Dame i gospodo, amandmanom podnetim na član 5. zakona se u suštini traži preispitivanje rada Kancelarije za pridruživanje EU. U širem kontekstu, amandmanom se posredno ukazuje na pogubnost dosadašnje jednostrane ekonomske politike koja je isključivo i dogmatski orijentisana samo ka EU.
Amandman je zasnovan na čl. 25. i 26. Zakona o budžetskom sistemu i zato je u pravnom i u ekonomskom smislu precizan i tačan. On se zasniva i na analizi SSP sa EU. Kao što je poznato, taj navodno istorijski sporazum je parafiran u novembru 2007. godine, a potpisan je 29. aprila 2008. godine. Radi što bržeg sprovođenja SSP Srbija je potpisala i Prelazni sporazum o trgovini sa EU.
Prelazni sporazum se odnosi na ekonomski deo SSP-a i omogućava primenu SSP-a u ovoj oblasti, bez čekanja na ratifikaciju u zemljama EU. Slično kao što SSP faktički uništava teritorijalnu celovitost Srbije, zbog odredbi o dobrosusedskim odnosima koje se odnose na tzv. državu Kosovo, tako je i Prelazni sporazum više nego štetan za našu privredu i poljoprivredu.
Što se tiče dobrosusedskih odnosa između tzv. Kosova i Srbije, skrenuo bih građanima pažnju na vest koja je danas objavljena na sajtu "Bete" u 14,10 časova. Volfgang Išinger, nemački diplomata i predstavnik EU na pregovorima o statusu Kosova, izjavio je da treba primeniti njegov plan, u stvari plan EU o dobrosusedskim odnosima između tzv. Kosova i Srbije.
Plan se zasniva na sporazumu zaključenom između dve Nemačke iz 1973. godine. Da li je to nova politika koja se najavljuje od strane naše vlasti u vezi sa Kosovom ili da li je to ono što javno podržava građanin Nikolić u vezi sa politikom predsednika Tadića prema Kosovu? Ako je tako i ako postoji dogovor na relaciji građanin Nikolić - predsednik Tadić, a aktiviranje Išingerovog plana očigledno na to ukazuje, onda javnost treba da zna da je to bio jedan od razloga koji je bio u pozadini neuspelog puča u SRS.
U tom kontekstu treba posmatrati i rad Kancelarije i odredbe Prelaznog sporazuma.
Na primer, u Aneksu jedan Prelaznog sporazuma se navode naše carinske koncesije za proizvode iz EU. Carinska stopa će se snižavati sledećim redosledom.
Danom stupanja na snagu sporazuma, carinske stope će se sniziti na 70% od osnovne carine, 1.januara prve godine nakon stupanja na snagu sporazuma na 40% od osnovne carine i 1. januara druge godine nakon stupanja na snagu sporazuma ukinuće se preostale carinske stope.
Zatim se u Aneksu navode industrijski proizvodi za koje će važiti ovaj režim, na primer, između ostalog azotna đubriva, razni lekovi, lak boje, cevi, creva i pribori za njih, samolepljive ploče, nove spoljne pneumatske gume, šper ploče, burad, bačve, razne vrste hartije i kartona, šeširi i ogledala, razne vrste mašina, dugmadi itd, dakle od igle do lokomotive.
Slično se predviđa i za ostale industrijske proizvode navedene u Aneksu 1B, jedina razlika je nešto duži rok za potpuno ukidanje carina, kao i u Aneksu 1V, koji takođe predviđa srpske carinske koncesije. I u Aneksu 3 se predviđa ukidanje carine za neograničene količine poljoprivrednih proizvoda koji su navedeni u tabelama i to od dana stupanja na snagu sporazuma.
To su razne vrste goveda, živine, svinjskog mesa, jaja, povrća, voća itd. Oni poljoprivredni proizvodi koji nisu predviđeni u ovom aneksu obuhvaćeni su u Aneksu 3B, u kome se predviđa postepeno ukidanje carina, i u Aneksu 3V i 3G, u kojima se takođe predviđa smanjenje i ukidanje carina.
Dakle, primena Prelaznog trgovinskog sporazuma je udar na budžet Srbije i na naše carinske prihode. To treba otvoreno i jasno reći, a ne upotrebljavati fraze o nekakvoj evropskoj budućnosti i čudotvornoj moći Sporazuma o stabilizaciji pridruživanju i Prelaznog sporazuma koji ga prati.
Uostalom, čak je i Tanja Miščević, bivši šef Kancelarije za pridruživanje, priznala u intervju za "Glas javnosti" da će nas primena Prelaznog sporazuma koštati između 70 i 90 miliona evra.
U opticaju je druga procena, koja je takođe objavljena našoj javnosti i koja takođe dolazi od vlasti, po kojoj će nas primena Prelaznog sporazuma koštati oko 150 miliona evra. U nedeljniku ''Pečat'' je izneta i treća procena ekonomista da će nas prelazni sporazum koštati oko 400 miliona evra.
Zato, bez obzira koja je od ovih procena tačna, ne postavlja se samo ono pitanje koje pokreće amandman, tj. pitanje opravdanosti postojanja Kancelarije za pridruživanje, već se postavljaju i sledeća pitanja: zašto se uporno i dogmatski zastupa stav da mi moramo po svaku cenu da budemo član EU, ako je to ekonomski štetno za našu privredu i poljoprivredu.
Dakle, sama postavka pitanja u vezi sa članstvom u EU, koja je u ekonomskom smislu štetna za našu zemlju, pokazuje apsurdnost finansijske situacije u našoj zemlji i postojanja Kancelarije za pridruživanje.
Ovome treba dodati i postojanje funkcije potpredsednika vlade za evropske integracije, koja dodatno obesmišljava postojanje Kancelarije za pridruživanje. Kada se iznose ovakve činjenice, često se kao kontraargumenti navode da su sve zemlje u okruženje želele da budu ili su već u EU. Upravo iskustva naših suseda pokazuju da treba dobro da razmislimo o ekonomskoj opravdanosti tzv. briselskog puta i prihvatanju ovog amandmana.
Pogledajte šta se dešava kod naših suseda u Mađarskoj. Ekonomska kriza u Mađarskoj je posledica činjenice da je mađarski spoljni dug dostigao oko 125 milijardi dolara na kraju 2007. godine. U istom periodu budžetski deficit je iznosio 7,8 milijardi dolara, a deficit platnog bilansa oko 8 milijardi dolara.
Ovo su zvanični podaci sa američkog sajta državnih organa. Zato nisu iznenađenje ni rezultati ankete evro barometra iz 2006. godine i prve polovine 2008. godine.
Godine 2006. samo 39% anketiranih građana Mađarske podržavalo je članstvo ove zemlje u EU. U prvoj polovini 2008. godine još manje, oko 36% anektiranih građana Mađarske je izjavilo da ima koristi od članstva u EU, a čak 52% je tvrdilo da Mađarska nema koristi od članstva u EU.
Kada se uzmu u obzir ovi podaci, jasno je i zašto su istinite reči bivšeg komesara Mađarske u EU, gospodina Petera Balaža: ''EU prvo budi nadu, a zatim ne daje gotovo ništa.'' U tom kontekstu naše vlasti bi trebalo da se ugledaju na mađarske, koje su shvatile kakva je nova ekonomska realnost u Evropi i šta donosi EU.
Sedmog decembra 2007. godine tadašnji ruski premijer Zupkov je posetio Budimpeštu. Prema izveštajima mađarskih i zapadnih medija, poseta je protekla veoma uspešno. Usaglašen je akcioni plan saradnje u periodu od 2008. do 2009. godine. Izneto je da je trgovina između dve zemlje utrostručena u zadnjih pet godina. Godine 2006. ona je dostigla 8 milijardi 200 miliona dolara. Za ovu godinu se očekuje novo povećanje od 800 miliona dolara.
Mađarska izvozi mašine, lekove i proizvode hemijske industrije na rusko tržište. Prilikom posete Zubkova potpisano je pet ugovora, uključujući i onaj o remontu aviona Suhoj na mađarskom tlu. Razgovarano je o kupovinu novih ruskih civilnih aviona Suhoj 100 za potrebe kompanije "Malev", tačnije o prodaji 15 ruskih novih putničkih aviona. Cena jednog ovog putničkog aviona od 95 mesta je oko 30 miliona dolara. Inače, u kompaniji "Malev" ruski kapital ima veliki udeo.
Takođe, mađarski premijer je izjavio da je dobio čvrsto obećanje Zubkova da će jedan kraj kraka gasovoda Južni tok proći kroz Mađarsku.
Inače, videli ste pre oko mesec dana kako je bila oštra i dostojanstvena reakcija mađarskih političara i medija na zahtev američkog ambasadora u Budimpešti da se preispita saradnja sa Rusijom u oblasti gasne i naftne privrede.
Prilikom posete Zubkova dogovorena je i privredna saradnja između Mađarske i brojnih ruskih regiona, kao i otvaranje konzulata u ruskim regionima. Potpisan je i protokol o saradnji u oblasti kulture. Ruski premijer je izjavio u Budimpešti da su odnosi između dve zemlje podignuti na novi nivo. Istakao je da saradnja beleži uspon u energetskom sektoru, u oblasti transporta, nano tehnologije, zdravstva i bankarstva.
Tom prilikom mađarski premijer je čak izjavio - kooperacija sa Rusijom nema alternativu.
S druge strane, srpsko-ruska razmena je nekoliko puta manja nego mađarsko-ruska. Bez obzira na postojanje jedinstvenog ugovora o slobodnoj trgovini sa Ruskom federacijom, ruskom kapitalu se neprestano postavljaju prepreke zbog političkih zahteva iz Brisela, npr. u slučaju JAT-a.
