Dame i gospodo, ministre, u obrazloženju zakona se, već na njegovom samom početku navodi da fiskalna pravila imaju dugu istoriju i da su veoma značajna. Mi se potpuno slažemo s tom ocenom i dodajemo da su porezi više nego značajni i da su deo ekonomskog, a može se reći i političkog suvereniteta jedne zemlje.
U tom smislu, mi izvlačimo odmah zaključak da se određivanje poreza, i lokalnih i republičkih, ne sme dati jednoj stranoj instituciji, koja, najblaže rečeno, nije dobronamerna, kao što je MMF, da ona odlučuje i da u Pismu o namerama faktički postavlja ultimatume koje Republička vlada, resorni ministri i NBS ispunjavaju bezuslovno.
Zašto smatramo da su porezi toliko značajni: dovoljno je pogledati ekonomsku istoriju i videti kakvi su se sve ratovi vodili oko poreza. Sigurno znate da je Holandija dobila svoju nezavisnost tako što je došlo do spora između španske uprave i lokalnog stanovništva oko poreza.
Znate sigurno kako je nastala američka revolucija, nemačke države. Najsvežiji primer, da ne bismo išli predaleko u prošlost, jeste sigurno pad Vlade Margaret Tačer, kojoj je oko 15 miliona Britanaca odbilo da plati poreze i 1990. godine je ta dugovečna Vlada Margaret Tačer pala upravo zbog poreza.
Znači, na Zapadu, odakle dolaze ovi ultimatumi, uslovi MMF, upravo se daje prioritet poreskoj politici i svaka država mora da ima to kao jedan od osnova svoje politike.
Takođe, potpuno je nejasno da se ovde pozivate na nekakvu izjavu o usklađenosti sa propisima EU, kada se dobro zna, to je jasno i u ekonomskoj, u političkoj i u pravnoj teoriji, da upravo u ovoj oblasti, u poreskoj oblasti, faktički i ne postoji poreska usaglašena politika EU.
Svaka zemlja, videli ste zadnji primer Nemačke i Francuske, u kojoj su apriori odbacili uvođenje nekakvog poreza koji bi se plaćao na nivou EU, faktički vodi samostalnu poresku politiku. Na taj način zemlje EU očigledno čuvaju svoj suverenitet, ali te dvostruke principe i dvostruke standarde nameću siromašnim zemljama kao što je naša, koje očigledno nemaju dovoljno ni ekonomske. ni političke snage da se suprotstave takvim dvostrukim standardima.
Znate da u EU samo postoji sporazum o arbitraži koji treba da eliminiše dvostruko oporezivanje. Nema poreza u EU na opštem nivou koji se odnosi na lični dohodak i takođe su velike razlike u poreskim stopama što se tiče PDV.
Naš možda najveći ekspert za EU, za ekonomsku zajednicu, gospodin Miroslav N. Jovanović, piše u svojoj knjizi "Evropska ekonomska integracija" da je veoma malo urađeno na planu poreskog približavanja za ovih 50-60 godina. Takođe, u rimskom ugovoru imate faktički nekoliko članova koji samo se površno odnose na pitanje poreske politike.
Dakle, potpuno je deplasirano da se u obrazloženju zakona govori o usklađenosti sa Aki komuniterom, koji se faktički ne bavi poreskom politikom, tako da mi to gledamo kao jednu vrstu fraze, zamajavanja javnosti, ne mislim na vas lično, nego na opštu politiku u kojoj EU nema alternativu, a faktički se i ne zna šta je u praksi EU, šta je to u ekonomsko smislu EU i kako se ne poštuju ta evropska pravila od najjačih zemalja Zapadne Evrope.
Takođe, u obrazloženju se navodi da je problem navodno velika javna potrošnja i poreske olakšice. Poreske olakšice su pre svega date stranim investitorima ili stranim kupcima naših preduzeća, tako da to nije problem zbog koga bi morali da ispaštaju naši građani, koji vrlo teško žive i u Beogradu i u provinciji.
U obrazloženju se navodi da je jedan od razloga za donošenje ovog zakona, čestitamo zakonodavstvu na toj iskrenosti, da su to obaveze prema MMF. Naravno, trebalo je navesti i ići dalje u toj iskrenosti i navesti koje su to obaveze prema MMF.
Rekli ste da je pre osam meseci, ako se ne varam, doneta odluka da se piše zakon, a mesec dana pre toga je potpisano Pismo o namerama od strane Vlade Srbije, premijera i NBS, gde se ispod naslova "fiskalna politika" navodi da će se smanjiti zarade u javnom sektoru, smanjiće se penzije, to je pre ove inflacije koja će možda dostići i 10% ove godine, to je smanjenje za 10%, treba biti iskren.
Takođe se u Pismu o namerama, ispod naslova "fiskalna politika", navodi da će doći do otpuštanja zaposlenih u državnom sektoru i na republičkom nivou i na lokalu. To su uslovi MMF.
Dalje se u obrazloženju govori o lokalnoj samoupravi, a u Pismu o namerama se tačno kaže da će doći do smanjenja davanja lokalnoj samoupravi. To su uslovi MMF i to je ono faktičko uništavanje naše privrede i našeg društva od strane međunarodne finansijske institucije.
Takođe, u Pismu o namerama se predviđa i smanjenje davanja za obrazovanje i zdravstvo. To se podvodi pod frazu nekakve reforme, ali to je smanjenje tako značajnih oblasti, kao što je obrazovanje ili zdravstvo, koje direktno utiču na stabilnost i društva i ekonomije, i nešto što je najverovatnije najgori uslov, a to je smanjenje penzija sa 13% BDP na 10% i podizanje starosne granice.
Sada zamislite u ovoj situaciji, gde penzioneri veoma teško žive, fokus tih mera MMF koji je usmeren upravo na te koji su najugroženiji i najsiromašniji deo društva, umesto da bude upravo u suprotnom pravcu ili da na primer imamo gospodina ekonomistu Miroslava Zdravkovića koji je predložio, to nije loš predlog, da se oporezuju valutne transakcije sa 0,5% i doći ćete do cifre od 250 miliona evra, što je potpuno odgovarajuće i dobro za naš budžet. Međutim, upravo taj ekonomista govori da to nije moguće zbog MMF i stranih banaka u ovoj zemlji.
Dakle, pravo pitanje je ko vodi ekonomsku politiku u ovoj zemlji - MMF, strane banke koje govore kroz gospođu Draginju Đurić koja kaže da je to odličan sporazum sa MMF ili govori Vlada koja je, navodno, birana na izborima?
Sigurno pratite dešavanja u Engleskoj, videli ste šta se desilo sa tom zemljom koja je članica EU već nekoliko godina i uprkos tome što je na vlast došla jedna prozapadna partija, u julu ove godine je došlo do prekida pregovora sa MMF.
Zašto je došlo do tog prekida? Ne samo zbog ogromnog spoljnog duga koji je odavno prešao 100 milijardi dolara, već je došlo i do toga da je mađarska vlada zahtevala od MMF i EU – tvrdimo i na osnovu ovog primera je jasno da su to dve povezane investicije koje imaju isti zadatak, izrabljivanje zemalja Istočne Evrope zarad profita zapadnih kompanija u Zapadnoj Evropi –da se oporezuju strane banke koje rade na mađarskoj teritoriji, da se smanji plata guvernera Narodne banke Mađarske.
I tako je Vlada Orbana i njegovog ministra finansija došla do precizne računice da bi negde prihod u budžetu od tih novih poreza i 29 mera koje su usmerene ka stranim bankama i ka onima koji imaju povlašćen položaj od MMF dovelo do prihoda od 700 miliona evra.
To je jedan dobar primer i preporučujemo vam da upravo tako postupite, prekinete pregovore, da prekinete aranžman sa MMF i da se usmerite ka jednoj vrsti povlašćene elite, a to je bankarski sistem, NBS, osiguravajuća društva i sve što je u rukama većinskog kapitala i zapadnog dela EU.
Ovo je klasičan primer koji pokazuje da ne treba sarađivati sa MMF, jer oni su 2008. godine zaključili sporazum sa MMF i EU, a u međuvremenu BDP Mađarske je pao za 6,3%, zaposlenost je porasla za 3% a pad industrijske proizvodnje je iznosio 15%.
Što se tiče kriterijuma o kojima se govori u obrazloženju zakona o budžetskom deficitu, o javnom dugu, to je sve lepo, međutim podsetiću vas, time ću završiti ovo izlaganje, na izjavu Romana Prodija, koji je bio predsednik Evropske komisije i koji je otvoreno rekao da je Pakt stabilnosti jedna glupa ideja.
Doslovno citiram, jer je to jedna vrsta dogme neostvarive, a to najbolje pokazuje ponašanje Francuske i Nemačke, koje su još pre krize 2003. godine probile tu dogmu od 3% minusa u budžetu, a znate da su Belgija i Italija imale preko sto posto javnog duga u odnosu na BDP, tako da ti dvostruki standardi koji se primenjuju i u politici i prema KiM, primenjuju se i u ekonomiji i oni samo dovode do toga da se nastavi dalje urušavanje položaja naših građana, naše države, naše ekonomije i svih onih koji brinu u ovoj zemlji.

Dame i gospodo, materija koja je sada pred nama može se posmatrati u kontekstu više događaja u ovoj skupštini, nastupa guvernera koji nas je ovde na dosta neozbiljan način podučavao o nekim finansijskim stvarima i nije nam dao nijedan konkretan odgovor na naša pitanja šta su konkretni ciljevi, gde su devizne rezerve, kao što je rekao uvaženi kolega Jeremić, kakva je vrsta odnosa i zašto su poverljivi razgovori sa MMF-om, i u tom kontekstu se može posmatrati i materija koja se tiče Saveta guvernera NBS.
Jasno je da, prema članu 23, Savet donosi Statut na predlog Izvršnog odbora, donosi finansijski plan NBS, vrši nadzor (što je posebno interesantno) nad sistemom finansijskog izveštavanja, upravljanja rizicima u NBS… Za nas u SRS je najvažniji stav 10 – donosi strategiju razvoja NBS.
Nećemo unapred sumnjičiti gospodina Živkovića da ima zle namere, daleko od toga, smatramo da je on vrlo stručan i da je jedan od poznatijih profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Međutim, sumnju unosi sledeća činjenica. On je na jednom nastupu, 12. marta 2009. godine, izjavio da je neophodno da se smanji unutrašnja potrošnja, a pre svega misli na državne plate i penzije.
