Dame i gospodo, predloženi dnevni red se mora posmatrati u širem okviru, posebno ovaj ugovor o donaciji iz IPA fondova. Nažalost, i Vlada i potpredsednik Vlade pokušavaju da nam predoče nešto što nije realno, da je to jedna vrsta pomoći ili donacije koja se može posmatrati van celokupne saradnje sa Evropskom unijom, sa Evropskom investicionom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom.
Dokaz za ovo što govorim je član 16. ugovora o donaciji gde se doslovno kaže da ako Republika Srbija i Beograd ne izvrše bilo koju obavezu u pogledu bilo kog kreditnog ili finansijskog instrumenta koji je dala Evropska investiciona banka ili gde je poverilac Evropska unija, taj ugovor će biti raskinut.
Dakle, tu se ne radi, to treba otvoreno reći, o nekakvoj donaciji i nekakvoj dobroj volji, nego se radi o jednom uslovno povezanom ugovoru, koji je jedna vrsta pritiska, a kasnije ćemo dokazati da je to jedna vrsta finansiranja probriselske propagande u Republici Srbiji.
Ovaj ugovor o tzv. donaciji iz IPA fondova se mora posmatrati i u okviru tzv. istorijskog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, gde se u članu 117. tzv. pomoć EU, u koju spada i ova IPA donacija, uslovljava saradnjom sa MMF-om. Kao što naši građani znaju, taj istorijski SSP sa EU je doveo do pada Vlade, doveo je do pokušaja prevrata u najvećoj opozicionoj stranci.
Kada bismo išli tom logikom, mogli bismo da konstatujemo da se politička, ekonomska i svaka druga scena ovde kod nas u Srbiji deli na dva dela – partije i udruženja koja su protiv programa MMF-a, i vlast i kvaziopozicione partije koje su za MMF, tačnije, za smanjenje izdataka za zdravstvo, obrazovanje, likvidiranje preostalog državnog udela u bankama, zamrzavanje plata i penzija pri inflaciji od 7%, što znači njihov pad. To je, u stvari, suština političke i ekonomske tzv. borbe u ovom trenutku.
Gospodin potpredsednik Vlade rekao je da je ovaj dnevni red važan za infrastrukturu. Mi se u potpunosti sa tim slažemo, ali smatramo da su i u ekonomskom, i u socijalnom i bilo kojem smislu mnogo važnije teme za građane Srbije plate i penzije, važnija je zaposlenost i važnija je industrijska proizvodnja, koja je povezana sa ovim.
U tom smislu, ako nas potpredsednik Vlade ubedi da je zaposlenost u Republici Srbiji u poslednjih deset godina porasla, a podaci NBS i Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da nije, naprotiv, da je oko 250.000 - 280.000 hiljada ljudi izgubilo posao u poslednjih pet - sedam godina; ako nas ubedi da je industrijska proizvodnja dostigla nivo iz 1998. godine (kada je, znate, bila teroristička pobuna na Kosovu i Metohiji), a nije, niti ima naznaka da će se to desiti; i ako nas ubedi da zamrzavanje plata u stvari nije pad plata i penzija pri inflaciji od 7%, mi ćemo poverovati u tu njegovu frazu da je infrastruktura najvažnija za građane Srbije.
Takođe, potpredsednik Vlade smatra da Srbija ne treba da se zadužuje. U tom kontekstu, on ima podršku velikog broja kvaziekonomskih eksperata koji su vezani za MMF i EU i to nije netačno, ali mi postavljamo pitanje: posle deset godina besomučnog zaduživanja, kada je na dnevni red došao ruski kredit prvi put posle desetak godina, kako je moguće da su se sada svi setili da je Srbija zadužena zemlja? U tom smislu vrlo je indikativno, u sklopu te, rekao bih, antiruske propagande, da naši nadležni organi nisu uspeli u roku do decembra 2009. godine da naprave dokumentaciju koja je potrebna za taj kredit.
Kada posmatrate stvari u tom smislu, nije tačno da Evropska investiciona banka daje najpovoljnije kredite, jer oni su uslovljeni, kao što smo rekli, tim članom 117. iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, saradnjom ili uslovljavanjem, ili uništavanjem socijalnog stanja naših građana od strane MMF-a.
Da se malo slobodnije izrazim, imate dobrog i lošeg policajca. Dobar policajac je, navodno, Evropska investiciona banka, a loš je MMF. I to je suština. To je suština. Oni rade koordinisano i rade u sklopu sa njihovim filijalama, sa zapadnim bankama koje ovde nama i našim građanima daju najveće kamate ne samo u regionu, već verovatno i u Evropi. Dakle, ta tvrdnja da su najpovoljniji krediti Evropske investicione banke jednostavno nije tačna. Ne samo zbog toga što je promenljiva kamata i što je euribor trenutno na vrlo niskom nivou, jer to ne znači da za nekoliko godina kamatne stope neće ponovo dostići možda i dvocifreni broj, to nije isključeno.
Takođe, kada se govori o nauci i obrazovanju van konteksta tzv. saradnje sa EU niko razuman ne bi bio protiv toga što je izneo gospodin Đelić. Međutim, upravo Svetska banka, koja deluje koordinisano sa Evropskom investicionom bankom i EU, u sramnoj studiji, moram tako da kažem, koja se zove „Kako sa manje uraditi više“, zahteva da se naši nastavnici i profesori otpuštaju i da se smanjuju izdaci za obrazovanje, da se uništava naše osnovno, srednje i svako drugo obrazovanje!
Vidite, dolazite faktički do jedne situacije koja već postoji u Rumuniji i Mađarskoj, što to ne reći, da imate divnu infrastrukturu u glavnim gradovima, a imate provinciju, preduzeća i sve ono što čini jednu državu i ekonomiju u urušenom stanju, čak u žalosnom.
U tom smislu, nije nikakva tajna da ugledni ekonomisti sa zapada, kao Džejms Galbrajt, ekonomista sa Harvarda, smatraju, citiram, da „MMF među ekonomskim intelektualcima ne uživa nikakav ugled“. To se ne krije ni tamo odakle se finansiraju te institucije i to nije nikakva tajna, samo treba nepristrasno i bez ideološke ostrašćenosti, poput one fraze da EU nema alternativu, posmatrati svet koji se menja, a pre svega u ekonomskom smislu.
To je čak razumeo i guverner rumunske nacionalne banke (koji je inače na tom mestu od 1989. godine), koji je pre nekoliko dana otvoreno odbio da ispunjava uslove MMF-a. Za razliku od zahteva MMF-a da se referentna kamatna stopa poveća, on je nju smanjio sa 6,5 na 6,2%. To je verovatno za našeg guvernera i našu vlast nešto što je previše hrabro. Da bi se to pokušalo sakriti, imamo fraze, pa je odlazeći guverner rekao da će odmrzavanje plata i penzija dovesti do povećanja životnog standarda, što je prosto neverovatno i vređa zdrav razum.
Takođe, potpredsednik je rekao samo dve rečenice o ovoj IPA donaciji. Mislim da to nije u redu. Trebalo je da nam kaže šta tačno piše u tom ugovoru i trebalo je da kaže da se u članu 2. navodi da će taj projekat trajati najmanje sedam godina. Trebalo je da kaže da je uslovljen u članu 3. ugovorom sa EU; ukoliko EU da ta sredstva Evropskoj investicionoj banci, onda će doći do donacije, to je prava istina. U članu 3. se navodi da je tih šest miliona maksimalan iznos. Nije tačno da je šest miliona, to je maksimalan iznos, može biti i manji.