Sporazum o prolasku gasovoda Južni tok kroz Srbiju se tretira kao drugorazredno pitanje u odnosu na bilo kakav sporazum sa EU. Takođe, nije teško pretpostaviti ni kakva bi se ostrašćena kampanja povela protiv onoga ko bi izjavio nešto slično kao mađarski premijer o ekonomskoj saradnji bez alternative sa Ruskom federacijom.
Dakle, mađarski političari su bili dovoljno mudri i da ostave spornu rusko-mađarsku prošlost iza sebe. Na primer, 1848. i 1956. godinu.
S druge strane, bez obzira što su Rusi i Srbi možda i dva najbliža naroda u istorijskom, kulturnom i svakom drugom smislu, ni jedan ruski premijer nije posetio Srbiju od 2000. godine.
Nažalost, ovako slabo prikrivena antiruska kampanja je prisutna čak i u nacionalnom programu integracije Srbije u EU. U izradi ovog dokumenta od 840 stranica je jednu od glavnih uloga imala upravo Kancelarija za pridruživanje.
Umesto da se u nacionalnom programu integracije Srbije u EU autori bave konkretnim stvarima, na primer prednostima i manama briselskog puta naše zemlje, upoređivanjem cifara, procenjivanjem negativnih i pozitivnih efekata, ili da su organizovali istinsku javnu raspravu a ne marketinšku, na koju bi bili pozvani i oni koji se ne slažu sa članstvom u EU, i koji se ekonomskim i pravnim argumentima suprotstavljaju briselskoj dogmi, autori su ostrašćeno napadali Rusku federaciju u ovom dokumentu.
Npr, na strani 767 piše: Sporazum između Vlade SRJ i Vlade Ruske federacije o slobodnoj trgovini potpisan je 28. avgusta 2008. godine. Republika Srbija, pravni sledbenik SRJ, jedina je država izvan granica Zajednice nezavisnih država sa kojima je Ruska federacija potpisala takav sporazum. Ukidanjem carina za najveći broj proizvoda poreklom iz Srbije u Rusku federaciju stvoreni su povoljni uslovi za uspostavljanje dugoročnih oblika saradnje u svim segmentima privrede.
Ovo je sve tačno, ali zatim sledi zaključak koji je, blago rečeno, skandalozan. On kao da je pisan u nekom propagandnom centru. Sporazumom je predviđeno da se svake godine usaglašavaju protokoli koji sadrže izuzetke od režima slobodne trgovine robe za koju se i dalje plaća carina.
Međutim, jedini protokol sa spiskovima robe koji su izuzeti sa režima slobodne trgovine potpisan prilikom zaključivanja osnovnog sporazuma i dalje je na snazi. Naime, iako su sa naše strane činjeni pokušaji da se ide u pravcu dalje liberalizacije, nije došlo do njihovog korigovanja i daljeg smanjenja.
Dakle, sugeriše se da su zli Rusi ponovo krivi za sve. Verovatno su krivi i zato što su nam otvorili svoje tržište i zato što su nam ponudili ugovor kakav nema ni jedna zemlja zapadno od Karpata, ili su Rusi krivi zato što su nam otvorili tržište za preko 90% naših proizvoda. Po ovoj naopakoj logici, Rusi su krivi i zato što preko godinu dana nismo imali ambasadora u Moskvi, krivi su i zato što naša vlast želi u evroatlantske integracije, tačnije u NATO pakt i Evropsku uniju.
Istovremeno, dok se organi koji su zaduženi za saradnju sa EU bave napadima na Rusku federaciju, strane firme u našoj zemlji koriste ugovor o slobodnoj trgovini koji ima Srbija sa Ruskom federacijom i izvoze svoje proizvode na rusko tržište. Prema ekonomskim podacima, u Rusku federaciju više izvoze strane firme sa naše teritorije nego naše. Da nije štetno za našu privredu bilo bi smešno.
Zato treba zaustaviti ovo mešanje ideologije i ekonomije. Dogmatska okrenutost ka EU nije zasnovana na interesima naše privrede. Zato treba prihvatiti ovaj amandman i promeniti svrhu rada Kancelarije za pridruživanje EU.

Dame i gospodo, amandman je podnet na član 1. Predloga zakona. Predlagač zakona je odbio amandman, uz obrazloženje da nije u skladu sa članom 10. Zakona o budžetskom sistemu, kojim je utvrđeno da se budžet sastoji iz opšteg i posebnog dela.
Ovo tumačenje predlagača, po kojem on određuje šta može biti sadržina amandmana, a šta ne, najblaže rečeno, preširoko je i proizvoljno. To tumačenje se, čak, ne zasniva ni na odgovarajućim odredbama Zakona o budžetskom sistemu. Član 10. se odnosi, pre svega, na predlagača, tačnije Ministarstvo.
U delu zakona pod naslovom: Priprema i donošenje budžeta i finansijskih planova, a to je posao koji obavlja Ministarstvo, tačnije, u članu 10, navodi se da opšti deo budžeta obuhvata, između ostalog pregled tekućih prihoda i rashoda, pregled kredita, otplate glavnice, kamata i garancija, odredbe o suficitu i deficitu, procenu poreskih prihoda, podatke o budžetskoj rezervi. Zatim se navodi da poseban deo budžeta obuhvata finansijske planove direktnih korisnika budžetskih sredstava i da opšti i poseban deo budžeta sadrže procenjene prihode i rashode za fiskalnu budžetsku godinu i za naredne dve fiskalne godine.
Dakle, nigde se u ovom članu 10. Zakona o budžetskom sistemu, na koji se poziva predlagač u obrazloženju, ne pominje Narodna skupština, niti izmene predloga budžeta koje vrši Narodna skupština. Narodna skupština se pominje tek u delu Zakona o budžetskom sistemu koji reguliše donošenje budžeta. U članu 25. se navodi da Narodna skupština donosi budžet Republike, a u članu 26, pod naslovom: Ograničenja u donošenju budžeta, navodi se – izmene predloga budžeta koje vrši Narodna skupština moraju biti u okviru maksimuma deficita utvrđenog u predlogu budžeta Vlade.
Predlog za povećanje izdataka u budžetu mora sadržati i mere za uvećanje prihoda ili umanjenje drugih izdataka za isti iznos. Dakle, ne pominju se opšti i posebni deo.
Predlagač je, prilikom razmatranja amandmana, trebalo da se osloni na čl. 25. i 26. Zakona o budžetskom sistemu, a ne da proizvoljno tumači odredbe Zakona o budžetskom sistemu, i to uz pomoć člana 10, u kome se uopšte i ne pominje postupak pred Narodnom skupštinom i koji se, očigledno, odnosi na samo ministarstvo.
Dakle, jasno je da se član 10, prvenstveno, odnosi na samog predlagača, a ne na Narodnu skupštinu, jer je na njemu obaveza da pripremi budžet, ili možda predlagač smatra da u svakom amandmanu mora da stoji celokupan predlog zakona o budžetu, od nekoliko stotina strana.
Ipak, smisao amandmana je daleko od ovako naopakog tumačenja, koje, u suštini, nudi predlagač. Amandman je samo deo zakonodavne procedure. Svrha amandmana je ispravka loših rešenja u zakonu, a ne pisanje novih zakona. Uostalom, tako tvrdi pravna nauka.
U knjizi "Uvod u pravo" autora prof. dr Koste Čavoškog i prof. dr Radmile Vasić, piše: "Zakonodavna procedura obično obuhvata podnošenje predloga", to je ono što se reguliše u članu 10. Zakona o budžetskom sistemu, "javnu raspravu", nažalost, kod nas je nije bilo, ako izuzmemo tzv. dobronamerne saveta MMF-a, "pretres i glasanje u zakonodavnom telu". To je upravo ono što se reguliše čl. 25. i 26. Predloga zakona o budžetskom sistemu i što predlagač prećutkuje u obrazloženju odbijanja amandmana.
Na kraju ovog procesa, sledi glasanje u zakonodavnom telu, publikacija i stupanje na snagu. Takođe, isti autori navode sledeće: "Prema vrstama normi, kako su utvrđene, moguće je da zakon sadrži univerzalne opšte norme ili delimično opšte, odnosno posebne". Zatim se navodi, upravo za budžetske zakone: "Ovi tzv. privremeni zakoni, iako nisu za svagda, zadovoljavaju uslov opštosti, kao i zakoni koji se donose sa neograničenim vremenskim trajanjem, jer se opštost zakona, pre svega, odnosi na vrstu norme kojima se predviđene situacije regulišu".
Dame i gospodo, posle ovakvog pravno-formalnog razjašnjenja, treba istaći da amandman nije trebalo odbaciti i zbog sledećih ekonomskih argumenata. Amandmanom koji je predlagač odbacio, uz obrazloženje koje očigledno nema veze s pravnim načelima, traži se povećanje rashoda za subvencije u privredi i poljoprivredi, ukupne vrednosti od 15 milijardi dinara. To je u skladu s odredbama iz člana 26. Zakona o budžetskom sistemu u kojima se navodi da predlog za povećanje izdataka iz amandmana sadrži i mere za umanjenje drugih izdataka za isti iznos.
Konkretno, ovim amandmanom se traži, a u tom kontekstu se navodi detaljna tabela, smanjenje rashoda za korišćenje usluga i robe, to je ekonomska klasifikacija 42, za oko 15 milijardi dinara. Dakle, radi se o značajnom prelasku u okviru ekonomske klasifikacije 45, to su subvencije, jer je za nju predviđeno ukupno oko 63 milijarde dinara. Ipak, ovih 15 milijardi, po zvaničnom kursu NBS-a od 28.10.2008. godine, iznosi oko 180 miliona evra. Dakle, ne radi se velikoj sumi u odnosu na one koje daju bogate zemlje Zapadne Evrope i Brisel svojim privrednicima i poljoprivrednicima u ovim oblastima. Zato je neophodno da se povećaju subvencije u budžetu, radi konkurentnosti naših privrednika i poljoprivrednika.
