srbije. To je jednini način kako možete privući investitore, bilo da su oni domaći, bilo strani, jer investitori žele da ulažu u nešto što je sigurno, iza čega stoji država kao garant, nešto što im daje sigurnost, kao što su adekvatni, primenljivi i dobri zakoni.
Međutim, Vlada često pokazuje svoju neozbiljnost i nesposobnost da neke stvari uradi ili uredi na najbolji mogući način. Navešću jedan primer, a to je više puta danas pomenuto najveće gradilište u Srbiji, na Voždovcu, na području bivše kasarne „Stepa Stepanović“. Kako je moguće da jedna firma, „Montera“, dobije takav posao, i to od Vlade Republike Srbije? Kako je moguće da vlasnik firme, koji je pre nekoliko meseci bio hapšen zbog utaje četiri miliona evra poreza, dobije najveći građevinski posao u Srbiji? Da li je moguće da od toliko firmi posao dobije baš ona firma koja na čelu ima ljude koji su hapšeni zbog malverzacija u poslovanju, zbog utaje poreza, koji su na taj način oštetili i radnike i državu, a sebi prisvojili veliku materijalnu dobit na veoma brz i lak način?
Vlasnici su Dragan Kopčalić i Dejan Marković i uprkos tome što su utajili veliku količinu novca ne pada im na pamet da plate svojim radnicima, niti da im uplate doprinose za prethodni period. Tim rukovodiocima, koji ne misle na svoje radnike, koji nemaju nimalo osećaja griže savesti zbog njihovog teškog položaja, koji ne mare da li su upropastili nečije živote, koji su ogrezli u kriminalu, zar takvim ljudima, ministre, vi dajete posao, zar takvim ljudima Vlada Republike Srbije ukazuje poverenje? Da li je bilo ko proverio njihovo poslovanje, njihov odnos prema radnicima, da li se bilo ko zapitao kome se daje na poverenje da radi jedan od najvećih poslova u našoj zemlji?
Firma, pored toga što duguje radnicima, pored toga što duguje državi, ima i neizmirene obaveze za preuzimanje građevinske firme „Trudbenik“. Firma „Trudbenik“ imala je 300 zaposlenih. Ugovorom su se obavezali da tri godine neće otpuštati radnike. Za samo godinu i po dana otpustili su 150 radnika bez dinara otpremnine, od toga 45 štrajkača i svih devet članova štrajkačkog odbora.
Zbog javnosti, da se zna, Dragan Kopčalić je bio potpredsednik opštine Zvezdara, na predlog Demokratske stranke, a u to vreme bio je i predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke. Dejan Marković je brat Dragoljuba Markovića, vlasnika firme „Krmivo produkt“ iz Surčina, čuvene po mnogobrojnim malverzacijama. Umesto zatvora i višegodišnje robije, ova vlada im daruje jedan od najboljih poslova u Srbiji.
Zbog ovakvih stvari nama propada država, propadaju firme, zatvaraju se fabrike, radnici ostaju na ulici bez prebijenog dinara. Upravo zbog toga treba konačno neko da odgovara i da se stane ovakvim stvarima na put.
Ministre, vi ste dužni da odgovorite zašto Vlada Republike Srbije odobrava i potpisuje ugovor sa ovakvom firmom.
Što se tiče legalizacije, mi smo i prošli put govorili najviše o ceni legalizacije. Smatramo da je cena legalizacije nešto što je prioritetno, kada je u pitanju ceo proces legalizacije i rekli smo da legalizacija mora biti jeftina da bi se sprovela u praksi. Podržavamo sve popuste koje ste dali u okviru ovog predloga zakona.
Hoću samo da napomenem jednu stvar, što se tiče legalizacije u gradu Beogradu. Grad Beograd je doneo odluku da se legalizacija može platiti na odloženo, odnosno na 20 godina, ali takođe su doneli i odluku da ako se odjednom plati legalizacija, odobrava se popust čak od 50%. Ta odluka je važila do 31. decembra prošle godine. Onda su odluku promenili i produžili rok do 31. decembra ove godine. Smatram da to nije dobro, jer se ceo proces legalizacije sigurno neće završiti u ovoj godini.
Interesantno je šta je grad Beograd naveo kao razlog zbog čega proces legalizacije nije završen u prethodnoj godini. Ovo je odluka koju je predložilo Gradsko veće Beograda, a usvojila Skupština grada Beograda, gde oni kažu zbog čega legalizacija nije završena u Beogradu prošle godine: „S obzirom na promenjenu nadležnost u postupcima legalizacije između grada i gradskih opština, dužinu primopredaje predmeta, donošenje podzakonskih akata“, i sad stoji, „nejasnoće u Zakonu koje su uslovile pribavljanje raznih mišljenja...“. Znači, oni kao jedan od glavnih razloga zbog čega legalizacija nije sprovedena u Beogradu navode nejasnoće u Zakonu. Prosto je neverovatno, ovde su poslanici iz DS, G17, SPS, koji su na vlasti, ovaj zakon hvalili kao jedan od najboljih, koji je izuzetno primenljiv, dobar, a odbornici istih ovih političkih partija preko puta, u Skupštini grada kažu da je zakon nejasan, neprimenljiv i da je zbog ovog zakona stala kompletna legalizacija u gradu Beogradu! Prosto je neverovatno da vi između sebe nemate saradnju. Zašto je izostala komunikacija između Ministarstva i grada Beograda? Zašto ove nejasnoće niste sa njima razjasnili?
Vlada Republike Srbije mora da prati u narednom periodu da li će se i kako ovaj zakon primenjivati, da li će se poštovati rokovi, da bi se sprečila mogućnost korupcije, pre svega u oblasti prenamene zemljišta, u oblasti legalizacije, da se kontroliše tempo obrađenih zahteva za legalizaciju, da se još više poboljša komunikacija između ministarstva i opština.
Vlada, kao i vi, ministre, treba konačno da da odgovore na sledeća pitanja. Prvo pitanje – koliko uopšte ima podnetih zahteva za legalizaciju? Mi o legalizaciji govorimo, evo, godinu, dve, tri i još uvek nemamo tačan podatak koliko ima podnetih zahteva za legalizaciju. Da li je moguće da Ministarstvo ne može da kontaktira sve jedinice lokalne samouprave i da dođe do konačnog zbira, koliko je uopšte podnetih zahteva? Dajte nam već jednom odgovor na to pitanje. Dajte nam odgovor na pitanje koliko je zahteva obrađeno do sada? Koliko je novca uzeto od legalizacije i u šta je taj novac utrošen? Odgovorite konačno na pitanje – zašto je firmi „Montera“ poveren posao izgradnje stanova? Odgovorite zašto je izostala saradnja između vašeg ministarstva i grada Beograda?
Još jedno pitanje da vam postavim, rekli ste da ćete na njega odgovoriti pisanim putem – gde su pare iz stambenog fonda? Ljudi su ceo vek radili, na kraju su ostali i bez para i bez stanova. Obećali ste odgovor, a još uvek ga nisam dobio.
Evo, za kraj, još jednom, na okruglom stolu koji smo imali pre neki dan kazali ste – ima preko 600.000 predatih zahteva za legalizaciju. Ne zna se tačan broj. Ljudi, 600.000 zahteva za objekte. U objektima živi tri ili četiri člana porodice. Dva miliona građana Srbije čeka odgovor na ono što su poslali, to je zahtev za legalizaciju. Ubrzajte proces legalizacije. Više komunikacije između vas i jedinica lokalne samouprave, dva miliona građana na to čeka. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, različiti politički stavovi oko toga da li treba Srbija da bude u EU ili ne sigurno da određuju današnju diskusiju, opredeljenje političkih partija, da li su za učešće u misijama pod okriljem zemalja članica EU ili ne.
Što se tiče mirovnih operacija UN u Libanu, Kipru, Obali Slonovače, apsolutno nemamo ništa protiv, ali smo sigurno protiv multinacionalnih vojnih operacija pod okriljem EU. U ovom godišnjem planu navodi se da će učesnici u ovim misijama biti, između ostalih, i lekari, medicinski tehničari, hirurzi, ortopedi, anesteziolozi itd. Postavljam pitanje – da li ima uvek dovoljno dobrovoljno prijavljenih za obe misije, da li se može desiti da se na određena lica vrši pritisak, preti i otkazom ili slično kako bi se našao i obezbedio pre svega dovoljan broj lekara koji treba da učestvuju u ovim vojnim misijama?
SRS apsolutno smatra da ne treba da učestvuje u misijama pod okriljem EU, jer smo imali veoma loše iskustvo kada su pitanju članice EU koje su učestvovale pre svega u bombardovanju naše zemlje. Imamo opravdani razlog da sumnjamo u njihove namere da li su one pravedne ili ne, da li zastupaju svoje interese ili interese SAD-a na tim područjima, kao što su to činile i na području KiM.
Moram sve da podsetim da upravo članice EU nisu ništa učinile da zaštite srpski narod na KiM, koji je godinama ugnjetavan, ubijan, proterivan. Otvoreno su stale na stranu Albanaca, podržavaju ih nekoliko godina, priznale su tzv. nezavisno Kosovo, otimaju nam deo teritorije i to su činjenice koje nam ukazuju na to da članice EU ne interesuje pravda, već gledaju isključivo svoje interese. Ne želimo saradnju sa onim zemljama, u okviru ovih misija, koje su učestvovale u intervenciji NATO pakta, koja je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti, bez odluke UN, čime je prekršena njena Povelja. Napad je izvršen na jednu suverenu državu koja nije ugrožavala nijednu članicu alijanse pod izmišljenim pojmom "humanitarna intervencija", jer humanitarna intervencija kao pojam ne postoji u međunarodnom pravu.
Uprkos svemu tome dolazi do agresije na našu zemlju 1999. godine, gde smo mi bili samo probni poligon da li će se neko usprotiviti pre svega svetskom policajcu broj jedan, SAD, koja je odmah nakon toga intervenisala i u Avganistanu 2001. godine, zatim u Iraku 2003. godine. Članice EU koristile su municiju koja je punjena osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva. Poginulo je preko 2.000 civila, a za te žrtve komandant NATO snaga je rekao da su kolateralna ili usputna šteta. Napadi su trajali bez prekida 78 dana. Pod okriljem tih zemalja EU proterano je, tj. izbeglo nekoliko stotina hiljada Srba sa područja KiM.