U članu 5, shodno tome, navodi se da se donacija uslovljava izveštajem o napretku Evropske investicione banke, i to je trebalo da se navede, i tzv. dodatnim informacijama. Šta je to u suštini? Svaki pravnik bi vas pitao šta je to, taksativno je trebalo navesti u ugovoru šta je to, inače može se pod tom frazom podvesti bilo šta.
U članu 6. se navodi da će Srbija finansirati inspekciju Evropske investicione banke, što je skandalozno. U članu 7. se navodi da će se nabavka dobara, usluga i izvođenja radova izvoditi u skladu sa smernicama Evropske investicione banke. Verujem da će to biti slično onom što se desilo sa radovima za most kod Beške – vi znate da je „Mostogradnja“ 1973. godine podigla taj most, a sada to izvodi „Alpina“! To je neverovatno.
Takođe, u članu 11. otvoreno se navodi da Evropska investiciona banka može da smanji donaciju. Konačno, u članu 13. navodi se konačna svrha ovog ugovora, a to je propagandna svrha – Republika Srbija i Beograd dužni su da uključe u sav svoj promotivni materijal aktivnosti koje spadaju u okvir projektnog segmenta Evropske investicione banke i da uključe logo EU. Dakle, to je finansiranje propagande EU. To je i skrivanje činjenice da je to u suštini povezano sa MMF-om i sa svima onima koji uništavaju našu ekonomiju.
Ovim ću završiti, glavna činjenica ne postoji u ovom ugovoru, ni u aneksima ugovora, ne postoji ni u obrascu početnog izveštaja, niti u osnovnom delu ugovora, a to je da se u svim tim tekstovima ne navodi koliki će iznos od donacija otići na troškove konsultantskih usluga i ko su ti konsultanti. Praksa pokazuje da su to konsultanti iz EU, praksa pokazuje da donacije u velikoj meri idu ka konsultantima iz EU i da oni plaćaju svoje birokrate i eksperte, sami sebe faktički. To se dešava, to je praksa i to ne treba sakrivati iza fraza o nekakvom raju koji nas čeka u Evropskoj uniji, koja je u suštini jedan projekat koji je koristan samo za zemlje zapadne Evrope, a za istočnu Evropu to svakako nije. Zahvaljujem.

Srpska radikalna stranka nije za populističke mere i one mere koja su čista demagogija, kao neke druge stranke u opoziciji i u vlasti. Mi smatramo da neko ko je stručan i ko se godinama školuje za taj posao, kao što je posao u DRI, zaslužuje da ima platu koja je približna onoj koja postoji u privatnom sektoru. Opšte je poznato da u privatnom sektoru takvi stručni ljudi imaju oko dve hiljade evra i da najbolji kadrovi, kao što je slučaj i sa drugim javnim preduzećima, upravo zbog toga što država, pod uticajem MMF i EU, nije dobar poslodavac što se tiče plata, prelaze u privatan sektor. Da bi se to sprečilo, naravno, treba podržati te izmene zakona i povećanje plata revizorima.
Međutim, tu se pojavljuje jedna politička, ekonomska i kakva god hoćete dilema – kako je moguće da se povećavaju plate u jednoj državnoj instituciji, ako je usaglašeno sa MMF-om da su plate zamrznute, da su penzije zamrznute i da će to trajati možda i više od godinu, možda dve, možda tri godine?
To se još uvek ne zna, ali s obzirom na iskustvo sa MMF-om i pregovore, koji više liče na ultimativne zahteve od strane MMF-a (a ova druga strana sve prihvata), pre bih poverovao Bogdanu Lisoviku, koji je šef kancelarije MMF u Srbiji, koji kaže da odmrzavanja plata i penzija neće biti u ovoj godini. On je to izjavio 11. maja 2010. godine. Takođe, 2. 2. 2010. godine izjavio je da će odmrzavanje plata i penzija dovesti navodno, ne znam na osnovu kakvih podataka, do povećanja deficita sa 4% na 6%.
Dakle, ako s jedne strane imate zamrzavanje plata i penzija, koje u suštini nije to jer zna se da je inflacija oko 7%, u ovoj godini i sledećoj godini, to je rekao i odlazeći guverner, a s druge strane imate povećanje plata u DRI, onda se postavlja pitanje kakav je pravi motiv tog povećavanja plata?
U tom kontekstu treba imati u vidu da su, na primer, u drugim javnim preduzećima, kao što je Železnica, plate na mizernom nivou od 30.000 dinara. Isto je u državnim „Putevima“, u EPS-u je 51.000 dinara. Imate 1.600.000 penzionera, koji će faktički imati za 7% manje penzije u ovoj i sledećoj godini. U tom kontekstu može se navesti i pismo o namerama koje su 18. marta guverner, ministar finansija i premijer uputili MMF-u, gde se kaže da će biti zamrznute i plate i penzije i da će, citiram, „biti strogo zamrznuto zapošljavanje, uključujući one ljude koji su zaposleni na određeno vreme".
Dakle, s jedne strane imate zahtev MMF-a, imate jednu rigidnu politiku koja dovodi do toga da se urušavaju socijalna prava zaposlenih u državnoj upravi, a s druge strane imate povećanje plata i nova zapošljavanja.
Mislim da je jedini odgovor na pitanje zašto se to dešava i zašto se primenjuju dvostruki standardi u tekstu koji je izašao u „Blicu“ 29. 3. 2010. godine, u kome piše da bi Srbija mogla da ostane bez dvesta miliona evra kreditne pomoći Evropske unije (pitanje je šta je kreditna pomoć), ukoliko DRI ove godine ne uradi kontrolu finansijskih izveštaja bar tri javna preduzeća.
Dakle, kada ovo imate u vidu dolazi se do zaključka da se revizija ne vrši zbog onih razloga koji su navedeni u izmenama zakona, već zbog tzv. zahteva Evropske unije.
Da je ovo tačno pokazuje podatak da je prošle godine jedan od uslova za dobijanje tzv. direktne budžetske pomoći od sto miliona evra iz EU bio izveštaj o reviziji završnog računa budžeta za 2008. godinu. Podsetiću vas, to je onaj izveštaj za koji smo mi imali oko sat vremena da o njemu raspravljamo u okviru poslaničkih pitanja, koji ima oko 165 strana. U tom izveštaju već na strani šest državni revizor iskreno priznaje da on nije u stanju da obradi sve one zadatke koje je dobio od države, da nije u stanju da obradi čak ni jednu trećinu ministarstava i da je selektivno vršio kontrolu u budžetu i među ministarstvima.
S druge strane, on takođe (na strani deset) govori da nije bio u stanju ni da celokupno poslovanje Trezora, koji je vrlo značajna institucija, odradi kako treba. Takođe, priznaje na strani 18 da je neorganizovana interna revizija; ima primedaba i na Republičku direkciju na 20. strani i, naravno, na 28. strani imaju primedbe na rad Narodne banke Srbije.
Nažalost, ono što bi trebalo da bude možda najvažnije, jer ogromna sredstva se navodno dodeljuju iz IPA fondova, iz kredita EU, tek se ovlaš analizira na 161. i 163. strani. Revizor ponovo iskreno govori da ne postoji institucija koja bi u opštem smislu mogla da obradi primenu, način dodeljivanja sredstava i ukupan iznos sredstava koje EU dodeljuje Srbiji i kaže da nema koordinacije između Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija. Dakle, umesto da se fokusira na jednu ovako vrlo važnu oblast kao što je dodeljivanje sredstava i kredita iz EU, DRI to obrađuje na samo dve strane, od ukupno 165 strana. To govori da postoji jedan tzv. sukob interesa između DRI i onoga ko faktički upravlja ekonomskom politikom, budžetom, a to su MMF i EU.