Na primer, Evropska komisija je za sezonu 2005/2006 izdvojila oko 450 miliona evra za subvencije namenjene proizvođačima vina. Naravno, kao i obično, predviđeno je da bogate zemlje dobijaju najviše subvencija. To je jedno od pravila na kojima se zasniva poljoprivredna politika Brisela i to je realnost koja se ne može sakriti nikakvim frazama o tzv. evropskom putu i ravnopravnoj utakmici između naših i zapadnih poljoprivrednika. Konkretno, Španija je dobila 150 miliona evra, Francuska 160 miliona, Italija 99 miliona, a ostatak sume je podelilo još 11 država.
Takođe, godine 2003, ukupne subvencije EU farmerima su iznosile: francuskim – sedam milijardi i 300 miliona evra, španskim – četiri milijarde i 200 miliona evra, nemačkim – tri milijarde i 900 miliona evra, italijanskim – tri milijarde i 130 miliona evra i britanskim – tri milijarde i 120 miliona evra.
S druge strane, naša poljoprivreda nije napredovala nakon usvajanja tzv. saveta MMF-a i približavanja Briselu. Naprotiv, prema podacima koje je izneo saradnik Centra za naučno-istraživački rad u Privrednoj komori Srbije Vojislav Stanković, 2007. godine je ostvaren manji rod kukuruza nego 2006. i 2005. godine. Što se tiče izvoza u EU, ni tu nije mnogo bolja situacija. Npr., eksperti predviđaju da izvoz junećeg mesa u 2008. godini neće premašiti onaj iz 2007. godine, kada je inostranstvu prodato samo 20% od odobrene kvote.
Kako saveti MMF-a utiču na razvoj poljoprivrede, pokazuju sledeći citati. Serž Alini, u časopisu "Le mond diplomatik", piše – države koje su poslušale savete Svetske banke i MMF-a žrtvovale su svoju prehrambenu poljoprivredu; one više nisu u stanju da se oslone na sopstvenu žetvu. Ovome treba dodati podatke Republičkog zavoda za statistiku – indeks poljoprivredne proizvodnje u centralnoj Srbiji u 2007. godini je bio ispod nivoa iz 1995. godine. Indeksi su izračunati na osnovu indeksne liste u koju je uključeno 56 ekonomski važnih poljoprivrednih proizvoda za koje statistika utvrđuje proizvodnju.
Takođe, u ovom kontekstu urušavanja naše poljoprivrede i privrede, podatke o privredi smo izneli, inače, u načelu, treba istaći sledeće. Kao što je poznato, misija MMF-a je došla 28.10. u Srbiju da bi pomogla, kako se tvrdi, svojim dobronamernim savetima. Danas treba da počnu zvanični razgovori. Najavljuje se da će se razgovarati i o trenutnoj ekonomskoj situaciji. Pregovaraće se i o kreditima ako bude potrebno.
Povodom dolaska ove spasonosne misije, naši građani treba da znaju sledeće. Britanski ''Gardijan'' je 20. oktobra 2008. godine, u komentaru povodom posete misije MMF-a Beogradu, izneo – Srbija ima relativno velike dugove u odnosu na ukupni BDP, što je, dugoročno gledano, potencijalno najveći problem. Upravo, suprotno od tvrdnje naše vlasti.
S druge strane, ''Fajnenšel tajms'', istog dana, analizira situaciju u Turskoj, članici NATO pakta i zemlji koja se, kao i mi, približava EU, povodom njene saradnje sa MMF-om. U ovim britanskim novinama se navodi izjava turskog premijera Erdogana – ne možemo da pomračimo svoju budućnost ispunjavajući zahteve MMF-a.
Na kraju, naša vlast je, povodom dolaska ''spasonosne'' misije MMF-a, svakako, trebalo da posluša savet svetskih ekonomskih stručnjaka, a posebno vodećih, kao što je Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i bivši potpredsednik Svetske banke. Njegovi saveti su sigurno korisniji od onih koji će dati misija MMF-a.
Stiglic smatra, upravo na osnovu svog bogatog iskustva, da su odluke i saveti MMF-a bili "donošeni na bazi nečega što je izgledalo kao čudna mešavina ideologije i loše ekonomije, tj. dogme, koja ponekad, činilo se, jedva da prikriva specijalne interese.
Problemi sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju su teški i MMF je često pozvan da pomogne u najgoroj od svih situacija, kada se zemlja suočava sa krizom, ali lekovi MMF-a su podbacivali često, čak i češće nego što su bili uspešni. MMF-ove politike strukturnog prilagođavanja, odnosno politike dizajnirane da pomognu zemlji da se prilagodi krizama, kao i trajnim debalansima, vodile su gladi i neredima u mnogim zemljama."
Zato, dame i gospodo, treba prihvatiti ovaj amandman, povećati subvencije, pokrenuti privredu i poljoprivredu, prestati sa zaduživanjem i uraditi u najvećem broju slučajeva upravo suprotno od onoga što savetuje MMF. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, u obrazloženju Predloga zakona u delu pod naslovom "Osnovne makroekonomske pretpostavke za izradu budžeta za 2008. godinu" navodi se da je realni rast BDP u prvom kvartalu 2008. godine iznosio 8,2% u odnosu na isti period u 2007. godini. Zatim se realni rast BDP-a u drugom kvartalu procenjuje na oko 7,5%.
Za ostale makroekonomske indikatore data je i tabela koja pokazuje njihovu stopu rasta u prvih sedam meseci 2008. godine. Na primer, za baznu inflaciju to je 6,8%; za industrijsku proizvodnju, fizički obim, 4,2%. Takođe, prikazuje se i neto priliv stranih direktnih investicija, prihodi od privatizacija, kao i devizne rezerve.
Još veći optimizam je prisutan u delu pod nazivom "Ekonomski izgledi". U tom delu se navodi da su osnovni ciljevi ekonomske politike Vlade, između ostalog, dinamičan privredni rast, rast zaposlenosti i sve se to očekuje do kraja 2008. godine. Takođe, i visok rast BDP-a od 7%, stabilizacija cena sirove nafte, unapređenje antimonopolske politike, rast izvoza, čak i smanjenje spoljnotrgovinskog deficita.
Naši građani treba da znaju sledeće. Po definiciji, bruto domaći proizvod je vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih tokom nekog vremenskog perioda, obično tokom godinu dana, na teritoriji jedne zemlje. Ovo je definicija iz knjige "Nacionalna ekonomija". Autori su dr Stevan Devetaković, dr Biljana Jovanović-Gavrilović i dr Gojko Rikalović. Knjiga se koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
U BDP spada i vrednost finalnih dobara i usluga koje proizvedu i strane firme na našoj teritoriji, na primer, američki "Sartid" ili "U.S. steel", iako on svoje prihode, ili stotine miliona dolara, transferiše u svoju centralu u Americi. Kakve koristi od tog transfera iz Srbije u SAD imaju naši građani, osim što se na papiru pokazuje rast BDP-a, nije teško zaključiti.
Profesor dr Jovan Dušanić sa Beogradske poslovne škole iznosi: "Sama struktura rasta BDP-a za prva tri kvartala u 2007. godini pokazuje da su u rastu od 7,2% sa čak 5,6 procentnih poena učestvovali sektori trgovine (rast od 18%), saobraćaja (rast od 20%) i finansijskog posredovanja (24%), sektori koji se po svojoj prirodi ne javljaju kao motori rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan i održiv ekonomski rast".
Zatim prof. Dušanić zaključuje: "Cinik bi rekao, mada je domaća proizvodnja dobrim delom ugušena, BDP raste iz godine u godinu, jer velike količine uvozne robe treba dovesti - to je rast saobraćaja, prodati - rast trgovine, a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati - to je rast finansijskog sektora".
Takođe, spoljnotrgovinski deficit se neće smanjiti, naprotiv, prema procenama domaćih ekonomista, spoljnotrgovinski deficit će dostići oko 13 milijardi dolara do kraja ove godine. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u periodu januar-avgust 2008. godine spoljnotrgovinski deficit je dostigao 8,23 milijarde dolara. To je porast od 41,9% u odnosu na isti period u 2007. godini.
Nepovoljna je i uvozna struktura. Prema proceni Instituta za tržišna istraživanja, citiram, "sa ovakvom uvoznom strukturom u skorije vreme ne može se računati na poboljšanje konkurentskog položaja srpske privrede". Dakle, sporan je i rast izvoza.
Ovim sumornim podacima svakako treba dodati i one o spoljnom dugu, koji se prećutkuju u obrazloženju Predloga zakona. Procenjuje se da je spoljni dug naše zemlje iznosio već krajem jula 2008. godine oko 30 milijardi dolara. Naravno, predlagač zakona će kao kontraargumente izneti ono što piše u članu 3. Predloga zakona, ili stanje javnog duga Republike Srbije na dan 31. avgusta 2008. godine. Predlagač zakona će verovatno navesti da je dug javnog sektora smanjen sa 81% od pre osam godina na 32% u junu 2008. godine, ali prema procenama Instituta za tržišna istraživanja, spoljni dug privatnog sektora je već u junu 2008. godine premašio 20 milijardi dolara.