Kada pogledate Pismo o namerama, koje potpisuje guverner, od 10. juna 2010. godine i prethodno Pismo o namerama, od 3. decembra 2009. godine, videćete da su to upravo zahtevi MMF-a, ili institucije koja, faktički, vodi finansijski sektor u Republici Srbiji.
Tako da se ne radi ni o kakvim bankama koje se ne mogu imenovati. To su zapadne banke, banke iz EU, koje, u saglasnosti sa MMF-om i ostalim pratećim institucijama, kao što su Evropska banka za obnovu i razvoj ili Evropska investiciona banka, upravo dovode do toga da su u Republici Srbiji, uz neslavni primer Moldavije, najveće kamate u Evropi.
To je skandalozno i na to budući predsednik Saveta treba da obrati pažnju i da pokuša da se bori protiv toga, pošto guverner Jelašić, u ostavci, nije pokazao ni približno nameru da stane na put tom monopolitičkom i upotrebio bih izraz – lihvarskom ponašanju.
O čemu se konkretno radi, može se videti iz sledećih podataka – da su, prema zvaničnim podacima sa američkog državnog sajta, 31.12.2008. godine kamate u Nemačkoj iznosile 5,9%, u Francuskoj 8,3%, u Belgiji 7,3%, u Britaniji 4%, u SAD 5,9%. U istom periodu u Srbiji je prosečna kamata iznosila čak 18%. Kako je to moguće ako se uporede BDP naše zemlje i ovih zemalja, kako je to moguće ako se uporede prosečna lična primanja? Nema drugog objašnjenja već da se radi o jednoj pojavi koja se naziva lihvarstvo.
Tome treba stati na put, a ne, kao što je to guverner radio kada je bio ovde, izbegavati odgovor na pitanje kako je moguće da gospođa Draginja Đurić tako daje izjave da nije moguće smanjiti kamate u Srbiji iako svi znamo da su i euribor i libor na minimalnom nivou. Kako je moguće da sekretar Udruženja banaka gospodin Dugalić takođe izjavljuje da ne dolazi u obzir da se kamate smanjuju? Kako je moguće da se u Republici Srbiji usred ekonomske krize 2009. godine nivo kamata povećava, dok se u svim drugim zemljama smanjuje? To su, prosto, neki podaci koji pokazuju da nešto nije u redu sa bankarskim sektorom u Srbiji.
Posebno je skandalozno što se u Pismu o namerama guverner 3.12.2009. godine obavezao da će ''likvidirati preostali državni udeo u bankama u Republici Srbiji''. Ovo nema nikakve ekonomske logike ako znamo da je "Hipo Alpe Adria banka" nacionalizovana od strane Republike Austrije. Nema nikakve logike ako znamo da je u Rusiji 2007. godine 45% aktive bilo u rukama stranih banaka, a već sledeće godine je taj procenat porastao na 54%, i toliko je Ruska država imala porast u odnosu na 2007. godinu. Takođe, kako je moguće da se u američkim bankama masovno primenjuje jedna vrsta nacionalizacije, na primer, u "Siti grupu" u novembru 2008. godine, kako je moguće da FED odobri 20 milijardi dolara pomoći američkim bankama, a u Srbiji se dešava potpuno suprotan proces?
Kao što je napomenuo uvaženi kolega Jeremić, dobili smo izveštaj koji je potpisao predsednik Saveta Narodne banke, to je tada bio doktor Dejan Šoškić, i na strani 26. se na vrlo skriven i posredan način govori o stanju deviznih rezervi Republike Srbije u inostranstvu. Mi iz ovih nekoliko rečenica ne možemo ništa saznati u kojim se stranim bankama, tačnije u kojim se zapadnim bankama nalaze devizne rezerve, pod kojim kamatnim stopama, jedino se ovde navodi da se one kreću u rasponu od 1,25 do 3 i nešto posto. Znači, minimalne su kamatne stope.
Da se radi o tome, navešću vam i izjavu predsednika Međunarodnog monetarnog fonda, koji je kritikovao evropske banke zato što Grčkoj daju tzv. pomoć u kreditima po kamatama od 5%. Prosto je neverovatno da se o tako važnim podacima navodi samo, skoro na pola strane, jedna vrsta skrivene informacije, ali kada pogledate izmene zakona, videćete da su dve informacije o radu NBS faktički tabu tema. To su pregovori sa MMF-om i stanje deviznih rezervi Republike Srbije.
Što se tiče pregovora sa MMF-om, možemo samo iz šturih saopštenja da saznamo da je ta delegacija bila ovde dve nedelje, da su posetili izvesne vinske podrume i slično, što je potpuno neozbiljno i mislim da ne zaslužuje bilo kakav ozbiljan komentar. Nismo čuli ni od guvernera šta se konkretno pregovaralo sa MMF-om. Možemo samo, na osnovu Pisma o namerama, da vidimo da se radi o jednoj vrsti ultimatuma koji Vlada, tj. premijer, guverner i ministar finansija potpisuju svakih nekoliko meseci.
U tom smislu, ne može se reći da postoji optimizam u vezi s gospodinom Živkovićem, jer se vidi da će on, izgleda, kao i njegovi prethodnici, kao i prethodni guverner, zastupati pre svega interese i stavove MMF-a, zapadnih banaka koje ovde primenjuju lihvarske kamate i da će se nastaviti sunovrat srpske ekonomije i srpskog bankarstva koje je već faktički na izdisaju. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, pažljivo smo slušali izlaganje šefa pravnog tima gospodina dr Batakovića i došli smo do zaključka da su čak i u tom pravnom timu postojale dve suprotstavljene opcije. Jednu je verovatno zastupao gospodini Vojin Dimitrijević, koji ima to ekstremno stanovište da je Slobodan Milošević kriv za sve loše što se desilo u zadnjih 50 ili 100 godina.
S druge strane, poznato je da je gospodin Bataković napisao mnogo knjiga o Kosovu i da je na jedan argumentovan način objasnio da su ti problemi nastali mnogo pre, još od čuvenog akta titoističke Jugoslavije 1946. godine, kada je zabranjeno Srbima da se vrate na Kosovo. Negde oko 100.000 ljudi nisu imali pravo da se vrate na Kosovo. Takođe, on je kritikovao i Ustav iz 1974. i amandmane iz 1968. i 1971. Dakle, jasno je da u tom pravnom timu, koji je radio i borio se za interese Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, nije postojala sloga, blago rečeno.
Što se tiče Ministarstva spoljnih poslova, smatramo da ministar nije imao lošu nameru, čak da je imao dobru nameru kada je pokušao 2008. godine i pokrenuo inicijativu koja je završila jednom vrstom uspeha kada je Generalna skupština, ako se ne varam, sa 77:74 uzdržanih i 6 protiv, uputila zahtev Međunarodnom sudu pravde da se izjasni i da da svoje mišljenje povodom Deklaracije o nezavisnosti Kosova.
Međutim, ministar je, ne samo što se tiče spoljnog okruženja, ograničen u svom delovanju, već nekoliko meseci posle toga druga vrsta državne politike koja pokazuje da Hag nema alternativu dovela je do kraha te inicijative pred Međunarodnim sudom pravde.
Navešću i konkretan primer. Negde, ako se ne varam, 26. februara 2009. godine doneta je presuda u slučaju Milutinović i ostali i tada su najveći vojni i policijski funkcioneri osuđeni na drakonske kazne zatvora i upravo je ta presuda bila glavni argument američke delegacije pred Međunarodnim sudom pravde.
Dakle, vi pokušavate da pravnim sredstvima nešto uradite i da poboljšate poziciju Srbije pred navalom novih priznanja nezavisnosti Kosova a, s druge strane, to se sve ruši zato što je upravo Haški tribunal, koji navodno nema alternativu, bio glavni argument američke delegacije 8. decembra 2009. godine.
Istog datume je i ruska delegacija podnela svoj podnesak i nastupio je ambasador Ruske federacije, koji se pozivao na Rezoluciju 1244. Dakle, Amerikanci su se pozivali na Haški tribunal, Rusi na Rezoluciju 1244 i po tome je skandalozno da u ovoj deklaraciji nema pozivanja na Rezoluciju 1244 i skandalozno je da niste naš amandman usvojili, već ste usvojili amandman koji faktički ublažava ovu rezoluciju, koja je na ivici jedne vrste pravnog nihilizma ili defetizma, kako god hoćete.
Takođe, Ministarstvo se očigledno suočilo sa ograničavajućim faktorima, jer pravo pitanje koje je trebalo biti poslato Međunarodnom sudu pravde – da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova, koju su proglasile privremene institucije uz pomoć SAD? To je bila prava definicija koja bi došla do suštine stvari.
Ako nije tačno ovo što mi tvrdimo, onda Vlada i vlast u ovoj zemlji treba da nas ubede da Bondstil nije bespravno podignut na srpskoj zemlji, da nas ubede da Amerika nije prva država u svetu koja je priznala nezavisnost Kosova i treba da nas ubede da poziv Džozefa Bajdena upućen predsedniku Srbije nije bio jedna vrsta drske diplomatske, političke i svake druge provokacije.
Takođe, delegacija SRS je učestvovala na skupu diplomatske akademije u Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije 2010. godine, 30. januara. Tada je bilo govora o odnosu Ruske Federacije prema međunarodnim sudovima. Verujte mi, najgore ocene je dobio Haški tribunal.
Pogledajte danas u tom kontekstu i izjavu načelnika četvrtog odeljenja ruskog ministarstva inostranih poslova, bivšeg ambasadora u Srbiji, gospodina Aleksejeva i videćete da imate prostor diplomatski, politički, da pokažete jednu vrstu političke hrabrosti i da zajedno sa Ruskom Federacijom uputite zahtev za prestanak rada Haškog tribunala. Tako ćete olakšati i diplomatsku poziciju Republike Srbije pred najavljena nova priznanja tzv. Kosova.
Naravno, u tom smislu nemojte očekivati, to je jasno, da će u kontekstu one čuvene izjave Sergeja Lavrova od 18. februara 2007. godine Rusi biti veći Srbi od Srba, već upravo vi treba da pokažete jednu vrstu političke hrabrosti i dostojanstva.
