Dame i gospodo, amandman je podnet na član 5, razdeo 3. Dakle, amandman je podnet u vezi sa Kancelarijom za evropske integracije.
U prvom delu amandmana predlaže se smanjivanje sredstava za usluge po ugovoru od 23 miliona 600 hiljada dinara ili po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije od 19. decembra 2008. oko 274 hiljade evra.
U drugom delu ovog amandmana, i u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, ova sredstva se ponovo preusmeravaju u okviru člana 5, tačnije za razdeo 14, funkcija 420, ekonomska klasifikacija 451. To je, dakle, deo budžeta u kome se regulišu sredstva Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, ili subvencije za javna nefinansijska preduzeća.
Prema obrazloženju Ministarstva, to su subvencije namenjena za direktna plaćanja poljoprivrednicima, sredstva za modernizaciju mašina i opreme, premije za mleko, izvozne subvencije, podršku starijim poljoprivrednicima, unapređenje zemljišta. Dakle, radi se o konkretnim ciljevima i konkretnim sredstvima koja mogu samo da donesu boljitak našoj poljoprivredi.
Takođe, ovaj amandman treba usvojiti i zbog, blago rečeno, spornog obrazloženja koje se navodi u budžetu. Po tom obrazloženju navodno je poljoprivreda sektor koji će imati najviše koristi po ulasku u Evropsku uniju.
Ali, brojni primeri iz susedne evropske Rumunije pokazuju suprotno. Na primer, nakon dugo očekivanog i najavljivanog ulaska u Evropsku uniju rumunski poljoprivrednici su se suočili sa sledećim problemima: rumunski stočari su bili obavezni da zbog tzv. evropskih standarda na Karpate ili na visine od 1.500 metara dopremaju hladnjače za mleko. Prem izveštajima zapadnih agencija, ako to ne urade biće primorani da prodaju svoja stada.
U izveštajima iz Rumunije se navodi izjava Euđena Gontea, predsednika jedne regionalne asocijacije stočara, koji iznosi - stočari već napuštaju planine zbog teških uslova života. Mnogi su zbunjeni, prodaju svoja stada i odlaze u Italiju, Francusku ili Španiju. U istom izveštaju se navodi izjava jednog rumunskog veterinara koji doslovno kaže - znali smo da će ulaskom u EU biti pooštreni kriterijumi, ali ovo je kao da je pala bomba. Ukoliko nas norme EU dokrajče odustaćemo od držanja stada, pa će naša deca moći da ih vide samo na slici i u muzejima.
U kontekstu ovih sumornih izjava rumunskih poljoprivrednika su i podaci o masovnom iseljavanju iz Rumunije nakon ulaska ove zemlje u EU. Ti podaci su inače objavljeni na sajtu BBC 12. maja 2008. godine. Prema britanskim izvorima, oko dva miliona Rumuna je otišlo u zemlje EU od kada je njihova zemlja postala članica ove organizacije.
Takođe, prema podacima nacionalnog zavoda za statistiku Rumunije, od oko dva miliona Rumuna u inostranstvu, 250 hiljada ima radni ugovor na manje od godinu dana. Između 700 i 750 hiljada radi na period duže od godine, ali bez zvaničnog ugovora o radu. Od 700 do 800 hiljada radi u inostranstvu povremeno.
Dakle, takvo masovno iseljavanje objašnjava i nisku stopu nezaposlenosti od oko 5,5% i pored velikih otpuštanja zbog tzv. evropskih reformi u rumunskoj privredi.
Ovo treba istaći i zbog naše javnosti, u kojoj se više puta kao argument za briselske integracije navodio upravo ovaj podatak o padu stope nezaposlenosti u Rumuniji. Jasno je da treba sagledati celinu i uzroke takvog pada nezaposlenosti, a ne iznositi samo jedan deo istrgnut iz konteksta, sve zarad providne probriselske propagande u našoj zemlji, na koju se inače troši neverovatnih tri milijarde evra na nivou ove nadnacionalne organizacije.
Takođe, jasno je kada se sagledaju prethodno izneti podaci iz susedne Rumunije, koja je članica EU, da nema nikakvog dokaza da će ulazak u EU doneti boljitak našoj poljoprivredi ili društva u celini, kako se tvrdi u budžetu. Zato treba usvojiti ovaj amandman, jer je on u skladu sa realnošću i štiti našu poljoprivredu, za razliku od predloga budžeta, u kome se predviđa smanjivanje subvencija za poljoprivredu. Nema nikakvog ekonomskog opravdanja za ovo smanjivanje.
Iako je ministar u svom završnom izlaganju, nakon načelne rasprave povodom Predloga zakona o budžetu, izjavila, ako sam dobro razumeo, da se sa manje sredstava ponekad mogu postići bolji rezultati i da je to jedan od razloga za smanjivanje subvencija. Taj metod, iako meni zvuči, blago rečeno, nelogično, onda svakako treba primeniti, i to sa mnogo više osnova, i u slučaju usluga po ugovoru, predviđenih u okviru klasifikacije 423. Inače, to je Kancelarija za evropske integracije. Tu oblast upravo reguliše prvi deo amandmana.
U obrazloženju ove ekonomske klasifikacije se navodi da se za ove usluge po ugovoru najveći iznos predviđa za stručne usluge i usluge prevođenja, pre svega za ''Aki komuniter''. Poznato je da se radi o oko 150 hiljada stranica tzv. evropskog prava. Ali, ako bi primenili metod koji predlaže ministar, ili manje sredstava - veća efikasnost, mogli bi doći do rešenja koje bi nadoknadilo sredstva koja oduzima ovaj amandman.
Potrebno je samo da se uspostavi još bolja saradnja sa nadležnim državnim organima u okruženju koji se bave briselskim integracijama i sa stručnim službama ili sa službama koje predvode "Aki komuniter", jer bez obzira na veštačke političke definicije u regionu se uglavnom govori samo jedan te isti jezik. Tako bi se postigle velike uštede.
Dame i gospodo, u završnom izlaganju, nakon rasprave u načelu, uvaženi ministar je iznela još jednu definiciju koja, po njenom sopstvenom priznanju, u suštini karakteriše njena ekonomska ubeđenja i zbog toga neminovno mora da se odrazi na predlog budžeta.
Ako sam dobro razumeo, odgovarajući na naša pitanja - da li podržava jednostranu primenu Prelaznog sporazuma sa EU, koja će izazvati manjak od 260 miliona evra u našem budžetu, u našem trenutku kada nastupa velika finansijska kriza i kada je svaki dinar važan i kada treba štedeti na osnovnim ljudski potrebama, kako svakodnevno čujemo od premijera, ministar je odgovorila da ne podržava manjak u budžetu, ali da u principu uvek podržava smanjivanje carina, jer, navela je da su sve vodeće zemlje u svetu na taj način razvile svoju ekonomiju.
U tom kontekstu i u skladu sa svrhom ovog amandmana, koji se zalaže za suprotne ekonomske principe od neoliberalističkog pristupa, koji se trenutno napušta u velikom delu sveta, ali ne i kod nas, navešću stavove iz knjige jednog profesora koji od 1990. godine predaje ekonomiju na Univerzitetu Kembridž, koji je radio za UN, Svetsku banku i Azijsku banku za razvoj. To su izvodi iz knjige "Mito u slobodnoj trgovini" profesora Džanga, i prevedeni su i objavljeni u jednom našem nedeljniku. Predgovor za knjigu je napisao, našoj javnosti već poznati nobelovac, Džozef Štiglic.