Takođe, Fond za razvoj ekonomske nauke je izneo da je spoljni dug Srbije u junu 2008. godine dostigao 57% BDP-a u apsolutnom iznosu. Samo na kraju drugog kvartala bio je veći za oko 690 miliona evra u odnosu na mart. U Fondu za razvoj ekonomske nauke su zaključili i da je ovakav rast duga posledica, pre svega, dugoročnog zaduživanja preduzeća, oko 80% privatnog duga se odnosi na takvu vrstu zaduživanja. Zato predlagač zakona i Vlada ne mogu biti nezainteresovani i pasivni u trenutku kada se zadužuju preduzeća i građani i kada spoljni dug tako brzo raste.
Pozivanje na cifre iz člana 3. i prećutkivanje prethodno iznetih neće promeniti realnost. Pogledajte šta se desilo u Rusiji i kakav je udar Zapad izvršio na rusku ekonomiju i društvo, upravo preko zaduživanja privatnih firmi i velikih kompanija. Ruska država je bila prinuđena da, samo u prvom naletu, oko 60 milijardi dolara ili oko 10% deviznih rezervi preusmeri ka domaćim firmama ili bankama, prvenstveno zbog plaćanja duga. Ali, za razliku od Rusije, mi nemamo 600 milijardi dolara rezervi, niti još nekoliko stotina u raznim stabilizacionim fondovima; nemamo ni naftu, ni gas, niti možemo da utičemo na svetsku cenu nafte kao Rusija. Nemamo ni suficit u budžetu, već deficit, koji se dodatno povećava ovim predlogom zakona. Zato je više nego neodgovorno ono što se predlaže u rebalansu, a to je novo zaduživanje, rasprodaja ili privatizacija i povećanje deficita.
Na primer, u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu se navodi, citiram: "Potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita od oko 23.888.000.000 dinara i izdataka za nabavku finansijske imovine od oko 21.896.000.000 dinara i izdataka na osnovu otplate glavnice duga od oko 46.334.000.000 dinara obezbediće se, između ostalog, i od privatizacionih primanja, kredita i emitovanja državnih hartija od vrednosti."
Takođe, iz obrazloženja se ne može videti da naša industrijska proizvodnja nije u prošloj godini dostigla nivo iz 1998. godine, niti da se bazna inflacija u 2008. godini obračunavala nezavisno od cene nafte i derivata, nekih poljoprivrednih proizvoda i finansijskih usluga.
Ne vidi se ni stanje našeg bruto nacionalnog dohotka. Po definiciji, to je vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih unutar ili van granice jedne zemlje, čijom prodajom stanovnici te zemlje stiču dohotke. Ne vidi se ni indeks ljudskog razvoja, parametar koji koriste Ujedinjene nacije. Nema ni podatka o stanju bilansa tekućih transakcija.
Takođe, na osnovu čega je predlagač zaključio da će u narednom periodu doći do stabilizacije cene nafte, da li na osnovu neverovatnog pada sa 140 dolara po barelu na 60, ili najave OPEK-a da će smanjiti proizvodnju?
Da li je unapređenje antimonopolske politike, koje pominje predlagač, poseta oligarha Miškovića Oliju Renu i Briselu 20. oktobra 2008. godine?
Dakle, ovakvo obrazloženje budžeta je, najblaže rečeno, nejasno, nedovoljno i istrgnuto iz konteksta. Potpuno su nejasne i najave da će se budžet za narednu godinu izraditi uz pomoć Saveta MMF-a. Jasno je da MMF stoji iza neodgovorne ekonomske politike ili ubrzanog zaduživanja koju nekritički vode domaće institucije i vlasti. Međunarodni monetarni fond je glavni krivac za loše stanje u našoj privredi, to otvoreno treba reći. Na primer, pre nekoliko dana smo imali priliku da čujemo prognozu MMF-a da će naš BDP i u narednoj godini rasti. Jasno je da je taj medijski glorifikovan podatak o rastu BDP-a trebalo da prikrije sve ove negativne ekonomske podatke koje smo prethodno naveli.
Takođe, više poznatih svetskih ekonomista i političara tvrdi da su Savet i programi MMF-a odavno prevaziđeni i štetni, uprkos tvrdnjama koje dolaze iz Ministarstva finansija i od guvernera Narodne banke, ali i predsednika Vlade. Na primer, predsednik države koja je članica Evropske unije, Češke, Vaclav Klaus je čak predložio pre nekoliko dana, citiram: "MMF i Svetsku banku, sa kojima niko ne zna šta da radi, treba ukinuti kao zastarele".
Zato treba poslušati savet Džozefa Stiglica, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju i bivšeg potpredsednika Svetske banke, koji kaže da zemlje u razvoju moraju same da preuzmu odgovornost za svoje blagostanje. One mogu upravljati svojim budžetima tako da žive u okviru svojih sredstava. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, na osnovu čl. 225. i 226, tražim obaveštenje zašto su prekršena pravila RRA i zašto je omogućen prenos nekakve osnivačke skupštine stranke koja nije učestvovala na izborima, u vreme kada nije u toku predizborna kampanja?
Takođe, na osnovu čl. 225. i 226, tražim obaveštenje zašto se ne poštuje član 102. Ustava Srbije?
''Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo'', ponavljam, neopozivo, ''stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji je predlog izabran za narodnog poslanika.''
Dakle, tražim informaciju da li je Ustav još uvek, makar formalno, jači od volje gospodina Mantera, gospodina Vordsvorta i od bogatstva gospodina Miškovića?
Na kraju, u ovom kontekstu svakako treba imati u vidu i principijelan i častan stav gospođe Maje Gojković, pravnika i političara, koja je u današnjim "Novostima" pozvala ovu grupu oko Nikolića da vrati mandate SRS-a.

Dame i gospodo, povodom rasprave o zakonu o zaštiti državne granice i amandmanu koji je pred nama, a na osnovu člana 182. Ustava, u kome piše da Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i AP Kosovo i Metohija, tražim obaveštenje da li je došlo do promene državne granice i državne politike prema Kosovu i Metohiji? Tačnije, da li će doći do primene Išingerovog plana, ili plana Evropske unije iz 2007. godine?
Gospodin Išinger je izjavio, 21. oktobra 2008. godine, da treba primeniti njegov plan o normalizaciji odnosa između fantomske države Kosovo i Republike Srbije. Taj plan se bazira na Sporazumu između Zapadne i Istočne Nemačke iz 1973. godine. Takođe, ovaj predlog je identičan s odredbama sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i o dobrosusedskim odnosima između Srbije i susednih država.
Da li je, konačno, to ta nova usaglašena politika državnog vrha, ili gospodina Tadića i ove nove opozicije, okupljene oko građanina Nikolića, u vezi sa Kosovom, koja se uporno ovih dana najavljuje u štampanim medijima?
Na kraju, ako je išta trebalo prihvatiti iz nemačkog diplomatskog iskustva, to je Halštajnova doktrina, i nju je trebalo primeniti selektivno, upravo, prema gospodinu Manteru i Vordsvortu i zemljama koje oni predstavljaju, zbog njihovog javnog i drskog zalaganja za tzv. državu Kosovo.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo, amandman je podnet na član 84. Predloga zakona o strancima. Amandmanom se traži da se povećaju kazne sa 10.000 do 50.000 na 20.000 do 100.000 dinara. Predlagač je u obrazloženju naveo da se amandman odbija zbog postojanja alternativne zaštitne mere udaljenja stranca sa teritorije naše zemlje. Navodno, ova zaštitna mera je dovoljna jer su njome postiže cilj svake sankcije, a to je prevencija.
Ali, upravo taj argument koji je upotrebio predlagač ukazuje da je iznos kazne nedovoljan. Prema zvaničnom deviznom kursu NB Srbije od 17. oktobra 2008. godine, iznos kazne koji je predviđen u članu 84. se kreće u rasponu od oko 120 do 600 evra. Za strance iz bogatih zemalja EU to nije iznos koji bi predstavljao značajan udar na njihov standard, niti bi doveo do prevencije.
Na primer, to se može zaključiti ako se uporedi visina kazne sa sledećim podacima. U Nemačkoj BDP po glavi stanovnika u 2007. godini iznosio je oko 34.000 dolara, u Francuskoj BDP po glavi stanovnika u 2007. godini iznosio je 32.000, u Holandiji je u istom periodu iznosio čak oko 40.000 dolara.
Dakle, stiče se utisak kao da je predlagač prilikom pisanja člana 84. razmišljao samo o strancima koji dolaze iz siromašnih zemalja. Kao da je isključio mogućnost da državljani bogatih zemalja mogu narušiti naše zakone. Da li se radi o nekoj vrsti diskriminacije, samopotcenjivanju, zahtevima iz Brisela ili o nenamernom propustu, to je posebno pitanje.
Značajno je i što su odredbe člana 84. povezane sa onima iz člana 10. Predloga zakona. U članu 10. Predloga zakona se reguliše nezakonit ulazak u Republiku Srbiju. U stavu 3. ovog člana se navodi da se nezakonitim ulaskom u Republiku Srbiju smatra ulazak uz upotrebu tuđe nevažeće, odnosno lažne putne ili druge isprave, a u stavu 4. se navodi da je to davanje neistinitih podataka graničnoj policiji.
Ovim odredbama se u formalno pravnom smislu ne može prigovoriti, ali u praksi, zbog naše blago rečeno nejasne i konfuzne spoljne politike, koja pokušava da nas ubedi u nemoguće, tačnije u frazu da je moguć ulazak u EU i očuvanju KiM u sastavu Srbije, ove odredbe mogu dovesti do sledećih problematičnih situacija.
Na primer, šta će se desiti ako naši organi ne dozvole ulazak licu koje ima pasoš fantomske države Kosovo.
Da li će iz Brisela tražiti od naših vlasti da poštuju jedan od temelja EU, načelo slobodnog kretanja ljudi? Podsećam, gotovo sve zemlje EU su već priznale lažnu tvorevinu Kosovo Takođe, zamenik šefa evropske misije za vladavinu zakona ili Euleksa, Roj Rif, izjavio je već 23. septembra 2008. godine da ta misija očekuje podršku Beograda.