Dakle, državni revizor može istraživati razne umetničke ateljee, kao što je na strani 91, kurirske poslove (na strani 85), ali to nije nešto što je osnovno i tu nije osnovni protok novca, to su neke sporedne stvari i čini mi se da je to jedna vrsta populizma i demagogije.
S druge strane, slično se primećuje i u godišnjem izveštaju o radu DRI za 2009. godinu gde se navodi koliko će biti novih zaposlenih; u tom smislu imamo samo jedanaest novih zaposlenih, što se tiče tih evropskih fondova. Dakle, ponovo jedna vrsta, rekao bih svesnog, nemara. Takođe, ovde se navodi da DRI sarađuje sa kancelarijom generalnog revizora Norveške, što u suštini nije toliko loše, ali ovde imate fokus na medijskom predstavljanju, imate fokus na saradnji Narodne skupštine Republike Srbije i norveškog parlamenta, što je jedna sporedna stvar u odnosu na obuku koju ovako stručan posao zahteva.
Naravno, postoji još jedna činjenica koja proizilazi iz ovog konteksta, a to je da, uprkos zamrzavanju zapošljavanja u svim drugim sektorima, vi imate nova zapošljavanja u okviru fondova EU. Koordinator za fondove EU u Vladi Srbije Ognjen Mirić je izjavio pre mesec dana da će u ministarstvima biti zaposleno još oko 350 službenika zbog primene fondova EU. Dakle, dok se od strane MMF-a, EU i Svetske banke zahteva zamrzavanje zapošljavanja, zamrzavanje plata i penzija, imate novi priliv probriselske demokratije, koja će u suštini imati dva centra kojima će polagati račune – ovde i u Briselu. Mislim da je to još jedan primer dvostrukih standarda. Oni pokazuju da će rad DRI, i pored najboljih namera i stručnosti, koja nije sporna, biti uslovljen sukobom interesa koji je, pre svega, posledica mešanja EU u ovako važan deo državne uprave. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, imam dva konkretna pitanja za gospodina potpredsednika Vlade i molio bih unapred da mi odgovori konkretno i jasno. Mi, kao i veliki deo javnosti, vidim i kolege iz drugih opozicionih partija, nismo zadovoljni odgovorom na jedno konkretno pitanje – zašto se prodaje "Telekom"?
Molim vas da mi odgovorite na to pitanje jer, prema izjavama gospođice Aleksandre Smiljanić, koja je bila ministar za telekomunikacije u prošloj vladi, "Telekom" ima prihod od milijardu evra godišnje, ima profit od 150 miliona evra godišnje, i ona tvrdi (a treba joj verovati jer je ekspert za tu oblast, radila je u američkim i japanskim firmama, ima sedam patenata koji su registrovani u Americi i u Evropi) da će profit "Telekoma" porasti i u sledećoj godini zbog povećanja cena.
Takođe mi nije jasno i pitam se da li vi delite mišljenje vašeg premijera da se "Telekom" prodaje zato što je privatna svojina efikasnija od državne. To je jedna fraza, znate? To je fraza posle ovoga što se desilo u Americi 2008. godine, tačnije posle preuzimanja od strane Ministarstva finansija i FED-a, u vrednosti od 20 milijardi dolara, banke "Sitigrup".
Znate i da je ''Morgan Čejs'' preuzeo, takođe s državnim parama, jednu drugu poznatu firmu, hipotekarni džinovi ''Fredi Mek'' i ''Fani Mej'' su isto preuzeti od strane države, znači, vidimo da se na Zapadu i u tom svetu kojem vi težite upravo dešava obrnut proces od ovoga što se radi sa "Telekomom".
Pošto ste radili u Rusiji, sigurno znate i šta se desilo s ruskom državom, kakav je napredak nastao posle faktičke nacionalizacije ''Jukosa'', znači, opet suprotan proces od toga. Tako da ne vidim nikakvo opravdanje za to da je privatna svojina u ovom momentu ono što je povoljnije za Srbiju.
Drugo pitanje za vas je – ako ste već potpisali sa MMF-om i drugim međunarodnim institucijama faktički zamrzavanje i otpuštanje radnika u državnom sektoru, kako je moguće da se 350 ljudi zapošljava u naredne dve godine u Vladi Srbije samo zbog tzv. evropskih integracija? Mislim, to je nelogično. Molim vas da mi objasnite to konkretno. To je izjavio vaš koordinator za evropske fondove gospodin Ognjen Mirić, ako se ne varam. Zahvaljujem.

Prvo moram da primetim da ministar nije odgovorio na drugo pitanje, što se tiče zapošljavanja onih 350 ljudi. Verovatno ste to prevideli.
(Božidar Đelić, s mesta: Odgovoriću kasnije.)
Drago mi je što delimično delimo ista mišljenja, ali vi ste vašim odgovorom demantovali premijera. Jer, upravo je premijer Cvetković u izjavi za list "Pres" 3.4.2010. godine direktno izjavio da će se pristupiti privatizaciji EPS-a. Mogu vam navesti tačno i doneti isečak iz tih novina.
Što se tiče Rusije, kažete da se tamo privatizacija ne vrši samo u energetskom sektoru. Ali vi sigurno znate, radili ste tamo, da su dve najveće banke u Rusiji u državnom vlasništvu, to sigurno znate, i da ruskim vlastima ne pada na pamet da ih prodaju strancima ili da ih privatizuju, a koliko znam, banke i energetska preduzeća su potpuno dve različite oblasti.
Takođe, niste mi odgovorili za gospođu Smiljanić. Molim vas, ona niti je bliska nama, bila je u vašoj vladi, a dala je izjavu, čak je bila oštrija nego mi, gde kaže – "Telekom" prodaje neodgovorna politika koja ne vodi računa o državi i građanima. To je njena izjava, nije naša. Naravno, slažemo se s tim, ali molim vas da mi odgovorite i na to.
Što se tiče Kosova, podržavamo vas u tome, to su lepe želje, ali znate da je tamo Euleks i da on odlučuje šta će se desiti sa telekomunikacijama u našoj južnoj pokrajini. S druge strane, molim vas da mi odgovorite na sledeće pitanje, što se tiče državnog udela – kako je moguće da "Dojče Telekom" kupuje naša preduzeća? "Dojče Telekom" je u državnom vlasništvu. Isto kaže gospođa Smiljanić – i u Norveškoj i u Švedskoj itd. Molim vas samo da mi konkretno date odgovore.
A što se tiče javnih preduzeća, navešću samo još jedan primer, koji pokazuje da ipak treba malo gledati, što se tiče prodaje "Telekoma", ne crno-belo, nego videti i neka druga mišljenja. Na primer, gospodin Gari Beker, koji je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 1992. godinu, poznat je po tome što tvrdi da su javna preduzeća često korisnija za državu, građane i njihov interes od privatnih, jer ona u suštini subvencionišu zaposlene i svoje dobavljače. Imajte i to u vidu, jer to je veliko preduzeće. Ovo je, faktički, mišljenje nobelovca koji je blizak ''čikaškoj školi'', ne možete reći da je to populizam. Zahvaljujem.

Vidite, to nije bila moja spekulacija. To je izneseno na skupu "Korak bliže evropskoj integraciji" i to je izneo, između ostalog, i gospodin koji je zamenik šefa misije EU ovde u Beogradu Adriano Martins, ako se ne varam.
Drugo, vi znate da je danas izašlo da će biti otpušteno 130 radnika u Ministarstvu inostranih poslova, u Ministarstvu rada 70, u zdravstvu takođe, u prosveti 45, u Ministarstvu za Kosovo 23, i u vašem, za nauku, osam. Znači, vi otpuštate radnike da biste zapošljavali ljude ili birokrate koji će se baviti tzv. evropskim integracijama. To je prava istina.
