Dame i gospodo, izražavam žaljenje što potpredsednik Vlade, gospodin Đelić nije tu, jer ipak smatramo da bi trebalo da stane iza ovog Okvirnog ugovora o zajmu sa Bankom za razvoj Saveta Evrope.
Između svih ovih predloga koji su na dnevnom redu, to je verovatno i najvažniji ugovor, ugovor o kreditu u vrednosti od 35 miliona evra i koji je deo većeg kredita od 130 miliona evra, tu je i Evropska investiciona banka, i projekta koji vidimo u obrazloženju ovog predloga zakona, negde oko 400 miliona evra. Priznaćete da su to ogromne pare, posebno u trenutku kada je Republika Srbija u jednoj vrsti ekonomske, političke i svake druge krize.
Naravno SRS nije protiv ulaganja u nauku, i to je veoma tačno objasnio predsednik Odbora za nauku, magistar Živanović, i mi nismo a priori protiv ulaganja u nauku. Smatramo da je obrazovanje, nauka isto toliko važna za razvoj ekonomije jednog društva, kao i ulaganja privredu, subvencije i svi drugi ekonomski i politički delovi politike koja dovodi do rasta produktivnosti.
To je poznato i u ekonomskoj teoriji, da upravo obrazovanje dovodi do veće produktivnosti. Naravno, pošto se radi o Banci za razvoj Saveta Evrope dužni smo da kažemo da nismo ni protiv članstva u Savetu Evrope, za razliku od članstva u EU, jer smatramo da organizacija koja ima u svom sastavu oko 50 članica i u kojoj je Ruska Federacija, a videli ste, uostalom, i ovaj izveštaj gospodina Martija, da je sigurno objektivnija i korisnija za ekonomske i političke interese Republike Srbije, da za razliku od EU ne primenjuje nadnacionalnu regulativu, tačnije tamo nema neke vrste ''Aki komuniter'', koja se mora direktno implementirati u zakone Republike Srbije.
Dakle, cela ona teorija da smo mi za neku izolaciju itd, pada u vodu samo kod ove činjenice. Znači, mi smo protiv članstva u EU, a ne protiv članstva u Savetu Evrope.
Međutim, ovaj ugovor sa Bankom Saveta Evrope treba posmatrati u širem kontekstu i u kontekstu toga da li on doprinosi u ekonomskom smislu razvoju nauke u Republici Srbiji. Rebalansom budžeta, verovatno će se to ponoviti i u samom budžetu, veoma malo se izdvaja za učenički standard, to je 17 miliona evra, studentski standard negde oko 35 miliona evra, a Fond za mlade talente dobija samo oko pet miliona evra, što je katastrofalno.
Kada je gostovao u Odboru za tehnologiju i nauku, ministar Đelić je izjavio da se za nauku ukupno izdvaja nego oko 89 miliona evra i da je plan da se u 2011. godini izdvoji 136 miliona evra. To je povećanje od 0,3% BDP-a do 0,5%, što je, priznaćete, minimalno i nedovoljno.
U tu svrhu, ako smo dobro razumeli taj ugovor kredita sa Bankom Saveta Evrope, potrebno je uzeti taj kredit da bi se povećala izdvajanja za našu nauku.
Međutim, tu se postavlja jedno logično pitanje i pitanje koje u potpunosti ruši koncepciju ovog ugovora i koncepciju da EU nema alternativu, ako se već zadužujemo za 35 miliona evra, zašto se nije moglo uraditi na jednostavniji način i ta sredstva od 100 miliona evra, koje gubimo svake godine zbog primene SSP samo u vezi carina, usmeriti i za nauku?
Ako uporedite te brojke, biće vam jasno da smo tih 100 miliona evra, koje faktički poklanjamo EU, u trenutku kada se protekcionizam ponovo primenjuje u svetu, navešću vam samo primer američkih sankcija prema Kini, američkih povećanja carina prema Kini, koje čak ni STO nije ocenila kao nedozvoljene, mi dajemo 100 miliona evra EU samo zbog primene SSP-a umesto da tih 100 miliona evra da usmerimo ka nauci i da povećamo izdvajanja za nauku na nekih skoro 200 miliona evra, tako da to nema nikakvog opravdanja ni u ekonomskom ni u političkom ni u društvenom ni u bilo kom drugom smislu.
Kada se sve ovo ima u vidu, onda se može reći da ta fraza, da EU nema alternativu, u stvari u praksi znači da zaduživanje nema alternativu. To će se i videti kada se konkretno analiziraju članovi ovog ugovora sa Bankom saveta Evrope, jer se u članu 3. navodi da je zajam odobren u maksimalnom roku do 20 godina.
Ako to prevedete na konkretne cifre, doći ćete do zaključka da ćemo svake godine na osnovu tog zajma, ako se bude realizovao, dobijati negde oko 1,7 miliona evra za nauku, a svake godine ćemo davati sto miliona evra EU zbog fraze ''EU nema alternativu''.
Kada uporedite tih 35 miliona evra za 20 godina ili dve milijarde evra za 20 godina koje će ići ka EU dolazite do razmera od 1:571.
Član 4. koji je verovatno najvažniji član u ovom ugovoru, predviđa da postoje tzv. dodatni troškovi. Naravno, te dodatne troškove neće plaćati druga strana, Banka Saveta Evrope, već Republika Srbija, jer u slučaju da se prva tranša ne realizuje, onda Banka Saveta Evrope ima pravo da preusmeri ta sredstva iz Srbije ka nekoj drugoj destinaciji i troškove za relokaciju tih sredstava će snositi Republika Srbija ili njeni građani.
Ako ne bude sve onako kako je predviđeno, u ugovoru se predviđa čak i suspenzija ugovora. Priznaćete, to je nešto što više podseća na ucenu, nerealni ugovor i nerealna pravna strana, a ne na jedan ugovor koji treba da dovede do boljitka naše nauke i našeg društva.
Takođe, u članu 4. se navodi da Banka Saveta Evrope finansira 27% projekta, a 73% projekta finansira EIB. Dakle, i ovde se radi o tzv. evropskim kreditima, o kreditima iza kojih stoji EU, u suštini, i zato nas ne iznenađuje da se u članu 4. predviđa, što je veoma neukusno, jer ako se radi o jednom kreditu koji ima pre svega svrhu da pomogne mladim istraživačima, postavljanje bilborda, medijska promocija zajmodavca, što je jedna vrsta prikrivene propagande EU u Republici Srbiji.
Predviđa da se, u slučaju da nastane implementacija projekta, mora primenjivati Evropska konvencija o ljudskim pravima i Evropska socijalna povelja. Odgovorno tvrdim da je to besmisleno, jer Evropska povelja o ljudskim pravima se možda može primenjivati kada je reč o EU koja je nosilac ovog projekta, ali Evropska povelja o socijalnim pravima, ona je ugovorom iz Mastrihta, sigurno znate to, ministre, gde je članom 6. predviđeno da se ne primenjuje Evropska socijalna povelja Saveta Evrope.
Šta to konkretno znači? To znači da se neće primenjivati zaštita na radu, socijalna sigurnost, socijalni dogovor između radnika i poslodavca, da se neće primenjivati ni sindikalna pravila, i to je sve ono protiv čega se EU bori u praksi. To se ne može prikriti frazom da će se navodno to primenjivati u jednom ugovoru gde EIB vodi glavnu reč.
Posebno je skandalozno da se u članu 4, i to ne treba kriti od javnosti, predviđa da će se izbor radova roba i usluga koje će se finansirati iz ovog projekta vršiti u skladu sa vodičem za nabavke EIB. Dobro znamo šta to znači u praksi. To znači da će robu, usluge, nabavke i građevinske radove, ako se budu izgradili ti stanovi koji će se iznajmljivati mladim istraživačima, vršiti favorizovane firme iz EU.
Mogu da vam navedem nekoliko primera u građevinskoj industriji od mosta kod Beške, do ovog mosta preko Ade, do obilaznice oko Beograda, Koridora 10, gde se upravo, zbog pritiska ili ultimatuma EIB, forsiraju firme iz EU, tačnije austrijske firme "Por" i "Alpine", i to u trenutku kada je građevinska industrija Srbije u ogromnoj krizi, kada upravo iz Privredne komore Srbije sekretar Odbora za građevinarstvo, gospodin Rodić, kaže da će za dve do tri godine nelojalna konkurencija iz EU uništiti srpske građevinske firme.
To su činjenice, kao što su i činjenice da su naše firme prinuđene da grade na tržištu Ruske Federacije, iako nemaju nikakvu podršku, niti bilo kakvu razvojnu banku iza njih. To su činjenice, a ostalo su fraze da EU nema alternativu i da ne treba razmišljati u skladu sa ekonomskim interesima ove zemlje.
Što se tiče samog ugovora sa Evropskom bankom Saveta Evrope, naravno, u članu 4, koji je izgleda i najvažniji u ovom ugovoru, predviđa se da se u slučaju implementacije projekta mora primeniti monitoring ili da će doći do suspenzije tog projekta.
Kakva je to vrsta monitoringa? Ko će vršiti taj monitoring? Najvažnije je pitanje, ko će plaćati taj monitoring? Naravno, Republika Srbija, njeni građani, a ljudi koji će vršiti monitoring su spoljni konsultanti iz banke Saveta Evrope. Dakle, mi ćemo plaćati i dolazak tzv. konsultanata iz Saveta Evrope i oni će po svom nahođenju vršiti revizije na tom projektu.
Da li znate šta to znači? Da budem konkretan, to znači da će po najverovatnijem scenariju, doći do suspenzije projekta, plaćanja zatezne kamate i onoga što se desilo sa mostom preko Ade, koji volšebno sada košta negde oko 400 miliona evra, a na početku je bilo oko 90 miliona evra. To su uslovi i to je praksa EU kada odobrava kredite, i to je nešto što se ne može sakriti od građana Srbije.
U članu 6. se navodi da će se, ako dođe do promenjenih okolnosti ili ako Srbija faktički zapadne u jednu vrstu dužničke krize, u nemogućnosti otplate ovog kredita primeniti zatezna kamata. Zatezna kamata, pod veoma nepovoljnim uslovima i zatezna kamata koja će se oslanjati na promenljivu kamatnu stopu.
Naravno, vi možete reći da neće doći do dužničke krize, ali navešću vam samo dva primera koji pokazuju da javni dug nije osnovni uzrok dužničke krize, nego upravo privatni dug, koji kada se sabere sa javnim dugom u Republici Srbiji već je prešao 70% bruto domaćeg proizvoda. To su dva primera.
Prvi primer je Island, drugi primer je Irska. Obe te države se nisu zaduživale u javnom sektoru preko tog kriterijuma, od 60%, pakta o stabilnosti EU, ali s druge strane, privatni sektor, upravo zbog toga što banke nisu bile pod kontrolom države i Centralne banke, dovele su do toga da čitav finansijski sistem te dve države dođe u jednu vrstu bankrota.
Prema tome, nije ni iznenađenje kada član 7. ovog štetnog ugovora sa bankom Saveta Evrope predviđa da će sve dažbine i takse, bilo koje vrste, kao i sve troškove proistekle iz zaključenja, izvršenja, likvidacije ugovora i sudskih taksi koje će plaćati Republika Srbija, a ne druga strana, znači, predviđa se očigledno jedna vrsta spora.
U Prilogu 1 Ugovora su prikazane tabele koje nam ništa ne govore, šta više, one su besmislene, jer se kaže da će ukupan projekat, u vezi s ovim ugovorom, koštati 130 miliona evra. Šta to znači?
Sto trideset miliona evra najmanje. To može dostići 400 miliona evra, cenu ovog preskupog mosta preko Ade. Možda neće. Verovatno hoće, ali je posebno sporno što se u ugovoru predviđa da se, iako se ne zna koliko će koštati, on mora realizovati do 30. juna 2014. godine. Ne zna se koliko košta. Ne zna se ko će izvoditi radove. Ne znaju se čak ni kamate, što ćemo posle objasniti, ali se zna da do 30. juna 2014. godine mora da se realizuju sve tranše inače će se primeniti zatezne kamate.
To nije nikakvo iznenađenje, ako se ima u vidu da se u tom dodatku ugovora, tj. u ovim tabelama, govori o iznajmljivanu stanova mladim istraživačima, protiv čega nismo, ali smatramo da njima treba dati u vlasništvo te stanove, a ne iznajmljivati. Sledeća definicija je skandalozna, besmislena i prosto je skandal da se može naći u jednom ovakvom aktu koji se primenjuje u Narodnoj skupštini i razmatra, a to je da će se iznajmljivati stanovi po pristupačnim cenama.
Šta to znači? Šta su pristupačne cene? Zašto to nema u ugovoru? Ko će odrediti šta su pristupačne cene? To je skandal. To ne mogu sakriti nikakve fraze o EU koje se navode ispod tih tabela, a posebno je smešno to da se, navodno, ugovor pravda frazom da je EU odgovor na proces globalizacije.
To je pisao neko ko, ili ne želi stvarnost, ili je potpuno ostrašćen u tom putu bez alternative, jer je EU sa MMF-om i ostalim organizacijama glavni motor i glavni podstrekivač globalizacije. Ovo je potpuno neprimereno i netačno, i u skladu je sa drugim definicijama u prilogu gde se navodi da će da postoje troškovi za opremu, a ne navodi se koliki su, niti se navodi odakle će se kupovati oprema, a odgovorno tvrdim da će se ta oprema kupovati u EU.
U tabeli nema ništa, konkretno, što se tiče izvora finansiranja. Navodi se da se čak i ne zna kakve će biti kamate. Zamislite ugovor o kreditu u kojem se ne zna kamatna stopa. Ovde se navode četiri mogućnosti za visinu kamatne stope. Prva gde će kamatna stopa biti varijabilna ako se radi o vremenskom roku od 15 godina ili imate drugu mogućnost, ako se radi o vremenskom roku od 20 godina, da će ponovo biti varijabilna, ali da je razlika u marži od 0,61% do 1,15%. Imate treću i četvrtu varijantu kamate gde se navodi da će biti fiksna kamata od 3,69 do 4,41, što je ogromna kamata.
Na kraju želim da kažem, time ću i rezimirati, da postoje mnogo bolji načini da se nauka i mladi istraživači pomognu od strane države. To je ono što sam već naveo na početku. Ukidanje SSP i njegovog ekonomskog dela i usmeravanje tih 100 miliona evra ka nauci i onda ćemo imati mnogo veći procenat BDP-a za nauku i mlade istraživače.
Druga mogućnost, i za nju takođe treba politička hrabrost kao što je ova, potrebna za odbacivanje fraze da EU nema alternativu, jeste da uradite ono što je urađeno u naučnoistraživačkom centru koji se zove "Skolkovo", gde su upravo oligarsi pokazali jednu vrstu društvene odgovornosti i uložili deo svojih prihoda u razvoj nauke u Ruskoj Federaciji.
Daću jedan primer, i tu ću završiti svoje izlaganje. Pre neki dan smo pročitali u novinama da kompanija "Delta maksi" ima prihod od, ako se ne varam, dve milijarde evra. Neka daju pet ili deset posto za mlade istraživače, i to će biti veća suma nego svi ovi ugovori koji su štetni, koji su jedna vrsta ucene i koji su napravljeni da bi se finansirale firme iz Austrije i EU u celini.