Takođe, u Predlogu odluke koji danas razmatramo navodi se da Srbija neće nikada ni eksplicitno, ni implicitno priznati nezavisnost Kosova. Molim vas, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, bilo koji student prve godine fakulteta kada pročita članove 6, 10, 14, 16. i 88. videće da EU zahteva jednu vrstu dobrosusedskih odnosa sa tzv. Kosovom. To je implicitno priznanje Kosova i Metohije. To treba jasno reći.
Ako proučavate način delovanja EU, videćete da oni upravo insistiraju na dvosmislenim odredbama koje se mogu tumačiti kao jedna vrsta pritiska i kao jedna vrsta priprema za ono što nije teško predvideti.
Predsednik Srbije sigurno zna da je Evropski savet upravo ta superinstitucija u EU koja je iznad Evropskog parlamenta, iznad Evropske komisije i iznad čak i Saveta ministara, o kome smo pričali večeras.
Šta će se desiti, konkretno pitam, ako posle usvajanja odredbi iz Lisabonskog ugovora, to je 2014. godina, pod kvalifikovanom većinom od 55% prisutnih šefova država i vlada u Evropskom savetu bude donet uslov da Srbija mora da pristane na otvaranje neke vrste diplomatskog predstavništva republike Kosovo u Srbiji? To će biti uslov koji ćete vrlo teško uspeti, ni kroz Evropski parlament, ni kroz bilo koju drugu instituciju da oborite.
U tom smislu, diplomatska i politička aktivnost mora da poseduje jednu vrstu ekonomskog patriotizma. Šta je ekonomski patriotizam? To je moderni nacionalizam. Moderni nacionalizam koji upravo treba da pokaže jednu vrstu i ekonomske hrabrosti i, što to ne reći otvoreno, pogledajte kako vam posluje "Sartid", pogledajte kakvu ima monopolsku cenu struje, pogledajte kakvi su ekološki uslovi u toj fabrici i uvek postoji alternativa za neku drugu investiciju. Navešću vam najmanje pet ili šest ruskih isto tako velikih firmi u toj oblasti koje će na mnogo bolji način ulagati u ovoj oblasti.
Takođe, zašto ne reći i to, vi imate ovde preko 200 ili 150 hrvatskih firmi, ne postoji reciprocitet u toj oblasti prema Hrvatskoj. To treba razumeti kao jednu vrstu ekonomskog patriotizma koji je neophodan i koji mora da prati ove političke i pravne akcije.
Takođe, ako pogledate Bečku deklaraciju iz 1961. godine i 1969. godine, koja propisuje u članu 22. da se strane moraju držati odredbi ugovora i dobronamerno ih ispunjavati, videćete da vaši američki partneri, pre svega, i njihovi pratioci iz EU nisu ispunili ni jednu stavku iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a da ne pričam o Dejtonskom sporazumu, da ne pričam o Rezoluciji 1244.
U tom smislu, vi morate znati s kim imate posla. Takođe i kada je ministar bio prošli put u ovoj skupštini pre nekih godinu dana, i to je jedna od naših najvećih zamerki njemu, on mora da se izbori za veća davanja za Ministarstvo inostranih poslova. Nije bio dužan da prihvati rebalans budžeta, gde je davanje za Ministarstvo inostranih poslova pod uticajem MMF smanjeno za 20%, a mesec dana posle toga Kosovo je primljeno u MMF i to je Džozef Bajden, prijatelj Srbije, na jedan patetičan način izjavio u Prištini.
Na kraju, pravo pitanje koje se postavlja pred svima nama je zašto Amerika vodi 20 godina tako neprijateljsku politiku, bez obzira što se menjaju vlasti, bez obzira što se menjaju fraze itd? Ako pogledate šta se dešava na Bliskom istoku videćete da antimuslimanska politika SAD u Izraelu, Iraku, Avganistanu se kompenzuje ovde na Balkanu. To je jasno.
Pogledajte, 1999. godine trebalo je da bude proglašena palestinska država. Nije, ali je bombardovana Srbija. Proglašena je mapa puta. Džordž Buš je proglasio mapu puta. Godine 2008. je trebala da bude proglašena palestinska država, ali nije, proglašeno je tzv. nezavisno Kosovo.
U tom smislu treba da promenite politiku i da se suočite sa pravom realnošću u međunarodnim odnosima i da se okrenete našim istorijskim partnerima, a to je pre svega Ruska Federacija. Treba da razmislite, postoji carinski savez između Rusije, Belorusije, Kazahstana, i uskoro će se verovatno pridružiti i Ukrajina. Postoji i dogovor o kolektivnoj bezbednosti, gde Rusija predvodi sedam zemalja. To je jedan korak koji pokazuje da EU ima alternativu, pokazuje da imate dostojanstvo i pokazuje da imate promišljenu politiku.

Dame i gospodo, naša namera pre podnošenja ovog amandmana nije bila da se otežava rad lokalne samouprave, naprotiv. Međutim, s pravne tačke gledišta uvek smo i u drugim zakonima i u ovom takođe zahtevali jednu vrstu preciznosti, usaglašenosti sa drugim zakonima.
U tom smislu polazimo od tog principa koji je, kao što smo pričali već u raspravi o načelu, zapisan i u udžbenicima na Ekonomskom fakultetu, na kome ste predavali i predajete, i u knjizi javne finansije, gde se kaže da fiskalna decentralizacija ima vrlo važne implikacije na funkcionisanje javnog sektora, i same usluge tog javnog sektora na lokalnom nivou zavise od toga kako funkcioniše lokalna samouprava i samim tim i poreska administracija na tom nivou.
Međutim, kao što smo i izneli, i to ima direktne veze sa ovim amandmanom, u načelnoj raspravi, naravno, ne sporimo da ste imali dobru nameru s ovim zakonom, ali ograničavajući faktor je upravo ta, kako da kažem, senka MMF-a koja vam određuje faktički, i to se priznaje u Pismu o namerama, jednu vrstu tzv. reforme poreske administracije. To je taj eksterni faktor koji se pominje u pismu o namerama.
Kada pod pritiskom MMF-a ste prinuđeni, Vlada Republike Srbije da za 160 miliona evra smanji prihode lokalne administracije, onda je jasno da je ovaj zakon nedovoljan i da neće poboljšati položaj lokalne administracije, a samim tim i poreske administracije.
U tom smislu se i u Pismu o namerama zahteva, i u ovom iz decembra i u ovom iz juna, smanjivanje lokalne administracije, kao i administracije na republičkom nivou.
Zato smatramo da treba vrlo jasno i precizno odrediti sve članove ovog zakona i u tom smislu je podnet ovaj amandman.

U sklopu ovog što je predložio gospodin Buha, mi takođe u SRS imamo predlog da pogledate analizu gospodina prof. Raičevića, koji je ekspert za javne finansije sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, od 30. 5. 2010. godine, i on upravo insistira na smanjivanju PDV-a, posebno na osnovne prehrambene i komunalne potrebe. Takođe, smatra da se preteralo sa akcizama i pre svega, njegov fokus i fokus u ovoj analizi je konstruktivna dividenda vlasnika kapitala.
Zbog građana Srbije ćemo reći da je to upravo pojava da ljudi o kojima su moji prethodnici govorili žive u kućama koji su vlasništvo firme, voze kola koja su vlasništvo firme, plaćaju karticom firme i gospodin prof. Raičević upravo kaže da bi država, tačnije Ministarstvo finansija moralo da učini udar na konstruktivnu dividendu ili na pojavu kad se lični troškovi prikazuju kao troškovi firme.
Da nema te anomalije ili jedne vrste prevare, da tako upotrebom malo slobodniji izraz, ne bi se desilo da u Srbiji prvi po veličini mesečnih prihoda je izvesni kontrolor leta sa Voždovca, a ne gospodin Mišković, o kome je prethodno bilo reči.
Takođe, postoji još jedan veoma aktuelan primer, mada za njega još više treba i političke i druge hrabrosti, da se ugledate na primer Mađarske i na primer mađarske Vlade, koja je pre nekoliko dana prekinula pregovore sa MMF-om, zato što ona smatra da su dovoljno oporezivani građani, da su dovoljno oporezivana mađarska preduzeća i da je sada na redu upravo finansijski strani sektor tj. banke u Mađarskoj. Razmislite i o toj mogućnosti.

Dame i gospodo, nažalost, doktor Šoškić nije prisutan na ovoj sednici. Čuli smo već koji su razlozi. Mi smo protiv toga.
Međutim, sa druge tačke gledišta, nama je jasno da su njegove kvalifikacije mnogo bolje nego prethodnog guvernera, jer on je ipak redovan profesor na Ekonomskom fakultetu, napisao je nekoliko knjiga i udžbenika. Što ne reći, postoji jedna ugledna porodična tradicija, u tom kontekstu i u tom smislu smatramo da je on srećnije rešenje, blago rečeno, od Jelašića, koji ipak nije imao takve kvalifikacije.
Takođe, smatramo da je još rano da se daju neke konkretne ocene što se tiče njegovog rada. On će morati da pokaže u narednom periodu koliko je sposoban da se odupre raznim pritiscima i da vodi jednu politiku koja neće biti samo ispunjavanje uslova MMF, Svetske banke i ostalih povezanih organizacija, nego i jednu politiku Narodne banke Srbije koja će imati u vidu i ono što je najvažnije za nas i za sve građane Srbije, a to je socijalni položaj i nezaposlenost.
Ma koliko se ljudi iz Narodne banke trudili da nam dokažu da oni nemaju nikakve veze s tim i da je to zadatak Vlade, ipak dovoljno je da pogledate Pismo o namerama, ovo od 10. juna 2010. godine i ono iz prethodnog decembra 2009. godine, i videće se da su oba pisma, kao i prethodna, kao i buduća pisma o namerama potpisali guverner Narodne banke Srbije, premijer i ministar finansija.
Dakle, ako ih MMF posmatra kao jednu celinu potpuno je nelogično da se oni predstavljaju kao da nemaju nikakve veze u tom zajedničkom radu koji se reflektuje na sve građane Srbije.