Što se tiče Rusije, taj projekat vodi gospodin Surkov, vi to znate. On je državni službenik. To nije oligarh, to je državni službenik. On to vodi. S druge strane, verovao bih da je slična situacija i ovde i u Rusiji kada bi gospodin Mišković pokazao makar delimično tu količinu ''filantropije'' pod pritiskom koju pokazuju ti oligarsi u Rusiji. Onda bih poverovao da je ista situacija ovde i u Rusiji.
Što se tiče, izvinite, vaše fraze da treba da budemo pobednik u evropskim integracijama, mislim da ćemo mi pre biti gubitnik, iza Bugarske i Rumunije, koje su već u strašnoj ekonomskoj krizi, kao i Mađarska i sve druge zemlje Istočne Evrope koje su, faktički, gubitnici te tranzicije, od koje ima koristi samo Zapadna Evrope i firme kao "Dojče Telekom". Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na član 147. i Vlada je odgovorila veoma iscrpno i, rekao bih, da ima dosta nerelevantnih stvari u ovom odgovoru. Ne razumem zašto se ovde spominju postulati slobodnog tržišta, to su već ekonomske stvari.
Suština mog amandmana je u tome da ne treba bežati od činjenica koje je uvaženi gospodin Momčilov već izneo, da ta agencija ima mnogo manje zaposlenih nego što bi trebalo, negde oko 150, a trebalo bi 215. Sa druge strane, automatski i tehnički se usvajaju direktive EU, što je u suštini i sa pravne tačke gledišta jedno tehničko opterećenje.
U tom smislu je podnet amandman i zato se zahtevalo brisanje u članu 2. tačke 2).

Uopšte ne sumnjamo u dobre namere gospodina Sretenovića i još manje sumnjamo da je on stručan za taj posao. Međutim, iz njegovog izlaganja, posebno iz čitanja ove 163 strane, dolazimo do zaključka da je ipak u tom stručnom poslu došlo i do nekih momenata koji se mogu prepisati pre svega uticaju politike, da ne kažem čak i ideologije.
Rekli ste da je to prekretnica u razvoju demokratije, ako se ne varam. Međutim, ne može biti prekretnica ako izveštaj nije u potpunosti obuhvatio sve ono što postoji u Vladi Srbije. A vi sami kažete, već na drugoj-trećoj strani, da je to delimičan izveštaj. Takođe, govorite o Trezoru, koji je više nego važan. Tu se slažem s gospođom Dragutinović. Samim tim, prekretnica demokratije o kojoj pričate može biti potpuna ili to nije, ili je to onda fraza.
S druge strane, govorite o Svetskoj banci, o EU, da oni traže neku navodnu borbu protiv korupcije i tu se slažem s vama da je jedna od osnovnih svrha ovog izveštaja i borba protiv korupcije. Ali, molim vas, nemoguće je doći do borbe protiv korupcije ako imate Svetsku banku, koja traži prema Institutu za puteve 30 do 40 posto veći procenat vrednosti radova u obilaznici oko Dimitrovgrada.
Time treba da se bavite, a ne da navodite u vašem izveštaju kakav je bio ugovor sa nekom agencijom "Klik" ili "Art studio" iz Zemuna. To su periferne stvari, znate? Osnovna vrsta korupcije dolazi iz EU i upravo kod tih ugovora i kredita koje vrše Svetska banka i MMF. U tom smislu ću vam dati još jedan primer.
Boris Mijatović, koji je nesumnjivo ekspert (nije nama blizak, kao što znate), tvrdi da je budući tender za prodaju "Telekoma" namešten upravo da bi "Dojče telekom" došao do celokupne vrednosti "Telekoma". To je slučaj korupcije iz EU, a vi se bavite, ako se ne varam, samo na dve strane, na 161-163. strani, tim donacijama iz EU.
To je centar korupcije. To vam zameramo i pitamo vas zašto se niste bavili tom vrstom istraživanja, nego se bavite u suštini perifernim stvarima kao što je reprezentacija, kao što su neke domaće firme i ostalo što nije izvor korupcije u onoj meri kao što su primeri koje sam vam naveo i ono što se pre dešavalo.

Mislim da se nismo razumeli u potpunosti. Ja upravo plediram da vi budete nezavisna institucija i u smislu bilo kakvih političkih pritisaka, ali ne samo unutrašnjih, nego i spoljašnjih. U tom smislu vi treba da prilagodite svoj rad upravo onim uslovima koji su u našoj zemlji.
Izvinite, ali poređenje s Norveškom, pomoć iz Norveške može biti donekle korisna, ali to je zemlja koja, po podacima UN, ima najveće blagostanje u svetu. To je zemlja koja ima četiri miliona stanovnika i ogromne investicione fondove od nafte, a ovde imate potpuno drugačiju situaciju. Prema tome, mislim da to nije baš primereno, u ekonomskom smislu.
S druge strane, vi govorite o Svetskoj banci, opet kažem, vi idealizujete tu instituciju, i ne samo vi, nego i cela Vlada i premijer, a ja ću vam navesti samo nekoliko izjava i gospodina Sajmona Greja i predstavnika MMF-a ovde, koji upravo insistiraju na privatizaciji javnih preduzeća po svaku cenu.
U tom smislu se i slažem s gospođom Dragutinović da treba upotrebiti pravi izraz i reći ''subvencije''. Zašto ne davati subvencije javnim preduzećima? Tamo rade naši ljudi. To nisu neki ljudi koji su protiv države. Treba pomagati javna preduzeća i, naravno, ne treba prodavati preduzeća koja donose profit, kao što je "Telekom Srbija". To je bio smisao svih mojih pitanja.

Dame i gospodo, prvi ugovor je zaključen sa Nemačkom razvojnom bankom i interesantno je da je potpisan 21. decembra 2009. godine, nakon potpisivanja pisma o namerama koje su guverner, ministar finansija i predsednik Vlade uputili MMF-u 3. decembra 2009. godine, ako se ne varam.
Ugovor je u vrednosti od četrdeset dve milijarde evra. Vrlo je interesantno ono što se navodi već u preambuli tog ugovora. Navodi se da su osnova ugovora pregovori između Savezne Republike Nemačke i Srbije od 14. aprila 2005. godine, 11. oktobra 2006. godine, 19. novembra 2007. godine, 17. oktobra 2008. godine. U preambuli ugovora se pominje i Evropska komisija. Znači, već vidimo da tu samo nisu ekonomski elementi, već ima i političkih.
Takođe, pominje se i Razvojna banka Saveta Evrope i ponovo se, kao i u drugim ugovorima koje smo ovde imali prilike da analiziramo, govori o nekakvim dodatnim troškovima. Šta je to konkretno, opet ne znamo, možemo samo da nagađamo da su to strani eksperti koji će graditi taj vodovod, koji će učestvovati u rešavanju tih komunalnih problema.
Konkretno zajam ima vrednost od 25.000.000 evra. S druge strane, čak i KfW daje takozvanu bespovratnu pomoć od 14.850.000 evra. I, naravno EU, koja je navodno dobronamerna prema Srbiji u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu, daje oko 2.600.000 evra.
U tom kontekstu, već u članu 4. se vidi da se ne radi ni o kakvom dobrotvornom ugovoru, niti o poklonu, niti o nekoj vrsti donacije, jer u članu 4. se navodi – ako se zajam ne isplati u roku, provizija je oko 0,25%. To je faktički kazna.