Dakle, šta će se desiti ako neki visoki funkcioner Euleksa, koji radi na tzv. uspostavljanju zakona, kaže našoj graničnoj policiji da živi i radi upravo u toj tvorevini pod nazivom država Kosovo. Da li to spada pod formulaciju iz člana 10. stav 4. o davanju neistinitih podataka? Kako će se u ovim situacijama koje su realne ponašati naši nadležni državni organi?
Ovo su veoma komplikovana pitanja za naše vlasti. To je više nego jasno i kada se pogleda obrazloženje zakona. U njemu se navodi i da se on donosi zbog zastarelog starog zakona i raspada SCG. To su svakako razlozi koji se teško mogu osporiti.
Ali, navodi se da se donosi zbog evropskih standarda. Šta to znači u praksi, koji su to standardi i kako će se primenjivati u odnosu na pitanje KiM, nije teško pretpostaviti. Naravno, niko razuman ne može biti protiv mogućnosti da naši građani imaju pravo da putuju po EU, ali ni u ovom slučaju nije sve idealno.
Veštačka euforija koja se stvara povodom Šengena ima nekoliko ograničavajućih faktora. Na primer, euforiju koja je zahvatila mase na bukureštanskim trgovima početkom 2002. godine zbog pristupanja Rumunije šengenskom režimu pomračila je činjenica da je za putovanja u EU uslov bio posedovanje najmanje 500 evra.
U tom kontekstu treba posmatrati i tzv. mapu puta koju je Žak Baro, potpredsednik Evropske komisije, doneo u Beograd u maju 2008. godine. Od Srbije se, između ostalog, traži da prihvati veliki broj državljana koji ilegalno borave u EU ili readmisija, a zauzvrat se obećava da ćemo tek 2009. godine moći da putujemo bez viza.
Uostalom, i sam Žak Baro je prilikom posete Beogradu, 7. maja 2008. godine, dakle nekoliko dana pred izbore, priznao da je plan za liberalizaciju viznog režima, koji je izradila Evropska komisija i koji su odobrile države, uslovljen potpunim i bezrezervnim sprovođenjem sporazuma o readmisiji.
Dakle, prvo treba da se vrati oko 150.000 ljudi iz EU u Srbiju, pa se može razgovarati o viznim olakšicama. Inače ova cifra od 150.000 ljudi je zvanična procena, nju je odavno izvela pomoćnik direktora službe za ljudska i manjinska prava u jednom intervju.
Na kraju, naši građani treba da saznaju sledeće činjenice. Maja Kovačević, bivši šef kancelarije za pridruživanje EU je iznela da potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju nije povezano sa ukidanjem viza.
Takođe, Makedonija je još 2001. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali njeni građani još uvek ne mogu bez viza da putuju u EU.
Šengenski prostor je proširen uz veliku medijsku pompu 2008. godine na devet novih zemalja, na baltičke države, Maltu, Češku, Mađarsku, Letoniju, Poljsku, Slovačku i Sloveniju. Ali u praksi, Česi i Poljaci su se žalili na ponižavajuće uslove na putevima u nemačkoj i austrijskoj unutrašnjosti. Češki premijer Miroslav Topalek je morao da protestuje zbog toga što Nemačka i Austrija krše šengenske slobode na putevima u blizini granica.
Na slične kontrole u krugu od 30 kilometara od granice su se žalile i poljske vlasti. Poljski građani su čak tvrdili da je mnogo gora situacija sada nego pre ulaska u šengenski prostor, jer se pretresaju prtljažnici, lični prtljag i nije dozvoljen izlazak iz kola.
Dakle, ponovo je praksa bila različita od obećanja iz Brisela. Zato treba prihvatiti amandman na član 84. i prilagoditi Predlog zakona, ali i državnu politiku, stvarnosti. Od fraza i obećanja iz Brisela se ne živi. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, na osnovu čl. 225. i 226. tražim obaveštenje o sledećem:
Gospodin Tadić je u Novostima od 16. oktobra 2008. godine izjavio, da se – ''nećemo odreći EU, zarad KiM". Ovo je, blago rečeno, zbunjujuća izjava.
Takođe, šef Euleksa, Iv de Kermabon je, povodom raspoređivanje misije Euleksa, izjavio: "Mogu potvrditi da ima tih razgovora između Beograda, Brisela u Njujorka. U tim razgovorima su razmenjeni stavovi sa nekim ljudima dobre volje i zato pregovaramo i sa Srbijom, kako bismo pronašli način da se misija rasporedi po celom KiM". To su novosti od 15. oktobra 2008. godine.
Dakle, tražim obaveštenje – da li je došlo do promene državne politike prema KiM, tačnije, da li je to razlog za neusvajanje skupštinske rezolucije o KiM? Ako je tako, molim da se to javno objavi. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je podnet na član 28. stav 1. Predloga zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
Član 28. Predloga zakona reguliše trajno oduzimanje imovine, tačnije, u prvom stavu člana se navodi – nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, a najkasnije u roku od godinu dana po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka, javni tužilac podnosi zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela.
Amandmanom se traži da se rok od godinu dana iz stava 1. člana 28. smanji na rok od tri meseca. Ipak, predlagač zakona ne prihvata amandman, zato što u roku od godinu dana, navodno, daje mogućnost javnom tužiocu da pokrene postupak za oduzimanje imovine za koju se u vreme presuđenja nije znalo da postoji.
Predlagač zakona i sam uviđa da je ovakvo opravdanje u suprotnosti sa postupkom koji treba da bude hitan i koji se predviđa u stavu 4. člana 28. Predloga zakona. Zato predlagač veoma upadljivo naglašava da ovaj rok nije u vezi sa stavom 4. člana 28. Predloga zakona.
Ipak, rešenje koje predviđa predlagač može se opravdati uverljivim argumentima. U tom kontekstu, u praksi se mogu pojaviti sledeća pitanja. Zašto se podiže optužnica ako se ne zna kojom imovinom raspolaže okrivljeni?
Da li će javni tužilac u roku od godinu dana po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka i dalje istraživati kolika je vrednost imovine koja treba da se oduzme? Konačno, da li se i kod nas na ovaj način primenjuje metod rada koji primenjuje Haški tribunal, tačnije, sve ono što je negativno u praksi Haškog tribunala?
Na primer, prvo se podiže optužnica, zatim se pritvaraju ljudi, a na kraju tog procesa se prikupljaju dokazi. Tako se postupilo u slučaju gospodina Karadžića i doktora Vojislava Šešelja, kada su, čak, i menjane optužnice. Ova sličnost s Haškim tribunalom se nameće i kada se analiziraju osnovne odredbe Predloga zakona, koje su, takođe, u vezi s ovim amandmanom.
Na primer, u članu 2. se navode krivična dela na koje se odnosi ovaj predlog zakona. U stavu 7. ovog člana se navodi da su to i krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom. Zatim se precizira da su to krivična dela iz člana 372. Krivičnog zakonika, zatim iz člana 377, 378, 379, od 388. do 393. člana. Dakle, radi se o veoma teškim krivičnim delima, kao što su ratni zločini protiv civilnog stanovništva, protivpravno ubijanje, prodaja oružja, maroderstvo, trgovina ljudima.
Ako optužite nekoga za ovako teška krivična dela, neophodno je da imate dokaze. Zato optužnica ne sme biti podignuta pre prikupljanja ozbiljnih dokaza. Uostalom, videli ste kakvu pravnu blamažu doživljava Tužilaštvo Haškog tribunala u brojnim slučajevima kada se optužnice olako podižu, bez ikakvih dokaza.
Nekritičko kopiranje takvih kvazipravnih tvorina, kao što je Haški tribunal, može u narednom periodu, ili u nekom novom zakonu koji se bavi ovom osetljivom materijom, dovesti do izmišljanja novih krivičnih dela, kao što se radi u Hagu. Na primer, zajedničkog zločinačkog poduhvata, za koga poznati profesor Alan Deršovic, koji već 42 godine predaje krivično-pravne predmete na Harvardu, smatra: ''Ova novootkrivena teorija zajedničkog zločinačnog poduhvata, zapravo je reč o novom krivičnom delu, pruža tužiocima neograničenu mogućnost da diskreciono odlučuju koga će svrstati u učesnike zajedničkog zločinačnog poduhvata''.
Slično se može zaključiti i kada se analizira Preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o govoru mržnje iz 1997. godine. Po toj preporuci, govor mržnje treba da se reguliše u okviru građanskog, a ne krivičnog prava. Međutim, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju postupa, upravo, na suprotan način. On govor mržnje reguliše u okviru krivičnog prava i tako na pogrešan način tumači međunarodno pravo.
Dame i gospodo, povodom amandmana na član 28. i njegovog odbijanja, treba istaći da se u obrazloženju zakona navodi da zakon treba doneti po hitnom postupku. Ako je hitan postupak neophodan, onda i rokovi koji su predviđeni u članu 28. treba da budu kraći. Zato nema ni logičnog objašnjenja za odbijanje ovog amandmana.
Kao i u brojnim drugim zakonima, hitnost postupka se zahteva i zbog tzv. procesa pridruživanja Evropskoj uniji. U tom kontekstu, u obrazloženju Predloga zakona se navode i pozitivna uporedna iskustva zemalja Evropske unije u oblasti koju reguliše Predlog zakona, konkretno, Belgije, Holandije, Irske i Velike Britanije. Ali, kao što je već poznato, u članu 2. Predloga zakona se navodi da se odredbe zakona odnose i na krivična dela koja se regulišu u članu 359, 363, 364, 66, 67. i 68. Krivičnog zakonika.