U okviru ovih misija, kao što stoji u ovom godišnjem planu, naši učesnici treba da sarađuju sa Italijom, Holandijom, Nemačkom, Francuskom, Španijom, Belgijom, Luksemburgom i Grčkom. Prvih šest zemalja, od osam navedenih, učestvovale su u bombardovanju naše zemlje: i Italija, i Holandija, i Nemačka, i Francuska, i Španija i Belgija.
Kako sada naši treba da sarađuju sa njima, da učestvuju u operacijama koje te države sprovode, kako uopšte možemo verovati nekome ko je ubijao nedužne civile na području cele Srbije, nekome ko je bombardovao bolnice, nekome ko je za cilj imao oko 40 ustanova i naselja, nekome ko je srušio ''Petrovaradinski most'', bombardovao ''Most slobode'' u Novom Sadu, takođe, most u Bačkoj Palanci, ko je bombardovao ''Toplanu'' na Novom Beogradu, u Čačku zgradu "Slobode", zgradu ''TV Novi Sad'', u Kuršumliji ''Drvni kombinat,'' u Kraljevu skladište goriva ''Beopetrola'', u Smederevu benzinsku pumpu, u Pančevu ''Rafineriju nafte''?!
Kako možemo verovati nekome čijim su bombama u selu Gračanica bombardovane kuće, bombardovan manastir ''Gračanica'', u Vranju nastradale kuće u blizini autobuske stanice, u Nišu magacin ''Duvanske industrije'', obdanište, dečija klinika, u Lučanima ''Hemijska industrija'', u Somboru ''Naftna industrija Srbije'', u Zemunu ''Robna kuća'', u Aleksincu ''Dom zdravlja'' i "Hitna pomoć", u Bogojevu delimično porušen most?!
Kako mi možemo da sarađujemo sa njima, kako možemo da im verujemo, da nam budu prijatelji, saradnici?
Oni su gađali i oštetili ''Gradsku bolnicu'' u Beogradu i bolnicu u Vranju, most na reci Toplici, u Surdulici osnovnu školu, u Čačku dečiji vrtić, u Lučanima ''Hemijsku industriju'', u Nišu fabrike "Jastrebac" i "Fidelinka", Glavnu autobusku stanicu, zatim, Zavod "Crvena zastava" u Kragujevcu, sela Merdare, Aerodrom "Slatina" kod Prištine, putnički voz u Grdeličkoj klisuri, Fabriku automobila "Zastava" u Kragujevcu, na Banjici VMA, u Kruševcu stari most na Rasini, u Valjevu Fabriku "Krušik" itd. itd!!
Naveo sam samo jedan deo onoga što su ove zemlje bombardovale i to samo u periodu od 24. marta do 17. aprila, u samo prvih dvadesetak dana agresije. Namerno sam nabrojao događaje upravo do 17. aprila, jer tog dana je poginula nedužna trogodišnja devojčica Milica Rakić, u kupatilu svoga stana u Batajnici! Njena smrt postala je simbol stradanja i patnje dece tokom i nakon bombardovanja naše zemlje. Nakon ovog događaja iluzorno je bilo šta dalje nabrajati. Jednostavno, ja to ne želim i ne mogu da zaboravim, niti želim da oprostim onima koji su to učinili.
Zbog svih navedenih činjenica SRS smatram da ne treba da učestvujemo u vojnim misijama, bez obzira gde se one sprovode, ako su pod okriljem zemalja članica EU. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je logični i suštinski nastavak prethodnih amandmana. Srpska radikalna stranka je ovim amandmanima predložila da se smanji broj lica koja ostvaruju radni staž sa uvećanim trajanjem. Ovi amandmani su vezani, imaju isti cilj, istu svrhu, a to je da se spreči da ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju poveća broj lica koja imaju tzv. beneficirani radni staž.
Smatramo da će postojanje još većeg broja lica sa ovakvom vrstom staža samo još više pogoršati situaciju i da će se samo još više produbiti problem kada je u pitanju visina i isplata penzija i učiniti ovaj problem još većim i izraženijim. U Srbiji je veliki problem, pre svega, svakodnevno otpuštanje radnika, zbog čega se svaki dan sve manje novca sliva u Fond PIO. Sve manje posla ima, a sve češće se dešava da firme, odnosno vlasnici i direktori ne uplaćuju doprinose svojim zaposlenim licima.
Ovaj problem u Srbiji je sve izraženiji, sve prisutniji i pored nezaposlenosti, koja je sve veća, znatno utiče upravo na prazninu u penzionerskom fondu. Najgore je što država ništa ne preduzima, što Vlada ne reaguje da se ovako nešto promeni. Vlada je ta koja mora da pokrene instrumente kako bi se obezbedilo dovoljno sredstava u Fondu. Vlada je ta koja mora da pokrene firme, fabrike, da pokrene sve grane industrije, i prehrambenu i tekstilnu, drvnu, duvansku, građevinsku i hemijsku. Vlada je ta koja mora da pokrene proizvodnju, da stimuliše i pokrene razvoj zemljoradnje, kao i stočarstva, šumarstva, rudarstva, turizma, zanatstva. Jer je to jedini način da se Fond PIO popuni i time omoguće redovne isplate penzija koje bi bile znatno veće i omogućile bi bezbrižan život svim penzionerima.
Bez pokretanja proizvodnje, bez razvoja poljoprivrede…

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, odbori su veoma bitna stalna radna tela koja razmatraju predloge zakona i drugih akata, sagledavaju stanje vođenja politike od strane Vlade Republike Srbije, prate izvršavanje zakona i razmatraju mnogobrojna druga pitanja iz nadležnosti Narodne skupštine. Sam rad Odbora je od izuzetnog značaja.
Nedopustivo je da se sednice odbora ne održavaju, jer vladajuća većina ''ne može'' ili ne može da obezbedi kvorum. Članovi odbora se biraju na predlog poslaničkih grupa srazmerno broju narodnih poslanika, tako da stranke koje čine većinu u parlamentu imaju većinu i u odborima, kao što stoji u članu 23. Poslovnika Narodne skupštine i najveću odgovornost ako parlament ili odbor ne može da radi zbog njihovog nedolaska na sednice upravo snose oni. Tako da u partiji treba da menjaju one članove odbora koji ne ispunjavaju svoju obavezu.
U članu 25. Poslovnika Narodne skupštine stoji da prvu sednicu odbora saziva predsednik Narodne skupštine, pa stoga postavljam pitanje zašto predsednik Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, nikad nije sazvala Odbor za privredne reforme. Svakako za rad ovog odbora i te kako postoji potreba i zbog toga je upravo neophodno da neko da objašnjenje zašto se ovaj odbor nikada nije konstituisao?
Svima je u cilju da odbori rade, da se sastaju, da daju dobre, kvalitetne, važne i adekvatne predloge za rešavanje određenih problema. Svi oni koji koče rad odbora nanose određenu vrstu štete i njihova smena, tj. zamena je neophodna i to treba da urade apsolutno sve političke partije.
Vladajuća većina je najodgovornija što do sada nije uradila ništa konkretno da se omogući rad odbora, da se omogući kvorum na sednicama, jer je poznato da upravo njihovi poslanici čine većinu na odborima i kvorum ne zavisi od dolaska drugih opozicionih narodnih poslanika.
Član sam Odbora za urbanizam i građevinarstvo i prisustvovao sam svim sednicama i učestvovao aktivno u radu ovog odbora. Imali smo često problem sa kvorumom. Odbor je sada proširen, povećan broj članova odbora. Imali smo dve sednice nakon toga, a obe su znatno kasnile, jer je opet postojao problem kvoruma, pa se mole i čekaju pojedini narodni poslanici da dođu, kako bi moglo da se počne sa radom.
Veliko je pitanje da li ćemo bilo šta dobiti i bilo šta postići proširenjem odbora koje smo imali nedavno. Smatram da nije presudan broj članova već njihova ozbiljnost, odgovornost i želja da dolaze na sednice odbora. Šta se dobija proširenjem odbora? Apsolutno ništa. Problem kvoruma ste mogli rešiti na taj način što biste zamenili članove odbora koji nisu redovni na sednicama, koji na iste ne dolaze, niti imaju nameru da u narednom periodu prisustvuju sednicama onih odbora čiji su članovi.
Trebalo je da se izvadi statistika, da se uradi analiza prisutnosti članova odbora i da se javno kaže koji su to narodni poslanici koji uopšte ne dolaze ili koji retko kad dolaze i predložiti njihovu smenu jer ne učestvuju u radu svog odbora. Predložiti nove, koji bi ovu obavezu shvatili najozbiljnije, koji bi prisustvovali sednicama odbora i na taj način omogućili njihov rad.
Kada je u pitanju Odbor za urbanizam i građevinarstvo, nadam se da će zasedati uskoro i raspravljati o standardima izgradnje u Srbiji. Poučeni zemljotresom u Kraljevu svakako je neophodno da objekti i zgrade koje se upravo zidaju moraju zadovoljiti određene standarde da mogu izdržati određenu jačinu zemljotresa kao i o temi koja je ovih dana …

Danas imamo predlog da se pojedini poslanici zamene kao članovi odbora. Podržavam da se zamene upravo članovi koji ne dolaze na sednice, koji prave problem i sednice odbora ne mogu da se održe zbog nedostatka kvoruma.
U tom pogledu, još jednom pitam i šta se dešava sa Odborom za privredne reforme, jer sam član ovog odbora i još nijednom nisam dobio poziv za sednicu ovog odbora, jer nikada nije održana ni konstitutivna sednica, nikada nije izabran predsednik odbora, a ni njegov zamenik.
Moram da kažem da je za sednicu odbora potrebno da dođu samo članovi vladajuće partije, kako stoji na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije, devet članova, a pet članova čine poslanici pozicije iz poslaničke grupe ZES i po jedan poslanik stranke G17 plus i stranke PUPS. Za dve godine oni nisu mogli ili nisu želeli da se sastanu.