Takođe, ako se u ovim opštinama koje ste naveli posao ne organizuje onako kako treba, možemo imati takođe 0,5% kazni od ukupnog iznosa zajma. To nisu mala sredstva i to je trebalo navesti.
Naravno, i član 5. ovog ugovora pokazuje da se radi o nepovoljnom kreditu, a posle ću vam reći i da je politički štetan za ovu zemlju, ne samo ekonomski, jer kamata na zajam iznosi 6,17%. Zajam treba da se vrati do 2024. godine, a u članu 6. se navode takse za prevremenu otplatu.
U članu 7. se navode zatezne kamate. To već malo da ima veze sa tim dobrotvornim motivima EU i Nemačke razvojne banke, jer ta zatezna kamata iznosi 300 vazdušnih poena iznad kamatne stope godišnje nemačke centralne banke. Vidite da je to vrlo ozbiljna kazna.
Naravno, kao i u svim prethodnim ugovorima, u članu 9. piše da sve troškove u vezi sa otplatom i isplatom zajma snosi Republika Srbija, zajmoprimac.
Ponovo se u članu 10. ovog ugovora sugeriše, opet nema detaljnih naznaka ko će to raditi, da li naše ili strane firme, da za pripremu programa u vezi sa ovim ugovorom treba angažovati nezavisne inženjere i kompetentne firme, a ugovore za robu i usluge treba dodeliti putem međunarodnog, nacionalnog ili ograničenog nacionalnog postupka javne nabavke. Ovo uopšte izaziva jednu vrstu nedoumica. Voleo bih da grešim i da će to naše firme dobiti, da će to biti naši eksperti, međutim, dosadašnje iskustvo ne daje razlog za optimizam.
U članu 10. se navodi i osnovna svrha ovog ugovora, između ostalog, a osnovna svrha ovog ugovora sa Nemačkom razvojnom bankom, iza koje stoji Evropska komisija i EU, jeste propaganda. Zašto? U članu 10. se navodi da je nužno da se obezbede publikacije i informacije koje imaju logotip EU i koje pokazuju da EU finansira ove projekte.
Znate, kada dajete nekome poklon ili imate humanitarne motive ili dajete donacije, sa moralne tačke gledišta malo je neprikladno da se ističe ko je to uradio, a ako bismo hteli da kažemo da postoji jedna vrsta zlonamernosti od strane Brisela i Evropske komisije, onda bismo rekli da je to jedna vrsta političkog lobiranja i propagande u jednoj zemlji koja nije članica EU.
S druge strane, sa pravne tačke gledišta, ne samo sa ekonomske, može se reći da se u članu 11. navodi jedna odredba za koju ozbiljni pregovarači, koji nemaju jednu vrstu kompleksa (ne mislim na vas lično) niže vrednosti u odnosu na Brisel, ne bi dopustili da bude u tom ugovoru. U članu 11. se navodi da se Ugovor može raskinuti ako neka informacija, po mišljenju Nemačke razvojne banke, nije tačna. Šta to znači konkretno? Ne znači ništa. Oni imaju diskreciono pravo da bilo koju informaciju proglase ključnom i u tom smislu će se raskinuti Ugovor, plaćaće se zatezne kamate i ponovo će Republika Srbija imati štete.
Takođe, u članu 11. zaključuje se da Nemačka razvojna banka može, bez ikakvih detaljnih naznaka, da zaključi da se ekonomska situacija u Srbiji pogoršala. Šta to znači sa njihove tačke gledišta? Šta to znači sa naše tačke gledišta? To je vrlo diskutabilno.
Dokazaću vam pomoću sledećih članova da je Srbija ovim ugovorom došla, i sa pravne i sa ekonomske tačke gledišta, u nepovoljnu situaciju jer je arbitraža odrađena u Frankfurtu.
Na postdiplomskim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu postoji predmet koji se zove Međunarodno privredno pravo. U tom udžbeniku na tom smeru ima čitava jedna oblast koja se naziva arbitražno pravo. Prve lekcije u toj oblasti su da je najpoznatija, najsigurnija arbitraža u Evropi, a verovatno i u svetu, ona u Parizu, iza koje stoji Međunarodna trgovinska komora. Ona je osnovana 1923. godine. Preko sedamdeset-osamdeset godina rešava sporove između država, banaka i upravo ove sporove koji se mogu desiti na osnovu člana 11. i ostalih članova u ovom ugovoru.
Međutim, mi smo odabrali arbitražu u Frankfurtu. Ne vidim zašto se na taj način favorizuje Nemačka razvojna banka kada je postojala varijanta… Takođe sigurno znate da i u Cirihu postoji arbitraža, još starija od ove u Parizu, iz 1911. godine, takođe ugledna, sa velikim brojem rešenih slučajeva.
Naravno, ugovor sa Nemačkom razvojnom bankom se mora posmatrati u širem kontekstu. Znate, kada nešto posmatrate u ekonomiji i politici onda možete da tvrdite bilo šta. Naravno, to je jedna vrsta poluistine.
Podsetiću vas, vi to sigurno znate, i vaša koleginica Diana Dragutinović, da su 1991. i 1992. godine Nobelove nagrade za ekonomiju date ljudima koji su insistirali da se u ekonomskoj nauci koristi metod koji uzima u obzir i kontekst. Ne citiram antiglobaliste, niti bilo koga, nego upravo ljude koji su radili u Čikagu, u toj školi gde je neoliberalni koncept zastupljen. Geri Beker tvrdi, na primer – kada odgovorna vlast smišlja i bira društvene aranžmane potrebno je da uzme u obzir ukupan efekat. Kakav je ukupan efekat naše saradnje sa EU, sa Nemačkom razvojnom bankom, sa Nemačkom? Nije velika mudrost da se dokaže da je negativan, a daću vam primer.
Mi smo, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, u prvih jedanaest meseci 2009. godine imali spoljnotrgovinsku razmenu sa svetom u vrednosti od oko petnaest milijardi evra. Uzeo sam 2009. godinu, kriznu godinu. Od toga je uvoz iznosio deset milijardi evra, izvoz oko 5,4 milijardi evra. Znači, preko pet milijardi evra je otišlo ili se transferisalo iz Srbije ka svetu.
Naš najveći spoljnotrgovinski partner je Evropska unija. To, uostalom, vlast i svi oni koji se zalažu za nerealnu politiku EU bez alternative ističu kao argument. Međutim, ako uzmemo taj argument u obzir, doći ćemo do zaključka da je za prvih jedanaest meseci 2009. godine iz Srbije ka EU otišlo preko 2,5 milijardi evra. Sada tvrditi da je taj ugovor od 25.000.000 evra sa Nemačkom razvojnom bankom presudan, da će doneti blagostanje u Srbiji, ako znate da sa druge strane 2,5 milijardi evra odlazi ka EU, videćete da taj argument ne stoji.
S druge strane, konkretno za Nemačku, koja je navodno toliki darodavac i toliko je dobronamerna prema Srbiji u ekonomskom smislu, može se reći i sledeće: od tih 2,5 milijardi evra koje odlaze ka EU, najveći deo ide ka Nemačkoj. Zašto? Zato što je Nemačka posle Kine najveći izvoznik u svetu, Nemačka 63% svog izvoza usmerava ka evropskim zemljama. Uostalom, i nemački bankari ne kriju da je njihov najveći prijatelj upravo izvoz.
Robna razmena Srbije i Nemačke od 2001. godine, neću uzeti 2000. godinu kao godinu koja je nastupila posle promene režima i zbog lakšeg spoljnotrgovinskog poslovanja posle 2000. godine, ukupna razmena u 2001. godini je dovela do toga da smo imali deficit u trgovini sa Nemačkom od 319.000.000 dolara, a 2008. godine 1.562.000.000 dolara. Pogledajte kakav je to negativan uspon deficita u našoj razmeni sa Nemačkom.