Dakle, radi se o protivzakonitom posredovanju, prevari u službi, primanju i davanju mita. Sve te pojave, kao da sugeriše predlagač zakona, nestaće kada, i ako, jednog dana uđemo u EU. Čak se i kao osnovni cilj zakona navodi – Evropsko partnerstvo za Srbiju, koje je usvojila Evropska unija u cilju pridruživanja naše zemlje EU, kao kratkoročni prioritet, predviđa unapređenje zakonodavstva i jačanje kapaciteta za oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delima.
Ove konfuzne parole, svakako, mogu poslužiti kao jedna vrsta propagande, ali predlagač zakona bi trebalo da zna da u praksi EU nije sve tako idealno. Na primer, upravo se prethodno navedena krivična dela, koja se navode u našem Krivičnom zakoniku, ne kažnjavaju u Velikoj Britaniji, koja treba da nam bude primer, slično kao i tzv. Haški sud.
Prema pisanju "Dejli mejla", Toni Bler je kupio pet nekretnina u vreme svog premijerskog mandata, u vrednosti od pet miliona funti, iako mu plata nije bila dovoljna ni za pola mesečne rate za kredite te vrednosti. Niko mu nije oduzeo tu imovinu, iako nema objašnjenje za nelegalne prihode ove vrste. Takođe, komesar za trgovinu EU Mendelson je u Britaniji dva puta davao ostavku na ministarski položaj, godine 1998. i 2001, zbog sličnih afera koje su dospele u javnost.
U decembru 1998. godine, Mendelson je zaboravio da prijavi pozajmicu od 377 hiljada funti, od koje je kupio kuću na Noting hilu. Posle 10 meseci se ponovo vratio u Vladu "poštenog" Tonija Blera. Godine 2001, Mendelson je ponovo morao da podnese ostavku zbog slične afere, ali, umesto da mu se oduzme nezakonito stečena imovina, on je samo dodatno napredovao, postavši visoki funkcioner EU, i to zadužen za tako značajnu i profitabilnu oblast kao što je trgovina.
Dakle, slepo kopiranje zakonskih rešenja zemalja EU nije uvek dobro. Zakoni se moraju prilagoditi našoj stvarnosti. Zato treba usvojiti amandman na član 28, jer on značajno doprinosi poboljšanju teksta Predloga zakona i olakšava njegovu buduću primenu u našoj praksi.

Dame i gospodo, s obzirom da se u obrazloženju zakona više puta pominje reforma visokog obrazovanja, smatram da bi Ministarstvo trebalo da obrati pažnju na sledeće činjenice.
Pod jedan, unapređenje za nastavnike, kao i doktorske teme na privatnim fakultetima, treba da prođu kroz centralnu nezavisnu komisiju ili komisiju u okviru zajednice univerziteta. Razlog je taj što su kriterijumi na javnim i drugim univerzitetima veoma labavi.
U tom smislu, s obzirom da na privatnim univerzitetima ima mnogo kadrova koji se po prvi put pojavljuju u visokoškolskim ustanovama, trebalo bi makar za visoko zvanje emeritusa postaviti donju granicu prethodnog pedagoškog iskustva.
Preteranu administraciju oko praćenja rada studenata u toku semestra treba smanjiti. Ovo je naročito značajno za fakultete koji upisuju veliki broj studenata u prvoj godini studija, gde je gotovo nemoguće postaviti kvalitetno praćenje svakog studenta, a nastavnici gube puno vremena na administrativne poslove.
Treba onemogućiti da svršeni studenti nekog fakulteta upisuju doktorske ili specijalističke studije na fakultetu koji nije matičan za njihovo osnovno akademsko obrazovanje.
Videli ste na suđenju doktoru Vojislavu Šešelju jednog od svedoka optužbe kojeg je čak i sudsko veće odbacivalo kao eksperta. Radi se o Entoniju Oberšalu, koji je predstavljen kao doktor sociologije, iako je završio fakultet za fiziku. Iz unakrsnog ispitivanja doktora Vojislava Šešelja mogli ste da vidite da ovaj takozvani profesor Oberšal niti zna sociologiju, niti zna fiziku. Zato treba po svaku cenu izbeći ovakve rupe u obrazovanju koje se pojavljuju u zapadnim sistemima.
Dakle, slepo kopiranje evropskih obrazaca, konvencija i zakona ne mora uvek da bude dobro, u najmanju ruku treba ih prilagoditi našim uslovima. Bolonjska konvencija je dobra u uslovima primene na manjim fakultetima koji upisuju mali broj studenata, koji uglavnom potiču od izuzetno bogatih porodica koje upravo i finansiraju rad ovih ustanova. U našim uslovima ona je teško održiva. Primenjena bezuslovno ide na štetu i studenata i kvaliteta visokog školstva. Hvala.

Dame i gospodo, javljam se na osnovu čl. 104, 225. i 226.
Svima je jasno da je Crna Gora marionetska država kojom upravlja Vašington. Zato je, najblaže rečeno, neprikladno da nam jedan građanin, koji se javno hvali svojim susretima sa američkim ambasadorom i gospodinom Miškovićem, daje smernice i uči nas šta da radimo u ovoj teškoj situaciji.
Zato vas molim da na osnovu čl.104. sačuvate dostojanstvo Skupštine. Takođe, na osnovu čl. 225. i 226. želim da dobijem informaciju, na osnovu čega građanin Nikolić, koji dobija pohvale od delegacije evropske komisije u Beogradu, govori o situaciji u Crnoj Gori.
Podsetiću vas da je uslove referenduma u Crnoj Gori propisala uprava EU. Zato 260 hiljada Srba, koji su živeli u Srbiji a potiču iz Crne Gore, nije imalo pravo glasa na tom referendumu, uprkos Rezoluciji Saveta Evrope 1459 i odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Hvala.

Dame i gospodo, hitnost postupka koja nije zasnovana na čvrstim argumentima često utiče na kvalitet samog predloga zakona. Uvek kada se radi o ljudskim pravima, predlog zakona mora da prođe kroz sveobuhvatnu, ozbiljnu i argumentovanu javnu raspravu.
Ipak, to nije bio slučaj sa Predlogom zakona o zaštiti ličnih podataka. Takav stav zastupaju eksperti koji se bave ovom materijom. Na primer, Aleksandar Zagorac, stalni stručni savetnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija, u svojoj studiji o Predlogu zakona, od 23. septembra 2008. godine, iznosi: "Predlog zakona, koji je pred nama, deluje kao da je sastavljen bez obuhvatnije pripreme, rasprave pred stručnom i širom javnošću, što predstavlja poseban problem u savremenim okolnostima, gde je dostupnost podataka bitan i umnogome odlučujući činilac društvenog i ličnog života. Ako je brzina već bila nužna, nije li se mogao pronaći odgovarajući uzor u stranom zakonodavstvu? U tom pogledu postoje bitni propusti. Predlog zakona o zaštiti ličnosti predstavlja nedovršen projekat".
Do sličnog zaključka je došao i stručni tim okupljen oko nevladine organizacije "Za život bez žiga". Predstavnik ove organizacije Aleksandar Pavić je učestvovao na Okruglom stolu pod naslovom "Šta nudi i šta nedostaje u Predlogu zakona o zaštiti podataka o ličnosti". Skup je održan 4. septembra 2008. godine i na njemu je prisustvovalo oko 100 stručnjaka iz oblasti informatike. Na skupu su izneti brojni amandmani na Predlog zakona, mišljenja, kao i pitanja u vezi s Predlogom zakona.
Predlagač je bio dužan i na osnovu ovih činjenica da razume o koliko se osetljivoj oblasti regulisanja radi. Posebno, jer ni u praksi nekih vodećih zemalja EU ne funkcioniše sve idealno. Na primer, u avgustu ove godine, direktor Saveza udruženja potrošača u Nemačkoj Gerd Biler je izjavio: "Podatke šest miliona građana, od toga četiri miliona sa brojevima tekućeg računa, uspeli smo da nabavimo preko interneta za samo 850 evra, u roku od dva dana". Ova operacija Saveza udruženja potrošača je imala za cilj da skrene pažnju državnom tužilaštvu na sve veću zloupotrebu poverljivih podataka građana u Nemačkoj, vodećoj zemlji Evropske unije.
U tom kontekstu, poverenik Nemačke vlade za zaštitu podataka Petar Šari je izjavio, u avgustu ove godine: "Zakon koji sankcioniše zloupotrebu podataka pun je rupa kao švajcarski sir". Zato, na primer, nedozvoljeno korišćenje podataka u reklamne svrhe ne predstavlja krivično delo.
Takođe, u Nemačkoj je registrovana ilegalna trgovina sa više od 250 hiljada podataka.
Samo u istočnoj Nemačkoj zabeležena je prodaja ličnih podataka građana, brojeva bankovnih računa i kreditnih kartica privatnim preduzećima, a jedan od ilegalnih prodavaca je imao pristup i banci podataka nemačkog Telekoma, dakle, banci podataka firme koja ima nekoliko desetina miliona korisnika.
Ovo su sve podaci iz nemačkih medija, objavljeni u našoj javnosti i za predlagača zakona nisu bili nedostupni.
U Francuskoj su najavljene velike demonstracije za 16. oktobar zbog novih policijskih dosijea koji sadrže podatke o sindikalnim vođama, maloletnim licima, političarima, zdravstvenom stanju.
Predlagač je propustio priliku da naglasi i širi smisao zakona, svrhu zbog koje se donose ovakvi zakoni.