Dame i gospodo, žao mi je što potpredsednik Vlade gospodin Đelić nije ovde, jer prva tema o kojoj ću govoriti u sklopu ovih sporazuma je Sporazum o mobilnosti mladih sa Republikom Francuskom. Pošto je on potpisnik ovog sporazuma, mislim da bi on mogao da nam odgovori na nekoliko konkretnih pitanja u vezi sa ovim sporazumom, koji svakako treba uzeti sa jednom dozom skepticizma, jer već na početku sporazuma se koriste neke formulacije koje nisu sasvim tačne. Govori se, rekao bih, čak malo i patetično, da se radi o nekom istorijskom prijateljstvu itd.
Mi mislimo da bi primerenija formulacija bila da se radi o jednom istorijskom periodu kada je postojalo prijateljstvo, jer da ne širimo temu, sigurno zadnjih osamdesetak godina odnosi između Srbije i Francuske nisu baš bili na nivou prijateljskih. Dovoljno je podsetiti šta se dešavalo dok je tzv. Titova Jugoslavija naoružavala pobunjenike u Alžiru, a da ne govorim o devedesetim godinama.
Međutim, to nije toliko ni važno, već je, što se tiče ovog sporazuma, ponovo prisutna jedna netačna definicija, a ta definicija nam govori da se ovaj sporazum zasniva, odnosno da je u okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je potpisan, kao što znate, 29. aprila 2008. godine.
Nažalost, ništa jasno nije definisano na šta se misli, da li na politički deo tog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju? Konkretno, da li se zasniva na članu 6. koji usmerava Srbiju ka dobrosusedskoj saradnji? Zna se na koga se misli posle proglašenja Kosova, tzv. države Kosova. Član 10. koji takođe govori o dobrosusedskoj saradnji, član 14, član 88. i sve to kada stavite u kontekst izveštaja Evropske komisije da Srbija treba da sarađuje sa tzv. Kosovom, biće vam jasno da je ovo netačna i nejasna definicija koja nije primerena sadašnjem trenutku.
Takođe, u ovom sporazumu o mobilnosti mladih sa Francuskom pominje se i nekakav ekonomski deo SSP, pa mi pitamo na koji se ekonomski deo misli? Da li se misli na Prelazni trgovinski sporazum koji je doneo gubitke samo u ovoj godini od 100 miliona evra, a za dve godine 245 miliona evra? Tako da kada se pogledaju te definicije i kada se to uporedi sa realnim stanjem, onda se vidi da je taj sporazum štetan i zbog toga svakako nećemo glasati za njega.
Kada se konkretno analiziraju članovi sporazuma, kao što je jedan i dva, onda se postavlja pitanje kako će se državljanin Republike Srbije koji je iz Kosovske Mitrovice uklopiti u ovu kvazikonstrukciju sporazuma o školovanju u Francuskoj. Da li će se on tretirati kao državljanin Republike Srbije ili kao državljanin tzv. Kosova?
Dakle, postoje neke nejasnoće koje uopšte nisu male i koje su karakteristika za ovaj sporazum o mobilnosti mladih i zato smo izrazili žaljenje što gospodin potpredsednik Vlade nije tu da nam objasni to, jer očigledno je da se radi o raskoraku između prakse, pravnih definicija i ekonomskih, a koje se koriste u ovom sporazumu.
Takođe, što se tiče člana 3, ovde se već navodi nešto što nema veze sa populacijom koja se u sporazumu predstavlja kao mladi ljudi. Dakle, nije tačan ovaj patetičan naslov da se radi o mobilnosti mladih, već se radi jednostavno o našim, citiram ''zaposlenim državljanima kod francuskih poslodavaca''.
Dakle, ovde se postavlja pitanje da li se to radi o zaposlenim, npr. u "Societe generale" banci? Da li se radi o tome da će ti zaposleni u toj banci koja učestvuje u formiranju kamata, koje su najveće u Evropi posle Moldavije, da li će ti zaposleni faktičkim putem ovih sporazuma ići u centralu u Parizu, gde će se dodatno kvalifikovati za posao?
Ako je to tako, onda se ne radi ni o kakvoj mobilnosti mladih i nema potrebe za takvim patetičnim frazama, već se govori o doškolovanju, dokvalifikaciji zaposlenih srpskih državljana koji rade na teritoriji Srbije kod francuskih poslodavaca. Mislimo da bi to bilo iskrenije i tačnije definisanje ovog sporazuma.
Takođe, kada se pogleda član 3. i te definicije, koje se očigledno ne odnose samo na mlade, postavlja se pitanje konkretno kakve će koristi imati naša ekonomija i naše društvo u celini od ovog sporazuma?
Da li će ovaj sporazum, koji je tako naslovljen, dovesti do smanjivanja spoljnotrgovinskog deficita sa Francuskom, koji uopšte nije zanemarljiv? Samo ću navesti da je on 2004. godine iznosio 200 miliona dolara, 2007. godine 280 miliona dolara, a 2008. godine dostigao je 400 miliona dolara. Dakle, samo u periodu od 2007. do 2008. godine je došlo do povećanja od 42%. Priznaćete da je to ogromna suma za jednu tako siromašnu i u evropskim okvirima zemlju srednje veličine.
Dakle, nije baš sve tako bajno i slikovito kao što se predstavlja u naslovu ovog sporazuma, već se radi o jednoj ukupnosti odnosa između nas i Francuske, koji u ekonomskom smislu uopšte nisu povoljni za Republiku Srbiju. Ovi podaci pokazuju upravo da novac ne ide iz Francuske ka Srbiji, već u obrnutom smeru, a ti bi pokazatelji bili još gori kada bi imali u vidu da je osnovni "srpski izvoznik" u Francusku "Sartid", koji je u američkom vlasništvu.
Takođe, drugi osnovni izvoznik u Francusku je "Tigar" iz Pirota koji je, kao što znate, u stoprocentnom vlasništvu "Mišelina" iz Francuske. Takođe i sa ekonomske, političke i sa svake druge strane imate još jednu apsurdnu situaciju da firme iz Francuske, kao što je "Tarket", koji je u Bačkoj Palanci, izvoze i koriste naš ugovor, koji je jedinstven sa Ruskom Federacijom i izvoze iz Srbije ka Ruskoj Federaciji, koristeći ugovor o slobodnoj trgovini, a dalje prebacujući profit u Francusku.
Priznaćete da je to apsurdna situacija, da ta situacija ne doprinosi boljem ekonomskom pozicioniranju, upravo ovih mladih ljudi o kojima se priča u ovom sporazumu.
Izražavamo sumnju da će taj sporazum doprineti nekom bumu u odnosu između Francuske i Republike Srbije, jer, podsetiću vas, Privredna komora Srbije već je zaključila nekoliko sporazuma sa Privrednom komorom u Bretanji, Strazburu i Alzasu.
Takođe od 2000. godine izvozimo i na druga tržišta zemalja članica EU bez carina. Međutim, zbog administrativnih barijera i upravo tih necarinskih standarda, deficit u odnosu sa EU je sve veći i veći.
Ovde treba jasno reći, što se tiče naše spoljnotrgovinske razmene sa Francuskom, mi uglavnom uvozimo upravo proizvode iz automobilske industrije. Naravno, kada se pročita stav 5. iz člana 4. Sporazuma o 500 mladih ljudi, dolazimo do zaključka da je taj sporazum, priznaćete, trebalo nazvati ''sporazum o kvoti 500 za ulazak u Francusku'', a ne o nekakvoj definiciji o mladim ljudima, jer u Srbiji, kao što znate, ima nekoliko miliona mladih ljudi. Ovde se konkretno radi samo o 500 ljudi i treba biti iskren i konkretno priznati to.
Na kraju, što se tiče ovog sporazuma, kada pogledate stav 3. člana 6. videćete da Francuska vlada ulaže u roku od tri godine 650 hiljada evra. Kada uporedite tih 650 hiljada evra sa ovih 400 miliona godišnje koje odlaze ka Francuskoj ili uporedite taj iznos u roku od tri godine, onda ćete doći do razmere od 1300 prema jedan, na korist Francuske i na štetu Srbije, što se tiče transfera sredstava.
Takođe, ovo što sam rekao potvrđuje i obrazloženje ovog sporazuma, gde se navodi da se radi o raznovrsnoj i kompletnoj saradnji i da sporazum upravo obuhvata zaposlene u preduzećima, znači i u francuskim preduzećima koja rade na teritoriji Republike Srbije.
Dakle, Sporazum je, najblaže rečeno, štetan i mi nećemo u danu za glasanje podržati taj sporazum.
Drugi sporazum koji imamo danas na dnevnom redu je vrlo interesantan, jer se radi o Sporazumu o tzv. evropskom nebu ili kolokvijalno ''sporazum o otvorenom nebu''.
Podsetiću ministra, žao mi je što gospodin Mrkonjić nije tu, da se radi upravo o Sporazumu koji je Republike Srbija potpisala 29. juna 2006. godine i koji je ratifikovan 13. maja 2009. godine. Ovaj sporazum je odličan primer koji pokazuje šta "Aki komuniter" znači u praksi za nas.
Lepo je da se govori o nekoj virtuelnoj stvarnosti, da će nam to doneti poboljšanje ekonomije, postavljanje na noge našeg avio-prevoznika, ali u praksi je drugačije i to se mora priznati bez ostrašćenosti, bez nekakvih fraza o EU, bez alternative, već pogledati činjenicu da je, kao što znate, pre dve i po godine ruska avio-kompanija "Aeroflot" dala najbolju ponudu za JAT, to je javni podatak, da se preuzimaju svi zaposleni, da kompanija zadrži svoje ime, da se preuzme dug od 200 miliona evra, da se sačuvaju postojeće linije i da se razviju regionalni letovi JAT-a.
Šta se desilo? Po priznanju ministara iz prethodne Vlade, upravo je Evropska komisija zahtevala, zbog ovog sporazuma koji mi danas razmatramo, tačnije njegov aneks, da Republika Srbija odbaci najpovoljniju ponudu, a to je bila ponuda ruske avio-kompanije. Posle toga je određen privatizacioni savetnik iz Francuske, to je banka "Rotšild". Videli ste, portparol "Aeroflota" je objavio da oni odustaju od tendera.
Pre mesec dana smo u ovoj skupštini razmatrali upravo kredit za zaduživanje JAT od 50 miliona evra, koji garantuje Republika Srbija.
Dakle, umesto da se JAT postavio na noge i da je počeo da sarađuje sa kompanijom koja ima promet od 11 miliona putnika godišnje, koja sarađuje sa "Skaj timom", koji je takođe jedan od najvećih sistema u ovoj oblasti u svetu, mi smo došli, zbog fraze da EU nema alternativu, u situaciju da već prezadužena zemlja uzima kredit od 50 miliona da bi sačuvala, da tako kažem, JAT na površini. Mislimo da je to štetno i zato nećemo glasati za ovaj sporazum, jer smatramo da on dovodi do toga da se urušavaju kapaciteti JAT-a.
Naravno, da bi se sakrila ova istina od građana Republike Srbije, da je ovo štetan sporazum, u obrazloženju Predloga zakona imamo fraze o evropskom nebu i frazu da će Sporazum dovesti do uspostavljanja depolitizacije u ovoj oblasti. Sada vas konkretno pitam da li je depolitizacija da se najbolja ponuda odbaci na tenderu zbog političkih uslova?
Takođe, imamo u obrazloženju zakona frazu da će Sporazum o evropskom nebu dovesti do zaštite od monopolskog položaja. Da li je monopolski položaj kada Evropska komisija insistira da upravo kompanije iz EU preuzmu JAT, a ne "Aeroflot" koji je dao najbolju ponudu.
Takođe, potpuno je apsurdno da se u obrazloženju zakona navodi da će Sporazum o tzv. evropskom nebu dovesti do izbegavanja državne pomoći. Kakvo izbegavanje državne pomoći ako uzimate kredit od 50 miliona evra za koji garantuje Republika Srbija? Znači, to nije kredit koji uzima neka privatna firma, nego upravo garantuje Republike Srbija. Dakle, to je državna pomoć.
Posebno je apsurdno i pokazuje šta je "Aki komuniter" u suštini i u praksi, činjenica da se čak i u obrazloženju Sporazuma o evropskom nebu navodi da su ga ratifikovale sve zemlje potpisnice, znači sa zapadnog Balkana, koje, izuzimajući Rumuniju, nisu članice EU, a da zemlje članice EU nisu ratifikovale taj sporazum. To je dvostruki standard koji je na štetu Republike Srbije, da ne upotrebljavam neke teže reči, jer je svakome ko neutralno posmatra ove zakone i sve što se dešava oko JAT-a i tzv. primene "Aki komuniter" i Sporazuma o slobodnom nebu jasno o čemu se radi.
Posebno je sporno, sa pravne tačke gledišta, da se u obrazloženju ovog sporazuma navodi da će Republika Srbija pristati na obavezujuće tumačenje Suda pravde EU. Znate, svako ko je pročitao bilo koji udžbenik o evropskom pravu na Pravnom fakultetu, na primer, Uvod u evropsko pravo, zna da upravo najveće članice EU izbegavaju primenu odluka Evropskog suda pravde.
Navešću vam samo tri primera koji pokazuju da smo mi u pravu. Godine 1992, kada je usvojen Mastrihtski ugovor, Nemačka je izmenila svoj osnovni zakon, član 23. i došlo se do rešenja – ustavni sud Nemačke je iznad suda pravde Evropske zajednice, sada EU.
Dakle, Nemačka je prva koja ne poštuje odluke Evropskog suda pravde, ako nisu u skladu sa Ustavom, osnovnim zakonom Nemačke, a mi direktno ubacujemo u naš pravni sistem, iako nismo članica EU, obavezujuće tumačenje Evropskog suda pravde.
To je apsurd za koji nema nikakvog opravdanja, sa pravne tačke gledišta, sa ekonomske tačke gledišta, za to nema nikakvog opravdanja i može se samo konstatovati da je fraza da EU nema alternativu jača i od ekonomskih interesa Srbije i od političkog i ustavnog sistema Republike Srbije. To je činjenica koja se ne može osporiti.
Takođe, daću vam još jedan primer upravo iz Nemačke. Federalni finansijski sud iz Nemačke je odbio neposrednu primenu direktiva EU. Molim vas, Nemačka je zemlja koja daje 20% budžeta EU, Nemačka je ta koja stoji iza Evropske centralne banke, iza evra, iza svega što je sada EU i oni ne primenjuju direktive EU ako to nije u skladu sa njihovim zakonima i sa njihovim osnovnim zakonom.
Zašto se onda mi obavezujemo da ćemo primenjivati obavezujuće tumačenje Evropskog suda pravde, i to za jedan tako štetan ugovor koji nam je oterao investitora od 400 miliona evra iz Ruske Federacije? Nema nikakvog opravdanja za to, ni ekonomskog, ni pravnog ni političkog.
Takođe, može se reći da je Nemačka mnogo jača država, ima mnogo jaču državu od nas i ekonomiju, ali kako je moguće da je čak i Poljska, koja je u ogromnim finansijskim problemima, koja ima dug od 200 milijardi dolara koji se povećao nakon ulaska u EU, tj. Ustavni sud Poljske, donela 2005. godine odluku da EU nije nadnacionalna organizacija i da je Poljska ušla u bilateralne odnose sa svakom članicom EU pojedinačno?
Takvo rešenje odbacujemo u obrazloženju ovog zakona i to je više nego štetno za naše interese.
Na kraju, da ne bi ispalo da samo kritikujemo, smatramo da je ovaj Sporazum o ukidanju viza sa Kazahstanom dobar i u tom smislu je poseta predsednika Republike bila dobar korak, ali kada pogledate činjenicu da je ta poseta u okviru spoljne politike, da EU nema alternativu, sve što je on tamo uradio u Kazahstanu, što se tiče ekonomskih i drugih interesa Republike Srbije, pre svega mislim na ugovor o slobodnoj trgovini, pada u vodu samo kada se uzme u obzir jedna činjenica. Sigurno znate da je članom 133. Ugovora iz Rima o osnivanju Evropske zajednice, sada EU, propisano da svaka članica EU mora da ima jedinstvenu trgovinsku politiku i jedinstvene odnose prema drugim zemljama.
Kada jednog maglovitog dana Srbija uđe u EU, svi ugovori o slobodnoj trgovini, koji nam donose ekonomsku korist pre svega, i gde su jedina tržišta gde možemo nešto da prodamo, Rusija, Belorusija i sada u manjoj meri Kazahstan, pašće u vodu jer će se morati primeniti član 133. Rimskog ugovora.
Na kraju, što se tiče Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, reći ću samo jednu stvar, da je ona dobra, ali da se ne primenjuje i najbolji primer za to je član 6. o pravednom suđenju, gde imate primer Vojislava Šešelja, koji je i od strane Ruske Federacije istaknut u Savetu bezbednosti.