Kada saberemo sve te podatke od 2001. do 2009. godine, dolazimo do činjenice da je u tom periodu iz Srbije ka Nemačkoj (ovo je neutralno, bez ikakve ostrašćenosti i političkih primesa, samo upoređivanje cifara) transferisano 5.800.000.000 evra.
Naravno, ovu činjenicu treba sakriti. Kako ćemo to uraditi? Samo pomoću izvlačenja iz konteksta jednog ugovora, koji ima neke svoje korisne delove, ali kada pogledate da je 5.800.000.000 evra otišlo iz Srbije u Nemačku za ovih osam godina, a da dobijamo navodno neke donacije (veliko je pitanje kako se one iskorišćavaju) od deset do dvadeset miliona evra, dobijamo ugovor u vrednosti od 25.000.000 evra, videćete da je u tom smislu ekonomska saradnja sa Nemačkom štetna za Srbiju. To pokazuje transfer novca. To stanje se sve više i više pogoršava.
Takođe, ne mogu da razumem da se posle ove krize i svega ovoga što se desilo makar formalno nije promenila retorika vladajućih stranaka, jer čak se i u Evropskoj komisiji, koja je dobila novog komesara za trgovinu i finansije (Mišel Barnije) preti (ne slažemo se sa tim izrazima, to koristi ova suprotna strana) gvozdenom pesnicom pri nadziranju bankara.
Kod nas je potpuno drugačija situacija. Kod nas je moguće da banke, strane banke, zapadne banke imaju godišnje kamate koje prevazilaze iznos od 25% do 30%. To je neverovatno.
Takođe, novi evropski komesar za finansije je izjavio da je on pristalica protekcionizma. Kod nas se dešava suprotan proces, prihvata se Prelazni trgovinski sporazum, tj. jednostrana primena tog trgovinskog sporazuma, u suštini, uništavaju se prihodi od carina.
Može se reći da je ovo samo prelazna stanica na putu ka EU, da moramo da pokažemo dobru volju, da moramo da sarađujemo sa Nemačkom i sa EU da bi se to vratilo preko višestruke koristi kada Srbija, mada smo mi protiv toga, iz ekonomskih i političkih razloga, jednog dana uđe u EU. Međutim, i taj argument može da se ospori.
Bugarskoj je za period od 2007. do 2013. godine uskraćeno 6,4 milijarde evra od tzv. programa pomoći. Opravdanje je bilo da je u Bugarskoj korupcija, da je u Bugarskoj veliki kriminal. Moguće je da je tako, ali to su dvostruki standardi. Navešću vam samo nekoliko činjenica. Tačnije, to je opravdanje za uskraćivanje pomoći Bugarskoj. Piter Mendelson, bivši komesar za trgovinu EU, oličenje je korupcije. Isto se može reći i za visoke funkcionere vodećih zemalja EU Tonija Blera, Alena Žipea itd.
S druge strane, sinonim za kriminal i korupciju je verovatno jedna od najrazvijenijih zemalja zapadne Evrope – Italija. Videli ste, u Napulju je sto hiljada tona smeća mesecima bilo na ulicama zbog problema koje je izazvala kriminalna organizacija koja je kontrolisala reciklažu tog smeća. Ti standardi su dvostruki i primenjuju se samo na zemlje istočne Evrope.
Takođe, komisija bugarskog parlamenta je iznela da je u periodu od 2007. godine do ove godine utrošeno samo 1,3% tzv. pomoći iz programa EU, oko dvesta miliona evra. Obećali su im nekoliko milijardi evra, oni su dobili oko dvesta miliona evra. To je praksa EU i to su činjenice.
U isto vreme, naš sused Bugarska, koja bi trebalo da nam bude uzor na putu ka EU, zabeležila je samo u prošloj godini porast nezaposlenosti za 3%, pad industrijske proizvodnje za 14%, deficit platnog bilansa šest milijardi dolara, spoljnotrgovinski deficit preko šest milijardi dolara.
Sada ponovo dolazimo na ovaj ugovor i na temu koja je bila na početku ovog izlaganja. Znate li vi ko je glavni spoljnotrgovinski partner Bugarske? Upravo Nemačka.
Ta jednostrana politika da Evropska unija nema alternativu i da treba ispunjavati sve ekonomske zahteve je dovela do toga da Bugarska, koja se po broju stanovnika, ekonomiji, radnoj snazi, komunističkoj prošlosti može upoređivati sa našom zemljom, ima pedeset milijardi dolara duga na dan 31. 12. 2009. godine.
S druge strane, može se izneti argument da ćemo primenjivanjem ovih evropskih standarda i evropskih kredita doći u položaj da možemo da izvozimo na tržište EU od petsto miliona stanovnika. To nije tačno, takođe. Naš najveći ekspert za spoljnotrgovinsku razmenu i necarinske barijere sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu Predrag Bjelić tvrdi da će od ukidanja carinskih barijera u trgovini sa EU najviše koriti imati uvoznici i da će faktički monopolisti koji drže ovo tržište, uvozničko, određivati cene.
Ovde dolazimo i do konkretnih imena, do gospodina Miškovića, koji je, ne znam po kom osnovu, učestvovao na Ekonomskom forumu. On će imati, pošto je monopolista, to nije naš podatak, to je podatak gospođe koja je predsednik Komisije za zaštitu konkurencije, najviše koristi od tzv. saradnje sa Evropskom unijom.
Ne držimo ni njemu stranu, niti, kao neki iz vlasti, stranim bankama, niti ulazimo u taj sukob. Smatramo da su i strane banke i monopolisti podjednako štetni za privredu i za građane ove zemlje. Smatramo da, ako se već mora ulaziti u kreditne aranžmane, jedini pravi izbor, koji ima ekonomsku logiku, jeste davanje kredita preduzećima koja izvoze, izvoznih kredita, podsticaja i ulaženje u kreditne aranžmane sa zemljama koje nas neće politički ugrožavati i koje neće tražiti da se postavljaju table, da se prizna nezavisnost Kosova, da se jedna politička opcija forsira po svaku cenu, bez obzira na to da li je kvalitetnija za zemlju ili ne, već će se jednostavno prema konkretnim projektima određivati.
U tom smislu, time završavam, indikativna je izjava ruskog amabasadora, koji je rekao da naše vlasti nisu dostavile u predviđenom roku nijedan projekat za dobijanje ruskog kredita. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, već u uvodnim delovima Predloga carinskog zakona, koji je prvi na ovoj listi, jasno i iskreno se navode pravi ciljevi za donošenje ovog zakona. Tačnije, u drugom delu obrazloženja se kaže da su ciljevi olakšavanje međunarodne trgovine, usaglašavanje sa regulativom EU, da je zakon u funkciji otvorene tržišne ekonomije, liberalizacije prometa roba i usluga, kao i ekspanzije međunarodne trgovine.
To je, svakako, tačno i mi ne sporimo da su to glavni ciljevi zakona. Međutim, trebalo je možda dodati i to da je zakon rađen ne samo u saglasnosti sa EU i uslovima koji su potrebni za Svetsku trgovinsku organizaciju, već i sa Pismom o namerama MMF-a.
Vi ste rekli u uvodnom izlaganju da su ovih pet zakona, faktički, jedna vrsta dodatnih mera na prihodnoj strani budžeta, a u tom kontekstu, u Pismu o namerama, u petom pasusu, to je strana 2, doslovno se kaže da će se Vlada Republike Srbije konsultovati sa MMF-om pre usvajanja takvih dodatnih mera, u skladu sa politikom MMF-a.