Pored zaštite ljudskih prava naših građana, kao razlog za donošenje zakona u ovoj oblasti, u uporednom pravu se navodi i sledeće, prema studiji Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija: ''Predlagač, kao bitan razlog ove regulative, navodi ispunjenje uslova neophodnih za priključenje EU, ali opštepoznati argumenti u pozadini međunarodnih sporazuma koji regulišu tako širok stepen razmene podataka o fizičkim licima prevashodno se odnose na pitanja bezbednosti i suzbijanja kriminala, jer je zamisao da značajan broj krivičnih dela može biti predupređen takvom razmenom.''
Zatim se u ovoj studiji o Predlogu zakona ističe: "Postoje mišljenja da to jeste jedino suštinsko opravdanje najšireg spektra obrade podataka o ličnosti".
Dakle, umesto ponavljanja fraze o nekakvim evropskim integracijama, trebalo je u obrazloženju navesti realnu pravnu pozadinu zakonskog regulisanja u ovoj oblasti.
Takođe, očigledno da predlagač u svoj žurbi, ili u probriselskom ideološkom zanosu, nije proučio ni političke zloupotrebe u ovoj oblasti, koje se danas dešavaju u EU.
Na primer, britanski "Opserver" je objavio, 21. januara 2007. godine, da je Nemačka početkom 2007. godine predložila, na sastanku ministara za pravosuđe i unutrašnje poslove EU u Drezdenu, da se usvoji sporazum iz Pruma. Taj sporazum je potpisan između Nemačke i još sedam zemalja. Prilikom donošenja sporazuma, nije bilo konsultacija s Evropskim parlamentom.
Taj sporazum predviđa da će policajci moći da prelaze iz jedne zemlje u drugu, bez ikakvog obaveštenja, u hitnim situacijama, a definicija te hitne situacije je, blago rečeno, sporna. Rizik je da će se opasnost materijalizovati u slučaju da se čeka na delovanje policije države domaćina.
Što se tiče razmene podataka koju predviđa taj sporazum, Grupa za kontrolu građanskih sloboda "Stejvoč" smatra: ''Prum ovaj proces ubrzava i umesto da, prvo, imaju osumnjičenog, pa tek onda traže podatke, moći će odmah da se bace u potragu po celoj Evropi''.
Dame i gospodo, sve značajne međunarodne konvencije i ugovori garantuju pravo na privatnost: Univerzalna deklaracija, u članu 12, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 8, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, u članu 17. U tom smislu, predlagač zakona je bio dužan da omogući građaninu da odbije davanje biometrijskih podataka u elektronskom obliku.
Predlagač je bio dužan i da reguliše prikupljanje i obradu video-zapisa nadzornih kamera na javnim mestima. Građani moraju da budu obavešteni o tim mestima gde su locirane te kamere. To je minimum prava koji mora da bude ugrađen u tekst zakona.
Takođe, predlagač je bio dužan i da posebnu pažnju obrati na prikupljanje i čuvanje zdravstvenih podataka. Trebalo je pooštriti i kazne za gubitak više čuvanih ličnih podataka.
Zbog prethodno navedenih primera iz zemalja EU, posebno je trebalo detaljnije regulisati iznošenje u inostranstvo bitnih podataka naših građana. Nužno je bilo da se u Predlogu zakona preciziraju uslovi za pravna i fizička lica koja se bave obradom i rukovanjem u oblasti ličnih podataka. Posebno je važan uslov bio da se zahteva prebivalište ili sedište ovih lica u Srbiji.
Konačno, u tekstu nema ni rešenja za slučaj sukoba Poverenika i drugih organa vlasti. Ako se to ne reši na odgovarajući način u tekstu Predloga, čitav zakon će biti samo propagandni pamflet, koji će služiti da skrene pažnju sa tzv. evropskih integracija, tačnije, sa sumorne realnosti i lažnih obećanja koja nam nudi Brisel.
Hvala.

Dame i gospodo, predsedniče, javljam se na osnovu članova 225. i 226, kao i povodom Dana UN, kršenja člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Sve ove odredbe garantuju pravo na odbranu, kao osnovno ljudsko pravo. Zato tražim obaveštenje od nadležnih organa povodom neovlašćenog objavljivanja stenograma, očigledno falsifikovanog, od strane pojedinih građana. Ljudska prava se ne smeju selektivno primenjivati. Ona važe i za doktora Vojislava Šešelja. Načelo političke korektnosti ne može biti jače od ljudskih prava.
U tom smislu, iako je svima nama jasno, uostalom, to piše i jedan politički analitičar u današnjoj "Politici", da su samo SRS i narodnjački blok prava opozicija, zahtevam obaveštenje.

Dame i gospodo, u članu 138. Ustava navodi se da je zaštitnik građana nezavisni državni organ koji štiti prava građana. U Zakonu o zaštitniku građana iz 2005. godine, u članu 1. se ističe - da se zaštitnik građana stara o zaštiti i unapređenju ljudskih sloboda i prava.
Takođe, na sajtu Republičkog zaštitnika građana navodi se - da su građani titulari ljudskih sloboda, a obaveza države je da ta prava, utvrđena ustavima i zakonima, ne krši, već da ih poštuje i unapređuje. Na sajtu se ističe i da se zaštitnik građana u svom radu oslanja na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine. Dakle, to su opšti okviri za delovanje zaštitnika i njegovih zamenika.
Prema podacima sa sajta, zaštitnik treba da ima više zamenika. Ovakva podela rada je u skladu sa Zakonom iz 2005. godine. U članu 6. tog zakona piše da zaštitnik građana treba da ima četiri zamenika, koji mu pomažu u poslovima utvrđenim zakonom, u okviru ovlašćenja koja im on prenese.
Zatim navodi se da je potreba da se odredi specijalizacija poslova zamenika, posebno u pogledu - 1) zaštite prava lica lišenih slobode; 2) ravnopravnosti polova; 3) prava deteta; 4) prava nacionalnih manjina.
Dakle, na prvom mestu se navodi zaštita lica lišenih slobode. U tom kontekstu, u članu 22. se dalje razrađuje ta oblast i navodi se da zaštitnik građana ima pravo nesmetanog pristupa zavodima za izvršavanje sankcija i drugim mestima na kojima se nalaze lica koja su lišena slobode. Ponavljam - i na drugim mestima na kojima se nalaze lica lišena slobode.
U skladu sa tom odredbom i prema podeli rada objavljenoj na sajtu jedan od zamenika zaštitnika građana treba da se, pre svega, bavi pravima lica lišenih slobode. Kada ovim odredbama dodamo brojne odredbe iz našeg ustava od člana 18. do člana 81, koje garantuju ljudska i manjinska prava i slobode, kao i rešenje iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, treba jasno reći da zaštitnik građana i njegovi saradnici su napravili nekoliko grešaka.
U tom kontekstu, dame i gospodo, kada budete glasali o zameniku zaštitnik građana treba da imate u vidu i sledeće činjenice. U trenutku kada policija brutalno rasteruje demonstracije, na kojima čak i ubija jednog nevinog čoveka, u periodu kada se usred Beograda otimaju ljudi, bivši visoki politički funkcioneri, kao gospodin Karadžić, i drže na nepoznatim lokacijama više dana, zaštitnik građana i njegovi saradnici su se bavili sledećim temama – citiraću prema saopštenjima sa već pomenutog sajta - saopštenje o smanjenju gužvi u policijskim stanicama; promocija sajta zastupnika, saopštenje povodom rasporeda službenih automobila, saopštenje povodom susreta sa ministrom pravde, saopštenje povodom promena adrese kancelarije zaštitnika građana, a nešto ranije izdato i saopštenje povodom 1. maja.
Naravno niti jedan od ovih tema nije sporna, ali u zemlji u kojoj se ubijaju i otimaju ljudi i to, u suštini, samo zbog njihovih antiglobalističkih uverenja, bilo je i važnijih tema za nekoga ko ima dužnost da upozorava na kršenje ljudskih prava. Zaštitnik i njegovi saradnici su bili dužni da se pozabave ovim temama i zbog međunarodnih konvencija i ugovora o ljudskim pravima na koje se upravo pozivaju.
Što se tiče otmice gospodina Karadžića, mogli su da se pozovu na stav Komiteta za ljudska prava UN povodom slučaja Lopez Burgos protiv Urugvaja. U tom slučaju, u skladu sa činjenicama koje su pokazivale da je urugvajski sindikalni vođa otet od strane urugvajskih i argentinskih bezbednosnih i paravojnih snaga i držan u tajnom pritvoru oko dve nedelje u Argentini, a zatim tajno prebačen u Urugvaj, Komitet je zaključio - da je povređen Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, posebno član 7, član 9, član 14. i član 22.
Zato zaštitnik građana i njegovi saradnici nemaju opravdanje za svoje ćutanje povodom otmice i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava.
Oni su bili dužni da se oglase povodom ovog teškog kršenja ljudskih prava. Posebno su bili dužni da reaguju, jer se i u članu 24. Zakona iz 2005. godine navodi da zaštitnik građana može da pokrene postupak i po sopstvenoj inicijativi, i da zaštitnik građana ima pravo da deluje preventivno u cilju unapređenja zaštite ljudskih sloboda i prava.
Naravno, čim se pokrene rasprava u vezi sa radom Haškog tribunala iznose se fraze da je to nepravedan sud, ali da moramo da poštujemo njegove diktate, kršenja ljudskih prava, ucene i dvostruke standarde, jer je to navodno naša međunarodna obaveza. Ali, nikakva navodna međunarodna obaveza ne može biti važnija od ljudskih prava. Ljudska prava nisu selektivna, ona podjednako važe za sve narodne sveta i za sve ljude, bez obzira na njihova politička uverenja ili medijsku satanizaciju .
Takođe, ako je Haški tribunal nekakva smetnja za reagovanje povodom kršenja ljudskih prava, onda treba jasno reći - između navodne međunarodne obaveze i očuvanja ljudskih prava uvek treba odabrati očuvanje ljudskih prava. Uostalom, takvo načelo najviše u današnjem svetu propagiraju upravo SAD.