Konkretno vas pitam sad: ko su ti ljudi sa kojima ste razgovarali? Ovo je javni dokument, javna peticija 103 ugledna stručnjaka iz Amerike, Britanije, Australije, to su stručnjaci koji rade na najprestižnijim univerzitetima u svetu. Molim vas, ovo je javno objavljeno u našoj javnosti. Ne znam ko su ti ljudi, molim vas da mi kažete.
Drugo, to nisu bile kratkotrajne mere. Ako me ubedite da je Fani Mej, Fredi i Mek, da su ponovo postale privatne firme, reći ću da ste u pravu. Ako me ubedite da su pre mesec dana Hipo Alpe Adrija nije dobila garanciju od austrijske države, reći ću da ste u pravu, ali nije tako. U ekonomskom smislu, sve se promenilo posle 2008. godine i vi to ne možete da negirate.
S druge strane se slažem s vama, vi ste rekli da postoje politički elementi u prodaji Telekoma. To tvrdi i sindikat, to tvrde i ovi stručnjaci, a to tvrdimo i mi, ali onda to treba otvoreno reći i reći da nikakvog ekonomskog interesa naši građani koji čine ovu državu nemaju da se proda tako jedno uspešno možda i jedina uspešno javno preduzeće.
Možemo da razgovaramo o železnici, možemo da razgovaramo o drugim gubitašima, ali recite mi u momentu ekonomske krize kada je i vaš predsednik Republike kaže da ekonomska kriza će trajati još godinu dana, prodajete jedno preduzeće koje donosi neto dobit od 150 miliona evra, to je negde skoro 10% budžetskog deficita. Nema ekonomske logike.
Govorite da se radi o monopolu domaćih preduzeća. Da li je bolji monopol domaćih preduzeća ili "Dojče telekoma", koji će izvlačiti profit ka Nemačkoj i EU, koji će, to je sasvim jasno, otpustiti veliki broj zaposlenih, što niste negirali, koji će povećati cene usluga? Ako je taj monopol bolji za našu državu, onda stvarno ne znam šta da vam kažem?
Molim vas da mi konkretno odgovorite na pitanje – kakav je ekonomski interes da se proda "Telekom"? Kada je u pitanju politički interes, to vas razumem, ali to nije tema o kojoj mi razgovaramo danas.
Drugo, u pitanju su naši ljudi, 10.000 zaposlenih, što je skoro 10% svih zaposlenih u javnom sektoru. Ti ljudi imaju porodice, imaju svoje ljude koje izdržavaju, to nisu neki imaginarni ljudi koji žive na nekoj drugoj planeti pa sada mi zbog nekih propalih ekonomskih teorija koje su se 2008. godine pretvorile u prah prodajemo javno preduzeće.
Molim vas, konkretno mi odgovorite. Vi ste stručan čovek i na ekonomski način mi odgovorite zašto prodajete "Telekom"?