U tom smislu gospodin Jelašić u poslednjem intervju za nedeljnik "Nin" od 15.7.2010. godine doslovno je izjavio da se u osnovnim stvarima on i kandidat Šoškić slažu i čak da imaju isto mišljenje. U tom kontekstu, mi postavljamo pitanje, ako je tako, a nadamo se da nije tako, da li se gospodin dr Šoškić slaže da treba likvidirati državne vlasničke udele u bankama u Srbiji.
To je ono za šta se obavezao gospodin Jelašić 13.12.2009. godine u Pismu o namerama. Dakle, to je ono pismo koje je upućeno predsedniku MMF-a gospodin Štros Kanu i to je ponovljeno u intervju "Blicu" 9.1. 2010. godine, gde Jelašić ponovo kaže da je država loš vlasnik.
Postavljamo pitanje kako je to moguće, u trenutku kada austrijska država nacionalizuje Hipo Alpe banku? Kako je to moguće kada Sita banka dobija ogromnu pomoć od države? Kako je to moguće kada se u Rusiji povećava udeo države u bankarskom sektoru za skoro jednu četvrtinu? Kako je moguće kada predsednik Upravnog odbora Hipo Alpe banke kaže da će se oni povući iz Nemačke, Ukrajine, Mađarske i da će se koncentrisati na Austriju, Slovačku, Hrvatku, BiH i Srbiju?
Dakle, ovde se nešto ne slaže, ili se radi o tome da NBS slepo ispunjava te tzv. preporuke iz MMF ili se radi o nečemu što je u potpunoj suprotnosti sa modernim i realnim tokovima u finansijskom sistemu.
Takođe, mi bi postavili, da je kojim slučajem gospodin Šoškić tu, pitanje kako je moguće da se u obrazloženju zakona koji je razmatran pre skoro mesec dana ovde, govori da je uzor NBS Evropska centralna banka. Kako je moguće ukoliko se zna da zvanična valuta u Srbiji još uvek nije evro, takođe nije ni u svim zemljama EU. Čak i Velikoj Britaniji nije dozvoljeno da bude deo izvršnog odbora Evropske centralne banke jer ne primenjuje evro kao zvaničnu valutu.
Kako je moguće da se Evropska centralna banka uzima kao uzor, kao neka vrsta nedodirljive institucije, kada se zna po članu 11. Statuta Evropske centralne banke da evropski parlament nema nikakvu faktičku ulogu u biranju guvernera Evropske centralne banke. Čak se u tom članu 11. navodi da evropski parlament ima savetodavnu ulogu. Dakle, ako je to uzorak, ako su to ti evropski standardi u praksi da parlament ne treba da bira guvernera, onda teško je to ozbiljno i komentarisati.
Takođe. ta Evropska centralna banka je faktički banka koja je pod kontrolom četiri zemlje, to su Nemačka koja ima 20% kapitala Evropske centralne banke, Francuska oko 14, banka Italija 12 i banka Španije oko 7, i to im daje mogućnost da blokiraju sve odluke jer imaju preko 50% kapitala.
Mislimo da je to jedan promašaj u zakonu i da je to jedna vrsta lošeg uzora, i da upravo na osnovu tih evropskih osnovnih akata, kao što je akt iz Mastrihta, na koji se pozivao zakon o centralnoj banci, treba primeniti neke mere i zakonska rešenja koja su u skladu demokratijom i sa realnim okolnostima u Republici Srbiji.
Više je nego skandalozno i nadamo se da budući guverner, pošto će verovatno biti izabran, gospodin Šoškić neće raditi na takav aljkav način. Vidimo da u zadnjem Pismu o namerama od 10. juna 2010. godine doslovno stoji – ''usvojeno je nekoliko izmena zakona o NBS, sa ciljem njegovog usklađivanja sa Ustavom iz 2006. godine'' itd, i onda se navode rešenja iz zakona koji je usvojen 20.9.2010. godine.
Ovde se navodi da je usvojen jedan zakon koji je usvojen tek 19 dana kasnije. To je skandal. Prosto je neverovatno da se guverner NBS na taj način odnosi prema ovako ozbiljnom dokumentu, kao što je Pismo o namerama, i nadamo se da će gospodin Šoškić ozbiljnije obavljati svoj posao.
Takođe, nadamo se da će gospodin Šoškić, za razliku od gospodina Jelašića, uraditi nešto, pošto ima ovlašćenja i ima većinu koja je stala iza njega, da Srbija ne bude zemlja koja je, zajedno sa Moldavijom, prva na negativnoj listi po visini kamate u Evropi. To je potpuno skandalozno da u Srbiji, sa ovakvim BDP, sa platama koje se ne mogu upoređivati sa Nemačkom, Austrijom, Velikom Britanijom, postoje kamate upravo tih banaka iz tih zemalja, koje su nekoliko puta veće nego one u matičnim zemljama.
To se nekad nazivalo lihvarstvo ili zelenašenje i budući guverner je dužan da tome stane na put, ne samo zbog svoje profesionalne funkcije, nego i zbog zaštite građana.
Takođe, prosto je neverovatno da je kamata na dinarske kredite za stanovništvo rasla od 2000. godine 29%, zatim sledeće 23, 24 itd. Godine 2009, kada je kriza bila na svom vrhuncu, kamate su dostigle neverovatan iznos u ovoj sferi od 36%.
Pokušali smo da na jedan argumentovan način upitamo guvernera Jelašića zašto ne stane na put toj vrsti drskosti, finansijske drskosti, jer vidimo malo-malo u našoj javnosti imate izjave gospođe Draginje Đurić, koja kaže – ne pada nam na pamet da smanjimo kamate, imamo izjave sekretara Udruženja banaka, gospodina Dugalića, koji takođe kaže – ne pada nam na pamet da smanjimo kamate.
Tako da ipak postoje mogućnosti, što to i ne reći, kao što se desilo u BiH, postoje kazne, posebno kada se radi o retroaktivnom podizanju marži, što je skandalozno, znači, na potpisan ugovor i sa ekonomske i sa pravne tačke gledišta se podižu marže i to jeste posledica činjenice da ovde monopol imaju upravo banke iz zapadne Evrope, iz EU, austrijske pre svega, i činjenica da naša vlast i NBS ne štite interese svojih građana.
Takođe je skandalozno da je prihvaćeno u Zakonu o NBS da guverner nije dužan pred Narodnom skupštinom da podnese izveštaj o pregovorima sa MMF-om. Pitali smo guvernera zašto je to tako. On je maltene odgovorio na jedan neozbiljan način, da NBS ne učestvuje u pregovorima sa MMF-om. Kako je moguće onda da je potpisao Pismo o namerama? Kako je moguće da je onda jedan od tri potpisnika tog Pisma o namerama, koje faktički je jače od bilo koje odluke Vlade Republike Srbije i NBS?
Hteli bismo da znamo gde se nalaze devizne rezerve i to je neka vrsta tajne, po zakonu. Ovde smo imali prilike da čitamo godišnji račun NBS za 2009. godinu, koji je potpisao upravo dr Dejan Šoškić. Tu se uopšte ne pominje u kojim se zapadnim bankama nalaze naše devizne rezerve, čak se ne daje ni podatak kolike su kamate, samo imamo raspon od 0,75% kamate do 6,5%, što je priznaćete jedna vrsta ogromne razlike.
Što se tiče bankarskih marži, one su u Srbiji od 7 do 25% i najviše su u Evropi, što je skandalozno i protiv čega guverner mora da se bori, i mora da zaštiti ogromnu većinu građana koji koriste te kredite.
Potpuno je nejasno da se pravdaju tako velike kamate u Republici Srbiji na neozbiljan način kao što je radio guverner Jelašić, govoreći da je inflacija u našoj zemlji velika. Daću vam drugi primer koji pokazuje da to nije tačno. Ta veza između kamate i inflacije postoji i Ukrajini, a Ukrajina je rekorder u Evropi po visini inflacije, pa su ipak kamate mnogo manje.
U tom smislu, veliki posao predstoji. Guverner će morati da pokaže jednu vrstu profesionalne hrabrosti, koju nije imao, nažalost, njegov prethodnik, pre svega pred zapadnim bankama i njihovim filijalama ovde. Tu mislim, pre svega na Banku Inteza, koja se više nego drsko i monopolski ponaša na ovom tržištu i ona je najveća banka ovde.
Takođe, smatramo da guverner treba da zaštiti državne i vlasničke udele u srpskim bankama, jer prethodni period je u potpunosti pokazao da je neophodno da postoji jedna vrsta banke koja će imati i razvojne namere, a ne samo profitne, kao što to rade zapadne banke ovde.
U tom smislu, mislim da uzor ne može ponovo biti Evropska centralna banka. Upravo je Žan Klod Triše, koji je guverner Evropske centralne banke, primer političkog kompromisa između tih zemalja koje faktički odlučuju u Evropskoj uniji i Evropskoj centralnoj banci, jer je on poznat još od 2003. godine kao čovek koji je bio upleten u mnogobrojne afere.
Dakle, treba prilagoditi i zakonodavstvo i rad Narodne banke Srbije realnim uslovima u Srbiji i ne ugledati se na neke negativne primere.

Dame i gospodo, uvažena gospođo Dragutinović, potpuno se slažem da je zakon o porezima jedan od veoma važnih zakona. Međutim, mislim da je trebalo nešto više da kažete o ruskom kreditu, pošto je on neuobičajen i po svojim povoljnim uslovima je mnogo bolji od mase drugih kredita koje smo imali na dnevnom redu u ovoj i prošloj godini. O tome ću kasnije.
Svakako postoje dobri elementi u zakonu o porezima i poreskoj administraciji i on je u skladu sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave iz 2006. godine.
U tom smislu se može reći da je zakonodavac imao dobru nameru. Međutim, kao i drugi zakoni u ovoj sferi oni se suočavaju sa jednom vrstom realnosti koja se u ovom našem ekonomskom i političkom okruženju, oličava u MMF.
Dovoljno je uporediti samo zadnje pismo o namerama koje ste i vi, i guverner i predsednik Vlade, ako se ne varam 10. juna 2010. godine uputili Štros Kanu, gde se vidi da će ta pomoć lokalnoj samoupravi u smislu ojačavanja kadrova i poreske administracije biti ipak nedovoljna, jer kao što znate još 2009. godine Vlada se obavezala da smanji izdatke za lokalnu samoupravu, ako se ne varam, to je negde cifra bila oko 160 miliona evra, što je katastrofalno, posebno za one siromašne opštine na jugu Srbije i u drugim delovima naše zemlje.