Postavlja se pitanje zašto to nije učinjeno do dana današnjeg. Možda smatraju da ovaj odbor ne treba da postoji, da funkcioniše, pa se ne sastaju već pune dve godine ili misle da je Srbija na zavidnom nivou pa je rad odbora suvišan i nepotreban.
Kakogod, postojanje bilo čega, i to samo na papiru, ne donosi nikakvu korist, ništa dobro i ne vidim svrhu ovakvog delovanja zašto nešto što ima uslove za rad nikada ne profunkcioniše.
Dokle će se ovakve stvari dešavati, takođe, zašto su poslanici pozicije neozbiljni, neodgovorni, zašto ne dolaze na sednice svojih odbora. Moraju na iste da dolaze, da budu redovni, da omoguće njihov rad, jer odbori su veoma bitna radna tela koja razmatraju mnogobrojna važna pitanja iz nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici,  građani Srbije, kratko ću, tri pitanja za ministra.
Prvo, u Srbiji ima milion bespravno sagrađenih objekata, kao što stoji u Prostornom planu. Država je kriva što se zidalo bez građevinskih dozvola, što je dozvoljavala da gradi ko gde hoće, ko gde stigne i na poljoprivrednom zemljištu, nacionalnim, regionalnim parkovima i banjama, turističkim regijama, čak i u zaštitnim zonama akumulacija, vodosnabdevanja.
Pitanje je – da li će ova vlada imati snage i volje da reši ovaj problem? Tu bih istakao da je cena legalizacije veoma bitna. Apelujem na ministra da što više pregovara sa jedinicama lokalnih samouprava oko previsokih cena koje su one nametnule, jer ako ostanu trenutno važeće cene, veoma mali broj građana će moći da legalizuje svoje kuće, stanove i objekte.
Sledeće pitanje za ministra, koje sam postavio na prethodnoj sednici, na koje ministar još uvek nije odgovorio, a rekao je da ćemo dobiti odgovor u pisanoj formi, jeste – gde su pare koje su od građana Srbije uzimane godinama i odvajane u stambeni fond? Ceo radni vek je neko odvajao sa ciljem da reši svoje stambeno pitanje i na kraju je većina radnika ostala i bez para i bez stana. Stoga vas, ministre, pitam još jednom – šta je sa parama iz stambenog fonda?
Treće pitanje je vezano za izgradnju skoro 5.000 stanova na području opštine Voždovac. Interesuje me da li ministar zna ko je dobio ovaj posao od izuzetnog značaja za građane Beograda? Znamo da je u ovoj zemlji sve moguće, pa tako i da vlasnik firme "Montera", koji je samo pre par meseci bio uhapšen zbog utaje četiri miliona evra poreza, dobije upravo najveći građevinski posao u Srbiji.
Da li je moguće da od toliko firmi posao dobije baš ona firma koja na čelu ima ljude koji su uhapšeni zbog malverzacija u poslovanju, zbog utaje poreza, koji su na taj način oštetili i radnike i državu, a sebi prisvojili veliku materijalnu dobit na veoma brz i lak način?
Dragan Kopčalić i Dejan Marković, uprkos tome što su utajili veliku količinu novca, ne pada im na pamet da daju plate svojim radnicima ili da im uplate doprinose koje im duguju godinu dana. Firma koja pored toga duguje radnicima, pored toga što duguje državi, ima i neizmirene obaveze za preuzimanje građevinske firme "KMG Trudbenik", gde je 350 radnika ostalo bez posla za samo godinu i po dana.
Dejan Marković je brat Dragoljuba Markovića, vlasnika firme "Krmivo produkt" iz Surčina, čuvene po mnogobrojnim malverzacijama. Zbog javnosti, da se zna da je Dragan Kopčalić bio potpredsednik opštine Zvezdara, a na predlog DS, u kojoj je u to vreme bio i predsednik Gradskog odbora Beograda DS. Da li je sad član neke vladajuće stranke, verovatno jeste, jer je to danas jedini uslov da neko dobije posao u Srbiji.
Na kraju, još jedno za ministra – zašto i kako firma "Montera", koja iza sebe ima utaju poreza, niz drugih malverzacija, dobija jedan od najvećih poslova u Srbiji?

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, na samom početku Prostornog plana načinjena je jedna greška u opisu granica, pa tako stoji da se Srbija graniči sa Bosnom. Takva država ne postoji. Kasnije u tekstu negde stoji – Republika Srpska, negde stoji BiH, ne znamo od čega to zavisi, ali samo natpis Bosna ne može da stoji u Prostornom planu.
Ima u ovom planu pregršt podataka iz 2008. godine, poput spoljnotrgovinskog deficita, stope nezaposlenosti, koji su izuzetno bili visoki i tada, 2008. godine, a sigurno su u 2009. godini bili daleko veći. Mnogobrojni drugi podaci su iz 2008. godine. Postojala je mogućnost i dosta vremena da se oni izmene do sada. Ne verujem da bi se bilo šta suštinski promenilo i da bi to uticalo na ovaj prostorni plan, ali zbog nas samih i onih koji čitaju ovaj plan, bilo bi daleko bolje da su uneti novi, tačniji i precizniji podaci.
U Prostornom planu Srbije napisali ste sledeće: "U toku tranzicionog perioda posle 2000. godine regionalne nejednakosti Republike Srbije su još više produbljene. Desilo se drastično pražnjenje ruralnog i nerazvijenog područja, neizgrađen koridor 10, odložene aktivnosti na izgradnji auto-puta E-763, nezavršena obilaznica oko Beograda, neizgrađeni novi mostovi u Beogradu, neizgrađene obilaznice oko gradova, plovni putevi se samo delimično koriste u odnosu na raspoložive potencijalne kapacitete.
Veliki problem jesu i negativni efekti privatizacije luka, koji mogu da ukinu lučku delatnost, te da Republika Srbija izgubi stratešku poziciju na Dunavu. Železnički saobraćaj je u lošem stanju, a radovi na rekonstrukciji nisu obavljeni, tako da stanje železničke infrastrukture, ni po obimu ni po kapacitetu, ne odgovara ni onim minimalnim standardima. Stanje vodovodne infrastrukture nije zadovoljavajuće, stanje distributivnih sistema je loše, kasni se sa razvojem izvorišta, a i sama njihova zaštita je izuzetno loša".
Kao što se vidi, konačno je i DS priznala da nešto nije dobro u Srbiji i to upravo zbog njih, da su za nešto i oni krivi i odgovorni, pa su stavili, ponavljam još jednom, da se od 2000. godine dešavalo u Srbiji nešto što ne valja, nešto što nije dobro za građane Srbije, da su regionalne nejednakosti produbljene, štetnost privatizacija luka je ogromna, kao i njihova prenamena zemljišta.
Po prvi put za sve ovo ne okrivljuju prethodne vlasti nego konstatuju sopstvene greške. U ovom trenutku, možda nije najbitnije ko je odgovoran za ovakvo stanje kada je u pitanju Prostorni plan.
Dobro je za Srbiju da stoje ovakve stvari u Prostornom planu, dobro je da stoji realno stanje, onako kako stvarno jeste. Ne treba da lažemo sami sebe i građane Srbije. Za Prostorni plan je najbitnije kako i šta dalje, da se promeni nešto na bolje, da se bolje i kvalitetnije živi, da se konačno uvede neki red, da se zna šta su prioriteti, šta su ciljevi, kako ih ostvariti, da se poštuju planovi, da ne ostaju zatrpani prašinom u fiokama, da se primenjuju i da se konačno po njima radi na razvoju Srbije.
Na više mesta u planu se spominje i da ostvarivanje ciljeva dosta zavisi i od političke situacije, tj. od neizvesnosti političke situacije. Pri tom se ne navodi na koju se političku neizvesnost misli, da li na ovu unutrašnju ili na spoljašnju. Verovatno je po vama situacija izvesna, dobara i stabilna ako vlada DS, sve drugo je verovatno nestabilno i dovelo, po vama, u pitanje realizaciju ovog zakona i samog Prostornog plana.
Ako se, pak, misli na spoljašnu nestabilnost, to je nešto čime ne treba apsolutno da se bavimo. Nismo vidoviti da predviđamo šta će se dešavati, da li će biti treći svetski rat ili nešto slično, pa se plan zbog toga neće moći realizovati.
Plan ne treba da se bavi time, jer onda ostvarivanje ciljeva zavisi i od poplava, i od požara, od zemljotresa i drugih nepogoda. Previše uvlačite politiku u planski dokument, previše se tome daje na značaju. Na puno mesta se spominju evrointegracije, ulazak u EU, potpuno bespotrebno.
Predviđa se prostornim planom da će spoljni dug u toku naredne tri-četiri godine biti u konstantnom porastu. Postavljam pitanje šta će Vlada uraditi po pitanju da do toga ne dođe, da se ne povećava spoljni dug unedogled, da se ne povećava do 2014. godine, kako je ovim prostornim planom predviđeno?
U Prostornom planu stoji da eventualni ulazak u EU može uticati na smer i intenzitet migracija. Takođe smatram da time ne treba da se bavimo, da li će biti ili neće biti migracija i u kom intenzitetu, kada se i ako uđe u EU, pošto ne možemo na to da utičemo, pa ne vidim svrhu zbog čega bi se bavili time. Ono što nas treba da interesuje i zabrinjava jesu svakodnevne migracije stanovništva iz sela u gradove. Time najviše treba da se bavimo. Sela ostaju pusta, kuće prazne, nema ko da živi u njima. Taj problem treba da rešavamo.
Postavlja se pitanje i zašto niko neće da živi na selu, da li zbog niskih otkupnih cena žitarica, mleka, povrća, voća, stoke, da li što seljak ne može da živi, pre svega od sopstvenog rada, da li je to u pitanju? Sigurno da jeste, sigurno i da je u pitanju infrastrukturna neizgrađenost, nemogućnost adekvatnog i pravovremenog lečenja, nedostatak jaslica, vrtića, škola, pošti, banaka, prodavnica, sportskih, kulturnih objekta itd. Da li su to razlozi za napuštanje sela? Sigurno da jesu.