Dakle, nema nikakve sumnje, ako znamo da je Pismo o namerama upućeno 3.12.2009. godine, da su ovi zakoni doneti u tom kontekstu. Međutim, već u prvom pasusu tog famoznog Pisma o namerama faktički se demantuje obrazloženje carinskog zakona i iznosi da su u pojedinim sektorima efekti globalne finansijske krize na našu privredu bili veći od prognoziranih. Međutim, u carinskom zakonu se tvrdi da nije tako.
Takođe, u carinskom zakonu se govori o nekakvom momentu ekspanzije međunarodne trgovine. Nisam ubeđen da je tako. Dovoljno je samo pogledati kako je pala naša spoljnotrgovinska razmena, da ne pričam dalje o globalnim okolnostima, i videćete da to nije tačno. To nas dovodi do zaključka da je ovaj carinski zakon ipak malo zastareo tekst, jer, kao što znate, Vlada ga je podnela 16. marta 2009. godine. U tom smislu, verujem da je MMF više u pravu nego oni koji su pisali taj zakon.
Međutim, postavlja se još jedna ekonomska dilema u smislu ovog i ovih zakona. Iskoristio bih priliku što ste vi ovde da izrazim jednu dilemu, u ime SRS i u svoje lično ime, koja glasi – da li je tačno da se Harod-Domarov model primenjuje od strane Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, dakle svih ''naših partnera'', a u stvari poverilaca? To su upravo ovi poverioci koji u najvećoj meri utiču na našu ekonomsku politiku.
Da li je to tačno? A tačno je, navešću vam i dokaz. To je udžbenik koji se primenjuje na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, čiji ste vi autor i koju sam sa zadovoljstvom čitao, izvanredna je. Ako se ne varam, na 50 i nekoj strani u njoj piše da je taj Harod-Domarov model štetan i, parafraziram, vi iznosite primer Zambije, gde se tačno kaže da je upravo zbog primene tog modela, umesto da se ta afrička zemlja pretvori u visokorazvijenu zemlju, ona dovedena do toga da je jedna od najsiromašnijih.
U tom kontekstu izražavam dilemu. Ako vi, kao uvaženi doktor ekonomskih nauka, predavač i profesor na Ekonomskom fakultetu, pišete u vašoj knjizi da to ne valja, a s druge strane MMF, Evropska banka za obnovu i razvoj i Svetska banka to primenjuju, onda se kod mene javlja jedna vrsta dileme šta je u stvari istina.
Mislim da je istina ovo što piše u vašoj knjizi i da je upravo taj model, koji primenjuju MMF, Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj, katastrofalan za našu zemlju i da nas može dovesti na put kojim je krenula ova afrička zemlja. Inače, knjiga je izvanredna, nema nikakve sumnje.
S druge strane, carinski zakon se, kao što je navedeno u obrazloženju Predloga zakona, donosi zbog usklađivanja sa regulativom EU. Međutim, kao što smo već rekli, tekst je donet 16. marta 2009. godine, a u međuvremenu se desilo to da je 7. decembra 2009. godine odmrznut Prelazni trgovinski sporazum od strane Saveta ministara EU. Znači, došlo je do jedne velike promene što se tiče našeg carinskog sistema, jer, kao što znate, taj Prelazni trgovinski sporazum, pre svega, reguliše ukidanje i smanjivanje carina u međusobnoj trgovini sa EU.
Vi ste, ako se ne varam, izjavili u decembru 2008. godine da će gubici zbog te jednostrane primene biti negde oko 260 miliona evra. Naravno, u međuvremenu se, upravo zbog ovog pada spoljnotrgovinske razmene, došlo do mnogo manje cifre. Ako se ne varam, gospođa Milica Delević govori o 60 miliona evra.
Međutim, kako god okrenete, to je gubitak, posebno u ovim teškim trenucima za našu ekonomiju. To, uostalom, priznaje i Piter Senfej, vodeći ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je u izveštaju koji se tiče Srbije izjavio da je to bila hrabra odluka, međutim da donosi gubitak. Dakle, nema nikakve koristi od Prelaznog trgovinskog sporazuma, osim političke, ali to se odnosi, pre svega, na vlast i ove kvaziopozicione partije.
Da bi se pokušala prikriti ili zamaskirati ta štetna odluka, govori se o tome da ćemo navodno dobiti pristup tržištu EU od 500 miliona ljudi. Međutim, podsetiću vas da je taj pristup odobren još u novembru 2000. godine, ako se ne varam, ali od 2000. do 2008. godine spoljnotrgovinski deficit ne samo da se nije smanjio, a znate da nam je EU glavni spoljnotrgovinski partner, već se čak i povećao (2008. je iznosio oko 12 milijardi dolara).
S druge strane, tvrdi se da smo za tih sedam-osam godina od ukidanja carina prema EU navodno dobili negde oko 1,2 milijardi evra. Dovoljno je samo uporediti tu cifru sa spoljnotrgovinskim deficitom za jednu godinu i podeliti je sa ovih 50 i nešto posto spoljnotrgovinske razmene koja ide sa EU i videćete da novac, u stvari, ide od Srbije ka EU, a ne u obrnutom pravcu.
Možemo sada da fraziramo, možemo da pričamo da je EU naša budućnost, ali ekonomski podaci, neutralni, bez ikakve ideologije, pokazuju da EU faktički iskorišćava Republiku Srbiju. To se ne može demantovati nikakvim frazama, nikakvom ostrašćenošću, to je činjenica.
S druge strane, prosto izražavam nevericu, da Vlada Republike Srbije, posebno taj ekonomski deo, s tolikim poverenjem razgovara sa šefom misije Albertom Jegerom, koji je imao katastrofalne rezultate u Ukrajini, u Rumuniji i u svim drugim zemljama gde je bio šef Misije. Daću vam samo jedan primer, da je najveći pad, ako se ne varam, izuzimajući baltičke zemlje, BDP-a bio u Ukrajini, oko 15%, a upravo je gospodin Jeger bio 2004-2007. godine šef Misije MMF-a u toj zemlji.
Dakle, on nema nikakve rezultate u praksi, a ovde je dočekan maltene kao da je nobelovac, kao da je Štiglic. On je dve nedelje vodio nekakve razgovore. Ne znam kakvi su to razgovori koji traju dve nedelje. Videli smo da je posećivao i neke vinarije itd., ne bih sada ulazio u detalje, ali to je prosto neverovatno, posebno zato što on nikakve rezultate nije pokazao u svom dosadašnjem radu u Istočnoj Evropi.
Videli ste šta je postigao u Rumuniji – 100.000 radnika u državnoj administraciji je otpušteno. Oni na površini koja se može uporediti s bivšom Jugoslavijom ima samo oko 200 kilometara autoputa. Kako je to moguće? Ogroman je spoljnotrgovinski dug. Vaš kolega iz rumunske vlade je čak predložio apsurdan i morbidan porez na sahrane, to ste verovatno pročitali u našoj štampi.
Vidite kako je tamo ekonomsko očajanje, kako je tamo loša situacija, a to nije samo zbog loše politike tih vlasti, nego upravo zbog saveta gospodina Jegera, misije MMF-a i svih onih koji se ovde prikazuju kao neki, tobože, spasioci.
Što se tiče drugih zakona koji predviđaju zaduživanja kod stranih banaka koje rade na teritoriji Srbije, opet tu vidim vezu sa Pismom o namerama, gde se doslovno, ako se ne varam, na 20. strani iznosi da treba, parafraziram, likvidirati državno vlasništvo u domaćim bankama. Prvo, to je za mene zastrašujući izraz. Drugo, to pokazuje šta čeka Komercijalnu banku i druge preostale domaće banke.