Takođe, ne mogu da razumem, ovde se dosta govorilo o tome da je poreska administracija loše plaćena, da njihov položaj treba da se poboljša, mi se potpuno slažemo s tim. Međutim, kako je to moguće ako upravo MMF, koji vodi ekonomsku politiku u ovoj zemlji, traži zamrzavanje plata i penzija i u javnom sektoru i penzija za sve penzionere.
To je nešto što se isključuje i biće veoma teško da se poboljša položaj poreske administracije ako vam MMF, ja ću upotrebiti taj izraz, korak po korak uništava državnu administraciju, državne organe, a što i to ne reći, i ekonomiju i celo društvo ove zemlje.
Kada sam se pripremao za ovaj zakon i za ove druge zakone pozvao sam se na struku, na vaš fakultet i složićete se da je najveći ekspert u ovoj oblasti Božidar Raičević koji je napisao udžbenik "Javne finansije". On na 361. strani ovog udžbenika piše da fiskalna decentralizacija ima vrlo važne implikacije na funkcionisanje javnog sektora.
Međutim, ovo što vi radite je dobro, ali s druge strane sve što budete uradili to će vam uništiti MMF i povezane institucije, kao što su Svetska banka, što to ne reći, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka, koja se pominje u ovih sedam zakona, zašto što oni, kao što znate, u pismu o namerama su vas faktički možda i primorali jednom vrstom ekonomske ucene da obećate privatizaciju u javnom sektoru, šta god to da značilo u praksi, a vidi se po otporu stručne i druge javnosti u slučaju Telekoma šta to znači.
Takođe, gospodin profesor Raičević, on tvrdi, i tu je potpuno u pravu, da je kvalitet javnih izdataka u ovom slučaju uslovljen tom fiskalnom decentralizacijom, ali tvrdi da fiskalna decentralizacija nije jedna vrsta dogme, nego da se mora prilagođavati konkretnim uslovima.
Konkretni uslovi u ovoj zemlji su, opet ponavljam, uslovljeni tom rigidnom politikom, upotrebiću taj izraz, koje diktira MMF. U tome je glavni problem što vaša dobra namera u praksi sigurno neće uspeti zbog MMF-a i to je glavni problem ekonomske politike u ovoj zemlji.
Za to ću dati još jedan primer, na strani četiri Pisma o namerama se govori o smanjenju broja zaposlenih na centralnom i lokalnom nivou. Šta će se desiti ako MMF bude tražio smanjenje broja zaposlenih u poreskoj administraciji. Ako se ne varam, takođe u Pismu o namerama se govori da će se reforma u poreskom sektoru uraditi u skladu eksternim i internim faktorima. Mislim da je taj eksterni faktor MMF.
Takođe, što se tiče struke, ona zastupa neprekidnu fazu i postupak evolucije u ovom sektoru. Dakle, treba naći jednu sredinu između tih zahteva MMF-a i socijalnog položaja ne samo radnika u poreskoj administraciji, već i socijalnog položaja ljudi koji rade u lokalnoj administraciji.
Ako se ne varam, povodom člana 7. i 9. ovog predloga zakona, predlaže se stvaranje osnova za procenu kriterijuma za određivanje velikih poreskih obveznika, koji je sada njihov obim poreskih obaveza, imajući u vidu zemlje tržišne ekonomije.
Kao prvi korak u tom smeru mi se zalažemo da se odustane od namere da se poveća PDV. Videli ste šta se desilo u Rumuniji. Videli ste kakvi su socijalni nemiri i štrajkovi nastali kada je PDV povećan sa 19 na 24% ili 25%, izvinjavam se ako sam pogrešio, i videli ste čak jednu neverovatnu stvar, sa stanovišta evropropagande, da ljudi iz Rumunije prelaze granicu da bi ovde kupovali namirnice upravo zbog tog šoka koji je izazvan povećanjem PDV-a i rastom cena.
Takođe, mislim da je fokus u svim zakonima koji se bave porezima treba da bude pre svega ono za šta se profesor Raičević zalaže, smanjenje stope PDV na 5% za osnovne prehrambene i komunalne potrebe i tako bi se olakšao život narodu.
Takođe, smatramo da se preteralo i sa akcizama. To ima implikacije u smislu povećanja cena goriva, gde se primenjuju u javnosti dvostruki standardi, pa se optužuje NIS da je kriv, a radi se o akcizama. Naravno, porez na dobit je, iznosi se u ovoj analizi, totalno nizak i neprihvatljiv jer nije obuhvaćena konstruktivna dividenda.
Šta je to, da objasnim zbog građana koji gledaju ovaj prenos. To su oni ljudi koji žive u kućama koje su vlasništvo firme, voze kola koja su registrovana na firme, plaćaju karticom firme, i tada se dešava ono što je apsurdno, da je najveći poreski obveznik izvesni kontrolor leta sa Voždovca, a ne gospodin Mišković. To je potpuno neprihvatljivo i mislim da zakonodavstvo i Vlada treba da u tom smislu promene i način delovanja, i zakone i sve što ide s tim.
Što se tiče člana 28. ovog zakona, navodi se, uz jednu formulaciju koja nije potpuno proverena u praksi, da se stranim ulaganjima bitno popravljaju razvoj delova privrednih grana i zbog toga se njima otpisuje faktički porez. Na šta se misli, na grinfild, braunfild investicije, to nije jasno.
Drugo, nije tačno da su strana ulaganja čarobni štapić i da to dovodi do automatskog razvoja. Navešću vam samo ono što govori profesor Miroslav Jovanović, koji predaje na Evropskom univerzitetu u Ženevi, koji kaže da to što se otpisuju porezi tzv. stranim ulagačima može opisati kao jedna vrsta socijalne pomoći stranim firmama, što je, priznaćete, apsurdno. To su dva pojma koja se isključuju.
Takođe, ovaj član zakona demantuje i podatak da su direktne strane investicije od 1993. do 2008. godine u Mađarskoj bile sedam puta veće nego u Sloveniji, a neuporedivo je Slovenija uspešnija, i verujem da je najuspešnija zemlja u istočnoj Evropi u ovih 20 godina tranzicije. To se ne može osporiti.
Zbog kratkog vremena neću govoriti o Mencigerovim istraživanjima u vezi stranih ulaganja, to sigurno znate. Hoću da kažem da se to ne može dovesti u direktnu vezu i nema potreba da se otpisuje svakom stranom ulagaču, i pod ovako apstraktnim formulacijama, porez.
Što se tiče ruskog kredita, malu tehničku primedbu imam. Ako ste mogli, to je uobičajena praksa, za ove druge kredite od EIB, na primer, da date dve verzije, na engleskom i na srpskom, moglo je i ovde da se primeni isto, ne samo zbog toga što je ruski službeni jezik UN, nego zbog toga što ako pogledate član 10. ili član 9, ako se ne varam, nije jasno da li se radi o "VTB banci", koja je druga najveća banka u Rusiji, ili o banci koja je banka za razvoj s kojom, u ovom slučaju, potpisujete kredit. To je jedna tehnička primedba.
U kontekstu kreditnog aranžmana sa Rusijom, koji je najavljen za vreme posete Dmitrija Medvedeva Srbiji, videli smo da se primenjuju dvostruki standardi pre svega od guvernera, što je začuđujuće, da on govori posle 10 godina zaduživanja da je sada to veliko zaduživanje, iako se radi o sumi u ovom konkretnom kreditu od 160 miliona evra pri javnom dugu od 10,8 milijardi evra. To je manje od 1%.
Tako da ne mogu da vidim uopšte princip koji on primenjuje kada posebno i više puta od oktobra do marta ove godine kritikuje dalje zaduživanje, jasno je da se radi o tome da on kritikuje zaduživanje kod Ruske Federacije na jedan posredan način.
Što se tiče kredita sa ovom ruskom bankom, znate sigurno, učestvovali ste u pregovorima, da se radi o banci za razvoj i da je predsednik nadzornog odbora te banke upravo ruski premijer. Pogledali smo taj zakon o toj reformisanoj banci iz 2007. godine i u članu 3. se govori koji su ciljevi te banke sa kojom zaključujete ugovor o kreditu. To su ruske investicije u inostranstvu, pomaganje ruskog izvoza i čak smo pogledali zakon iz 2008. godine, gde se propisuje da će ta banka preuzimati dugove od drugih ruskih banaka. Znači, nigde se ne pominje da ta banka radi sa budžetom Republikom Srbije ili bilo koje druge zemlje.
U tom smislu, član 2. ovog ugovora je potpuno istinit. To je prijateljski akt, koliko god može biti prijateljstva u ekonomskim odnosima, jer dobijate kredit za budžet od banke za razvoj.
To je vrlo ugledna banka i ona je potpisala ugovor o saradnji sa KFV-om, nemačkom bankom za obnovu i razvoj, sa američkom bankom za pomaganje izvoza. U tom smislu se može uporediti kredit iz marta 2010. godine koji je Republika Srbija zaključila sa KFV bankom, gde je, ako se ne varam, kamata 6,17%.
Ovde ste rekli i tu ste u pravu, da je libor negde 0,70% i marža je dva i nešto posto, znači, oko 3,6% je kamata. Znači, duplo je manja kamata ovog ruskog kredita nego onog kredita koji daje nemačka banka za obnovu i razvoj. Po tome se vidi da je to vrlo povoljan kredit.
Daću vam još jedan primer. Žan Štros Kan je kritikovao banke koje su iz Evropske unije koje su davale kredite Grčkoj jer je kamata 5%. Dakle, taj kredit koji dobijamo od Rusa ima manju kamatu od onih koje Grčka dobija od Evropske unije. To su činjenice i to se ne može osporiti nikakvom propagandom, bio to guverner ili neko drugi u medijima.
Može se staviti primedba da to nije kredit koji se bavi projektima, međutim, to nije krivica ruske strane, to je jasno. Jer, videli ste šta je rekao direktor CIP-a za onih 800 miliona dolara – da prvo Rusi treba da dođu ovde, da krenu da rade projekte, pa da će onda dobiti dokumentaciju, što je skandalozno.