Treba napomenuti i poljoprivrednu penziju od svega par hiljada dinara. Ko pod ovakvim uslovima da živi i ostane na selu? Tu treba da se vidi jačina, sposobnost i, pre svega, spremnost države da interveniše da te probleme rešava, da nam opstanu sela, da se ulaže u razvoj seoskog turizma koji je potpuno nerazvijen.
Preko 700 sela biće ugašeno u narednih 20 godina ako se nešto ne preduzme, tako stoji u Prostornom planu Srbije. Selo treba da bude stub razvoja Srbije, selo može i treba da hrani ne samo celu Srbiju, već i zemlje u okruženju. Odoše svi iz sela u grad i mi upravo ovom migracijom treba najviše da se bavimo, a ne migracijom koja će nastati ako možda jednoga dana uđemo u EU.
Kada se spominju sela, moram i rečenicu-dve o depopulaciji. Demografski kapital Republike Srbije predstavlja jedan od najkritičnijih ograničavajućih faktora za njen budući prostorni razvoj. Država nedovoljno deluje da ublaži uzrok depopulacije i nepovoljne demografske strukture. Tu se nešto hitno mora promeniti, jer odnos države prema ovom jako velikom problemu je potpuno neodgovarajući i previše pasivan.
U delu – koncepcija prostornog razvoja Republike Srbije, stavili sta da će poseban značaj za Srbiju imati prekogranična saradnja sa Republikom Srpskom, a u perspektivi sa Albanijom. Postavljam pitanje zašto baš sa Albanijom, zašto je to naša perspektiva? Valjda je perspektiva da se sarađuje apsolutno sa svim zemljama.
Zašto bi neku zemlju izdvajali? Ako se čak i neka izdvaja, onda to treba da bude zemlja sa jako razvijenom ekonomijom, preko koje možemo razviti naše opštine ili regione u pograničnom pojasu. Tražim objašnjenje u vezi ove vaše konstatacije.
U Srbiji ima milion bespravno sagrađenih objekata. Oni odražavaju nemoć političke volje da se reši problem. Neformalna naselja predstavljaju najteži moralni, ekološki i kulturni beleg na licu Republike Srbije. Država je kriva što se zidalo bez građevinskih dozvola, gradio je ko gde hoće, ko je gde stigao, na poljoprivrednom zemljištu, nacionalnim i regionalnim parkovima, u banjama, turističkim regijama, pa čak i u zaštitnim zonama akumulacija vodosnabdevanja. Pitanje je da li će ova vlada imati volje i snage da reši ovaj problem?
Kada smo kod bespravno sagrađenih objekata, ne mogu a da ne spomenem i legalizaciju. Mi smo više puta govorili o tome da će cena legalizacije usporiti ceo proces. U vreme velike ekonomske krize, lošeg standarda građana, ovakve cene su potpuno neprihvatljive i nerealne u odnosu na primanja i mogućnosti građana.
Ceo trud i ceo proces legalizacije će sigurno propasti samo zbog cena. Tu upravo apelujem na ministra, na Vladu, da koliko-toliko utiču na jedinice lokalne samouprave i da cene budu usklađene sa mogućnostima i primanjima građana.
Takođe sam postavio pitanje ministru na prethodnoj sednici, nadam se da će mu neko preneti – gde su pare od građana Srbije koje su godinama uzimane i odvajane u stambeni fond? Ceo radni vek je neko odvajao sa ciljem da reši svoje stambeno pitanje i na kraju je većina radnika ostala i bez para i bez stana, pa se, s toga, postavlja pitanje Vladi Srbije – šta je sa parama iz stambenog fonda?
Dobar osnov za buduće investiranje u Srbiji jeste sigurno kvalitetan prostorni plan Srbije, na osnovu kojeg se jasno mogu videti budući pravci prostornog razvoja Srbije i potrebna je svakako kompletna planska pokrivenost. U što kraćem roku treba uraditi regionalne prostorne planove, prostorne planove područja posebne namene, prostorne planove jedinica lokalnih samouprava, kako ne bi dolazili u situaciju da čitave ulice, naselja ili objekte rušimo zato što će tu proći put ili da rušimo čitava vikend naselja ili ugostiteljske objekte koji se upravo grade duž obala reka, zato što će kroz godinu, dve ili tri tu biti izgrađena hidroelektrana.
Kvalitetnim prostornim planiranjem i dobrim prostornim planovima može se privući veliki broj stranih i domaćih investitora koji će ulagati u Srbiju, što je od izuzetnog interesa za građane Srbije.
Ono na čemu insistira SRS je da Srbija mora iskoristiti svoj geostrateški položaj, privredne kapacitete, prirodne karakteristike, raspoložive resurse itd. Krajni cilj je ravnomerniji razvoj, veći privredni rast, smanjenje problema zaostajanja Srbije u celini i povećanje standarda stanovništva.
Država mora sve da učini da planska pokrivenost bude što pre 100%, da ti planovi budu kvalitetni i razvojni i naravno da vodi računa o implementaciji tih planova da ne ostanu samo mrtvo slovo na papiru. Zahvaljujem.

(Isključen mikrofon)
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, član 126. stav 2. kaže: "Odredba iz stava 1. ovog člana ne sprečava snimanje komunikacija i sa njima povezanih podataka o saobraćaju, koje se obavlja radi dokazivanja komercijalnih transakcija ili drugih poslovnih odnosa, u kojima su obe strane svesne ili bi morale biti svesne ili su izričito upozorene na to da obavljena komunikacija može da bude snimljena." Dakle, moraju biti svesni, smatram da je ova formulacija nejasna, nije dovoljno precizna, nije dovoljno definisana i različito se može tumačiti. Stoga sam podneo amandman koji glasi: U članu 126. stav 2. reči "ili bi morale biti svesne" – brišu se.''
Stav 2. je povezan i sa prethodnim stavom, gde se vrši presretanje elektronske komunikacije kojom se otkriva sadržaj komunikacija, ako je to potrebno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije. U stavu 2. piše – snimanje komunikacija radi dokazivanja transakcija ili drugih poslovnih odnosa", pa kada se sve ovo uzme u obzir, ovako važan segment zakona, sasvim je jasno da je poželjno, neophodno i da apsolutno treba što preciznije i jasnije da stoji ova formulacija.
U obrazloženju zašto se ne prihvata ovaj amandman navodi se: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se podrazumeva da su u konkretnim okolnostima strane morale biti upoznate sa tim da je njihova komunikacija snimljena radi dokazivanja komercijalnih transakcija.'' To sam i ja kazao i zbog toga sam dao ovaj amandman.
Prema tome, u stavu 2. stoji: "U kojima su obe strane svesne", ovaj nastavak, druga formulacija – ''morale bi biti svesne'', potpuno je suvišna i potpuno nepotrebna.
Zbog toga je neophodno da se predloženi amandman usvoji, jer bi stav 2. člana 126. Predloga zakona bio prihvatljiviji, daleko precizniji i jasniji i otklonio bi svaku mogućnost različitog tumačenja odredbe. Ponavljam još jednom, odnosi se na veoma važan segment ovog zakona. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, član 9. stav 1. glasi: „Poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod istog poslodavca, u skladu sa zakonom.“
Postavlja se pitanje – kako može poslodavac odgovarati za štetu koju je drugo lice napravilo? Ne može poslodavac odgovarati za svakog zaposlenog, ne može odgovarati za njihova dela. Nema on kontrolu nad njima, nema uvid šta ko u kom trenutku radi. Odgovornost poslodavca ne može biti apsolutna. Ako je poslodavac preduzeo sve zakonom propisane mere da do zlostavljanja i šteta prouzrokovanih zlostavljanjem ne dođe, ako se ipak tako nešto desi, u čemu je njegova krivica? Zbog čega bi on snosio odgovornost?
Zato sam predložio da se ovaj stav izmeni i da glasi: „Poslodavac odgovara za štetu koju, nakon pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca, iz člana 13. ovog zakona, odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod istog poslodavca, u skladu sa zakonom.“
Odgovornost snosi samo onaj poslodavac koji nije preduzeo potrebne mere da zlostavljanje spreči nakon što je obavešten da postoji sumnja da je do zlostavljanja i došlo. Za takvu vrstu štete koja je prouzrokovana zlostavljanjem, a poslodavac nije reagovao, iako je za to znao, normalno da u tom slučaju poslodavac treba da snosi odgovornost. Svakako da nesavestan poslodavac mora biti odgovorno lice, pogotovo zato što nije preduzeo odgovarajuće mere da to zlostavljanje spreči.
Zbog toga smatram da je neophodno usvojiti ovaj amandman, da odgovornost snose isključivo nesavesni poslodavci, oni koji znaju da je došlo do zlostavljanja i da je pri tom napravljena šteta, a uopšte nisu reagovali, niti su preduzeli bilo kakve mere da zlostavljanje spreče. Ti poslodavci treba i moraju da budu odgovorni za štetu koja je prouzrokovana zlostavljanjem.
Da ponovim još jednom, ne može odgovornost poslodavca biti apsolutna, odgovornost treba da snose isključivo nesavesni, neodgovorni poslodavci koji nisu reagovali nakon obaveštenja da postoji sumnja da je do zlostavljanja došlo. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zlostavljanje na radu, kao i druge forme zlostavljanja ili zloupotrebe moći nad slabijim i nezaštićenim, najčešće je nevidljivo i prikriveno, a za njega zna relativno mali broj osoba. To su teme o kojima se nerado govori i koje se percipiraju kao vrlo lične, kao problemi pojedinca.
Prilikom privatizacije u Srbiji oblici zlostavljanja su bili naročito izraženi u firmama; u procesu utvrđivanja viškova zlostavljanje se, ili ta psihička tortura, koristi kako bi se radnici naterali da sami daju otkaz i kako bi se time poslodavcu olakšalo. U ovim novoprivatizovanim preduzećima oni su se na neki način kupoprodajnim ugovorima obavezali da u jednom periodu, najmanje dve-tri godine, ne mogu da otpuštaju radnike. Onda oni primenjuju ovaj alternativni metod, a to je zlostavljanje na radu, kako bi zaposlene naterali da sami daju otkaz.