U knjizi se navodi da su upravo zapadne države, sada vodeći nosioci i propagatori liberalizma, primenjivali suprotne mere u svom razvoju od onih koje preporučuje MMF i EU. Npr. Britanija je sve do sredine 19. veka ostala visoko protekcionistička zemlja, a njene prosečne carinske stope su bile 45% do 55%.
Sa druge strane, podsetiću da će jednostran primena Prelaznog sporazuma oboriti naše carine za 27,7%. Takođe, u citiranoj knjizi se navodi da je američki ministar carina, Aleksandar Hamilton, u svom izveštaju Kongresu SAD predložio da se uvedu carine za uvoz robe, čak i zabrana za izvoz pojedinih vrsta robe, kao i subvencije zabrana izvoza primarnih sirovina itd.
U knjizi se zatim navodi da je to potpuno suprotna politika od one koju danas predlažu MMF i Svetska banka i da bi ove institucije verovatno danas zahtevale smenu Hamiltona da je on, kojim slučajem, živ, jer je sprovodio politiku suprotnu načelima MMF, koju naše vlasti sa takvim zanosom primenjuju i koje se tako nekritički glorifikuju u našoj javnosti.
Zaključuje se da je Hamiltonova politika visokih carina na uvoz robe u SAD između 40 i 50% trajala kroz čitav 19. vek, pa sve do prve polovine 20. veka, ali to nije škodilo američkoj privredi. Naprotiv: "Uprkos tome što je bila najprotekcionistička država na svetu u tom periodu, SAD su istovremeno bile i najbrže rastuća ekonomija".
Tek nakon završetka Drugog svetskog rata, kada SAD, koje su zbog rata stekle ogromnu prednost nad evropskim zemljama, one su liberalizovale svoju trgovinu. Dakle, vodeće zemlje Zapada su, u proseku, po 100-150 godina primenjivale protekcionizam i visoke carine.
Od nas se sada traži od strane MMF i EU da snizimo naše carine na simboličan nivo od nekoliko godina, za neke proizvode čak i u roku od nekoliko meseci. Da bi apsurd bio veći, Vlada ide korak dalje i, u trenutku kada se protekcionizam ponovo na velika vrata vraća na svetsku ekonomsku pozornicu, npr. u novim ekonomskim silama, kao što su Ruska Federacija, Indija i Brazil, primenjuje se jednostrano Prelazni sporazum koji dovodi do velikog pada carina i gubitka prihoda od 260 miliona evra, što je blago rečeno neshvatljivo sa ekonomske tačke gledišta.
Takođe, uvaženi ministar je u svojoj završnoj reči, nakon načelne rasprave, citirala Miltona Fridmana. Iskreno se nadam da ministar ne deli stavove tvorca monetarističke doktrine i njegovih sledbenika iz tzv. čikaške škole, Brunera, Melcera, Majera i drugih, po kojima je privreda, navodno, stabilnija kada je prepuštena spontanim tržišnim kretanjima.
Ovakva politika, koja se primenjivala u SAD od kraja 60-tih, dovela je do porasta nezaposlenosti i recesije u 70-tim godinama.
Na kraju, kad sagledamo i vanekonomske elemente, jasno je da treba prihvatiti ovaj amandman. Već godinama se govori, i to je opšte mesto, o tome da postoje dvostruki standardi u svetskoj politici, kao i u primeni međunarodnog prava i konvencija o ljudskim pravima. To smo više puta osetili kada se radilo o KiM.
Iste te države, i o tome se malo govori, ili se te činjenice namerno prećutkuju, primenjuju dvostruke standarde u međunarodnoj ekonomiji. Npr. ono što se primenjuje u njihovoj privredi, ne savetuje drugima. Ono što je štetno i što se nikada ne primenjuje u razvijenim ekonomijama, preporučuju malim i siromašnim državama, kao što je naša. Zašto? Odgovor je više nego jasan svakome ko hoće da analizira tokove i principe svetske ekonomije, bez ostrašćenosti i primene briselske dogme i MMF saveta.
Nadam se da uvažena ministarka shvata taj nepisani zakon međunarodne trgovine i da će zato prihvatiti ovaj amandman, kao mali doprinos ispravljanju lošeg budžeta koji je, u suštini, napravljen od strane MMF i Brisela radi iskorišćavanja naše privrede i naših građana. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, povodom usvajanja Predloga budžeta i globalne finansijske krize, više puta smo čuli od predstavnika Vlade da je nužna štednja na svim nivoima. Premijer je juče naglasio da se radi o restriktivnom budžetu. Naravno, to je razuman predlog i treba ga podržati. Ali, upravo Vlada i nadležna ministarstva ne primenjuju to u praksi. Na primer, kada se uporede cifre iz budžeta za 2008. godinu i Predloga budžeta za 2009. godinu, dolazi se do takvog zaključka.
Prema Predlogu budžeta za 2009. godinu, ukupni izdaci su preko 748 milijardi dinara. Budžet za 2008. godinu je predviđao izdatke od preko 659 milijardi dinara.
Razlika između ove dve sume je preko 52 milijarde dinara. Prema zvaničnom deviznom kursu NBS od 19. decembra 2008. godine, to je suma od preko 605 miliona evra. Naravno, Vlada će izneti i kontraargument. Porasli su i prihodi budžeta u odnosu na 2008. godinu, sa oko 650 milijardi dinara na 698 milijardi dinara. Ali, kada uporedimo ovo povećanje sa onim prethodnim dolazimo do razlike od 49 miliona evra u korist povećanja rashoda.
Dakle, budžet nije restriktivan, naprotiv, izdaci su povećani. Takođe, ministar je u svom izlaganju od juče samo u jednoj rečenici, bez navođenja konkretne cifre, pomenula jednostranu primenu Prelaznog sporazuma sa EU. Podsećam, izlaganje o budžetu je trajalo preko 20 minuta.
Sa druge strane, smatramo da je jednostrana primena Prelaznog sporazuma veoma važna tema, možda i najvažnija, kada se radi o ovom Predlogu budžeta. Zato je ne treba izbegavati, posebno ne u ovoj Skupštini, tim pre što će prema javno dostupnim podacima, a iznela ih je uvažena gospođa Dragutinović, početkom decembra, primena Prelaznog sporazuma dovesti do manjka u budžetu oko 23 milijardi dinara.
Ako je tako, a nema razloga da ne verujemo ovoj ozbiljnoj proceni od 7. decembra 2008. godine, primena Prelaznog sporazuma će nas koštati oko 267 miliona evra. To je ogromna suma koja je veća od ukupnih subvencija predviđenih za poljoprivredu. Za tu namenu je predviđeno oko 212 miliona evra. Takođe, gubitak povodom jednostrane primene je skoro neuporediv sa sumom predviđenom za subvencije u privredi od oko 35 miliona evra. Isto tako, u Predlogu budžeta je za subvencije u oblasti turizma predviđeno oko 23 miliona evra, a za subvencije namenjene kulturi je predviđeno samo oko pet miliona evra.