U tom smislu ste videli i da je ruski ambasador izjavio u martu 2010. godine da do decembra, ako se ne varam, 2009. godine je bio rok za dostavljanje dokumentacije, međutim, srpska strana to nije uspela u roku da uradi i zbog toga nije realizovano ovih 800 miliona ostatka kredita.
Na kraju, time ću završiti, dovoljno je da se uporedi još jedan kreditni aranžman između MMF-a i Republike Srbije, koji se najbolje ogleda u Pismu o namerama. Ruska strana ne traži zamrzavanje budžetskih rashoda, zarada u javnom sektoru i penzija, smanjenje mase zarada, smanjenje učešća penzija u BDP-u do 2015. godine i u tom smislu taj kredit je neuporedivo bolji i od kredita Evropske investicione banke, Svetske banke, MMF-a i svih tih pratećih institucija.

Izvinite, koliko vremena ima poslanička grupa? (Predsedavajuća: 15 minuta i 30 sekundi.) Zahvaljujem.
Amandman je podnet na član 8. I u načelnoj raspravi smo ukazivali na nelogičnu definiciju da zakon prestaje da važi 31. decembra 2011. godine. Nije jasno kako je moguće predvideti kada će se ekonomska kriza završiti. Postoji u ekonomskoj nauci i kod nas i u svetu neslaganje i to je veoma nezahvalno prognozirati, tako da mislim da zakonodavac, tačnije Ministarstvo, nije trebalo da se upušta u ovako olako date definicije i da pretpostavlja, ne znam na osnovu čega, da će kriza prestati baš 31. decembra i da tada treba da prestane važenje ovog zakona.
U tom smislu, amandman se oslanja na praksu, struku, oslanja se na izjave gospodina Gorana Rodića iz Privredne komore Srbije, koji je upravo zadužen za ovu oblast. On tvrdi da će upravo te firme o kojima ministar izbegava da govori, koje su monopolisti na ovom tržištu, a to su austrijske firme ''Štrabag'', ''Por'' i ''Alpina'', koje su dominantne i koje su, što je potpuno neshvatljivo, dobile da grade tako značajne objekte kao što je most preko Beške, kao što je Gazela, kao što je Brankov most, iako je, da bi apsurd bio veći, ili da upotrebimo tu reč – sramota bude veća, sve te mostove izgradila svetski poznata firma "Mostogradnja".
Kako je moguće da dobije neka austrijska firma samo zbog tzv. evropskih standarda, koji su u suštini daleko od onih koji su zapisani u Ugovoru o osnivanju Evropske zajednice, mislim da je to član 85, o nelojalnoj konkurenciji, nego je to, znači, u praksi, forsiranje firmi, banaka iz Austrije, iz Zapadne Evrope, na uštrb firmi kao što je naša "Mostogradnja" i kao što se dešava svuda u Istočnoj Evropi.
Šta to konkretno znači? Znači da će biti manja zaposlenost, da naši građevinari neće dobijati poslove, da naša "Mostogradnja" mora da radi u Rusiji, u Dominikanskoj Republici i sličnim zemljama u Južnoj Americi, a ne može da dobije poslove za koje je stručna i za koje ima i sve reference i ne može da radi, na primer, na obnavljanju mosta kod Beške, koji je upravo podignut od strane "Mostogradnje" '70-ih godina.
Dakle, možemo mi ovde da navodimo spisak lepih želja, da iznosimo da su to evropski standardi, ali u praksi su ti evropski standardi upravo ono što je pogubno po našu industriju, pogubno po zaposlenost u ovoj zemlji i od toga se ne može bežati uz pomoć lepih fraza – da EU nema alternativu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Mi ne sumnjamo u dobru volju ministra, verujemo da je on imao dobru nameru kad je predložio ovaj zakon i naše primedbe nisu u tom smislu, već mislimo da je zakon nedovoljan i da su problemi sa kojima se sad suočava građevinska industrija veoma veliki.
Član 2, gde se kaže da će se maltene negativni efekti ekonomske krize rešiti, da će se uposliti domaća građevinska preduzeća i da će doći do mogućeg povećanja zaposlenosti, vrlo je ambiciozno napisan i mislimo da je to više nego nerealno. Navešću mnogo primera koji to pokazuju.
Naša primedba koja se tiče člana 4. je u tome da, ako je već taksativno navedeno u sedam stavova koji će se sve objekti graditi, zašto se onda ne navede da u tom smislu mogu da se grade i fabrike i preduzeća, koja, ipak, priznaćete, mnogo više poboljšavaju industrijsku proizvodnju.
Takođe, u obrazloženju zakona se objašnjava, a što je, po nama, jedan od ključnih nedostataka ovog zakona, da u realizaciji ovih projekata mogu učestvovati građevinska preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Srbije. Mislimo da je to trebalo da bude mnogo jasnije određeno, da je trebalo naglasak staviti na vlasništvo preduzeća u smislu vlasništva srpskih građana, fizičkih i pravnih lica itd.
Kao što je gospodin Stevanović rekao pre mene, sporno je i ovo najmanje 70% od ukupnog potrebnog građevinskog materijala, jer smatramo da je, u najmanju ruku, trebalo da bude veći procenat, jer odgovorno tvrdimo da su građevinska preduzeća iz EU forsirana na ovom tržištu, da imaju monopol, a posebno se to odnosi na građevinska preduzeća iz Austrije. Zapazićete da se radi o zemlji koja ne samo da je priznala tzv. Kosovo, već ima monopol i na finansijskom tržištu, tj. većina banaka je upravo iz te zemlje.
Podaci i činjenice pokazuju da je to istina. U avgustu 2009. godine ''Alpina'' je dobila, vi to sigurno znate, deonicu Kokin Brod – Nova Varoš od 11 kilometara, to je negde oko 427 miliona dinara. Po tom ugovoru, godinu dana je trebalo za završenje posla i, naravno, u pozadini se nalazila Evropska investiciona banka, koja je očigledno uslovila, i to nije prvi put, da ''Alpina'' dobije taj ugovor.
Više je nego apsurdno to da je preduzeće ''Putevi Užice'' upravo radilo na toj deonici i uradilo od granice sa tim gradom do granice sa Crnom Gorom negde oko 80 km, ako se ne varam, i potpuno je nelogično da preduzeće kao što je ''Putevi Užice'', koje je uradilo sedam mostova na toj deonici, ne dobije da uradi i tih 11 km. Posebno je nejasno po kakvim kriterijumima ''Alpina'' ima bolje podizvođače i izvođače od ''Puteva Užice''. Kao što sigurno znate, posle toga se desilo da ''Alpina'', po ko zna koji put, nije uspela da ispoštuje taj rok i ''Putevi Užice'' su konačno dobili tu trasu da urade.
U našoj javnosti je objavljeno još 2009. godine, i to nije nikakva tajna, da se radi o tri ogromne firme koje dominiraju ne samo na srpskom tržištu. To su: "Štarbag", koja ima obrt 13,74 milijarde evra godišnje i 78.000 zaposlenih, druga je "Alpina", koja ima obrt 3,5 milijardi evra i 15.300 zaposlenih i treća je "Por", takođe austrijska firma, sa 3,1 milijarde evra i 12.000 zaposlenih.
Ako ministar pokuša da ubedi mene ili našu poslaničku grupu da ta preduzeća mogu da budu ravnopravna na srpskom tržištu sa našim preduzećima, koja nemaju nikakvu državnu podršku, mi ćemo reći da je to više nego nerealno.
Konkretno u Srbiji pre svega preduzeća "Alpina" i "Por" imaju monopol. Na primer, "Por" samo u projektima u Srbiji ima negde oko 160 miliona evra i više je nego poznat projekat mosta na Savi preko Ade. Iza toga opet stoji Evropska banka, koja forsira preduzeća iz Austrije. Takođe, "Por" je dobio i put od Surčina, tačnije obilaznicu do Bubanj potoka od 28 kilometara, to je negde oko 20 miliona evra, dobio je da radi prugu Batajnica-Golubinci, zatim ima dve koncesije u Leskovcu, ako se ne varam, i ukupan prihod u Srbiji je za 2009. godinu bio 25 miliona evra, u kontekstu situacije gde se vi takođe slažete da naša građevinska preduzeća propadaju, da je sve veća nezaposlenost itd.
Takođe nije nikakva tajna da "Por" očekuje u ovoj godini prihod od 50 miliona evra. To je prosto neverovatno da država dopušta takav monopolski položaj. Takođe je više nego sramno, moram da upotrebim taj izraz, da je "Por" u aprilu 2009. godine, to je javan podatak i to je izašlo u svim našim medijima, bez ikakve dozvole od strane grada, od strane Republike, podigao asfaltnu bazu u Bubanj potoku na površini od 15 hektara. To je sramno i to pokazuje, upotrebiću taj izraz, neokolonijalni mentalitet ovih austrijskih preduzeća.
Još jedna firma iz Austrije, "Alpina", kao što znate, prisutna je od 2001. godine na našem tržištu i dobila je projekte u vrednosti od 400 miliona evra. Zamislite šta bi to značilo za naša građevinska preduzeća. Posebno je sramno da je Evropska banka za obnovu i razvoj, koja očigledno ima snagu jedne paralelne institucije u Srbiji, insistirala da "Alpina" dobije projekat obnove mosta kod Beške i izgradnje novog, iako se zna, i to zna svaki građanin Republike Srbije, da je upravo "Mostogradnja" podigla taj most kod Beške. To je prosto neshvatljivo i nema nikakvog opravdanja za to.
Ova treća austrijska firma koju sam naveo kupuje preduzeća za puteve iz Pančeva, Zaječara i Čačka. Smatramo da je trebalo da konsultujete i struku, pre svega one ljude koji rade na terenu, i u tom smislu navodim izjavu Gorana Rodića, sekretara Odbora za građevinu u Privrednoj komori Srbije, koji je doslovno pre godinu dana rekao da ''novoformirana preduzeća stranih kompanija dobijaju poslove za svoje centrale. Ako se i dalje tenderi budu tako raspisivali, mi građevinarci bićemo ugušeni za dve ili tri godine''.
Prema tome, potpuno je nejasno zašto je rok za primenu ovog zakona tako kratak, jer očigledno je da se sada maltene rešava sudbina naše građevinske industrije.