Drugi vid zlostavljanja jeste kada se stručni i kvalifikovani radnici udaljuju, da ne upotrebim onaj grubi izraz, čak isteruju, a prednost se daje onima koje manje znaju ali su poslušnici, jer se tako lakše može izvršiti proces privatizacije. Onda je lakše svesti imovinu ili kapital društvene firme na jedan niži nivo kako bi se lakše došlo do prodaje.
Treći najprepoznatljiviji način jeste političko zlostavljanje, prosto i jednostavno eliminisanje političkih protivnika. Ko je politički podoban, on će ostati, a onaj ko nije, na njega će se vršiti pritisak kako bi sam otišao.
Ova tri vida zlostavljanja bila su naročito izražena u Srbiji u prethodnih par godina, a dešavaju se i dan-danas.
Dame i gospodo, neće se ovim zakonom postići ono što je neophodno, a to je da se zaposlenima obezbedi brza i efikasna zaštita putem kratkih rokova za postupanje i većeg broja privremenih i zaštitnih mera. Neće se ovim zakonom omogućiti zdrava i humana radna okolina, mesto gde ljudi mogu da daju maksimum od sebe u toku svog rada.
U ovom zakonu nema dovoljno reči o seksualnom uznemiravanju, fizičkom zlostavljanju i psihičkom zlostavljanju. Psihičko zlostavljanje predstavlja svako grubo kršenje opšteprihvaćenih pravila moralnog i časnog ponašanja, kojim se povređuje psihički integritet i dostojanstvo ličnosti, bez obzira na to da li se vrši usmenim govorom, pismenim putem, radnjom, gestom, izrazom lica ili na drugi način, a naročito kada su u pitanju proganjanja, ponižavanje, vređanje, ismevanje, ruganje itd.
Mobing je pojava uvezena u Srbiju u paketu zajedno sa tranzicijom. Sve bahatije ponašanje vlasnika privatnih preduzeća, seksualno uznemiravanje, ignorisanje, ismevanje, pretnje, zakidanje na zaradi sadržaj su pojma mobing.
Navešću primer kompanije „Invej“, vlasnika Predraga Rankovića Peconija; obuhvata, između ostalog, „Vital“ iz Vrbasa, „Sunce“ iz Sombora, „Albus“ iz Novog Sada, a Peconi je vlasnik i „Monusa“, firme koja se u Inđiji bavi proizvodnjom cigareta „fast“. Peconi veštim rotacijama pokušava da primora radnike da sami daju otkaz, kako bi ostali bez otpremnina: radnike uljare iz Sombora prebacuju u Vrbas, one iz uljare u Vrbasu u novosadski „Albus“, koji se bavi proizvodnjom sredstava za čišćenje i kozmetičkih preparata, a radnici iz Novog Sada raspoređuju se u fabriku cigareta u Inđiji. Sve to radi da bi ih maltretirao, jer oni na novim radnim mestima, u hladnim i praznim kancelarijama, ne rade apsolutno ništa jer nemaju šta da rade. Ovakvim metodama su prosto naterani da daju otkaz.
U Vranju, vlasnik firme „Jumko“ Janis Savas je, po rečima radnika, žene često grlio, udarao kukovima, čupao po kosi, pipkao po licu, a sve pod pretnjom otkaza, a napominju da su radili za svega 8.000 dinara, i to prekovremeno i bez godišnjih odmora.
U Nišu, bivšem uredniku kulture u „Narodnim novinama“ Slobodanu Krstiću novi gazda je zabranio ulaz u redakciju jer je bio vođa sindikata novinara. On je, kao i radnici uljare „Sunce“, raspoređen na novo radno mesto u drugom gradu, i to na mesto dopisnika iz Prokuplja, gde je morao da putuje svaki dan.
Najčešći oblik mobinga u Srbiji je uskraćivanje zarada radnicima. U Srbiji je to i te kako prisutno. Kada vam neko uskrati zaradu tog trenutka se osećate ugroženim; vaša i egzistencija vaše porodice je ugrožena. To su vrlo važne stvari. Mobing, to je prekršaj nekog radnog prava. To je mobing koji stotine hiljada ljudi svakodnevno doživljavaju i država uopšte nije razvila mehanizam, iako on postoji, da se to spreči.
Poslodavci su sprovodili takođe masovan mobing putem uskraćivanja prava na penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje i prava na zaradu. Ova vrsta mobinga je najprisutnija u Srbiji.
Što se tiče zakona o volontiranju, svega dve stvari, veoma kratko, konkretno u vezi sa članom 3. gde se spominje u stavu 1. da se volontiranjem u smislu ovog zakona ne smatra obavljanje poslova Crvenog krsta Srbije koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadataka u skladu sa zakonom i drugi propisom.
Prosto je neverovatno da se Crveni krst ne obuhvata ovim zakonom. Ne vidim razlog zašto se aktivisti Crvenog krsta, kojih ima preko 60.000, ne smatraju volonterima. Mislim da ova tačka 6) člana 3. mora da se izbriše i da svi volonteri Crvenog krsta treba da spadaju u ovaj zakon o volontiranju. Crveni krst je humanitarna, nezavisna, dobrovoljna organizacija, koja učestvuje u zaštiti i spasavanju stanovništva, materijalnih i drugih dobara u slučaju ratnih razaranja, prirodnih i drugih nesreća u miru i ratu; organizuje prikupljanje i prikuplja pomoć u Republici Srbiji; učestvuje u prihvatanju i smeštaju evakuisanog stanovništva, izbeglica i raseljenih lica; pokreće, organizuje i sprovodi ili učestvuje u redovnim i vanrednim akcijama solidarnosti u Republici Srbiji; obavlja poslove službe traženja radi prikupljanja podataka o evakuisanim, izbeglim, raseljenim i nestalim licima; osposobljava građane pripadnike civilne zaštite na teritoriji Republike Srbije za pružanje prve pomoći u slučaju prirodnih, ekoloških i drugih nesreća itd.
Još bih na kraju rekao da je ministar na početku rekao da će ovaj zakon podsticati volontiranje. Kako i na koji način misli da jedna firma, organizacija ili udruženje koje sprovede jednu akciju u roku od pola sata, sat ili jednog dana, u vidu čišćenja svog okruženja... potrebno je da organizator dostavi hrpu papira Ministarstvu i da to ostvari. Mislim da će se ovim ubiti volontiranje, jer je ovim zakonom predviđeno da organizator mora da zatraži saglasnost Ministarstva za rad i socijalnu politiku, mora da podnese prijavu o organizovanju volontiranja, mora da potpiše ugovor o volontiranju sa svim učesnicima. Organizator mora da vodi evidenciju o volontiranju, mora da izda potvrdu ukoliko to volonteri traže i dužan je da do 31. marta podnese izveštaj o volontiranju Ministarstvu za rad i socijalnu politiku.
Smatram da je ovo destimulacija volontiranja, da se ovim zakonom neće postići ništa dobro kada je u pitanju volontiranje. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, SRS često ukazuje da je državni aparat preglomazan, nefunkcionalan i rasipnički. Kako bi pojedine partije zadovoljile svoje potrebe izmišljaju nova radna mesta. Njihovo nedomaćinsko ponašanje dovodi do stvaranja novih radnih tela, novih institucija, kasnije njihovo proširivanje itd.
Troškovi se konstantno uvećavaju, izdvajaju se velika sredstva za nove plate, za prostorije, za troškove poslovanja bez ikakve potrebe, a sve to plaćaju građani Srbije. Tako danas imamo i ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju koji povećava pre svega broj članova nacionalnog saveta. Do sada smo imali 19, a sada se taj broj povećava na 26, odnosno uvećava se broj predstavnika regiona.
Do sada je bio slučaj da sedam regiona ima po jednog predstavnika. Sada novim predlogom dobijamo da Vojvodina ima tri predstavnika, region Šumadije i zapadne Srbije četiri, region južne i istočne Srbije tri, a dva predstavnika iz regiona KiM.
Ministar je napomenuo danas da su regioni određeni po broju stanovnika, pre svega, ne po površini. Svaki region ima između milion i 600 i dva miliona stanovnika, pa se onda postavlja pitanje zašto neki region ima jednog predstavnika, a neki dva, neki tri, neki četiri. Dolazimo u situaciju da pojedini regioni imaju čak četiri puta veći broj predstavnika od drugih.
Takođe, što se tiče određivanja minimalnog broja regionalnih razvojnih agencija, do sada je bio slučaj da imamo sedam regiona i sedam regionalnih razvojnih agencija. Sada pojedini regioni imaju znatno više. Recimo, region Vojvodine ima tri, region Šumadije i zapadne Srbije četiri, region južne i istočne Srbije tri, a region KiM, kao i Beogradski jednu regionalnu razvojnu agenciju.
Postavljam pitanje, pogotovo što se tiče Kosmeta, znamo da tamo postoje dve geografske oblasti, KiM i zbog čega region KiM ima minimalno jednu regionalnu razvojnu agenciju, a tamo su potrebne barem dve zbog odvojenosti geografskih oblasti.
Takođe se postavlja pitanje šta će se desiti u narednom periodu, kako je ministar naglasio da gradovi koji imaju regionalne razvojne agencije, preko njih će moći ubrzano da se razvijaju, onda će svaki grad težiti da dobije svoju regionalnu razvojnu agenciju i onda ćemo imati u budućnosti stvaranje novih agencija.
Napomenuo bih da od procesa decentralizacije nećemo dobiti ništa ovim novim odlukama jer odlučivanje, planiranje, pa čak i sprovođenje programa regionalnog razvoja diktiraće se i dalje iz centra, jer na državnom nivou imamo i nacionalni savet, i nacionalnu agenciju koja će i dalje donositi odluke, tako da ovo ništa nije novo i ništa nije drugo nego perfidni, potureni i maskirani centralizam. Regioni će biti zapravo samo još jedan šalter centralne vlasti koji apsolutno ništa neće promeniti.