Dakle, ukupne subvencije namenjene za poljoprivredu i privredu su manje od manjka koje će izazvati primena Prelaznog sporazuma. To su činjenice, ostalo su fraze. Smatram da je nakon ovakvih činjenica jasno da nema nikakvog ekonomskog opravdanja za jednostranu primenu Prelaznog sporazuma. Da se radi samo o političkoj odluci potvrdio je javno jedan visoki funkcioner Vlade u svojoj izjavi od 8.12.2008. godine, kada je primetio da se primena Prelaznog sporazuma sa EU, citiram, ''očigledno Srbiji ne isplati''. Naravno, treba pozdraviti tu iskrenost i u tom kontekstu upitati ministra da li su tačni navodi koji su objavljeni u našim medijima, po kojima je i gospođa Dragutinović bila protiv jednostrane primene Prelaznog sporazuma.
Mislim da su tačni, a ona neka me demantuje jer smatram da kao doktor ekonomskih nauka i predavač na Ekonomskom fakultetu zna šta znači manjak od 260 miliona evra u budžetu izazvan zbog političko-ideoloških razloga u trenutku kada u svetu i kod nas nastupa ekonomska kriza, takođe, u trenutku kada naša industrijska proizvodnja beleži pad u prvih osam meseci od 1,7% u odnosu na isti period 2007. godine.
Inače ovaj podatak o industrijskoj proizvodnji je izdat 21.12.2008. godine na savetovanju ekonomista, koje je organizovano od strane naučnog Društva ekonomista i beogradskog Ekonomskog fakulteta. Sa druge strane, ni argument da će potrošači kupovati jeftiniju robu ne daje odgovor na pitanje od kojih sredstava će naši građani kupovati te proizvode ako propada naša industrija i poljoprivreda.
Takođe, jasno je da će samo domaći monopolisti i veliki uvoznici imati koristi od jednostrane primene Sporazuma sa EU. U suštini, zbog takve štetne ekonomske politike građani će plaćati veće akcize, poreze, država će otpuštati zaposlene, kao što to navodi Zoran Popov, naučni saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu, a oligarsi će biti sve bogatiji. I, to je trend koji je već prisutan u našoj zemlji i navešću vam konkretan primer. Dok je poslednjih nekoliko godina rastao spoljni dug i spoljnotrgovinski deficit, gospodin Miroslav Mišković je prema podacima iz poljskih medija uvećao svoje bogatstvo sa 600 miliona dolara na 2 milijarde i 400 miliona dolara.
Dakle, ozbiljne države kao što je Ruska federacija u ovom trenutku preuzimaju akcije privatnih monopolista, kao što je to najavio gospodin Putin juče, a naša država pomoću ovog budžeta pomaže monopolistima da budu još bogatiji. Zato je ovaj budžet loš i nepravedan, jer kao što kaže čuveni ekonomista Galbrajt, ništa ne sputava slobodu pojedinca kao nedostatak novca.
Na kraju, povodom aktuelne glorifikacije MMF u našoj zemlji citiraću Jože Mecingera, tvorca uspešnog slovenačkog ekonomskog programa, inače stavove gospodina Štiglica će izneti kolega Jeremić, Mecinger iznosi: ''Važna i srećna okolnost je bila činjenica da Slovenija nije bila odmah priznata od strane Svetske banke i MMF-a, što je omogućilo da se izgradi u zemlji primeren privrednoj situaciji privredni sistem i ekonomska politika.'' Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo, prihvatanje misije Euleksa je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. U preambuli Ustava se navodi da je KiM sastavni deo Republike Srbije. Slično se navodi i u članu 182. Ustava.
S druge strane, u saopštenju Saveta ministara EU povodom usvajanja dokumenta pod nazivom Zajednička akcija, to je inače pravni osnov za misiju Euleksa ili temelj, kako je izjavio Iv de Kermabon, šef te misije pre neki dan, navodi se da je cilj Euleksa - da pomogne kosovskim vlastima, pravosudnim vlastima i službama za sprovođenje zakona u napredovanju ka tome da postanu samostalne.
Dakle, Ustav Srbije i zajednička akcija EU, usvojena podsećam na posebno provokativan način 16. februara 2008. godine, samo dan pre proglašenja tzv. nezavisnog Kosova, međusobno se isključuju. To je činjenica koja se ne može osporiti na argumentovan i ozbiljan način.
Sakrivanje iza pristanka Ruske federacije više je nego nekorektno i licemerno prebacivanje odgovornosti na tu zemlju, jedinog pravog saveznika u ovom trenutku, i prebacivanje odgovornosti na državu koja je upravo pogoršala svoje odnose sa zapadom zbog Kosova i čije se investicije ovde guše zbog političkih, a ne ekonomskih razloga, pre svega mislim na prodaju NIS.
U tom kontekstu i radi istine, podsećam da je ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio još 17. marta 2007. godine da ''mi ne možemo da budemo veći Srbi nego što su oni to sami. Sve zavisi od njihovih pozicija.''
Takođe, providno je i zaklanjanje iza procesa koji je pokrenut pred Međunarodnim sudom pravde. Ugledni profesor međunarodnog javnog prava sa Beogradskog univerziteta, Milan Paunović, izjavio je tim povodom 8. oktobra ove godine - prihvatanje Nacrta rezolucije Srbije u Generalnoj skupštini UN je prvi korak u borbi koja je unapred izgubljena, jer će Međunarodni sud pravde dati samo savetodavno, neobavezujuće mišljenje.
Dakle, to je mišljenje pravne struke, a profesor Paunović dodaje i da će poziv Prištini da se izjasni, kao drugoj strani, dodatno štetiti našoj poziciji.
Takođe, ni fraze o nekakvom neutralnom statusu Euleksa ne mogu sakriti realnost. Tu realnost otvoreno iznose strani zvaničnici. Npr. državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Italije Alfredo Mantikal u intervjuu datom "Politici" 20. novembra ove godine je izjavio - raspoređivanje Euleksa na celoj teritoriji Kosova je neophodan preduslov za priznavanje Kosova. Dakle, kada uzmemo u obzir sve ove činjenice možemo zaključiti sledeće: Euleks isključuje Ustav Republike Srbije. Rusi su prihvatili Euleks jer je tako odlučio Beograd. Euleks nije statusno neutralan.
Ističem da je ovaj poslednji zaključak zasnovan na tumačenju visokog funkcionera Ministarstva spoljnih poslova Italije, zemlje koja je četvrta ekonomska sila u EU, zemlje koja je članica kluba G8 i čiji je bruto domaći proizvod među prvih 20 u svetu. Dakle, ovo tumačenje deluje uverljivije, istinitije od svega što nam govore ministri i Vlada u vezi sa Euleksom.
Dame i gospodo, raspoređivanje Euleksa se ne može pravdati ni ekonomskim razlozima. Nećemo živeti bolje ako se odreknemo KiM, naprotiv. To pokazuju sledeći primeri. Brisel je odredio 205 miliona evra za finansiranje Euleksa. To je veća suma nego ukupna godišnja pomoć našoj zemlji iz pretpristupnog fonda EU. Dakle, jasno je šta su prioriteti Brisela - nezavisno Kosovo, a ne ekonomska pomoć Srbiji i njenim građanima.
Naši građani treba da znaju i da će upravo zbog EU, tačnije jednostrane primene Prelaznog sporazuma imati manjak u budžetu od preko 300 miliona evra. Ovo je inače minimalna procena. Dakle, u godini kada nas očekuje velika ekonomska kriza EU nam uzima 300 miliona evra. To su činjenice, ostalo su fraze o tzv. evropskom putu i Briselskoj dogmi.