Nažalost, niste mi odgovorili na konkretno pitanje. Ko su ti ljudi, ko su ti eksperti koji tvrde da je ekonomski isplativo prodati "Telekom"?
Drugo, navešću vam konkretan primer ovoga što će vas demantovati u smislu državnog i privatnog vlasništva. Upravo "Siti banka", "Siti grupa" koja je privatizacioni savetnik, gle čuda, i "Telekomu" i "Dojče telekomu", dobila je, i vi to sigurno znate kao ekonomista, 45 milijardi dolara upravo od FED-a i američkog ministarstva finansija. Molim vas, to demantuje sve što ste rekli u prethodnim izlaganjima.
Takođe, mislim da se ekonomski rast ne može svesti samo na BDP, na fraze o konkurenciji, na fraze o EU bez alternative, već je glavno da se ljudi zaposle i da ne gube svoj posao i da se zaposlenost povećava iz dana u dan. Ako vi smatrate da je u redu da bude veća nezaposlenost u Srbiji i da naši ljudi gube posao, da budu veće cene posle privatizacije i da je to dobro zarad neke ekonomske teorije koja očigledno nije više u sadejstvu sa realnošću, onda stvarno ne znam šta da vam kažem. Onda se, opet ponavljam, radi o političkim razlozima za prodaju "Telekoma" i to treba jasno i glasno reći i to treba tako i prihvatiti. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, SRS je pažljivo proučila sve ove ugovore i sve ove ratifikacije. Smatramo da je veliki deo štetan za Republiku Srbiju. U danu za glasanje nećemo glasati, a posebno ne za kredite Evropske investicione banke za obnovu i razvoj.
Naravno, ne smatramo da ministar ima lošu nameru kada zastupa ove kredite i kada se bori da se podigne nivo infrastrukture u Republici Srbiji, ali pre svega treba reći da je on ograničen, prvo zlonamernom Evropskom bankom za obnovu i razvoj i politikom Vlade koja se može svesti na tzv. krilaticu – da EU nema alternativu.
Evropska banka za obnovu i razvoj, kod koje treba da se Republika Srbija zaduži za nekih 140 miliona evra za ova prva dva kredita, nije neka organizacija koja je pokazala u zadnjih 20 godina uspeh u onom osnovnom cilju kada je i osnovana 1990. godine. Sigurno znate da je Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana sa ciljem da se ''pomogne'' zemljama centralne i istočne Evrope da pređu na tržišnu privredu.
Međutim, u zadnjih 20 godina priznaćete da je to sasvim dovoljan period da se vide rezultati. Po istraživanju Komisije gospodina Smita, koji je nobelovac, od 20 i nešto najuspešnijih zemalja u tzv. tranziciji u zadnjih 20 godina, nema nijedne zemlje iz istočne i centralne Evrope. Evropska banka za obnovu i razvoj nije uspela u svojoj osnovnoj funkciji, da pomogne zemljama centralne i istočne Evrope.
S druge strane ista ta banka, kod koje se danas zadužujemo, imala je dobit samo u 2006. godini i to od 2,5 milijardi evra. Takođe, umesto da pomaže zemljama koje su u tzv. procesu tranzicije, ta banka se bavi kupovinom banaka u zemljama istočne Evrope. Najbolji primer za to je njen udeo u Komercijalnoj banci u našoj zemlji.
Prema tome, najblaže rečeno, treba biti oprezan kada se država zadužuje kod ovakve institucije, ne samo zbog prethodno navedenih razloga, nego i zbog toga što su SAD najveći akcionar ove banke, a akcionar ove banke je i Evropska komisija, tako da se vidi da su to povezane organizacije i da imaju usaglašenu politiku prema Republici Srbiji.
Konkretno se to može videti na primeru Predloga zakona o garanciji, koji je vredan 100 miliona evra, i namenjen za infrastrukturu železnice i u tom smislu, u obrazloženju se navodi da se radi o Koridoru 10, o poboljšanju mehanizacije, nabavci 15 višesistemskih elektrolokomotiva i renoviranju negde oko 10% svih ukupnih modernih pruga u Republici Srbiji.
Naravno, kao i u svim kreditima, kada se radi o Evropskoj banci za obnovu i razvoj, imamo u članu 2. angažovanje konsultanata. Dosadašnja praksa nam govori da će ti konsultanti verovatno biti iz EU. Setićete se primera Evropske agencije za rekonstrukciju, koja je upravo kod privatizacije FAP i ostalih preduzeća angažovala upravo konsultante iz EU. Dakle, pare iz kredita iz tih tzv. donacija ne idu našim preduzećima, našim stručnjacima, već idu tzv. ekspertima iz EU.
Šta je ovde posebno sporno i zašto je ovaj kredit štetan, kada se gleda u kontekstu opšte politike Vlade Republike Srbije prema EU? Dovoljno je da uporedimo podatke iz rebalansa o kojem smo danas i juče raspravljali sa iznosom kredita koji je namenjen za Železnicu. Vi sigurno znate da je štetnom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma Republika Srbija po minimalnoj proceni samo u zadnjih godinu dana izgubila 100 miliona evra.
Dakle, umesto da je Vlada Republike Srbije pokazala jednu vrste ekonomske, političke i svake druge hrabrosti i da je prekinula sa štetnom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma, ona bi upravo uštedela ovih 100 miliona evra koji se daju pod nepovoljnim uslovima za renoviranje železnice.
Kada pogledamo u širem kontekstu i uporedimo ove činjenice sa izjavom gospodina Dežera, predstavnika Evropske komisije u Srbiji, da treba privatizovati Železnicu zato što je ona gubitaš, a s druge strane on tvrdi da treba privatizovati i Telekom. Znači, nema nikakve logike, po toj njegovoj konstrukciji privatizuju se i gubitaši i oni koji donose profit od 150 miliona evra godišnje.
Ako uporedimo i same činjenice iz ovog kredita, videćete da on ima rok od nekih 15 godina i, znači, iz EU ćemo dobiti 100 miliona evra pod nepovoljnim uslovima za 15 godina, a istovremeno ćemo usled gubitaka zbog Prelaznog trgovinskog sporazuma ka EU uputiti milijardu i 650 miliona evra. To je u stvari taj evropski put i to je ono što se u praksi događa. Naravno, može se to sakriti propagandom da EU nema alternativu, ali same činjenice pokazuju da su ovo štetni krediti jer su u okviru opšte politike EU, Evropske komisije prema Republici Srbiji.
Što se tiče tog samog iznosa od 100 miliona evra koji se desio zbog primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, on je i po nekim procenama mnogo veći, jer ako uporedite stanje iz 2008. godine, da su prihodi od carine tada iznosili punih 743 miliona evra, i prihode sa ovom godinom, videćete da su možda i ti gubici mnogo veći, da iznose negde oko 250 miliona evra.
Takođe, u ovom kreditu, koji je namenjen železnici, navodi se da je kamata povoljna i ovom trenutku se to može reći, jer euribor je na nekih 1%. Međutim, podsetiću vas da je u januaru 2002. godine euribor iznosio 4%, tako da se može lako desiti da na tih 100 miliona evra platimo kamatu koja će biti nepovoljnija i koja će iznositi čitavih 5%, što je potpuno nešto što se može očekivati u narednom periodu.
Što se tiče drugog kredita kod Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je u vrednosti od 40 miliona evra, on je takođe nepovoljan i navodi se u njemu faktički da je Srbija, ne samo garant, već i primarni dužnik u članu 2. Takođe, navodi se u članu 3. da će Republika Srbija bez ikakvog odlaganja biti obaveštena o potrebi da plati dug i to će morati da uradi u roku od tri dana, što je, priznaćete, više nego kratak rok.
S pravne tačke gledišta, u članu 5. se navodi da Evropska banka može da menja ugovor i to u svoju korist. Ovo je skandalozno s pravne tačke gledišta, da jedna strana može da menja već potpisan ugovor, a druga strana da nema pravo na to, tako da Republika Srbija, zaključivanjem ovog ugovora, dolazi u nepovoljan položaj.
U slučaju da banka prekrši ugovor, Republika Srbija ne može tražiti nikakvu garanciju od EU, iako je EU često garant za kredite Evropske banke za obnovu i razvoj. Dakle, do ovako nepovoljnih ugovora nas dovodi fraza da EU nema alternativu.
Što to ne reći otvoreno, mi nismo protiv izgradnje infrastrukture, nismo protiv izgradnje železnice, nismo protiv izgradnje puteva, ali u svemu što se radi treba imati meru. U tom smislu, mogu vam navesti nekoliko primera, vi sigurno to znate.
Znate da je u Italiji građena skoro 15 godina Autostrada del Sole, između Milana i Napulja, negde oko 600 kilometara. Međutim, i pored velikih ulaganja u te infrastrukturne projekte, nije došlo do povećanja standarda na jugu Italije. Štaviše, mnoga preduzeća su otišla u stečaj. Dakle, treba kompletan set mera upotrebiti radi podizanja standarda, radi podizanja plata, penzija i proizvodnje, a ne samo se bazirati na jednoj karti ili na infrastrukturi.
Navešću vam još jedan primer. Japan je do 1990. godine imao neverovatan privredni rast. Tada su došli u recesiju i tada je japanska Vlada upotrebila sva svoja sredstva i čak se zadužila negde do 157 posto iznosa javnog duga, da bi izgradila infrastrukturu. Negde oko 130 reka je preusmereno i izgrađene su brane, ogromni putevi.
Znate li šta se desilo? BDP je pao, ta recesija još uvek traje i japanska Vlada, koja ima i devizne rezerve, ima i tehnologiju, nije uspela pomoću tzv. javnih radova da se izvuče iz recesije. Priznaćete da to teško da će uspeti i Srbija, koja je u mnogo nepovoljnijem položaju od tako razvijene privrede i mislim da treba dobro da razmislite i da ne primenjujete slepo sve što se nalaže iz MMF-a, iz Evropske banke za obnovu i razvoj.
Jer javni radovi u Americi, koja je očigledno uzor za sve projekte u našoj zemlji, nisu sami po sebi doneli porast američke privredi, već je donet i zakon koji je podigao carine, donet je i čak jedan rigidan zakon koji je ograničavao posedovanje zlata za privatna domaćinstva. Dakle, mora postojati jedan kompleks mera koje će pratiti izgradnju puteva.
Međutim, kod nas pod uticajem EU dešava se upravo suprotno jer, priznaćete, u trenutku ekonomske krize da se faktički smanjuju carine zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i da se svake godine gubi po 100 miliona evra, to ne bi izdržala ni mnogo bolja i razvijenija privreda od naše.
Takođe, to treba otvoreno reći, ponovo vas lično ne krivim, mislim da je to jednostavno ultimatum Evropske banke za obnovu i razvoj, ne vidim svrhu da strane firme, pre svega austrijske, koje faktički drže monopol u građevini, dobijaju najbolje poslove za obilaznicu, za naše koridore, jer smatram i verovatno ćete se i vi složiti da naša građevinska industrija ima dugu tradiciju i da je vrlo bila uspešna, počev od "Mostogradnje", "Energoprojekta" i drugih poznatih firmi, koje dan-danas, zbog političkih uslova, ne mogu da dobiju poslove u svojoj matičnoj zemlji, već moraju da izlaze na rusko tržište, gde su, nažalost, povoljniji uslovi za naše građevinare nego u Republici Srbiji.
Priznaćete da je i apsurdno da most kod Beške, koji je oko 1970. godine izgradila "Mostogradnja", radi austrijska firma. Ne mogu da prihvatim tvrdnju da su austrijske firme bolje od naših ili da nude bolje uslove. Ako pogledate izjavu gospodina Gorana Rodića iz Privredne komore Srbije, koji je naglasio da je u ovoj godini pad u građevinskoj industriji negde oko 20% i posebno je naglasio da upravo firme iz EU će za dve do tri godine faktički uništiti naše građevinare.
Dakle, to ne tvrdimo mi kao opoziciona stranka koja je protiv EU, niti tvrdimo da bi zastupali nečiji interese, već to tvrdi funkcioner, činovnik, kako god hoćete, Privredne komore Srbije. To su činjenice.
U tom smislu smatram da Vlada Republike Srbije treba da uzme u obzir i druga iskustva, ne samo ona koja sam naveo nego iskustvo, što to ne reći, Irske, Islanda i svih onih zemalja koje su uništene, faktički njihov finansijski sistem je uništen, upravo zbog mešanja ovih evropskih banaka i njihovih filijala koje posluju u matičnim državama.
U Irskoj su izvanredni porezi za strana ulaganja. Imali su i imaju još uvek oko 160 američkih firmi. Šta se desilo? Sada će morati da imaju deficit u budžetu od 30%, 30% je deset puta veća cifra nego ona koja je propisana Paktom o stabilnosti čiji je Irska član.
Dakle, sa tom frazom da je u EU sve idealno da tamo cveta med i mleko, treba jedanput raskrstiti i pogledati istini u oči da upravo ekonomski pokazatelji i u građevini i u bankarskom sistemu i u svim drugim pratećim aktivnostima pokazuju da se treba usredsrediti na ono na sopstvene snage i što to ne reći za saradnju sa našim prijateljima, ali pravim prijateljima, kao što su oni u Ruskoj Federaciji.
Takođe, što se tiče Ugovora o slobodnoj trgovini sa Kazahstanom, on je očigledno, i to nije nikakva tajna, posledica puta predsednika Srbije 7.10.2010. godine u Astanu.
Videli smo da je potpisan taj ugovor o slobodnoj trgovini i mi nismo protiv njega. Smatramo da je to dobar ugovor, da to tržište ima perspektivu, ne samo zato što je bruto domaći proizvod u toj državi nekoliko puta veći od našeg, iznosi negde za prošlu godinu oko 180 milijardi dolara, ne samo zato što ta zemlja ima veliku produkciju nafte od 1,5 miliona barela dnevno i ne samo zato što je povezana sa tržištem Ruske Federacije i Belorusije u bescarinskom odnosu, već i zbog toga što je, po rečima predsednika Kazahstana, uvoz lekova negde oko 700 do 800 miliona dolara godišnje.
Dakle, tu postoji jedna šansa za naše proizvode, za proizvode pre svega u toj oblasti i kada pogledate ovaj ugovor o slobodnoj trgovini videćete da u izuzecima nema lekova, znači lekovi iz ove zemlje mogu da se uvoze na tako veliko tržište.
Međutim, ponovo dolazimo do onoga što sam prethodno govorio, do štetne fraze da EU nema alternativu. Štetne pre svega, neću uopšte da se bavim političkim razlozima u vezi Kosova i Metohije, to je jasno već svakome, nego u ekonomskom smislu. Vi sigurno znate kao obrazovan čovek da je ugovorom iz Rima, to je osnivački ugovor Evropske zajednice, u članu 133. propisano da članice EU tada moraju da vode – zajedničku trgovinsku politiku u pogledu carina i trgovinskih politika prema trećim zemljama.
Dakle, kada RS jednog dana uđe u EU, ona će morati da se povuče iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Kazahstanom koji je povoljan, iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Belorusijom koji je takođe povoljan i naravno, iz onoga što je najpovoljnije zbog veličine tržišta, iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom.
Do toga će nas dovesti ulazak u EU i to treba jasno reći našim građanima, svima onima koji se nažalost obmanjuju tom frazom da EU nema alternativu. Smatramo da u tom smislu treba preduzeti korake i svaka odgovorna i hrabra Vlada mora da ima to u vidu i da se treba orijentisati na subvencije, pre svega subvencije usmerene ka železnici.
Vi znate da je rebalansom predviđeno oko 111 miliona evra subvencija za železnicu i to je onaj iznos koji se gubi primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma. Zamislite da postoji jedan volja, hrabrost, da se prekine sa primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma i da se tih minimalnih, ako ne i više od 100 miliona evra usmeri na subvencije železnici, što bi bilo za jedno javno preduzeće kao što su "Železnice Srbije", koje ima 20 hiljada zaposlenih i sigurno mnogo više povezanih ljudi, više nego dobro.
Prema tome, apelujem na vas isto kao na gospođu Dragutinović, da se potrudite u okviru Vlade RS da se pokaže jedna vrsta hrabrosti i da se primeni za početak mađarski model koji je Vlada gospodina Orbana primenila, da se prekinu pregovori sa MMF, da se stvarno uvede porez na valutne transakcije, da se oporezuju strane banke i da se teret krize prevali na one koji imaju naviše, a to su strane banke, strane firme, uključujući i građevinske firme iz Austrije i o njima smo govorili u vezi ovih kredita i na one domaće monopoliste i tajkune i onda ćete doći do cifre kao što su Mađari došli do ogromnih 700 miliona evra.
Priznaćete, u trenutku kada je deficit budžeta oko milijardu i 200 miliona evra, to je više nego velika cifra koja bi pomogla našim građanima, penzionerima i svima drugima koji zavise od budžeta, da žive bolje i dostojnije.