Takođe bih se osvrnuo i na to da se program finansiranja razvoja regiona realizuje na teritoriji AP Vojvodine i Beograda, da mišljenje na taj program uvek daju kako AP Vojvodina, tako i grad Beograd. Takođe bih napomenuo da u ovom zakonu stoji da AP Vojvodina, kao i grad Beograd, preko svojih organa donose i strategiju regionalnog razvoja za njihove teritorije, pa se postavlja pitanje čemu posebno tretiranje Beograda i Vojvodine u odnosu na druge regije, jer se ovim ne dobija ravnomernost razvoja, već isključivo povlašćene teritorije odnosno regione i ovako se ne može doći do ekonomsko-socijalno ujednačenih regiona.
Da bi se dobio koliko-toliko ujednačeni razvoj, da se ojača i sprovede decentralizacija, prvo i osnovno što treba da se uradi jeste da se zaustavi migracija seoskog stanovništva. Planski se mora pospešiti pre svega razvoj sela, omogućiti na selu što bolji uslovi života. To znači, pre svega izgradnja potrebne infrastrukturne mreže, objekata zdravstva, PTT, kulture, banaka, raznih servisa, terena za sport i rekreaciju. Normalno, sve to treba uraditi uz zaštitu životne sredine, uz zaštitu kulturno-istorijskih spomenika, kao i prirodnih retkosti.
Takođe, treba omogućiti seljaku da može da živi i da opstane na selu od svog rada, otkupne cene voća, povrća, pšenice, mleka, stoke su nezadovoljavajuće, ispod svakog minimuma i jednostavno ovim predlogom se po tom pitanju apsolutno ništa neće promeniti.
Drugi problem koji sprečava razvoj sela jeste bela kuga. Mali broj dece se rađa, a još manji broj dece ostaje na selu. Srpsko selo se sada nalazi između nestanka i opstanka. Za deceniju više od 700 sela ostaće bez stanovnika. Svako četvrto selo je nažalost na putu nestanka, a to danas u današnjoj raspravi apsolutno niko nije spomenuo.
Pominjete nedovoljno razvijena područja, a niko nije spomenuo, ni vi ministre niste spomenuli koliko nestaje sela u Srbiji. U preko 700 sela živi manje od 100 stanovnika i po pravilu u njima ne žive mladi, pa jasno je da će ova naselja u skorije vreme potpuno nestati. Ovo mladog reproduktivnog i radno sposobnog stanovništva što ima svakodnevno napušta svoja ognjišta.
Država apsolutno ništa ne preduzima da to spreči, da mladi ostanu na selu, da ne odlaze, da im omogući normalne uslove života, da podstakne ne samo njihov ostanak već i da im omogući uvećanje porodice, da se spreči pad nataliteta, da se omoguće što bolji uslovi njima i njihovoj deci. Stvaranjem ovih regiona ovi problemi neće i ne mogu se rešiti.
Sadašnja slika sela je više nego sumorna. Pogrešna politika se vodi. To je ono što treba da se promeni. S jedne strane, ne ulaže se u razvoj sela, a s druge strane očekuje se da selo obezbedi dovoljno hrane za sebe i za gradsko stanovništvo, i da pri tom ta hrana bude i kvalitetna, i prirodna, i jeftina.
Zašto se ne otvaraju mini klanice, mini hladnjače po selima? Zašto se ne izvrši premeštanje prehrambene industrije na selo? Zašto se ne omogući razvoj seoskog turizma, da imaju neke koristi, da se omogući seoskim domaćinstvima koliko-toliko lakši način zarade, bolji uslovi života koji bi ih podstakli da ostanu na njihovim imanjima, a ne da ih uništavate tako što mleko plaćate 15 dinara, pšenicu 9 dinara, višnje, jabuke i drugo voće po svega par dinara, a da napomenem poljoprivredna penzija je nešto više od 8.000 dinara. Da li je to podstrek da neko ostane da živi i radi na selu.
Veliki broj seoskih domaćinstava može da živi i od turizma ali nema ko da ih uputi, nema ko da im pomogne, nema ko da ih stimuliše. Prirodne lepote, reke, planine, brda, kanjoni nešto su što je potpuno neiskorišćeno kod nas. Lovni turizam, ribolovni turizam potpuno nerazvijeni, a mogao bi svake godine da privuče veliki broj pre svega lovaca i ribolovaca iz inostranstva koji bi ostavili značajna finansijska sredstva kod nas.
Nerazvijeni tranzitni turizam, sportsko-rekreativni, izletnički, zdravstveni, kamping, kulturni, verski, svi oblici turizma su kod nas potpuno, ne možda potpuno, ali skoro su svi zapostavljeni. Zabrinjavajući je i podatak Turističke organizacije Srbije da u prva dva meseca ove godine je opao broj turista čak za 23%.
I na kraju da završim, ovim novim predlogom uvećava se broj članova nacionalnog saveta uvećava se broj predstavnika regiona. Ionako imamo preglomazan i nefunkcionalan državni aparat. U okviru ovog zakona već je predviđeno postojanje i nacionalnog saveta i nacionalne agencije i regionalnog razvojnog saveta i regionalno razvojne agencije, a sada dobijamo i njihovo uvećanje tj. proširivanje.
Ovim predlogom sigurno se neće ostvariti veći stepen decentralizacije niti ravnomerniji razvoj Srbije. Dobićemo samo nova radna mesta koje će popuniti stranke na vlasti, dobićemo nepotrebno širenje birokratije, koja samo nanosi štetu. Nije sada vreme za rasipanje već za štednju i racionalizaciju države. Ovim predlogom se sigurno neće postići ubrzani razvoj zaostalih ili nerazvijenih ili nedovoljno razvijenih područja niti sela.
To može država da uradi odgovornom i ozbiljnom politikom, investicionim ulaganjima u nedovoljno razvijena područja, planskim i razvojnim dokumentima, a za to državi nisu potrebni ni saveti, ni agencije, ni regioni, ni regionalni centri.

Dame i gospodo, građani Srbije, upozoravali smo DS, ministra i predstavnike Vlade na neprimenjivost Zakona o državnom premeru i katastru kako je napisan prošle godine. U raspravi, kako u načelu tako i u pojedinostima, argumentovano smo ukazali da određeni članovi ovog zakona neće moći da se primenjuju u praksi.
Ukazivali smo na to da su rokovi od osam dana i suviše kratki, da neće moći da se ispoštuju i amandmanima smo predložili da se sa osam pomere na 15 dana (odnosili su se na određene vrste žalbi i mnoge druge stvari iz ovog zakona). Petnaest dana je optimalan rok u kome se definisane radnje mogu obaviti na vreme, kako ne bismo dolazili u situaciju da se vremenski probijaju rokovi i na taj način krši zakon.
Ovi naši amandmani su prošle godine odbijeni bez jasnog i preciznog obrazloženja, a danas imamo slučaj da potpuno identične predloge daje Vlada Republike Srbije.
Sprovedeno je ono što je čest slučaj u praksi Skupštine, a to je da se amandmani odbiju samo zato što su ih pisali opozicioni poslanici. Krajnje je vreme da se sa ovakvom praksom prekine. Svako od nas piše amandmane s ciljem da se na neki način popravi zakon, odnosno da se precizira, ispravi, dopuni ili izbriše član zakona kako bi on bio daleko jasniji i precizniji.
Nekima očigledno nije jasno da je neophodno da se amandmani razmatraju bez ikakvih predrasuda prema bilo kojoj poslaničkoj grupi. Treba razmotriti i utvrditi šta je njihova suština i onda odlučiti da li je bolje njihovo prihvatanje ili odbijanje. Nažalost, u Srbiji, gde nedostaje demokratija, odnos prema predlozima zavisi od toga ko je njihov podnosilac. Da su ove moje tvrdnje tačne pokazuje i broj usvojenih amandmana stranaka koje su na vlasti u odnosu na usvojene amandmane opozicionih partija.
Ono što je takođe neprihvatljivo i što pokazuje da u ovom parlamentu ima veoma malo razumevanja, jeste veoma mali broj amandmana koji se usvoje u toku same rasprave u pojedinostima. Njihov broj je zanemarljiv, što znači da se veoma malo sluša njihovo obrazlaganje, da pre svega DS ne mari kada se o njima govori. Jednostavno, nemaju poverenja u ono što predlažu poslanici SRS ili drugi opozicioni poslanici. Jednostavno, ne žele da saslušaju i prihvate naše stavove i mišljenje o određenim članovima ovog ili nekog drugog zakona.
Mi ih obrazlažemo najbolje što možemo, kako bi bili prihvaćeni, jer ih isključivo pišemo u interesu građana Srbije. Čini mi se često da je naš rad uzaludan, jer nema ozbiljnosti kod onih ljudi koji odlučuju o njima i da se, nažalost, mnogo češće rukovode time ko ih je pisao, nego šta je u njima napisano.
Dao sam malo opširniji uvod u samu priču o amandmanima, i to s dobrim razlogom. Zarad građana Srbije, kojima se, pre svih, obraćam, želim da im ukažem na to kakve se stvari dešavaju u parlamentu, kako se ne uvažava stručnost naših ljudi, kako se na neki način ponižava rad narodnih poslanika SRS i drugih opozicionih poslanika.
Naime, prošle godine smo podneli više amandmana na Predlog zakona o državnom premeru i katastru. Gotovo svi su odbijeni. Zakon je usvojen 31. avgusta prošle godine i tada smo rekli da zakon neće biti primenljiv u onom obliku u kome je napisan. Evo, nakon par meseci celokupna javnost se može uveriti u tačnost naših tvrdnji, a krajnje je licemerno što sada Vlada Republike Srbije predlaže potpuno iste amandmane kao što su bili naši koji su odbijeni.
Oni koji su dali negativno mišljenje, oni koji su ih kritikovali, oni koji su ih odbili, sada su primorani da iste te promene sami predlože. Na neki način, priznali su svoju grešku i zato danas na dnevnom redu imamo izmene i dopune upravo ovog zakona. Zakon koji je na snazi svega par meseci plod je neozbiljnosti stranaka na vlasti, kao i cele Vlade Republike Srbije.