Takođe, možemo i da podelimo ukupnu pomoć EU u odnosu na broj stanovnika i da dođemo do zaključka da za oko 100 evra po stanovniku treba da se odreknemo KiM. Naši građani treba da znaju i da će u narednim godinama Brisel, preko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, postepeno urušavati našu industriju i poljoprivredu. Dovoljno je samo da uporedimo nemački izvoz od oko hiljadu milijardi evra godišnje i naš od oko šest milijardi evra.
Dakle, postavlja se pitanje da li se isplati da zbog ovakvog ekonomski štetnog briselskog puta žrtvujemo našu duhovnu kolevku KiM? Da li se isplati da zbog tzv. briselskog puta izgubimo i našu drugu pokrajinu? Odgovorna vlast mora da se suoči sa ovom dilemom. Ona ne može da se krije iza titoističke fraze o nekakvom mostu između Istoka i Zapada. Poznato je kako se završila ta megalomanska i nerealna politika.
Mi smo mala i siromašna zemlja. Moramo da se opredelimo za jednog saveznika, koji će nam omogućiti da sačuvamo KiM, ali i da živimo bolje. Zato Vlada mora da pokaže makar minimum hrabrosti i državničke dalekovidosti.
Sakrivanje iza fraza i dogme o virtuelnom raju koji nas čeka navodno u EU ne vodi ničemu. Odgovorna vlast mora da se opredeli da li će biti najbliži saveznik sa Ruskom federacijom ili će nastaviti da vodi Srbiju ka samouništenju, političkom i ekonomskom.
Ova Vlada očigledno nije u stanju da se suoči sa ovakvim dilemama. Ona ne razume ili neće da razume nove odnose u svetu, iako su to shvatili svi u svetu nakon događaja u Osetiji i Abhaziji. Shvatili su to čak i u Boliviji i nisu dozvolili američkom ambasadoru, kao što to radi gospodin Manter kod nas, da vodi unutrašnju politiku.
Zato ova Vlada treba da ode danas, sutra već može da bude kasno za Srbiju. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu članova 225. i 226.
Povodom izjave gospodina Danijela Frida da Euleks nije statusno neutralan i da je on raspoređen radi jačanja kvazidržave Kosovo i u vezi sa raspoređivanjem američkih državljana u misiji Euleks, interesuje me stav naših nadležnih organa, tačnije da li će gospodin Manter biti proglašen za personu non grata, kao što je urađeno u slučaju susednih zemalja i Malezije nedavno.
Ne razumem zašto se prećutkuje ovaj problem, posebno zato što je spoljnotrgovinska razmena sa zemljom koju predstavlja gospodin Manter minimalna. Ovakav potez ne bi štetio našim ekonomskim interesima.
Takođe, što se tiče Međunarodnog suda pravde, podsetio bih na stav uglednog profesora Milana Paunovića sa beogradskog Pravnog fakulteta. On se više puta veoma negativno izjasnio o tom postupku naših vlasti, jer sam poziv Prištini da se izjasni u suštini već znači jednu vrstu priznanja.

Javljam se u vezi s članom 104. i u vezi s tumačenjem Ustava, člana 102.
Biću kratak, pošto gospodin Nikolić nije tu. On tvrdi da je on u pravu. Mi tvrdimo da smo mi u pravu. Mislim da bi najbolje bilo da neko ko je neutralan, neko ko poznaje i njega i nas, iznese svoje mišljenje, koje je već izneto u jednim dnevnim novinama, 22.10.
To je gospođa Maja Gojković, koja je, inače, i advokat i pravnik. Ona kaže: "Nema tu ništa lično. Tražim samo da se poštuje zakon i izborna volja građana. Vanparlamentarna stranka ne može da kaže da je parlamentarna sve dok ne učestvuje na izborima. Birači još nisu imali mogućnost da se opredele za SNS, glasajući za Nikolića. Oni su podržavali program SRS-a. Iako sam ja isključena iz SRS-a, pravo jeste na njihovoj strani''. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, amandman je podnet na član 3. stav 1. Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Svrha amandmana je preciziranje i definisanje odredaba u tekstu zakona, tačnije usaglašavanje sa samim naslovom Predloga zakona u kome se koristi reč "područje", a ne reč "teritorija". Slične amandmane su podneli i magistar Martinović i gospodin Krasić.
Predlagač odbacuje sve ove amandmane, uz isto obrazloženje, a ono se svodi na sledeće: Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije koristi pojam "teritorija opštine", a u Predlogu zakona o uređenju sudova navodi se da se sud osniva za teritoriju opštine i iz toga proizilazi da je Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava precizno određeno šta se smatra područjem, a šta teritorijom.
Dakle, mi sami treba da zaključimo šta je autor (ili autori) ovog teksta Predloga zakona imao u vidu ili šta je hteo da kaže. Kakvo je ovo tumačenje zaista nije jasno, jer ono više zbunjuje nego što pojašnjava. Svakom pravniku je poznato i da postoji legalno tumačenje zakona, ali ovo obrazloženje koje smo dobili ne može se podvesti ni pod takvo tumačenje. Na primer, čuveni pravnik Andrija Gams legalno tumačenje zakona definiše kao tumačenje koje ima opšteobaveznu snagu, kao i sam zakon, pošto ima za svrhu da precizira smisao jednog već postojećeg zakona i ima retroaktivno dejstvo. Koliko je poznato, ovaj predlog zakona još nije usvojen.
Ne može se reći ni da autor (ili autori) Predloga zakona primenjuje zakonsku analogiju nalik onoj iz člana 781. Opšteg imovinskog zakona, kojim je predviđeno da se u nestašici određenih pravila udešavaju suđenja prema pravilima slične vrste poslova. Ali, ovo su pravila iz XIX veka i odnose se na sudije koje treba da rešavaju slučajeve koji nisu predviđeni zakonima i ne mogu da se primene na predloge zakone iz XXI veka, posebno na ovaj predlog koji je pred nama.
Ne može se tvrditi ni da je autor u obrazloženju za odbijanje amandmana koristio logičko tumačenje, jer prema definiciji, ponovo Andrije Gamsa, logičko tumačenje je razjašnjenje smisla propisa, utvrđivanje logičke veze sa ostalim pravnim propisima kojima se zakon koristi.
Nisam primetio, takođe, ni da se u tekstu Predloga zakona pominju svi zakoni koje je autor obrazloženja naveo prilikom odbijanja amandmana.
Dakle, kada uzmemo sve prethodno u obzir, smatramo da je bilo mnogo lakše i primerenije usvojiti ono rešenje koje se predviđa u amandmanu i koje definiše nejasne pojmove koji se pojavljuju u Predlogu zakona. Ništa strašno se ne bi desilo ako bi predlagač priznao da je koristio neprecizne definicije i ako bi prihvatio ovaj amandman.
Objašnjenje koje se nudi i koje upućuje na druge zakone, od kojih jedan nije čak ni u okviru seta pravosudnih zakona, blago rečeno, neozbiljno je.
Takođe, kada se pogleda tekst Predloga zakona jasno je da postoji jedna vrsta konfuzije. Već u samom naslovu se koristi pojam "područje sudova". Zatim, u članu 1. stav 1. u kome se određuje sadržina zakona, navodi se: "Ovim zakonom osnivaju se prekršajni, osnovni, viši, privredni i apelacioni sudovi, određuju njihova sedišta i područja na kojima vrše nadležnost i određuju odeljenja višeg prekršajnog i upravnog suda i područja...". Dakle, u stavu 1. se ne pominje teritorija. Isti je slučaj i u stavu 2. ovog člana koji se odnosi na tužilaštva i njihova sedišta i područja.