Slažemo se u tome ministar i moja malenkost da treba upotrebiti sve sile da domaća operativa dobije što više projekata radi razvoja infrastrukture. Nažalost, domaća građevinska industrija je sve više podizvođač, to je problem. U tom smislu je bila usmerena moja diskusija. Apelujem na vas da vi uložite svoj autoritet i svoje obrazovanje da oni više ne bi bili podizvođači, već da dobiju i da budu nosioci tih poslova.
Takođe, apelujem na vas da se uloži jedan napor u okviru Vlade Republike Srbije i da se pomognu naši razvojni projekti i naši građevinari na ruskom tržištu. U tom smislu, takođe, pošto je to obostrana saradnja, na obostranu korist, treba usmeriti i sve snage da se ta dokumentacija, koja skoro priznaćete preko dve godine od posete predsednika Ruske Federacije još nije gotova u vezi železnice itd., i tu treba pokazati jednu vrstu odgovornosti i ozbiljnosti u smislu da je to ipak naš strateški pravac u ekonomskom smislu.
Moja diskusija je bila usmerena na to da ipak, što se tiče EU i tzv. evropskih standarda i kredita, nije to baš to tako sve bajno i sjajno kao što pokušavaju neki drugi članovi vlade da prikažu, a ne vi lično. U tom smislu je bila usmerena moja diskusija. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, ministre, smatramo da ovaj amandman treba prihvatiti, kao i amandman gospođice Marine Toman.