Takođe je gospodin Rodić naveo (znači, on je iz Privredne komore Srbije) da će za dve-tri godine stranci, upravo zbog ovih metoda koje sam napomenuo, podići cene svojih radova za 30-40%. To je opet jedna posledica monopola, posledica dampinga, protiv kojeg se vi borite i to piše u zakonu, ali mislimo da ipak treba pogledati šta je prava realnost, a prava realnost je da austrijske firme rade na ovom tržištu šta god hoće.
Gospodin Rodić navodi da su oni iz Privredne komore Srbije tražili da se zakonom uredi nastup stranih građevinskih kompanija i da srpska operativa više ne bude podizvođač, već partner. To je osnov, koji se upravo izbegava u ovom zakonu, za podizanje naše građevinske industrije.
Posebno je sramno da je "Alpina" u martu 2010. godine (i to je jedna vrsta afere koja se prećutkuje u našoj javnosti i upravo u ovim prozapadnim medijima kao što je "Blic", koji izmišlja ove neshvatljive laži kao što je ova danas za navodni atentat na gospodina Nikolića) izabrana, navodno, za izvođača radova obilaznice oko Dimitrovgrada. U tom smislu, potpuno je nejasno i ne vidim nijedan racionalni odgovor na to kako je moguće da "Alpina" uopšte učestvuje na nekim tenderima ako vodi spor pred trgovinskom arbitražom u Parizu? To je potpuno nejasno i pokazuje neshvatljivu inertnost naših vlasti.
Što se tiče te obilaznice i puta koje finansira Svetska banka, ''Institut za puteve'' je naveo da su troškovi veći za 30-40% jer je upravo Svetska banka insistirala da se koriste metodi koji su mnogo skuplji. Dakle, vidite jednu usaglašenu politiku Svetske banke, Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj i tih firmi iz zapadne Evrope, pre svega iz Austrije.
Potpuno je nejasno, takođe, da je "Alpina" negde u februaru 2010. godine zamrzla taj arbitražni spor o kojem sam pričao nešto ranije, da bi izvršila jednu vrstu pritiska na Vladu Srbije i da bi sakrila od naše javnosti da je upravo probila rokove za most kod Beške i da ne ispunjava sve odredbe ugovora koje su dogovorene sa Vladom Srbije.
Potpuno je nejasno da Vlada Republike Srbije ne podržava domaća građevinska preduzeća i da ona moraju samostalno da nastupaju na drugim tržištima gde jedino imaju prolaz, a to je tržište Ruske Federacije. Sigurno znate, što se tiče Zimske olimpijade u Sočiju, da se tamo radi o građevinskim radovima u vrednosti od 30 milijardi dolara, što je jednako BDP-u Republike Srbije.
Međutim, tamo ''Putevi Užice'' nastupaju bez ikakve pomoći i, umesto da ih država štiti na ovom tržištu i da im, uz jednu vrstu podrške, omogući da učestvuju na najvećim tenderima, na najvećim radovima u Ruskoj Federaciji, došli smo u situaciju da posle 20 godina faktički dominantnih srpskih građevinskih firmi, u Ruskoj Federaciji danas imate žalosnu činjenicu da neke druge firme, n primer iz Turske i nekih drugih zemalja, preuzimaju to tržište, koje je jedno od najbrže rastućih u Evropi i svetu.
To su naše principijelne primedbe i mislim da bi trebalo da ih uvažite. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, amandman na član 2. u pravnom smislu pokušava da ispravi jednu nelogičnost, da se ne bi ponavljale iste formulacije u istom stavu. Međutim, predlagač zakona to, očigledno, nije razumeo i u obrazloženju se pravda kako je njegovo rešenje preciznije.
Znači, svrha ovog amandmana je bila da se ne ponavljaju iste formulacije. Takođe, svrha amandmana je, naravno, da se ponovo istakne naša namera da Narodna banka Srbije treba da bude i nezavisna i samostalna, i to ne samo od državnih organa, već i od MMF i, pre svega, od zapadnih banaka, koje dominiraju na finansijskom tržištu Republike Srbije.
Šta to konkretno znači? U načelnoj raspravi smo videli da nema nikakvog odgovora od strane guvernera na formulaciju iz Pisma o namerama (na strani 6. stav 20) da će državni vlasnički udeli u bankama biti eliminisani. Nismo dobili nikakav odgovor. Zašto? - to je već posebno pitanje. S druge strane, mi smatramo, i ovaj amandman je podnet u tom smislu, da NBS treba da pokaže jednu vrstu ekonomske hrabrosti, jer u javnosti je objavljeno da je prosečna kamata veća samo u Republici Moldaviji, pa da kamate budu jednake primanjima građana.
Ne u doslovnom smislu, naravno. Nemojte to da izvučete iz konteksta, kao što ste uradili više puta u načelnoj raspravi, nego u onom smislu koji je objavljen na jednom američkom zvaničnom sajtu, gde se crno na belo i brojkama pokazuje da je prosečna kamata 31.12.2008. godine u Nemačkoj iznosila 6,8%, u Italiji 11%, u Francuskoj 8,3%, u Belgiji 7,3%, u Velikoj Britaniji 4%, u SAD 5,9%, a u istom periodu u Republici Srbiji, gde ste vi guverner, iznosila je upravo 18%.
To se ne može pravdati i skandalozno je da, na primer, gospodin Dugalić, koji je sekretar Udruženja banaka, ako se ne varam, to opravdava besmislenom formulacijom da su primanja mala. Pa, valjda, ako su primanja mala, i kamate treba da budu manje.
Takođe, ne da nemamo jednu vrstu ekonomske i političke korektnosti od strane onih koji predvode najveću banku u Republici Srbiji, već gospođa Draginja Đurić čak najavljuje da će se kamate povećavati.
U tom smislu je podnet ovaj amandman. Prava nezavisnost i samostalnost NBS treba da se pokaže upravo u odnosu na MMF i na zapadne banke, koje imaju preko 75% tržišta u našoj zemlji. Zahvaljujem.

Mislim da se guverner i ja nismo razumeli što se tiče kamata i, takođe, mislim da njegov argument što se tiče inflacije nije celokupan. Jer, vi sigurno znate da je najveća inflacija u Evropi bila u Ukrajini, ako se ne varam, preko 20%, pa su tamo manje kamate nego u Srbiji. Prema tome, vaša argumentacija nije na zdravim nogama.
Niste mi odgovorili što se tiče ovdašnjih banaka i izbegli ste odgovor na onaj citat gospođe Draginje Đurić, koja je, ponoviću, 31. maja 2010. godine doslovno rekla da dinarske kamate neće padati. To je ono na šta sam hteo da ukažem.

Veoma ću kratko. Očigledno guverner ne želi konkretno da odgovori na konkretna pitanja. Izneću još jedan argument, da je upravo Banka Inteza, o kojoj nećete da komentarišete, podigla marže za odobrene stambene kredite u maju ove godine. To su argumenti. Možete vi nama da držite predavanja, i niko ne dovodi vašu struku u pitanje, ali istina je na našoj strani.

Smisao ovog amandmana je da je rešenje koje je bilo u tzv. starom zakonu mnogo bolje, jer se, jednostavno, jasno i glasno pominje da NBS ima Statut, koji potvrđuje Narodna skupština.
Svrha ovog amandmana je upravo ono što smo govorili u načelnoj raspravi i na šta je guverner ponovo izbegao da odgovori, da u obrazloženju zakona piše da je uzor Narodne banke Srbije Evropska centralna banka. Upravo u Statutu Evropske centralne banke se navodi da je minimalna, skoro nepostojeća uloga Evropskog parlamenta. Iz toga se lako izvodi zaključak da je to namera i ove promene zakonu. Znači, da bude što manja uloga parlamenta. To su te evropske vrednosti u praksi, a mi, naravno, možemo da fraziramo i govorimo da to nije tako.
Zato je ovaj amandman podnet i to su konkretni argumenti koji stoje iza njega. Naravno, vi možete izbeći odgovor, kao što ga izbegavate tokom cele ove rasprave, i kada vam navedemo da su nam kamate skoro najveće u Evropi, da je inflacija veća nego u Ukrajini, vi govorite o nekakvim babama i žabama, a to je više nego neozbiljno. Zahvaljujem.

Odbijanje ovog amandmana, uz obrazloženje da je primereniji rok od šest meseci, pokazuje da su motivi za donošenje ovog zakona bili politički. Jer, kako je moguće da mi predlažemo skraćivanje roka na tri meseca u članu 99, a ovde vidimo u obrazloženju da se zakon donosi po hitnom postupku? U tom smislu, potpuno je nejasno zašto je odbijen ovaj amandman.
To ponovo pokazuje da je zakon donet iz političkih razloga, jer vi ste rekli u načelnoj raspravi da će se tek doneti novi zakon koji će se prilagoditi Evropskoj centralnoj banci. Naravno, izbegli ste bilo kakvu raspravu na tu temu.
Drugi razlog za donošenje zakona, po obrazloženju, jeste samostalnost i nezavisnost, a videli smo u vašem pratećem pismu da se, u stvari, radi o zakonu koji je donet po preporukama MMF-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju zakona se navodi dalje približavanje odredbama Ugovora o EU i Ugovora o funkcionisanju EU, glavni cilj, a naročito odredbama Statuta Evropskog sistema centralnih banaka i Evropske centralne banke, i onda idu te svečane fraze – imajući u vidu strateško opredeljenje Republike Srbije da pristupi Evropskoj uniji posebno izraženo u deklaraciji od 9. septembra 2008. godine, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i tako dalje i tako dalje.
Guverner je, takođe, u četvrtak, naveo da je jedan od glavnih ciljeva ovog zakona, isto kao što je dato u obrazloženju, jedna vrsta ugledanja na Evropsku centralnu banku. U tom kontekstu postavlja se pitanje, konkretno, kako je moguće da se baš to ističe kao jedan od glavnih ciljeva, ako se ne varam, pored nezavisnosti Centralne banke, ako Srbija nije članica evrozone ili, tačnije, u Srbiji se makar zvanično ne primenjuje evro kao zvanična valuta. To je vrlo nelogično ako se ima u vidu da nisu ni sve članice EU primenile evro kao zvaničnu valutu i koliko je to značajno pokazuje činjenica da u Izvršnom odboru Evropske centralne banke Velika Britanija nema svog predstavnika samo zato što nije prihvatila evro kao jedinstvenu monetu. Naravno, ona je tražila da tu ima svog predstavnika, ali je to odbijeno.