Da Haški tribunal grubo krši ljudska prava nema nikakve sumnje. Na primer, i pokušaj nametanja advokata dr Vojislavu Šešelju je u suprotnosti sa stavovima Komiteta za ljudska prava UN. U slučaju Majkl i Brajan Hil protiv Španije Komitet je zaključio da pravo Majkla Hila da se sam brani nije poštovano, protivno članu 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Dakle, naš zaštitnik građana i njegovi zamenici ne treba da izbegavaju ozbiljne teme samo zato što to nije politički korektno u ovom trenutku.
Osnovni cilj treba da im bude zaštita ljudskih prava. Na kraju, kada se bude glasalo o zameniku zaštitnika građana treba imati u vidu i da zamenik zaštitnika građana treba da poseduje visoke stručne i moralne kvalitete i da ne može da zastupa politički stav. Ovo su formulacije iz člana 6. i člana 8. Zakona iz 2005. godine. Isti uslovi su se tražili kada je biran zaštitnik građana.
U međuvremenu su se promenile okolnosti. Većina zapadnih država je priznala tzv. državu Kosovo. Danas te države zloupotrebljavaju skoro sve međunarodne forume i organizacije zarad svojih političkih ciljeva. Zato prilikom glasanja o zaštitniku treba na drugačiji ili realniji način razmatrati kriterijume za postavljanje na ovu funkciju.
Na primer, rad u OEBS-u ne može se više bezuslovno ocenjivati kao preporuka koja se ne može dovoditi u pitanje prilikom postavljanja na ovu funkciju.
Primer jednostranog imenovanja novog šefa Misije OEBS-a na Kosovu, koji je imenovan na takav način da ga je kritikovalo čak i rusko Ministarstvo inostranih poslova, dovoljno je poučan kada se razmatraju odnosi i kadrovi u ovoj organizaciji.
Zato treba sa dodatnom pažom i u skladu sa novonastalim okolnostima glasati ne samo u ovom slučaju, već i u vezi sa drugim značajnim funkcijama u čijem su delokrugu ljudska prava. Hvala.

Dame i gospodo, javljam se na osnovu člana 225. i 104. Dakle, tražim obaveštenje povodom informacija koje smo čuli o EU, SSP-u i trgovinskom sporazumu. Šta je potpisano 29. aprila 2008. godine u Luksemburgu, tačnije zašto je Gerald Knaus, direktor nemačke nevladine organizacije Inicijativa za evropsku stabilnost, izjavio povodom potpisivanja SSP, da je to bila "glorifikovana propagandna vežba posle koje su stvari u suštini ostale iste".
Takođe, molim da nas predsedavajući zaštiti od čoveka, koji očigledno sa viškom lažnog samopouzdanja i sujete, posle susreta u američkoj ambasadi i saopštenja portparola američke ambasade Rajana Harisa, ovde preti poslanicima SRS. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede i prateći protokol čine jednu celinu.
Nije realno ono što se najavljuje iz Vlade, odvajanje gasnog aranžmana od investicija ruskog partnera u NIS.
Ozbiljna vlast ne sme da se rukovodi nerealnom ideologijom, posebno kada se radi o ovako značajnom poslu za našu državu. Bilo kakva vrsta ostrašćenosti mora da ustupi mesto pred načelom ekonomskog interesa.
Tvrdi se da je dogovorena cena za NIS mala. Sugeriše se da bi neke druge firme, najčešće se u javnosti pominje austrijski OMV, platile više. Prema podacima sa sajta ove kompanije i tabeli iz "Politike", čiji je autor Jasna Petrović, OMV je kupio 45% nemačke firme Bajern oil za samo 157 miliona dolara. Kapaciteti za preradu nafte ove nemačke firme su tri puta veći od onih koje ima NIS.
Na sajtu OMV se iznosi da je ova firma postala najveća naftna i gasna grupacija u centralnoj Evropi nakon preuzimanja većinskog dela rumunskog Petroma 2004. godine. Ali, u maju 2006. godine rumunski list "Gaudul" objavio je, a preneli su i naši mediji, da je Rumunija za godinu i po dana imala gubitke od nekoliko milijardi evra zbog ovog posla.
Citiram prema tekstu objavljenom u "Politici" 16. maja 2006. godine: "Nakon što plate takse za dobijanje nafte i isplate beznačajne rente, koje su samo 8% vrednosti proizvodnje, Austrijanci na kraju ostaju sa neto profitom od 80%". Zatim se zaključuje u istom tekstu: "To je najgori posao koji je poslednjih godina zaključila rumunska država." Više nego poučno.
Takođe, OMV ni po proizvodnji nafte ne može da se poredi sa ruskim firmama. Dnevna proizvodnja nafte OMV je 350.000 barela. To ne dostiže ni 5% dnevne ruske proizvodnje. Za razliku od naših vlasti, rukovodstvo austrijske firme je svesno ove realnosti i zato pažljivo gradi strateško partnerstvo sa Gaspromom.
U tom kontekstu u januaru 2008. godine je potpisan sporazum o preuzimanju 50% skladišta gasa u Baumgartenu od strane Gasproma. To skladište je treće po veličini u Evropi. Predviđeno je bilo kao važna tačka za već ostvariv gasovod EU Nabuko.
I ugledni ekonomski eksperti smatraju da je cena za NIS realna. Npr, prof. dr Jovan Ranković, naš vodeći stručnjak za teorije bilansa, finansiranje preduzeća, investicionu politiku i upravljačko računovodstvo smatra: "Rusi za 51% vlasništva NIS-a nude 400 miliona evra, koliko knjigovodstveno vredi 100% te kompanije? Takođe, ne sećam se da je neko zvanično nudio da će investirati više od 500 miliona u NIS niti da ćemo u paketu dobiti i gasovod.''
Prof. Ranković zaključuje: "Čitav taj gasni sporazum je dobar posao za Srbiju. Upućen sam u to liko vredi NIS i ponuđena suma je u redu.
Domaća naftna kompanija ima ogromne gubitke još od ranije i tek sa ovim skokom cena goriva je počela pomalo da se oporavlja." Ovim procenama prof. Rankovića treba dodati i da je cena za akcije NIS-a rezultat analize koju su, pored ruskih eksperata, sproveli eksperti iz Dž. P. Morgana. Poznato je šta ta firma znači na zapadu.
U širem ekonomskom kontekstu Saša Đorgović, ekonomski ekspert Instituta za tržišna istraživanja, iznosi: "Ukoliko NIS prodamo Gaspromu, oni će ovde prerađivati i izvoziti naftne derivate, što će iz godine u godinu smanjivati naš spoljnotrgovinski deficit. Naša privreda će, ukoliko postignemo energetski sporazum, profitirati od taksi za tranzit gasa."
Dakle, ekspertske procene pokazuju da, za razliku od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, sporazum sa Ruskom Federacijom donosi smanjenje spoljnotrgovinskog deficita i porast budžetskih prihoda.
Što se tiče kvaliteta ruske nafte, opšte je poznato da se ona već nekoliko decenija izvozi u Nemačku, Poljsku i druge zemlje EU, upravo kroz najduži naftovod na svetu Družba. On je izgrađen 1964. godine. Ukupne je dužine 4.500 kilometara, od Samare u Rusiji do Šveda u Nemačkoj na reci Odri.
Kapacitet naftovoda je od oko 1,4 miliona barela dnevno, što je deset puta više od ukupne nemačke dnevne proizvodnje. Ideološki i politički motivisano osporavanje sporazuma o saradnji o naftnoj i gasnoj industriji je u suprotnosti sa pravnim načelima.
Svaki student prava zna šta znači načelo pacta sunt servanda: ugovor je zakon za stranke. Ovo načelo potiče još iz Rimskog prava, ono se i danas poštuje u međunarodnom ugovornom pravu. Prihvaćeno je u Povelji UN i u Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu.
Takođe, za razliku od SSP, ni okolnosti se nisu promenile u međuvremenu.
Jedino što se promenilo od 25. januara su cene nafte. Tačnije, još više je porasla zavisnost EU i globalne ekonomije od ruske proizvodnje nafte. Kriza u Gruziji i Osetiji i tragikomična reakcija Brisela to pokazuju.
Takođe, prema procenama nemačkog osiguravajućeg društva Alijans, cena nafte će dostići 200 dolara za barel u naredne dve godine. Zato u potpunosti treba primeniti sporazum, ali i protokol potpisan u januaru u Moskvi.
Uostalom, prema definiciji prof. međunarodnog prava Stevana Đorđevića, svrha protokola je tumačenje postojećeg sporazuma. Podsećam, naziv protokola potpisanog u Moskvi je - osnovni uslovi kupovine akcije NIS-a.
Dakle, jasno je da je protokolom definisana cena od 400 miliona evra za kupovinu akcija NIS-a i još 500 miliona za modernizaciju i rekonstrukciju NIS-a. Svako dalje tumačenje koje negira ove osnovne uslove iz protokola nema veze ni sa pravom, ni sa ekonomijom, već sa nerealnom ideologijom i propagandom. Ta ideologija ne uvažava novu globalnu realnost.
Treba imati u vidu i da su odnosi između dva vodeća svetska proizvođača nafte, Rusije i Saudijske Arabije, danas na visokom nivou. Jedna od glavnih tema prilikom posete visoke saudijske delegacije Moskvi u julu 2008. godine je bila upravo zajednička naftna politika. Zato je saradnja sa Rusijom u ovoj oblasti neophodna i nužna. To znaju i u Briselu i u Vašingtonu. Trebalo bi to konačno da shvate i naše vlasti. Zahvaljujem.