Videli ste, kolega Stevanović je vrlo ubedljivo pokazao zašto i mi smo se veoma trudili da ovaj loš zakon i ove loše kredite pokušamo makar delimično da ispravimo našim amandmanima.

Naravno, nemamo iluzije da ćete vi to prihvatiti, ali ipak treba reći da su naši argumenti zasnovani, pre svega, na ekonomskoj koristi, da u njima nema ideologije već da se jasno vidi već iz člana 1. ovog zakona da postoji monopol stranih banaka u Republici Srbiji, a pre svega mislim na banke iz EU, pošto je jasno da se u ovom zakonu radi samo o bankama koje dolaze iz EU.

One faktički, to je još bivši guverner priznao, imaju oko 70% finansijskog tržišta u Srbiji, što, priznaćete, nije uobičajenoj u jednoj normalnoj situaciji.

Takođe, kao što je rekao kolega Stevanović, ne radi se ni o kakvom razvojnom kreditu, to se vidi u obrazloženju zakona, već se radi o kreditu u vrednosti od 250 miliona evra, koji je namenjen za budžetski deficit i za refinansiranje duga, što pokazuje, bez obzira na to što Vlada i Narodna banka govore da je javni dug negde u okviru prihvatljivih kriterijuma, da ipak to nije tačno.

Sigurno znate i sećate se toga da je 1983. godine u ovoj istoj sali došlo do suverenizacije duga SFRJ, gde je spojen javni i privatni dug i došlo je do toga da se dug prevalio na građane. Svi se sećaju onih čuvenih par-nepar varijanti za prevoz, nestašice osnovnih namirnica itd.

Takođe, isto kao što je rekao gospodin Stevanović, nije jasno da se ovako, po hitnom postupku, donosi ovaj zakon, koji nije razvojan i krediti nisu razvojni, a imamo sa druge strane kreditni aranžman koji nije do kraja dovršen sa Ruskom Federacijom u iznosu od 800 miliona dolara, gde ponovo vidimo, kao i prošle godine, da je problem dokumentacija.

Priznaćete da je to malo čudno i ukazuje da možda postoje dvostruki aršini koji, pod maskom fraze da EU nema alternativu, dovode do toga da se ekonomski interes ove zemlje stavlja u stranu, što nije dobro.

Takođe vidimo da je u ovoj vrsti jednog konzorcijuma ovih banaka i "Hypo Alpe Adria Bank" koja je nacionalizovana faktički i sigurno znate da se taj proces i dalje nastavlja, i da se austrijska država veoma brine za ovu banku, i da joj je dala garancije oko 1,5 milijardi evra, i to u oktobru 2010. godine, prema pisanju austrijske štampe.

Dakle, potpuno suprotni procesi od onih koji se dešavaju u ovoj zemlji i to je još jedan argument koji pokazuje da se ipak ne treba zaduživati kod stranih banaka, već da treba razvijati domaći bankarski sektor, koji je minimalan i faktički se samo zasniva na Komercijalnoj banci, ali vidimo da postoje informacije od strane Vlade da će se i Komercijalna banka prodati EIB, što je katastrofalno.

Svrha ovog zakona je smanjivanje budžetskog deficita. To ste rekli više puta i vaše kolege, da se radi o ispunjavanju naloga MMF-a i EU, da se deficit svede na 4,8%, u sledećoj godini još manje, a 2012. godine na 2,8%, ako se ne varam. Mislim da je to potpuno nerealno za jednu ovakvu zemlju koja ima ekonomske probleme i to svi priznajemo, da se primenjuje pakt stabilnosti, koji se ne primenjuje u EU.

Molim vas, dajte mi jedan argument kako je moguće da većina zemalja EU ima veći budžetski deficit od tih famoznih 3%, a kod nas, u zemlji koja je, blago rečeno, u problemima sa tranzicijom, primenjuje se nešto što je potpuno nerealno i dovoljno je samo navesti, neću navoditi poznate primere Grčke i Irske, sa 14% i 15 % deficita BDP u budžetu, zemlju koja se ne pominje kao problematična, a to je Velika Britanija.

Ona ima 11,4% deficita BDP u 2009. godini. Znači, mnogo veći deficit nego što ima Srbija. Znači, nema nikakvog argumenta za, posebno što će to naši građani da na svojim leđima istrpe, smanjivanje deficita pod svaku cenu, da se tako izrazim.

Takođe, Francuska, koja je uz Nemačku jedan od pokretača EU, imala je 2009. godine, po zvaničnim podacima statističke institucije EU, deficit od 7,5%, znači ponovo veći deficit od Srbije. Prema tome, taj Pakt stabilnosti – naravno tu je Holandija sa 5,4%, Italija sa 5,4% i jedino je Nemačka od ozbiljnijih zemalja u EU imala negde oko 3%, kojem vi težite i koji je u pozadini ovog zakona o zaduživanju – za Romana Prodija, vi znate sigurno, bivšeg predsednika Evropske komisije, jeste glupa ideja, citiram doslovno njegovu izjavu iz 2002. godine. On kaže da ona nije fleksibilna i da je jedna vrsta dogme koju je nemoguće primeniti u praksi.

Tako da je potpuno nejasno zašto se zadužujete za ovako ogromnu cifru, pod ovako nepovoljnim kamatama koje su promenljive, to niko ne može da predvidi, kako će se dalje razvijati ekonomska kriza, može se lako desiti da euribor sa 1% ponovo dođe na 5%, koliko je bio 2002. godine.

Kada tome dodamo marže koje su faktički takođe veoma nepovoljne, doći ćemo do kamate negde oko 7%. Jer upravo na primer Inteza banka u ovom kreditu traži kamatu od negde oko 5,30%, ako se ne varam, i doći ćemo do kamate koja iznosi nekoliko desetina miliona evra. Ipak priznaćete, u trenutku kada Vlada ne može da odvoji više od 10 miliona evra za postradale u Kraljevu, da je to ogromna cifra za jednu ovako siromašnu državu.

Prema tome, mislim da ovaj kredit uopšte nije povoljan i da je promenjljiva kamata uslovi monopolskih nastupaju ove strane banke iz EU u ovom kreditu se nepovoljne. I zato, mi naravno nećemo glasati za ovaj zakon i pokušali smo ponovo da kažem da preko naših amandman kažemo da postoji i drugih načina da se taj budžetski deficit smanji. Koji su to drugi načini?

Dovoljno je da vidite podatke od januara do septembra ove godine i videćete da su upravo banke na teritoriji RS zaradile, negde imaju profit koji je povećan za 22% u odnosu na prošlu godinu i da imaju profit negde oko 200 milione evra.

Upravo ta Inteza banka, koje se ovde pominje kao poverilac sa najgorim mogućim uslovima, sa kamatom koja dostiže 7%, zaradila je negde oko 60 miliona evra od januara ove godine do septembra ove godine.

Ponovo apelujemo na vas da pokažete makar deo ekonomske i političke hrabrosti, ne vi lično nego Vlada u celini, kao što je pokazao mađarski premijer i da tu rupu u budžetu pokušate da nadoknadite tako što ćete oporezivati sektor koji je najuspešniji, a to su strane banke u ovoj zemlji, jer nijedan deo privrede niti bilo kog dela društva nema tako uspešan rast od 22%, kao što imaju ove banke koje se spominju u ovom zakonu.

Prema tome, oštrica tog smanjivanja budžeta i tog nerealnog cilja da se Pakt stabilnosti, koji se ne primenjuje u EU skoro ni u jednoj zemlji, primeni u Srbiji, koja nije čak ni kandidat za EU, treba da se umeri ka onima koji imaju naviše para, a to su strane banke na čelu sa Inteza bankom.

Mislim da je potpuno deplasirano u ovom zakonu, i vidim da je to postalo jedna vrsta manira, da se ubacuje neka svečana izjava o privrženosti Aki komuniteru, jer EU i zemlje koje primenjuju evro ta svoja glavna pravila ne primenjuju.

Mislim zbog toga da je zakon loš i da je zaduživanje loše i da ga treba prilagoditi realnoj situaciji, a realna situacija u ovom trenutku je da će budžetski deficit bez obzira na dalje zaduživanje rasti jer nema proizvodnje. Proizvodnja još nije dostigla onu iz 1998. godine, industrijska, što je, priznaćete, zastrašujući podatak i uznemirujući.

U jednom dnevnom listu "Blic" izašao je podatak pre nekoliko dana da su samo na osnovu provizija, znači netransparentnih usluga, banke u RS zaradile u ovoj godine negde oko 150 miliona evra. Ponovo imamo jednu vrstu prihoda koji nije oporezivan i na koji se treba fokusirati.

Što se tiče ovog ogromnog prihoda koji imaju strane banke, preporučio bih vam da pogledate tekst ekonomiste Zdravkovića, koji kaže da treba uvesti porez od 0,5% na valutne transakcije i dobićete samo za budžet cifru od 285 miliona evra. Kad uporedite tih 285 miliona evra sa ovih 250 miliona kredita bez kamate doći ćete do cifre koja je ekvivalentna i dovoljna da se ispuni taj budžetski deficit.

Na kraju, i time ću završiti, ponovo apelujem na vas kao stručnjaka i nekoga ko vodi finansije u ovoj Vladi da pokažete makar delimično hrabrost kao što pokazuju druge zemlje koje su već u EU, kao što je Mađarska, koje primenjuju posle negativnog iskustva sa MMF i EU, hrabre, promišljene i mere koje su na korist njihovog naroda.

Potpuno je jasno zašto su ovi zakoni povezani i radi se o novom zaduženju RS i novoj garanciji. Međutim, vidi se da se radi o jednom maniru. Parafraziraću jednu poznatu izreku o lakoj brzini zaduživanja. Radi se o jednoj veoma važnoj oblasti kao što je saobraćaj. Sigurno znate da ona u EU donosi negde BDP-u oko 10%, što je ogromna cifra, i u tih 10% koji su negde oko 1000 milijardi evra nalazi se i vazdušni saobraćaj o kojem govori ovaj kredit.