Ipak, već u sledećem, drugom članu Predloga zakona, bez obzira na pojmove koji se koriste u naslovu i članu 1. koristi se pojam "teritorija". Ako bismo hteli da se poslužimo nedefinisanim tumačenjem ili logikom koju je predlagač koristio u obrazloženju odbijanja, onda bismo mogli da tvrdimo da iz naslova i člana 1. proizlazi da treba koristiti pojam "područje". Ako nije tako, onda se postavlja pitanje da li su duhu ovog predloga zakona bliži sam naslov zakona i član 1, koji određuju sadržinu zakona, ili tekstovi nekih drugih zakona?
Takođe, kada se pogledaju i drugi članovi Predloga zakona, kao, na primer član 7. koji određuje odeljenja višeg prekršajnog suda i kada se njegove odredbe uporede sa onima u članu 2, opet dolazi do pojmovne i jezičke konfuzije. Na primer, u članu 7. stav 1, koji reguliše odeljenje višeg prekršajnog suda, za odeljenje u Kragujevcu se navodi da se to odnosi na područje prekršajnih sudova u Aranđelovcu, Gornjem Milanovcu, Jagodini itd. S druge strane, u članu 2. se navodi, na primer, da je prekršajni sud u Aranđelovcu, za teritoriju opština Aranđelovac i Topola, sa odeljenjem suda u Topoli; ili, prekršajni sud u Bačkoj Palanci, za teritoriji opština Bač, Bačka Palanka i Bački Petrovac, sa odeljenjem suda u Baču i Bačkom Petrovcu itd.
Dakle, trebalo je usaglasiti ove pojmove u skladu sa članom 1. zakona koji određuje sadržinu samog zakona, ako se već u tom članu nije načelno obuhvatilo sve što pište u Predlogu zakona. Uostalom, to bi bilo u skladu sa našom pravnom tradicijom, jer je još u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine bilo zapisano: "Smisao zakona niko da ne izvrće i krivo da ne tumači. Svako da pazi na reči i njihovo pravo značenje".
Prihvatanje amandmana bi bilo u skladu sa modernom pravnom naukom, jer, kao što piše čuveni Ronald Dvorkin, jedan od vodećih savremenih teoretičara prava, profesor prava na Univerzitetu države Njujork, pravni argumenti u komplikovanim slučajevima zavise od spornih pojmova. Dakle, prihvatanje ovog amandmana bi barem donekle popravilo tekst Predloga zakona. To bi bilo dobro rešenje i zbog konteksta koji prati ovaj predlog zakona.
Podsećam da je povodom Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava čak i Vida Petrović-Škero, predsednik Vrhovnog suda Srbije, otvoreno izjavila (izjava je od 30. novembra u jednim dnevnim novinama) da nije utvrđeno kakve će efekte predložena zakonska rešenja proizvesti. Zatim kaže: "Imam veliki strah i sumnju da li će delotvornost sudskog sistema biti poboljšana ili pogoršana, posebno kada se ima u vidu koliko su kratki rokovi za realizaciju samog zakona. Imam veliku bojazan da u predviđenim rokovima neće moći da se obezbede adekvatni uslovi za rad ovako organizaciono prepravljene mreže. Sudije će provoditi veliki broj sati u prevozu do sudskih jedinica, predmeti će morati stalno da se prenose, a uslovi za to nisu obezbeđeni. Bojim se i velike zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranaka u postupku koje će dostavljati svoje podneske sudskoj jedinici ili osnovnom sudu. U ovom trenutku ne znamo ni tačan broj potrebnih sudija za ovakvu organizaciju rada. Nemamo analitiku vrste i broja predmeta. Osim delimične kompjuterizacije privrednog sudstva, redovni sudovi u Srbiji nemaju jedinstveni softver, niti tehničke mogućnosti za umrežavanje kompjuterskog sistema koji bi omogućio lakši rad. Bojim se da ovako vrlo brzo doneta odluka, bez prethodne analize, predstavlja eksperiment koji ne dovodi do bolje efikasnosti", zaključuje gospođa Škero.
Dakle, kada se uzme u obzir ovakav stav struke, tačnije, videli smo da se u prethodnom citatu govori čak i o zloupotrebi procesnih ovlašćenja stranaka u postupku, postavlja se pitanje da li Predlog zakona obezbeđuje ono pravo koje garantuje član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, a to je pravo na pravično suđenje? Nisam siguran da se na ovo pitanje može dati potvrdan odgovor, iako se upravo u Nacionalnom programu za integraciju Srbije u EU, pod naslovom Sistem pravosuđa, na strani 47, posebno ističe član 6. Evropske konvencije.
Takođe, u kontekstu rasprave o setu pravosudnih zakona treba napomenuti i sledeće. Svi se slažemo da je neophodan bolji rad pravosuđa, ali to se ne postiže frazama kao što je ona sa strane 42; Nacionalnom strategijom je određen period od šest godina (do 2012) za sprovođenje reformskih ciljeva i uspostavljanje pravosudnog sistema koji će odgovarati potrebama novih društvenih vrednosti. Ipak, napredak se ne postiže ni predlozima zakona, za koje čak i predsednik Vrhovnog suda tvrdi da su doneti prebrzo. S druge strane, videli ste da čak ne postoji ni jedinstveni softver.
Dakle, od tzv. briselskih vrednosti, nerealnih zakonskih rešenja i eksperimentisanja se ne može živeti. Tačnije, ne može se na taj način poboljšati rad pravosuđa. Rad pravosuđa se poboljšava onda kada se obezbedi bolji životni standard zaposlenih u pravosuđu ili kada se obezbede dodatna finansijska sredstva za pravosuđe iz budžeta. Tako rade ozbiljne države, na primer, Ruska Federacija. Juče je u Moskvi održan Osmi kongres sudija Rusije. Prisustvovao je i predsednik Medvedev. Glavna tema je bila - Saradnja između Ministarstva finansija i Ministarstva pravde, tačnije dodatno finansiranje pravosuđa. To je prava reforma pravosuđa. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, javljam se na osnovu čl. 225. i 226, kao i na osnovu čl. 103. i 104, koji propisuju da govornik treba da govori o dnevnom redu. Već dva meseca prisustvujemo zloupotrebi skupštinske govornice i same Skupštine, kao zakonodavnog tela. Nisu jasni razlozi za to. Umesto da se raspravlja o zakonima i da se radi o amandmanima, u koje je uložen veliki trud, mi ovde prisustvujemo političkom marketingu i reklamiranju kao da nema granica.
Jedna politička grupacija koja nije čak ni učestvovala na izborima izlaže svoj megalomanski program, čiji je ideal, po njihovim rečima, američki politički sistem i smatraju da takav treba da postoji i kod nas. Dakle, zalažu se za postojanje samo dve partije koje se ni u čemu bitnom ne razlikuju. Inače, iz ove političke farse uvek proizilazi postojanje oligarha koji su jači od države. Verovatno je tu prvi kandidat kod nas gospodin Mišković i njegovi prijatelji.