Postavljam pitanje – kome su potrebni zakoni koji važe samo par meseci? Zbog čega su odbijeni amandmani SRS, a onda identične predlaže Vlada Republike Srbije? Zbog čega se dešavaju ovakve stvari? Na ovaj način se potpuno guši demokratija, potpuno obezvređuje rad narodnih poslanika, kao i rad same Narodne skupštine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, Zakonom o državnom premeru i katastru uređuju se stručni poslovi i poslovi državne uprave koji se odnose na državni premer, katastar nepokretnosti i katastar vodova, osnovne geodetske radove, adresni registar, procenu vrednosti nepokretnosti, topografsko-kartografsku delatnost, geodetsko-katastarski informacioni sistem i Nacionalnu infrastrukturu geoprostornih podataka i geodetske radove u inženjersko-tehničkim oblastima.
Zbog toga smatramo ovaj zakon izuzetno bitnim. SRS je u postupku usvajanja zakona još prošle godine predložio niz amandmana koji su odbijeni, a iste te predloge nam nudi Vlada Republike Srbije i sama menja zakon.
Tada smo nudili rešenja da se određeni vremenski rokovi prolongiraju kako bi bili prihvatljivi i mogući u praksi. Konkretno, ta rešenja su se odnosila na žalbe na rešenja inspektora, licence, rešenja kojima se dozvoljava ili odbija upis itd.
Sve naše predloge ste odbili, a sada to isto predlažete vi. Dobro je da ste priznali grešku. Jedan ste od retkih ministara koji želi nešto tako da učini. Nama je drago da će ono što smo predložili prošle godine konačno postati deo ovog zakona.
Što se tiče amandmana koje smo sada podneli, na član 5. i na član 7, koji su, da kažem, istovetni, da se u članu 133. i 137. reči "tri godine" zamene rečima "pet godina", nije dobro zakonom definisati rokove koji se ne mogu ispoštovati. Nama je drago što su ovi amandmani usvojeni jer smatramo da su ovi rokove koje smo predložili daleko realniji i primenljivi u praksi.
Niste usvojili amandman na član 9, da se u članu 148. stav 5. reči "u ostavljenom roku" zamene rečima "u roku od osam dana". Kako ovde stoji, taj član glasi: ''Kada se u postupku pregleda elaborata utvrde nedostaci, zapisnikom se nalaže geodetskoj organizaciji da u ostavljenom roku nedostatke otkloni. Ovo "u ostavljenom roku" nije definisano, te stoga smatram da treba da prihvatite naš amandman.
Da bi se bilo šta radilo na zemljištu, neophodno je znati u čijem je vlasništvu kao i samu namenu zemljišta. Katastri upravo obuhvataju veoma detaljne i dragocene informacije na nivou svake parcele. Zbog toga je katastar izuzetno bitan i značajan, kako za svakog pojedinca, tako i zajednicu u celini. Zbog toga je i bitan ovaj zakon.
Pre svega, ažurirani katastri omogućavaju jednostavan promet nekretnina, upravljanje imovinom, prenos vlasništva, demografske analize, kontrolu razvojnih procesa, sigurnost vlasništva imovine, prostorno planiranje itd. Zatim, smanjuju ili eliminišu sporove i parnice. Nažalost, najčešća su sporenja oko međa, koja dovode i do dugih i skupih parnica, često i sa teškim socijalnim posledicama.
Takođe, dobro ažurirani katastri omogućavaju unapređenje prostornog planiranja i razvoja infrastrukture i predstavljaju osnov za prostorno planiranje u gradovima i naseljima. Primarna uloga prostornog planiranja je da utiče na prostornu integraciju osnovnih privrednih sektora, stanovanja, saobraćaja, energije, industrije, poljoprivrede i da omogući unapređenje nacionalnog, regionalnog i lokalnog sistema urbanog i ruralnog razvoja, uz uvažavanje kriterijuma zaštite okoline.
Nema dobrog, kvalitetnog i brzog razvoja bez dobrih prostornih planova, koji su bitni i za razvoj opštine, i za razvoj gradova, i regiona i čitave republike. Opštine treba da urade prostorne planove. Dobile su za to rok od 18 meseci. Takođe treba da urade i donesu odluku o izradi prostornih planova.
U časopisu Lokalna samouprava vaš pomoćnik Aleksandra Damnjanović-Petrović upozorava sve lokalne samouprave da je prvi rok koji mora da se ispoštuje 11. decembar 2009. godine, kada su sve lokalne samouprave dužne da, u skladu sa zakonom, donesu odluke o pristupanju izradi prostornog plana opštine. Ja imam saznanja, kao i vi, ministre, da većina opština, nažalost, nije ispoštovala ovaj rok. Rok je istekao pre tri meseca. Interesuje me kakve su sankcije za one opštine koje nisu ispoštovale ovaj rok i da li ih uopšte ima.
U Srbiji ima dosta dobrih stručnjaka iz oblasti prostornog planiranja i dosta dobrih prostornih planova. I prošli put sam ukazivao na to. Prostorne planove sam uporedio sa zakonom. Imate i dobre zakone, ali se oni, nažalost, ne primenjuju. Tako imate i dobre prostorne planove, koji se takođe ne primenjuju, koji stoje u fiokama i ne realizuju se. A upravo se prostornim planovima mogu rešiti mnogobrojni problemi u Republici Srbiji.
Između ostalog, planiranjem se može stati na put bespravnoj gradnji. Ne sme se i ne može izdati više nijedna građevinska dozvola da nije u saglasnosti s prostornim planom. U gradu se može sprečiti širenje daljeg urbanističkog haosa, može se stati na put građevinskoj mafiji, mogu se mnoge stvari dovesti u red, samo je pitanje volje i želje aktuelne vlasti da ovu oblast sredi i uredi kako treba.
Ne sme se više dozvoljavati da se i dalje gradi neplanski, da se zauzimaju zelene površine, trotoari, da se grade objekti mnogo većeg gabarita nego što su dobijene dozvole za to.
Urbanistički haos vlada u svim gradovima Srbije. Zgrade se zidaju tik jedna uz drugu, prozor do prozora, bez odgovarajuće odvojenosti i razdaljine, jedna pored druge, bez ikakvog reda - prva s tri sprata, druga sa sedam, treća s pet i tako u nedogled. Zatim, jedna u staklu, druga s fasadom, treća obložena fasadnom ciglom, četvrta obložena kamenom, bez ikakvog reda, bez ikakvog plana, bez ikakve estetike. Takvo je stanje u svim gradovima širom Republike Srbije.
Mora se planski raditi, da izgradnja kuća, zgrada, objekata, uređenje ulica, uređenje naselja, da sve to ima nekog reda, stila, da bude lepog izgleda i da se zemljište što racionalnije iskoristi.
Prostornim planovima se može pospešiti i razvoj sela, sprečiti odlazak seoskog stanovništva, sprečiti gašenje sela i to tako što će se omogućiti bolji uslovi življenja izgradnjom vodovodnog i kanalizacionog sistema, putne mreže, objekata zdravstva, PTT-a, kulture, banaka, raznih servisa, terena za sport i rekreaciju, razvojem seoskog turizma itd. Normalno, sve to treba uraditi uz zaštitu kulturno-istorijskih spomenika i prirodnih retkosti.
Mali broj dece se rađa na selu. Bela kuga je sve prisutnija. Država ništa ne čini da i taj mali broj ljudi ostane. Zbog toga su prostorni planovi od izuzetnog značaja da se omoguće normalni uslovi života i zaustavi migracija seoskog stanovništva. Takođe, u selima je nedovoljna izgrađenost, a u gradovima prevelika prenatrpanost objekata, sa tendencijom stalnog rasta. Može se i mora u narednom periodu, upravo prostornim planovima, uravnotežiti razvoj naselja.
Što se tiče bespravne gradnje, nje je uvek bilo ali je eksplozivan razvoj doživela poslednjih par godina. Kako je država slabila, i njena ekonomska i investiciona moć, tako je bespravna izgradnja rasla, da bi u ovom vremenu potpuno preovladala sve oblike legalnog građenja. Država je onda definisala politiku prema ovoj pojavi i izmišljena je legalizacija bespravne gradnje, sa željom i jedinim ciljem da se prikupi novac za budžete.
Bespravne gradnje ima svuda – u centru grada, po obodima gradova, na poljoprivrednom zemljištu. Inspekcije nisu reagovale. Neki put nisu smele, neki put nisu htele, neke su korumpirane itd. Ne poštuju se prostorni ni urbanistički planovi, pa imamo situaciju da bespravna gradnja nije zaobišla čak ni nacionalne i regionalne parkove, predele posebne prirodne lepote, banje, turističke regije, zaštitne zone akumulacije vodosnabdevanja itd.
Normalno je da neki objekti neće moći da se legalizuju, a oni što mogu, pitanje je da li će. S visokom cenom, sigurno ne. Cena legalizacije mora biti minimalna i što realnija, a u skladu sa primanjima i mogućnostima građana Srbije.
Jutros je upravo u dnevniku bilo reči o legalizaciji na Vlasini, da cena legalizacije košta od pet do deset hiljada dinara po kvadratu. Ako objekat od sto kvadrata treba da se plati po deset hiljada dinara, to je milion dinara, ministre, za legalizaciju jednog objekta na Vlasini. Da li vi smatrate da građani Vlasine, s prosečnim mesečnim primanjima od 20 do 30 hiljada, imaju milion dinara da legalizuju svoje objekte? Ja smatram da nećete uspeti ovom legalizacijom i ovom cenom uraditi apsolutno ništa.
Takođe bih napomenuo da ima građana koji su sami, od svojih sredstava, uradili put, doveli struju, doveli vodu, uradili kompletnu infrastrukturu. Zašto se njima naplaćuje legalizacija? Oni su sve odradili apsolutno sami i za njih cena legalizacije mora biti mala, niska, gotovo samo koliko košta uknjižba tih kuća i objekata.
Veoma mali broj objekata je do sada legalizovan. Postavljam još jedno pitanje ministru – koliki su do sada prihodi ostvareni legalizacijom i, što je možda još bitnije, koji je način utroška tih sredstava? Da li su namenski korišćena sredstva i koliko je urađeno infrastrukture od tih para?