Ja ću se usredsrediti isključivo na zakon, guverner sigurno zna, postoji francuski grad Le Blan gde mase i mase ljudi idu i tu primenjuju franak. Toliko je poverenje u evro u ovom momentu.
Takođe, neću govoriti šire o izjavi Angele Merkel u Bundestagu od 19. maja 2010. godine, da je propast evra, faktički, propast EU. Neću govoriti ni o krizi u Grčkoj, niti šta se dešava u Mađarskoj, to veoma liči na prikrivanje podataka o budžetskom deficitu, već ću se usredsrediti na ovaj glavni cilj, kao što je rekao guverner, a to je, tako da kažem, imitiranje Statuta Evropske centralne banke i funkcionisanje Evropske centralne banke.
U tom kontekstu, ponovo konkretno jedno pitanje za guvernera – da li je cilj NBS da se odluke u njenom radu donose isto kao i u radu Evropske centralne banke? Dakle, da se odluke donose prostom većinom ili, eventualno, ako za odluke postoji potrebna kvalifikovana većina, odluka se usvaja tako što zbir pozitivnih glasova mora da predstavlja najmanje dve trećine upisanog kapitala u Evropskoj centralnoj banci, najmanje polovinu akcionara. Vi sigurno bolje znate to od mene da je upravo Nemačka dominantna u Evropskoj centralnoj banci i da prema podacima iz 2007. godine oko 20% aktive pripada Nemačkoj, ako se ne varam, 14% Francuskoj, banci Italije 12% i Banci Španije oko 7%. Sve ostale članice Evropske centralne banke su marginalne, to je činjenica.
Prema tome, vi se zalažete za jednu vrstu odlučivanja gde će onaj, u ovom slučaju to je Nemačka, možda će u nekoj budućnosti ovde to biti Nemačka, da li će to biti možda neki privatnik, kao što je slučaj sa Federalnim rezervama u Americi, gde je, recimo, gospodin Mišković, da oni budu odlučujući faktor pri odlučivanju u tako važnoj instituciji kao što je NBS. Priznaćete, to uopšte nema veze sa demokratijom, nema veze sa funkcionisanjem, već ima veze sa načelima na kojima funkcioniše MMF, gde onaj ko ima najviše sredstava i odlučuje. Dakle, favorizovanje bogatih na uštrb siromašnih.
Zatim, Izvršni odbor Evropske centralne banke ima i predsednika i potpredsednika i četiri člana, a četiri velike članice imaju po jednog člana u Izvršnom odboru, više je nego jasno ko je dominantan i ko odlučuje u tom sistemu, tako da ga nazovem. Naravno, i najveća primedba što se tiče Evropske centralne banke, na koju se vi ugledate u radu, u ovom obrazloženju zakona tako je navedeno, očigledno je, jeste na član 11. Statuta Evropske centralne banke, ako se ne varam, u tom članu, i to je, rekao bih, malo sakriveno u obrazloženju zakona, a trebalo je da navedete, da kažete kakva vrsta demokratije postoji u EU, kakva vrsta demokratije postoji u Evropskoj centralnoj banci, doslovno se navodi, da se predsednik Evropske centralne banke bira tako što Evropski savet, koji čine šefovi država i premijeri, a ne parlament, bira tog predsednika, a uloga parlamenta je samo, citiram, ''konsultacije''.
Faktički, parlament nema nikakvu ulogu u praksi, osim konsultativne uloge pri biranju predsednika Evropske centralne banke. Ako je to vaš cilj, nadam se da nije, da je to bila samo greška u prevođenju zakona ili tako nešto, onda mi idemo ka sistemu gde će se guverner birati bez učešća parlamenta, biraće ga Vlada ili neko drugo telo. E, to su evropski standardi u praksi.
Mi možemo da govorimo o frazama, možemo da govorimo o EU bez alternative, ali odgovorno tvrdim da je to praksa, pozivam se na Statut Evropske centralne banke i odgovorno tvrdim da je prava moć, faktički centar moći u EU ne u Briselu, nego, u Frankfurtu, gde je sedište Evropske centralne banke, jer Evropska banka u suštini jedina ima federativnu funkciju, Jer je ona, vi to znate, ovlašćena da štampa evro, a ne postoji ni evropski narod, ne postoji faktički ni u suštini zakonodavna uloga, dominanta, evropskog parlamenta, već je upravo Evropski savet taj koji donosi odluke koje se tiču toliko građana EU.
Postavlja se pitanje – da li je evropski standard kojem se teži po ovom zakonu, biranje predsednika centralne banke, kao što je bio slučaj sa Žan-Klod Trišeom, sa čovekom koji je isključivo zbog političkog kompromisa došao na tu funkciju i čovekom koji je početkom 2003. godine, dakle, nekoliko meseci pre biranja na tu funkciju, bio zvanično optužen, ako se ne varam, pred francuskim sudovima za korupciju? Ako je to standard, onda treba otvoreno reći da je to nešto čemu mi težimo, a vi se pozivate u obrazloženju zakona na ugovor o EU 1992. godine, ali onda ga treba citirati u potpunosti, ne samo delove tog ugovora o EU 1992. godine. Dakle, treba citirati i član 2. i član 5. tog ugovora, gde se insistira, upravo na zahtev Nemačke i na oslanjanje na čuvenu odluku Saveznog ustavnog suda Nemačke, da mora postojati u funkcionisanju EU, Evropske zajednice, supsidijarnost, tj. Da prednost imaju države članice u odnosu na pravo EU.
Sada se opet vraćamo na onu temu kako možete imitirati Evropsku centralnu banku, ako sve članice EU nisu deo evrozone i ako Srbija nije prihvatila evro kao zvaničnu valutu. Mislim da su to neke nelogičnosti koje se pojavljuju i koje treba da razjasnite, a ne da izbegavate odgovor.
Drugi glavni cilj ovog zakona je, po vašim rečima i po članu 2. ovog zakona, nezavisnost i samostalnost NBS. Tu nema ničeg spornog. Mi ćemo, naravno, to podržati u tom delu da NB treba da bude nezavisna, ali onda se postavlja pitanje – kako je moguće da ste u pismu predsedniku Narodne skupštine od 31. maja 2010. godine, koje je pratilo ovaj zakon, napisali i potpisali sledeće: "Imajući u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela potpisivanjem finansijskog aranžmana sa MMF, pri izradi Izmena i dopuna ovog zakona uzete su u obzir i preporuke te institucije". Šta to znači? To znači da vi faktički priznajete da ste zavisni od jedne međunarodne institucije, to je činjenica koju ste vi ovde napisali i činjenica koju ste izbegavali da pomenete u vašem nastupu od 11. juna.
S tim u vezi postavlja se pitanje, u članu 81. zakona o izmenama menja se član 77. osnovnog zakona i ostaje da je Republika Srbija vlasnik celokupnog kapitala NBS – kako je, onda, moguće da postoji nezavisnost i samostalnost od Republike Srbije koja je vlasnik celokupnog kapitala NBS i koja predviđa u članu 82. zakona o izmenama i dopunama, koji menja član 78. osnovnog zakona, da gubitke NBS pokriva država ili se pokrivaju iz budžeta ili ih pokrivaju građani Republike Srbije, da budem potpuno jasan, o tome je na primer pisao gospodin prof Dušanić, dakle, kako je nezavisna od države Srbije, od budžeta Republike Srbije, iako se predviđa u zakonu da se gubici pokrivaju od strane budžeta, a nije nezavisna od MMF? To je u pravnom smislu i u svakom drugom smislu jedna vrsta apsurda za koji nema nikakvog opravdanja.
Bilo je govora, a to je posebno sporno, u članu 91. Predloga zakona o izmenama i dopunama donosi se novi član 86a, u pitanju su neki tajni podaci. Šta su ti tajni podaci? Upravljanje deviznim rezervama i pregovori sa MMF?! Pažljivo sam pratio vaše izlaganje 11. juna i vi ste veoma vešto izbegli neke odgovore, a na neke ste veoma vešto odgovorili i rekli ste da vi ne vodite pregovore sa MMF, ali da ste samo potpisali Pismo o namerama.
Molim vas, Pismo o namerama je jedan ozbiljan dokument od 16 strana i u njemu doslovno piše da će NBS, to je finansijski sektor, to je upravo vaš sektor, učiniti sve da likvidira preostale državne vlasničke uloge u bankama u Srbiji. To su vaše reči, to nije napisala ni ministar finansija, niti premijer. Molim vas, vi ipak imate jednu vrstu komunikacije sa MMF, ponavljam, to je pismo od 3. decembra 2009. godine i tu su preuzete neke obaveze prema MMF. Ne možete govoriti da nemate nikakve veze sa MMF, da ste samo potpisali Pismo o namerama, jer ovo je više nego upozoravajuća činjenica.
Nije mi jasno, kako je moguće da se vi kao ekspert i kao stručnjak zalažete za likvidiranje državnih vlasničkih udela u bankama i likvidiranje državnih banaka u Republici Srbiji, gde su već dominantne strane banke, ako znamo da je "Hipo Alpe-Adrija" preuzeta upravo od austrijske države, kako je to moguće? Kako je moguće da se zalažete za likvidiranje državnog udela, ako su upravo Amerikanci, znači, FED i Ministarstvo finansija dali 20 milijardi dolara ''Siti banci'', kako je to moguće?
To je faktički nacionalizacija. Znate kakve su se vodile rasprave – da li je to u skladu sa ''čikaškom školom'' i tako dalje. Alen Grinspen, vaš kolega, predsednik FEDA, kaže da država treba da nacionalizuje deo banaka. To je trend protiv koga mi idemo. Takođe, pomenuo bih i ruski primer da je 2007. godine 45% banaka bilo u stalnom vlasništvu, sada 18%. Isto znate da su dve najveće ruske banke "Sberbank" i ''VTB banka'' u državnom vlasništvu. Meni to nije jasno.
Molio bih da mi odgovorite, ali, molim vas, da budete konkretni da ne izbegavate odgovor i što se tiče Pisma o namerama i što se tiče MMF i ove likvidacije državnog udela, što je potpuno suprotno sa modernim kretanjima i na Zapadu i u Rusiji. Toliko, voleo bih da mi nekako na ova pitanja odgovorite. Zahvaljujem. (Aplauz)