Takođe, moraćemo da slušamo patetične ponude za podršku manjinskoj vladi i to sve, navodno, zbog saradnje sa Rusijom. Ako je tako, postavlja se sledeće pitanje – zašto upravo vođa te grupacije u vreme kada je bio na čelu SRS, u januaru 2008. godine, protivno svim pravilima diplomatskog protokola, nije 15 dana odgovarao na zvaničan poziv iz Moskve od Saveta federacije? To je zbog toga što su on i njegov sadašnji zamenik, kao ličnosti od globalnog značaja, bili veoma uvređeni što je Vladimir Putin poslao protokolarnu čestitku za rođendan Tadiću. Zahvaljujem.

Gospodine Nikoliću, ne znam zašto se vi nervirate?
Pitam vas, pred svima, zašto nije potpisan ''pakt o saradnji'' sa partijom gospodina Mironova? A, znate da su nam to nudili. Samo mi odgovorite na to, ništa drugo.

Gospodine Nikoliću, doneću zvaničan poziv od 14. januara 2008. godine, a vi donesite vaš odgovor. Tvrdim, pod punom odgovornošću, da on ne postoji. Znači, vi ne da niste hteli da odgovorite ili niste znali, nego, jednostavno, to ne postoji.
S druge strane, ova vaša prethodna izjava pokazuje da ste vi megaloman. Vi potcenjujete jednu partiju, kažete – osam procenata je osvojila u Ruskoj federaciji. Znate li vi koliko je to glasova? To je osam miliona, osam miliona!

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je podnet na član 44. i njegova svrha je pooštravanje kriterijuma za sudije, ali u onom pozitivnom smislu, ne u smislu koji je karakterističan za Predlog zakona o sudijama, posebno za njegove prelazne i završne odredbe.
Amandmanom se traži veće radno iskustvo u odnosu na ono koje se predlaže u članu 44. stav 1. Dakle, amandman se odnosi na treću glavu zakona koji reguliše izbor sudija. Konkretno, na potrebno radno iskustvo posle položenog pravosudnog ispita.
U tekstu Predloga zakona traže se dve godine radnog iskustva za sudiju prekršajnog suda, amandmanom se predlaže rok od tri godine. Za sudiju osnovnog suda je predviđen rok od tri godine, amandmanom se predlaže pet godina. Za sudiju višeg suda, privrednog suda i Višeg prekršajnog suda je predviđen rok od šest godina, amandmanom se predlaže rok od 10 godina. Za sudiju apelacionog suda, Privrednog apelacionog suda i Upravnog suda je predviđen rok od osam godina. Smatramo da je prikladniji rok od 15 godina. Konačno, za sudiju Vrhovnog kasacionog suda umesto predviđenih 12 godina predlaže se 20 godina.
Dakle, naši predlozi za pooštravanje kriterijuma za sudije su bili usmereni u ovom pravcu i nisu u suprotnosti sa članom 146. Ustava, koji garantuje da je sudijska funkcija stalna, niti sa članom 149, koji garantuje nezavisnost sudije i zabranjuje svaki uticaj u vršenju sudijske funkcije.
To se ne može reći za članove 100. i 101, koji na slabo prikriven način uvode lustraciju u naše pravosuđe i omogućavaju politički uticaj na sudije. Uostalom, to tvrdi i struka, a mogu da zaključe i ljudi koji nisu pravnici kada analiziraju kako se bira Visoki savet sudstva koji će vršiti reizbor sudija. Dovoljno je reći da članove Visokog saveta bira većina u parlamentu i da je po položaju član ovog tela i sam ministar. Takođe, ako je Društvo sudija protiv odredbi ovog zakona, a poznato je da u Srbiji ima oko 2.400 sudijskih mesta i da je u Društvo sudija učlanjeno oko 1.600 sudija, onda je jasno da nešto nije u redu sa ovim zakonom i da ga treba povući iz procedure.
Dragana Boljević, predsednik Društva sudija, izjavila je 18. novembra 2008. godine: ''Imamo veoma utemeljen stav, a potvrdili su to i profesori Pravnog fakulteta na prethodnoj stručnoj raspravi, da je taj reizbor apsolutno neustavan. To jeste lustracija''. Zatim, predsednik Društva navodi i sledeće: ''Ministarstvo pravde prvobitno je objašnjavalo da je reizbor potreban kako bi se broj sudija smanjio za 400. Venecijanska komisija je odgovorila da se to radi prirodnim putem, tako što sudije odlaze u penziju ili im se ponudi privremena penzija''.
Predsednik Društva sudija podseća i sledeće: ''Potom je usledila priča da treba da se promeni mreža sudova, a kada se ta mreža menja, mora da dođe do reizbora sudija''. Takvo objašnjenje je čudno jer u članu 150. Ustava piše da, ako se ukine sud u kome neki sudija sudi, sudija nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u sudu koji je preuzeo nadležnosti prethodnog. To nije razlog za prestanak sudijske funkcije, jer sudijska funkcija je stalna i to je garancija sudijske nezavisnosti.
Na kraju, predsednik Društva sudija obara i najčešće upotrebljavano tumačenje: ''Potom je stiglo tumačenje da se tim putem odstranjuju nesposobni, nestručni i korumpirani. To je, naravno, moglo i do sada da se uradi, ali to nije razlog za opšti reizbor''.
Ovo je tumačenje struke i to su argumenti koji se teško mogu osporiti. Njima se pridružuje čak i predsednik Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović-Škero. Ona je priznala na vanrednoj skupštini Društva sudija 16.11.2008. godine da je reizbor sudija neustavan i da vodi lustraciji sudija, kao i da neke promene u setu pravosudnih zakona nisu izvršene na zakonit način, uz konsultaciju sudske struke. Dakle, upravo ono što mi tvrdimo u ovoj raspravi.
Koliko je ogorčenje izazvao Predlog zakona o sudijama govori i podatak da je Društvo sudija od Konsultativnog veća evropskih sudija zatražilo mišljenje o reizboru sudija u Srbiji. Sve ovo jasno govori da treba ispraviti tekst zakona, a prvi korak u tom pravcu bi bilo prihvatanje amandmana.
Takođe, reizbor sudija koji se vrši na ovakav način ugrožava pravo koje garantuje član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, a to je pravo na pravedno suđenje. U načelnoj raspravi smo naveli neke presude Evropskog suda za ljudska prava koje definišu pojam "nezavisan i nepristrastan sud" u okviru ovog prava.
Povodom ovog amandmana ćemo navesti primer iz prakse Komiteta za ljudska prava UN. Poznato je da se rad Komiteta za ljudska prava zasniva na odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i fakultativnim protokolima uz ovaj pakt, tačnije na članu 14. ovog pakta. Dakle, radi se o opšteprihvaćenim međunarodnim standardima, koji imaju šire značenje i od Evropske konvencije za ljudska prava i prakse Evropskog suda, koja je ograničena isključivo regionalno.
U tom kontekstu univerzalnog određenja pojma "nepristrastan i nezavisan sud" u poznatom slučaju ''Polaj Kampos protiv Perua'', koji spada među 50 najznačajnijih u praksi ovog komiteta, Komitet za ljudska prava je konstatovao (naravno, razmatrajući način rada sudova u državi Peru): "Sistem ne garantuje osnovni aspekt pravičnog suđenja, u smislu člana 14. ovog pakta, da sud mora da bude nezavisan i nepristrastan i da kao takav mora da bude doživljavan".
Podsećam, u načelnoj raspravi smo naveli sličnu definiciju Evropskog suda za ljudska prava, i to u slučaju ''Kembel i Fel''. Nažalost, Predlog zakona o sudijama, kada se uporedi sa ovim univerzalnim i regionalnim kriterijumima, ne ostavlja mogućnost, čak ni prividnu, da naše sudstvo može biti nezavisno ili da može ostavljati takav utisak.
Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u jednoj presudi od 29. aprila 1989. godine postavio jasne kriterijume o tome da li je neka ustanova sud, shodno članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima: "Shodno praksi suda, pojam sud u suštinskom smislu reči određuje njegova sudska funkcija, tj. to što on donosi pitanja iz svoje nadležnosti, a na osnovu pravnih normi i nakon postupka koji je obavljen na propisan način".
Zatim, Evropski sud za ljudska prava u ovoj presudi ističe i sledeće: "Taj pojam mora zadovoljiti i druge uslove: nezavisnost, naročito izvršnih organa, nepristrasnost, trajanje mandata članova suda i jemstvo koje se pruža u postupku".
Dame i gospodo, iz prethodno iznetog, u načelnoj raspravi i raspravi o amandmanima, jasno je da nisu obavljene iscrpne konsultacije sa strukom i da nije uzeto u obzir ono što propisuju međunarodni standardi u ovoj oblasti. Dakle, suviše politike ima u ovom predlogu zakona i zato je neophodno da se amandmanima bar donekle isprave ove greške.
Takođe, u načelnoj raspravi je govoreno o tome da li je bilo dovoljno javne rasprave o ovom predlogu zakona. Tim povodom ukazao bih na samo jedan detalj. U "Medija centru" je 29. oktobra otvorena javna rasprava o setu pravosudnih zakona. Učestvovali su ministar nadležan za pravosuđe, vršilac dužnosti Republičkog javnog tužioca, predsednik Ustavnog suda Srbije i predsednik Vrhovnog suda Srbije. Dakle, ovde ne može biti ništa sporno, jer su ovi ljudi pravnici. Čak je bilo i različitih mišljenja.
Ali, u ovoj javnoj raspravi je učestvovao i predsednik Republike, koji je otvoreno podržao set pravosudnih zakona, i ovo se može tumačiti na dva načina. Prvi, da je on simbolizovao državu i građane i da je zato otvorio taj skup ili drugi, da se na ovaj način vrši politički pritisak, jer se on odmah opredelio u ovoj raspravi, i to kao prvi govornik.
Čak i ako ovo ostavimo po strani, posebno su nejasni razlozi za učešće na ovom skupu direktora Fonda za političku izuzetnost, inače, ranijeg direktora Fonda za otvoreno društvo. Koliko je poznato, a biografija direktora ovog fonda je javno dostupna na internetu, ona nije pravnik, već sociolog koji je magistrirao na socio-kulturnoj antropologiji na Filozofskom fakultetu.
Zašto je neko ko čak nije ni pravnik po definiciji upućeniji u set pravosudnih zakona od čitavog Društva sudija Srbije i zašto u toj raspravi treba da učestvuje on, a ne predsednik Društva, koji okuplja oko dve trećine svih sudija u Srbiji? To uopšte nije jasno kada se ove činjenice posmatraju iz perspektive pravne nauke ili iz sudijske struke.
Ali, ako se posmatraju iz političke perspektive, čak i iz ideološke, mislim na ovu briselsku ideologiju, i to u onoj ostrašćenoj varijanti koju upravo personifikuje ova osoba, onda se zaista nameće zaključak da se radi o slabo prikrivenoj lustraciji. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, javljam se na osnovu članova 225. i 226. Tražim od nadležnih organa obaveštenje povodom pretnji koje su upućene porodici narodnog poslanika Jadranka Vukovića. Da li su službena lica učestvovala u tome, da li su zloupotrebljeni pripadnici MUP-a, konkretno interventna jedinica?
Takođe, da li su oni koji su razbili opoziciju na republičkom nivou, i to pokušavaju i na lokalnom nivou u Zemunu, umešani u to? Konkretno mislim na faktičkog lidera ove grupacije koja nije učestvovala na izborima, a ne na formalnog lidera koji sedi ovde u poslednjim redovima i za koga lično ne verujem da je učestvovao u tim pritiscima na porodicu Vuković.
Mi ne tražimo zaštitu policije, ne kukamo kao neki. Ne izmišljamo atentate zarad podizanja svog rejtinga. Ne plašimo se i spremni smo da i fizički stanemo iza svakog svog člana. Nas zajedno ne drži novac, već nešto mnogo čvršće, prijateljstvo i ljubav prema zemlji.

Dame i gospodo, javljam se na osnovu člana 225. i 226, kao i na osnovu člana 104. i 103, koji propisuju da govornik treba da govori o dnevnom redu.
Iz razloga koji do sada nisu objavljeni, već danima prisustvujemo zamornom političkom marketingu u ovoj skupštini, ali i u lokalnim samoupravama, posebno u opštini Zemun. Međutim, taj marketing je u suprotnosti ne samo sa članom 102. Ustava, koji omogućava postojanje blanko ostavki, već i sa članom 100. Ustava, koji propisuje da se poslanici biraju na izborima, a ne u kontrolisanim medijima.
Ovakva zloupotreba Skupštine je u suprotnosti sa načelom političke korektnosti koja je osnova na kojoj počiva savremeni svet. Takođe, podrška jednoj stranci koja nije učestvovala na izborima nema nikakve veze sa demokratijom, posebno zato što se njena ideologija potpuno razlikuje od ideologije SRS koja je donela ovoliki broj mandata. Navešću vam samo jedan test.
Da li možete da pretpostavite kakva bi bila reakcija glasača SRS na predizbornom mitingu u Beogradskoj areni da je sadašnji drugi čovek ove nove grupacije hrabro izjavio pred njima, kao i 12. oktobra 2008. godine, da je njegov lider sada prihvatljiv za SAD. Ili da je neko iz ove grupacije isto to izjavio na mitingu ispred Narodne skupštine u februaru ove godine pred nekoliko stotina hiljada ogorčenih ljudi upravo zbog nezavisnosti Kosova, koje je forsirala ta Amerika?
Takođe, SRS je oduvek imala svoj prepoznatljivi program. Nikada nam na pamet ne bi pala megalomanska i neozbiljna ideja da mi treba da budemo nekakav most između istoka i zapada. Videli ste pre nekoliko dana da Medvedev i Buš potpuno normalno razgovaraju, bez posrednika iz Srbije.
Dame i gospodo, ideja velike Srbije je stotinu puta realnija od ove besmislice.

Dame i gospodo, na osnovu člana 104. koji garantuje dostojanstvo Narodne skupštine, na osnovu člana 103. u kome se propisuje da se govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu, smatram da je neprikladno da se politički marketing, medijsko spinovanje i euforija, ili sve ono što moramo da trpimo skoro svakodnevno u našim medijima, prenosi i ovde u ovom domu.
Posebno je neprikladno što iza tih medijskih predstava, po svedočenju samih aktera, stoje oligarsi kao što je Mišković, koji nije član parlamenta, kao što je poznato, kao ni gospodin Manter. Mislim da je nekorektno opterećivati našu javnost samohvalisanjem i zato što, koliko je poznato, u Srbiji ne postoje samo četiri opštine i one ne čine ni pet procenata od ukupnog broja opština.