U Srbiji ima preko milion bespravno podignutih objekata. Sa socijalnog i ljudskog stanovišta, oni koji mogu, treba da legalizuju, ali, da ponovim još jednom, proces legalizacije mora biti brz, efikasan i jeftin da bi se mogao sprovesti u praksi.
Na kraju bih ponovio ona najznačajnija pitanja za ministra i očekujem odgovor. To je šest pitanja.
Prvo, koliko je opština donelo odluku o izradi prostornih planova? Drugo, kakve su sankcije za one opštine koje to nisu uradile?
Treće, zašto je proces legalizacije prenet iz nadležnosti gradskih opština u grad Beograd kada se vi zalažete za decentralizaciju?
Četvrto, koliki su do sada ostvareni prihodi legalizacijom? Peto, da li su ta sredstva korišćena namenski, tj. koliko je urađeno infrastrukture od tih para?
Šesto, gde su pare koje su od građana Srbije godinama uzimane i odvajane za stambeni fond? Ceo radni vek je neko odvajao s ciljem da reši svoje stambeno pitanje, većina radnika je ostala i bez stana i bez para, pa vas stoga pitam šta je s parama iz stambenog fonda.

Dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, saobraćaj je od izuzetnog značaja za razvoj svake države, jer bez dobro razvijenog saobraćaja nema uslova za napredak države, maltene ni u jednom segmentu. Putna mreža je nešto što je značajno za razvoj opština, gradova, regiona i cele države. Bez dobre saobraćajne infrastrukture teško je razviti bilo šta. Ne može se razviti ni industrija, ni poljoprivreda, ni turizam, niti bilo šta drugo.
Ko će vam doći kao turista ako nemate prikladne puteve, ako ne može brzo, efikasno i udobno stići do one destinacije gde je nameravao da boravi, bilo da su to banje, planine, jezera ili neke druge turističke destinacije? Ako je put do tih mesta loš, ako se dugo putuje zbog mnogobrojnih krivina, lošeg stanja samog puta, ako je zbog ovih stvari prosečna brzina vožnje izuzetno mala, to će sigurno mnoge turiste odvratiti od dolaska u našu zemlju. Takođe će i domaće turiste odvratiti kada je u pitanju obilazak ili boravak u određenim turističkim mestima.
Od ovih uslova zavisi i razvoj tranzitnog turizma. Naša država ne vodi dovoljno računa kada je u pitanju ovaj oblik turizma. Slabo je razvijen i zbog toga nemamo veliku dobit od njega. Ne može se razviti tranzitni saobraćaj bez dobrih autoputeva, bez dobrih magistralnih puteva, kao i bez dobro osvetljenih i, pre svega, bezbednih puteva. Osim toga, mora se ponuditi i adekvatan smeštaj za odmor, uz odgovarajući i siguran parking prostor, uz odgovarajuće sadržaje koji su neophodni za okrepljenje i osveženje putnika koji prolaze kroz našu državu.
Ono što može da privuče ili odbije nekog da prolazi kroz našu državu ili dolazi u nju jesu i određene vrste dozvola. One koje su važeće u drugim državama, treba da se priznaju i važe i kod nas. Tu nema nikakve dileme, jer bi njihovo neprihvatanje sigurno neke odvratilo od namere da putuju kroz Srbiju.
Kaznene mere takođe treba da budu u saglasnosti s onima u drugim državama. Ako neko ko je napravio, slučajno ili namerno, neki saobraćajni prekršaj, treba da plati izuzetno veliku cenu ili mora da ide kod sudije za prekršaje, a u drugim državama je to znatno blaže, normalno je da ćemo time odbiti veliki broj putnika da prolaze kroz našu državu.
Takođe, ono što je bitno za sam saobraćaj jesu i sami putokazi, jer se vozačima mora omogućiti lako snalaženje, da i oni koji prvi put dolaze kod nas nemaju problem oko orijentacije, da se osećaju sigurnim kada su u pitanju kuda vode određeni putni pravci.
Nama jeste cilj da privučemo što veći broj stranih putnika, stranih prevoznika, jer od njih država može da ostvari određenu dobit. Ono što je takođe bitno, domaći prevoznici koji obavljaju delatnost međunarodnog prevoza u drumskom saobraćaju moraju imati ravnopravan položaj u odnosu na strane prevoznike da ne bi došli u situaciju da izgube posao zbog nepovoljnog položaja. Moramo maksimalno smanjiti nelegalni međunarodni prevoz u drumskom saobraćaju u narednom periodu i povećati domaće prevozne kapacitete.
Ovim zakonom je propisano dobijanje i važenje više dozvola. Sada ću navesti samo neke. To je dozvola za međunarodni prevoz putnika ili stvari, pojedinačna dozvola za prevoz stvari, isprava na osnovu koje domaći ili strani prevoznik može da obavi najviše dve vožnje, vremenska dozvola za prevoz stvari, odnosno isprava na osnovu koje domaći ili strani prevoznik može da obavi neograničen broj vožnji u određenom periodu, posebna dozvola koja omogućava jednokratno obavljanje bilateralnog ili tranzitnog prevoza stvari, kratkoročna, odnosno godišnja dozvola, dnevnik putovanja, putni nalog, putni list, licenca vozača itd.
Ono što može da bude problem jeste način na koji se one dobijaju, odnosno da li se zakon poštuje kada je u pitanju njihovo izdavanje. Možemo imati dobar zakon, ali ako se on ne sprovodi, ako se on ne realizuje, onda od njega nemamo apsolutno nikakve koristi. Tako da je, pored usvajanja zakona, daleko bitnije da li se on primenjuje ili poštuje, tako da je izuzetno značajno kontrolisati njegovo sprovođenje u praksi.
Više primera imamo kako se i šta se sve radilo u našoj državi. Podsetiću samo građane Srbije na aferu ''drumska mafija''. Učesnici su osuđeni zbog prisvajanja novca od naplate putarine, čime su oštetili našu državu za šest i po miliona evra. Od 50 optuženih, na zatvorske kazne osuđena je 41 osoba.
Najveću kaznu, od šest godina zatvora, dobio je Milan Jovetić iz Unutrašnje kontrole JP "Putevi Srbije". Organizovao je grupu koja je izdavala duple kartice za naplatu putarine inostranim šleperima. Za ta vozila putarina je bila najviša, oko 6.500 dinara, odnosno tada oko 100 evra. Sistem je bio takav da su štampane po dve kartice s istim serijskim brojem, od kojih jedna uz pomoć ilegalnog kompjuterskog programa nije evidentirana u zvaničnim dokumentima. Prema presudi, utvrđeno je da su osuđeni oštetili "Puteve Srbije" za više od 85 miliona dinara.
Prema rečima predsednika sudskog veća sudije Vladimira Vučinića, glavni organizatori tzv. ''drumske mafije'' ostali su van domašaja pravde. Kako je rekao, na osnovu iskaza optuženih, sud je utvrdio da postoje glavni organizatori, kojima je odlazilo 40% ukupne sume novca. Međutim, njihov identitet ostao je tajna do danas.
Inače, najmanje polovina od 41 osobe koja je proglašena krivom moći će ubrzo da izađe iz zatvora i, kako je objasnio sudija Vučinić, pošto im je u kaznu uračunat i period koji su proveli u istražnom zatvoru, najmanje polovina njih steći će zakonski uslov da zatraži uslovno puštanje na slobodu.
Ovakve stvari uništavaju našu državu, nanose štetu celokupnom društvu, a najviše ispaštaju građani Srbije.
Za kraj, još jedanput da napomenem izuzetnu bitnost kontrole sprovođenja ovog i drugih zakona, da se članovi ovih zakona poštuju, jer u suprotnom ništa ne znači ni ova rasprava ni usvajanje samih izmena i dopuna zakona ako se ne pridržavamo onoga što je u njemu napisano.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi svih odbora biraju se proporcionalno u odnosu na broj poslaničkih mesta, što je i normalno da svaka partija dobije onoliko članova kolika je i njena zastupljenost u samom parlamentu, da svi dobiju srazmerno svojoj jačini. Kolika je procentualna zastupljenost u parlamentu, ista ta zastupljenost treba da bude preslikana kada su u pitanju i članovi odbora, kako i stoji u članu 28. Predloga ovog zakona.
Međutim, ono na čemu insistira SRS jeste da i broj predsednika i broj zamenika predsednika, takođe, treba da bude srazmeran u odnosu na broj poslaničkih mesta. Normalno je da stranke sa najvećim brojem poslanika dobiju i najveći broj predsednika. Volja birača data na izborima mora se uvek ispoštovati do kraja, pa se osim dodele poslaničkih mandata mora ravnomerno dodeliti i broj članova odbora, kao i broj predsednika, tj. zamenika predsednika, onako kako su to glasači i hteli. Ne sme se prekrajati volja birača. Ona se mora ispoštovati do kraja, jer bi se u suprotnom izgubio i smisao samih izbora.
Mi, nažalost, danas imamo slučajeve da imamo članove odbora, pa čak i predsednike odbora partije koja nije učestvovala na izborima i to je nešto što je nedopustivo. Ovakvim stanjem kakvo je u Srbiji, važnost izbora se znatno umanjuje, a postizborna kupovina je nešto što dobija sve više na značaju i na težini, samim tim i otvara mogućnost da i pojedini kriminalci i tajkuni imaju veliki uticaj u političkom životu Srbije.
Sam rad odbora i odbori su od izuzetnog značaja, jer oni razmatraju i predloge zakona, prate izvršavanje zakona, kao i rad Vlade i drugih organa i tela čiji rad nadzire Narodna skupština, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Zbog značaja rada odbora podneo sam i ovaj amandman, da se u članu 29. doda upravo stav 4. koji glasi: "Na lica iz stava 1. ovog zakona odnose se odredbe člana 28. ovog zakona." Usvajanjem ovog amandmana dobili bismo da se broj, osim broja članova biračkih odbora i broja rukovodilaca odbora, određuje srazmerno u odnosu na broj poslaničkih mesta, čime bi se do kraja ispoštovala volja birača, a volja birača je nešto što mora da bude obavezujuće i nešto što ima veliku vrednost, važnost i težinu. Hvala. (Aplauz.)