Prema tome, radi se o jednoj oblasti koja treba od strane države da se pažljivo prati, da se ulože svi napori da bi saobraćaj bio ponovo na korist građana. Međutim, kao da je postao manir da postoje dve vrste stvarnosti, jedna virtuelna - EU nema alternativu, i jedna u praksi koja postoji u EU.

To ponovo dolazi do izražaja u ovom kreditu koji zadužuje Republiku Srbiju za 40 miliona evra, ako se ne varam. Zašto smo došli u poziciju da jedan nacionalni avioprevoznik kao što je JAT mora da se zadužuje i faktički da se spasava od bankrota ili stečaja, više je nego jasno ako pogledate zadnjih dve-tri godine šta se dešavalo sa nacionalnim avioprevoznikom.

U tom kontekstu moram podsetiti da je još 2007. godine od strane ruskog avioprevoznika ponuđena najbolja mogućnost za preuzimanje nacionalnog avioprevoznika i, ako se ne varam, tada je iz "Aeroflota" ponuđeno da se preuzmu svi zaposleni, da se preuzme cela flota, da se flota modernizuje i da se štaviše nivo poslovanja podigne na jedan novi, bolji nivo.

Međutim, zbog očigledno političkih razloga nije došlo do tog posla. I sada smo posle dve i po godine došli u situaciju da moramo da se zadužujemo tj. Vlada Republike Srbije da se zadužuje da bi spasavala JAT. To je ponovo posledica fraze da EU nema alternativu. Mi bismo rekli da se EU ovde stavlja pre ekonomskih interesa, što je katastrofalno i što se pokazuje na primeru JAT o kojem govori ovaj zakon.

Videli ste takođe, vi sigurno znate da u EU nema ni govora o slobodnom tržištu u ovoj oblasti o kojoj govori kredit. Podsetiću vas samo na primer "Al Italije", koja nije mogla da uspostavi liniju između Pariza i Njujorka, jer su se dve vlade Francuska i Američka dogovorile da imaju monopol njihovi avioprevoznici.

Da ne pričamo o subvencijama. Da ne pričam o presudi Evropskog suda pravde iz 2002. godine koja je osudila taj dogovor između dve vlade. Konkretno, ako tako postoji jedna praksa koja je suprotna Aki komuniteru EU, ne vidim razloga zašto se i naša zemlja ne bi ponašala na taj način i zaštitila svog avioprevoznika.

Nažalost, došli smo u situaciju da uzimamo kredit za spasavanje jednog preduzeća koje je moglo biti restruktuirano od strane ruske aviokompanije na način da se napravi jedno strateško partnerstvo sa Aeroflotom, koja ima negde flotu od 105 aviona i to su najmoderniji avioni, kao i "Erbas" i "Boing", koja ima predstavništvo u nekih 50 zemalja i koja bi sigurno dovela do toga da se poslovanje JAT i dugovi, koji su svakako veliki i koji su doveli do ovog kredita, u javnosti se pominjala cifra od nekih 50 miliona evra, svedu na najmanju moguću meru i da se poslovanje JAT podigne na jedan viši nivo.

Međutim, kao što je jedan bivši ministar izneo, upravo je iz EU zabranjeno da se proda JAT ruskom partneru. Došli smo do toga da, zbog ugovora o slobodnom otvorenom nebu, imamo sada situaciju da nacionalni avioprevoznik propada i da Vlada mora da uzima kredit, faktički, za spasavanje ovog avioprevoznika.

Da li je to posledica činjenice da je privatizacioni savetnik bila investiciona banka "Rotšild" i činjenice da se tako taj manir primenjuje i kod "Telekoma" sa "Siti grupom", to je nešto što nije teško zaključiti i za šta je potrebna posebna analiza, ali u ovom trenutku se nećemo upuštati u to.

Uglavnom, mislimo da je ovo potpuno pogrešan način da se Republika Srbija zadužuje za iznos od 50 miliona evra. Smatramo da bi Vlada trebalo da primenjuje ekonomski interes. Ekonomski interes u ovom slučaju nije uzimanje kredita, nije jedna vrsta ispunjavanja naloga iz EU, već da se obnove pregovori sa Aeroflotom i da se pokuša spasiti što se spasiti može, jer su prošle već dve i po godine i položaj JAT je već, kao i položaj zaposlenih, urušen.

U tom smislu, protiv smo ovog zakona o kreditu. Apelujemo na vas ponovo da pokažete jednu vrstu ekonomskog interesa, jednu vrstu ekonomske hrabrosti, da obnovite pregovore sa Aeroflotom i da podignete JAT na noge na jedan pravi i ekonomski način, a ne daljim zaduživanjem, što će ponovo dovesti do sve veće i veće ekonomske krize.