Takođe, ako se već govori o izbornim rezultatima na ovakvom uzorku, izdvojeno i sa tolikom euforijom, treba se prisetiti i sledećih činjenica, one su više nego poučne. Tomislav Nikolić je na predsedničkim izborima u septembru 2000. godine, kao kandidat SRS, osvojio oko 5% glasova ili oko 289.000 glasova. Samo dve godine kasnije na predsedničkim izborima dr Vojislav Šešelj osvojio je preko 36% glasova ili preko milion glasova.
Dakle, treba sagledati malo širi kontekst i biće vam sve jasno.

Dame i gospodo, u Predlogu zakona o sudijama već na samom početku u članu 1. se ističe da je sudija nezavisan, zatim se u članu 2. govori o stalnosti sudijske funkcije, a u članu 3. se navodi da je sudija dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost.
U članu 12. piše da sudijska funkcija traje neprekidno od prvog izbora za sudiju do navršenja radnog veka. U članu 22. se navodi da je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja u utvrđivanju činjenica i u primeni prava, dakle, u svemu što odlučuje.
Dakle, osim patetičnog stila koji se povremeno koristi, ovim odredbama se ne može prigovoriti u formalno-pravnom smislu. U poslednjem delu zakona koji kao da je pisala neka druga osoba ili više njih i to pod neutralnim naslovom - prelazne i završne odredbe, čak se u okviru ovog dela u članu 99. navodi da se radi o nastavljanju sudijske funkcije, dakle, ne pominje se prestanak sudijske funkcije, iznose se sporne odredbe koje potpuno negiraju sve ono što je navedeno u pravom delu zakona.
Na primer, u članu 100. koji reguliše izbor sudija piše - izbor sudija, u skladu sa ovim zakonom, izvršiće se najkasnije do 1. decembra 2009.godine. U članu 101. piše - sudijama iz člana 99. stav 1. i stav 2. ovog zakona, koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje 31. decembra 2009. godine.
Dakle, radi se o slabo prikrivenoj i politički motivisanoj lustraciji sudija, jer prema članu 100. odluke o reizboru donosiće visoki savet sudstva i to najkasnije u roku od 60 dana od konstituisanja visokog saveta sudstva.
Osam od 11 članova visokog saveta sudstva bira Narodna skupština. Poznato je da u Skupštini dominira vladajuća politička većina, takođe od tri člana visokog saveta po položaju jedan je ministar nadležan za pravosuđe. Dakle, još jedan član saveta koji je veoma vezan, najblaže rečeno, za vladajuću koaliciju.
Ovakvo kršenje Ustava u Predlogu zakona o sudijama ili uvođenje politike u sudstvo, tačnije ugrožavanje stalnosti i nepristrasnosti sudijske funkcije, primetila je i struka.
Na primer, Konstantin Mikić-Vranjić iz Društva sudija Srbije je izjavio 29. oktobra 2008. godine povodom Predloga zakona o sudijama: "Nismo mi sami sebi cilj već građani imaju pravo na nepristrasnog sudiju koji je stalan i nezavisan. Stalnost sudijske funkcije treba da postoji nezavisno od promene vlasti. Ne može sudija da bude nezavisan ako nije stalan. Ovakvo rešenje otvara mogućnost da svaka vlast, kada god hoće, menja sudije."
Takođe, predsednik Društva sudija Srbije Dragana Boljević je izjavila istim povodom: "Za nas je neprihvatljivo neustavno rešenje iz Nacrta zakona o sudijama koje se odnosi na izbor nosilaca pravosudnih funkcija".
Kada se pogledaju odredbe Ustava, tačnije član 142, u kome se navodi da su sudovi nezavisni i samostalni u svom radu, jasno je da su primedbe koje dolaze iz struke potpuno tačne.
Ovako slabo prikriveni pokušaj lustracije sudija, koji se pokušava proturiti kroz nacrt zakona, nije zasnovan ni na međunarodnim standardima. Tu činjenicu predlagač ne može sakriti ni predugačkim rečenicama i nejasnim i konfuznim frazama koje navodi u obrazloženju i iz kojih je očigledno samo da je neko pomešao 1989. i 2008. godinu dok je pisao Predlog zakona.
Citiram iz obrazloženja Predloga zakona: "Zakon o sudijama se donosi u trenutku kada naša država prolazi kroz težak period, polažući jedan istorijski ispit za priključenje EU, istovremeno napuštajući jedan preživeli društveno-politički sistem i gradeći jedan potpuno novi, primeren težnjama i potrebama njenih građana okrenutih evropskim vrednostima".
Takođe, u obrazloženju zakona predlagač se poziva na poštovanje ljudskih prava, a u samom tekstu zakona se pominje Evropski sud za ljudska prava. Upravo Evropska konvencija o ljudskim pravima garantuje pravo na pravedno suđenje u članu 6. To pravo se, prema svim tumačenjima, zasniva upravo na pojmu nezavisan i nepristrastan sud.
U tom kontekstu i na osnovu člana 6. Konvencije Evropski sud je ustanovio u slučaju Kembel i Fel sledeće kriterijume u vezi sa pojmom nezavisan sud.
Citiram: "Pri odlučivanju da li neki organ može biti nezavisan, posebno se tu misli na izvršne organe i stranke u sporu, sud je imao u vidu način na koji su postavljeni na dužnost njegovi članovi i trajanje njihovih mandata". Dakle, upravo ono što je sporno u članu 100. i 101. Predloga zakona.
Zatim, Evropski sud zaključuje u ovom slučaju da je potrebno i jemstvo da neće biti spoljnih pritisaka, kao i pitanje da li taj organ ostavlja utisak nezavisnosti. Kada analiziramo članove 100. i 101. Predloga zakona jasno je da nema čak ni utiska o nezavisnosti našeg sudstva. Zato ovaj predlog zakona treba posmatrati kao primer kršenja Ustava, Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali i prakse Evropskog suda. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika, u skladu sa članom 8. Ustava, u kome se navodi da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva, i člana 182. Ustava, u kome se navodi da je u sastavu Republike Srbije AP KiM, tražim obaveštenje povodom izjave portparola Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, u kojoj se kaže: "Solanini savetnici redovno putuju na relaciji Brisel-Beograd. Euleks ima šefa misije, tim stručnjaka, a ovim pitanjem se bave i diplomate".
Diplomata Štefan Lene je prošle nedelje bio na razgovorima u Beogradu. Interesuje me da li je Štefan Lene glavni pregovarač u vezi s raspoređivanjem nelegalne misije Euleks na KiM-u? Opšte je poznato da je upravo Štefan Lene bio jedan od autora tzv Ahtisarijevog plana.
Takođe, tražim obaveštenje i povodom izjave portparola Havijera Solane –da se raspoređivanje Euleksa očekuje do kraja decembra, na osnovu dokumenata EU, pod nazivom ''Zajednička akcija". Podsećam, upravo u tom dokumentu EU piše: "Cilj Euleksa je da pomogne kosovskim vlastima, pravosudnim vlastima i službama za sprovođenje zakona u napredovanju ka tome da postanu samoodržive".
Dame i gospodo, kada se sagleda ovaj kontekst, jasno je da se nešto dešava. Pitanje je samo ko je promenio stav u vezi sa KiM-om, Havijer Solana i Štefan Lene, pod pritiskom naših vlasti, ili naše vlasti, usled pritiska predstavnika EU za spoljnu politiku? Zato je potrebno da imamo tačnu informaciju o pregovorima u vezi s Euleksom. Zato je potrebno da što pre imamo raspravu o ovom važnom pitanju. Zahvaljujem.