U tom smislu mislim da je i ovaj carinski zakon daleko od samog problema, a problem je u tome što MMF, koji se pokazao kao neuspešan u Istočnoj Evropi, vodi ekonomsku politiku ove zemlje.
Daću vam još jedan primer na kojem zasnivam ovu tezu. Pogledajte Grčku. Imaju negde oko 200-300 milijardi evra duga. Svi zvaničnici EU, od Žan-Klod Junkera pa do nemačkog ministra finansija, vašeg kolege, doslovno govore da ne dolazi u obzir da MMF pomaže Grčkoj. Ni pomoću saveta, a kamoli što se tiče kredita. Kako je to moguće? Grčka je zemlja koja se, po broju stanovnika, može upoređivati sa nama, bez obzira što je u EU.
U slučaju Kalifornije, znate da je i tamo bio ogroman deficit u budžetu, Amerikanci nisu hteli koriste usluge MMF-a. Ni u SAD, ni u zapadnom delu EU se ne koristi MMF, čak se sa indignacijom odbacuje, ali se zato za Istočnu Evropu i zemlje koje planiraju da budu članovi EU koristi nešto što je neuspešno, nešto što je uništilo ekonomije zemalja kao što su Ukrajina i Rumunija. Prema tome, mislim da treba da se izvuku pouke iz toga. Ne možete reći da je Grčka u dobrom stanju i da joj ne treba pomoć, ali, ponavljam, MMF se ni u jednoj varijanti ne pominje.
Što se tiče carina kao jedne vrste zaštite, za koju ste vi, ako se ne varam, rekli da su prevaziđene i da svetska trgovina ide ka globalizaciji, potpuno se slažem. Ali, s druge strane, vi imate mnogo savršenije metode delovanja od carine. To su razne administrativne zabrane, vancarinske metode.
Znate ko najviše primenjuje te metode? Evropska unija. Evropska unija, faktički, primenjuje jednu novu vrstu protekcionizma, koja ne uključuje carine, a siromašne zemlje, kao što su Srbija, Bugarska i Rumunija, mogu se braniti samo pomoću starih metoda i carina.
Pogledajte kakve standarde nameće Evropska unija. Pogledajte broj tih standarda. To je nekoliko hiljada, nekoliko desetina hiljada, i više. O tome je pisao vaš kolega Predrag Bjelić, ako se ne varam, sa Ekonomskog fakulteta. Objavio je odličnu knjigu, gde na argumentovan način pokazuje da su upravo te vancarinske metode osnovno sredstvo preko kojeg EU brani svoje tržište.
Tako da ona fraza da ćemo mi, navodno, u nekoj slobodnoj trgovini, u nekoj slobodnoj ekonomskoj utakmici dobiti neke privilegije na tom tržištu od 500 miliona, nije realna i samo je pitanje vremena kada će to biti većinski stav u ekonomskom delu naše javnosti i među stanovništvom.
Možemo da fraziramo, možemo da obmanjujemo narod (naravno, ne mislim na vas, nego na taj blok koji zastupa tezu - EU po svaku cenu, bez alternative), ali je činjenica da ljudi žive gore i da se od strane MMF-a, koji ide ruku pod ruku sa EU, vrši, i to ćemo otvoreno da kažemo, strahoviti udar. Ne na javnu potrošnju, nego na penzionere, zaposlene u državnim službama, sve ugrožene kategorije i, pre svega, na nezaposlene.
U tom smislu, mislim da MMF radi protiv vas, bez obzira na lepe želje i lepe fraze gospodina Jegera. Mislim da radi, pre svega, protiv naših penzionera. Jer, zamrzavanje penzija nije tačan izraz. Zamrzavanje penzija pri inflaciji od 7% može da znači samo njihov pad.
Mi nismo radosni što će vreme pokazati da smo u pravu, ali će ekonomska politika koju vodi MMF i EU zajedno sa MMF-om, pošto znate da prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, član 117, Evropska unija uslovljava Srbiju da sluša savete MMF-a, dovesti do još gore situacije nego što je sada. Zahvaljujem.

Koliko ste rekli da imamo vremena?

Pažljivo sam slušao izlaganja gospode tužilaca i sudije i mi iz SRS se svakako slažemo da su potrebna, pre svega, stručnost, profesionalnost. Potrebna je i reforma. Svakako, pre svega, mislimo da je prvi zadatak pred našim pravosuđem otklanjanje političkih uticaja.
Međutim, imam jednu primedbu, i to je suštinska primedba, u smislu da postoje politički uticaji svakako unutar zemlje, ali postoji i politički uticaj van zemlje. Tako da, kada pogledate, ne možete deliti političke uticaje unutar zemlje i na one van zemlje.
U tom smislu, niste se izjasnili, posebno gospodin tužilac, kakav je vaš stav prema jednom negativnom primeru političkog uticaja, političkog suda, koji se neprestano glorifikuje u našoj javnosti, neprestano se iznosi taj politički sud kao neki primer. Odgovorno tvrdim da će, ako se nastavi takva klima i glorifikovanje političkog suda, to imati uticaj upravo na ove kandidate i na ovu temu o kojoj danas razgovaramo.
Sigurno znate da mislim na tzv. Haški tribunal i za ovo sve što govorim imam i argumente. Argumente sam našao u priznanjima i izjavama gospođe koja je bila bivši tužilac Karle del Ponte. Ona otvoreno govori da pre nego što je došla na taj položaj nikada nije bila u bivšoj Jugoslaviji, da nikada ništa nije znala o bivšoj Jugoslaviji pre nego što je dobila to mesto.
Otvoreno je priznala da je aplicirala za mesto u Rimskom sudu, u Međunarodnom krivičnom sudu. Sigurno znate da je to mnogo ugledniji sud, da je to sud koji je osnovan u skladu sa međunarodnim pravom, nije ad hoc sud, već sud koji je uveden putem međunarodnog ugovora koji je ratifikovan od strane 60 zemalja, kasnije i većeg broja, i konačno EU. Evropska komisija u svom stavu iz 2001. godine govori da je to sud na koji se treba ugledati.
Govori o tom rimskom sudu, o rimskom statutu.
S druge strane, ona je odbijena. Nije mogla da dobije taj položaj. Tek posle toga je postala ono što je poznato našoj javnosti – tužilac za bivšu Jugoslaviju.
Skandalozno je da nam bude primer našim sudijama, tužiocima, neko ko otvoreno govori da ne zna engleski jezik, ne samo da ne zna srpski jezik, nego je otvoreno izjavila da nije znala pre stupanja na tu dužnost engleski jezik.

Očekivao sam vašu reakciju.
Doveo sam, i pravnici ovde znaju šta je kauza, kako sam doveo to, negativan primer političkog uticaja. Ako hoćete da mi oduzmete reč i da kršite pravo na moje slobodno izražavanje, u skladu sa članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, to je vaše pravo i možete da uradite.

Poštujem taj član, ali vi znate da smo ratifikovali Evropsku konvenciju i da je ona ipak iznad svih, čak i Ustava i zakona, jer je narodno pravo po Ustavu…

Tvrdim da govorim o dnevnom redu. Vi tvrdite nešto drugo. Ako hoćete da mi uzmete reč, uzmite, neću se sigurno s vama svađati i prepirati.
Ako mislite da ste u pravu, a mislim da niste i pozivam se na Evropsku konvenciju, na Ustav i na Poslovnik i na načelo kauze u međunarodnom i unutrašnjem pravu, uzmite slobodno, nije nikakav problem.