Dame i gospodo, SRS smatra da je ovo izuzetno značajan Sporazum o saradnji sa Ministarstvom za vanredne situacije Ruske Federacije i naravno pre toga hoću da kažem da ćemo mi podržati taj sporazum, jer smatramo da je to u nacionalnom interesu Republike Srbije.
U tom smislu, izražavamo odmah žaljenje što Sporazum nije zaživeo i za sada je to, može se tako reći uslovno, mrtvo slovo na papiru. Zašto tako smatramo? Smatramo da su okolnosti koje su se dešavale u poslednjih par godina, da ne idemo dalje u prošlost, pokazale da na primer u 2007. godini smo imali ogroman požar na Staroj planini i tada je iz Rusije doleteo avion sa 40 tona nosivosti koji je veoma uspešno gasio taj požar i već tada je bilo jasno da je to više nego korisno za naše građane i za vanredne situacije koje se dešavaju, nažalost, svedoci smo i ovih dana.
Pre svega mislim na katastrofalan zemljotres u Kraljevu gde je negde oko 15.000 objekata oštećeno i same vlasti procenjuju da je šteta negde oko 100 miliona evra, što je za ovako siromašnu zemlju ipak, priznaćete, veoma velika šteta.
Takođe, i to treba naglasiti, Ministarstvo za vanredne situacije Ruske Federacije poseduje veliko iskustvo, velike kapacitete i to je činjenica koja je opšte poznata. Vama je sigurno poznato da se M-4 deli na organizaciju ljudstva, centar za upravljanje u kriznim situacijama, spasilačke operacije, regionalne centre za monitoring, nastavne centre, tehniku, što je možda za nas i najvažnije u ovom trenutku, psihološku službu koja radi u vanrednim situacijama i informacionu službu.
Ovo je možda jedno od najpoznatijih ministarstava u Vladi Ruske Federacije. Formirano je faktički 1994. godine za krizne situacije i tada je promenilo ime u ovo sadašnje i na čelu tog ministarstva se nalazi Sergej Šojgu, koji je poznat po tome što je jedini ministar koji je u vreme sva tri ruska predsednika, Jeljcina, Medvedeva i Putina, bio na tom mestu i on ima veliku popularnost u svojoj zemlji.
Takođe, opšta brojnost Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije je negde oko 280 hiljada ljudi, što je ogroman kapacitet, i oni poseduju više eskadrila, aviona koji su osposobljeni za vanredne situacije, požare, sve druge nepovoljnosti koje se dešavaju.
Jedan je za centralni južni okrug u Krasnojarsku, drugi je za Sibir, treći za Habarovsk, to je blizu Kine, jugoistočni rejon i 2005. godine su imali oko 70 letelica, 45 aviona, 30 helikoptera, i što to ne reći, Svetska zdravstvena organizacija je posle zemljotresa na Haitiju proglasila, kada su pripadnici MČS spasili negde oko dve hiljade postradalih, da oni imaju naviše iskustva, da su se najbolje pokazali u toj kriznoj situaciji.
Naravno, posle svega ovoga postavlja se pitanje i objektivno treba odgovoriti na to pitanje – kako je moguće da mi potpisujemo sporazum sa tako jakim ministarstvom koje nije bilo navodno, to naglašavam navodno, u stanju da se izbori sa požarima koji su se dešavali letos u Ruskoj Federaciji?
Mi u SRS smatramo da je to ipak jedna vrsta propagande, jer dovoljno je da uporedite situaciju koja se desila u Nju Orleansu 2005. godine i videćete da je tada došlo do katastrofalnih posledica, gde je izbeglo negde oko 700 hiljada ljudi, da je poginulo negde oko 1200 ljudi, obrušile su se brane, nastao je veliki haos. Mi se svi sećamo tih scena u super *domu u Nju Orleansu.
S druge strane, u Ruskoj Federaciji, nažalost mislim nije za upoređivanje adekvatno, ali 50 ljudi je poginulo za dva meseca i što je mnogo manji broj od ovoga što se desilo u Nju Orleansu i pokazuje da ipak te ruske strukture su mnogo osposobljenije, mnogo sposobnije nego one koje su radile za vreme tih tragičnih događaja u Nju Orleansu.
Tako da ta propaganda da to ministarstvo nije sposobno da se izbori sa situacijom u svojoj zemlji, a da mi potpisujemo sporazum sa njima, dovoljno je da uporedite ovo što se desilo u Nju Orleansu pre nekoliko godina i ovo što se desilo u Rusiji i videćete da postoje mnogo bolji rezultati kod ministarstva koje se pominje u ovom sporazumu.
Takođe, kada se govori o tome da je požar koji se desio u Rusiji pretio nuklearnim postrojenjima i da je 3.500 ljudi ostalo bez krova nad glavom, treba reći i celu istinu da su upravo u tim momentima primenjene najmodernije tehnologije, da su specijalni roboti za gašenje požara upravo odigrali odlučujuću ulogu pri odbrani tog nuklearnog centra i da tih 3.500 ljudi je faktički ušlo u program za obnovu njihovih stambenih jedinica i da se to nagleda pod video-nadzorom koji je javno dostupan i čiji je centar Ruska Federacija.
Takođe, treba reći da je činjenica da su neke strane diplomate napuštale Moskvu ovog leta, pre svega iz SAD, Britanije i Izraela, ali priznaćete to je neuporedivo sa tih 700 hiljada ljudi koje sam pomenuo, koji su napustili Nju Orleans u roku od nekoliko dana i treba naglasiti da ta prirodna nepogoda koja se desila u Americi nije bila neočekivana, jer pre toga je pogodila Majami, gde je takođe bilo ljudskih žrtava.
Još neke činjenice pokazuju da treba podržati ovaj sporazum i da se radi o jednoj ozbiljnoj organizaciji koja ima puno iskustava u ovakvim situacijama. Sigurno znate da je u Grčkoj bilo velikih požara i da su Grčke vlasti, koja je članica EU, zahtevale i pozivale MČS, ruske nadležne organe da im pomognu u gašenju požara i tada je angažovana vazduhoplovna tehnika koja se spominje u sporazumu koji mi danas razmatramo.
Što se tiče tehničkih primedbi za ovaj sporazum, tu bi se složio s mojim uvaženim kolegom Krasićem, mislim da nije bilo razloga da ne postoji i verzija na ruskom jeziku, jer to je jezik koji je u službenoj upotrebi u UN. Ako može da se u svakom dokumentu i u svakom kreditu pojavi engleski i srpski, ne znam zašto se primenjuju ti dvostruki standardi, a to se desilo i sa kreditom za budžet RS koji smo razmatrali pre mesec i po dana.
U sporazumu se vidi da se on oslanja na ugovore i sporazume iz 1996. godine i 2007. godine, što je dobro i što pokazuje kontinuitet saradnje sa Ministarstvom, koje ima tako dugovečni rukovodeći kadar na čelu sa ministrom koga sam već pomenuo i u tom kontekstu naglašavam opet da su u Grčkoj postojali veliki problemi, da je bilo 64 postradala i mnogo više ranjenih i da se 2009. godine požar raširio do predgrađa Atine, i kažem da je pomoć ruskih vazduhoplovnih jedinica dovela do toga da se taj strašan požar ugasi.
Što se tiče člana 1. ovog sporazuma, dobro je da je on precizan i s pravne tačke gledišta pokazuje da ne može biti nikakvih dilema jer se radi o preciznim i jasnim definicijama.
Napomenuo bih da sa druge strane kada uporedite to sa nekim delovima Aki komunitera, koji ovde primenjujemo i oko koga se vode velike rasprave, recimo SSP čl. 6, 10, 14, 15, 16. i 88, videćete da tu nema ni govora o preciznosti, jer tu se radi o dobrosusedskim odnosima koje mi tumačimo na jedna način, a EU i Evropski savet, koji je pre svega taj centralni organ koji je iznad Evropske komisije i svih drugih organa u EU, tumače dobrosusedske donose sa nekom kvazidržavom Kosovo.
Sasvim je u redu da postoje ovako jasne i tačne definicije kao u uvodnim delovima sporazuma. Treba naglasiti, i to je naša glavna kritika u vezi ovog sporazuma, ako već govorimo o efektivnosti koja se pominje u članu 5. ovog sporazuma, ne vidim razlog zašto ovaj sporazum nije donet po hitnom postupku, ne vidim razlog zašto se čekalo ovako duga, jer znate da je potpisan i usaglašen prilikom posete ruskog predsednika 20. oktobra 2009. godine.
Navešću vam samo nekoliko primera, samo u ovoj godini, koji pokazuje da je bilo neophodno da se taj sporazum što pre usvoji, što pre dođe u Skupštinu, jer kao što znate već na početku ove godine došlo je do velikih poplava u RS koje su se nekoliko puta ponovile. Čak je bilo i ljudskih žrtava i te poplave su se nastavile i tokom leta.
Međutim, nismo imali operativan sporazum koji bi sigurno doveo do toga da bude bolje reagovanje države i imali bismo jednu vrstu ozbiljne pomoći u svakom slučaju koja bi omogućila da posledice budu manje. Uostalom, i predsednik Državne komisije za otklanjanje posledica od katastrofalnog zemljotresa u Kraljevu, gospodin Dulić, rekao je da su državne rezerve već istrošene u vezi sa poplavama koje su se desile letos.
Vidimo da se najavljuje negde oko 10 miliona evra pomoći Kraljevu. Međutim, to je sasvim nedovoljno. Moje kolege su više puta to naglasile. Videli ste i da se za neke stvari koje štete držanoj politici daju iste sume.
Kada pogledamo iz perspektive kašnjenja ovog sporazuma, čak i predstavnik vlasti iz Kraljeva kaže da mu je pored materijalnih sredstava nedostajalo i iskustvo, iskustvo koje upravo može doći iz Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije.
Vama je poznato da su u zadnje dve godine delovi tog ministarstva imali značajnu ulogu u vreme nekoliko zemljotresa u Kini i da je organizovana, faktički, jedna vrsta vazdušnog mosta, gde su ogromna količina materijala, poljske bolnice, spasilačke ekipe transportovane iz Ruske Federacije u Kinu, što je priznaćete dokaz da ako tako jedna ozbiljna zemlja kao što je Kina traži pomoć od tog ministarstva, da smo i mi mogli da zatražimo pomoć. Ne vidim razloga zašto se to nije desilo za vreme ove katastrofe u Kraljevu.
Takođe, navešću vam još nekoliko primera koji pokazuju da je ovaj sporazum došao u proceduru sa zakašnjenjem. Pre svega, Haiti, gde je takođe došlo do katastrofalnog zemljotresa. Udaljenost od Rusije do Haitija je mnogo puta veća nego do Srbije. Međutim, to rusko ministarstvo je uspelo da ponovo organizuje vazdušni most i ponovo su zemlje EU, kao što su Švedska i međunarodne organizacije koje se bave tim problemima, zahtevale da upravo to ministarstvo organizuje raspodelu i prenos humanitarne pomoći, opreme, spasilačke ekipe od Karakasa i Havane ka Haitiju.
Mogu da vam navedem još mnogo primera koji pokazuju da to ministarstvo efektivno deluje i da je bilo potrebno da se taj sporazum usvoji po hitnom postupku. Nije bilo nikakvog racionalnog, ekonomskog niti bilo kakvog razloga da se odlaže tako. Mogu reći samo da se radi verovatno o nekim političkim razlozima, međutim, ne bih ulazio u dalje špekulacije.
Imate slučaj da je i u Kirgiziji bio zemljotres, da je takođe tamo efektivno delovano, tako da ne vidim razlog zašto i mi nismo zatražili pomoć, jer priznaćete, a to priznaje i cela vlast, da su veoma ozbiljni problemi u vezi sa prirodnim nepogodama i zemljotresima koji, nažalost, pogađaju ove godine i našu zemlju.
Da li se radi o jednom političkom kalkulisanju, neću da ulazim u to, ali je jasno i to je tema za neke druge odbore, za Odbor za bezbednost, da su neke naše delegacije išle za Moskvu i da je posle toga prekinuta saradnja u tom pogledu. Ne vidim šta bi bilo to toliko strašno da se i u humanitarnoj oblasti intenzivira saradnja. Verujem da se tzv. zapadni partneri ne bi ljutili ili negodovali, kao što je to bilo u prethodnom slučaju.
U članu 5. se pominje oprema za samostalno humanitarno delovanje. To je veoma značajna pomoć, jer se misli na "iljušin il 76" koji je uz "boing supertanker" najbolji na svetu vazduhoplov koji učestvuje u gašenju požara. Takođe se verovatno misli i na poznati "belin 200" koji je hidroavion i koji je po svojim karakteristikama mnogo bolji od poznatijeg "kanadera". To je, u svakom slučaju, jedna vrsta tehničke pomoći i efektivne pomoći koja bi veoma dobro došla našoj zemlji.
U članu 7. vidimo da će oprema i materijal biti izuzeti od carine. To nije neki gubitak za budžet u značajnoj meri i mnogo je manji od onog gubitka koji se procenjuje na nekih, po sadašnjem kursu, 50 miliona evra od prelazno-trgovinskog sporazuma. Može se reći da je ovo vrlo korektna definicija.
Takođe, treba istaći da su ova tehnička sredstva koja će se upotrebiti primenom ovog sporazuma izuzetna i da ona imaju negde oko 40 tona nosivosti raznog materijala i materijala koji je potreban za gašenje požara.
Mislim da treba razdvojiti te sumnje da se radi o nekakvoj vojnoj bazi. Faktički, postojalo je spinovanje od strane nekih medija u Hrvatskoj, konkretno "Jutarnjeg lista" i engleskog "Ekonomista" da se radi o nekakvoj vojnoj bazi. Nema govora da se radi o vojnoj bazi, to je humanitarna misija. Ako pogledate i zakone koji regulišu tu oblast u Ruskoj Federaciji, biće vam jasno da se radi o jednoj humanitarnoj i spasilački usmerenoj organizaciji.
Ne vidim razlog i ponovo insistiram na tome, zašto ovaj sporazum nije ranije uvršten u proceduru. Mislim da su postojale samo štetne posledice zbog toga. Ako dođe do intenziviranja saradnje sa Ruskom Federacijom, neće doći do štetnih posledica, kao što se desilo u Sporazumu o slobodnoj trgovini, gde je, iako je potpredsednik Vlade zajedno sa ministrom Šojguom potpisao i proširenje proizvoda koji ne potpadaju pod carine Ruske Federacije.
Vidimo da naši proizvođači čak uvoze ih Hrvatske proizvode i prodaju na rusko tržište, jer očigledno država nije zainteresovana da jedinu razvojnu i izvoznu šansu iskoristi, a to je ugovor o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom.
Može se reći da su postojali i veliki problemi oko ruskih investicija. To je nešto što ponovo pokazuje ovaj sporazum, da je on u jednom kontekstu razmatranja i u jednoj vrsti slabo skrivene opstrukcije koja ponovo pogađa ne samo našu privredu, kao što sam napomenuo u drugim primerima, već ovde direktno pogađa naše građane, naše građane u Kraljevu koji su mogli da dobiju pomoć, kao što su dobili i građani ovih zemalja koje sam naveo, navodeći primere gde je Ministarstvo za vanredne situacije Ruske Federacije učestvovalo.
Koliko je to osposobljena i moderna organizacija pokazuje da je tamo uveden i najnoviji satelitski sistem iz 2009. godine, koji omogućava ne samo bolju komunikaciju, već i bolje prebacivanje podataka, bolje lociranje problema, kriznih žarišta. Prema tome, vidi se da je to organizacija koja uz već pomenuta tehnička sredstva, misleći na vazduhoplove, na robote za gašenje požara se može slobodno reći da je vodeća u svetu.
Prema tome, time bih i zaključio, mislim da u ovoj oblasti, a naravno i u svim drugim oblastima treba da se usredsredimo na ono što je korisno za naše građane. Razne utopije poput EU su, a tu ću i završiti, citiraću Ivana Iljina, u stvari, jedna vrsta opravdanja za nerad i nesposobnost. Prema tome, treba biti realan i baviti se nečim što donosi korist našim građanima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, formulisaću tačno moje pitanje i uputiću ga u stvari potpredsedniku Vlade, gospodinu Đeliću. Radi se o pitanju od najvećeg mogućeg nacionalnog, ekonomskog i političkog značaja. Naravno, radi se o "Telekomu".
Poslanička grupa SRS je već podnela jedan zahtev da Skupština raspravlja o tome i u stvari mi tražimo u tom zahtevu da se obustavi svaka prodaja "Telekoma". U tom kontekstu pitam potpredsednika Vlade konkretno i molim da mi konkretno odgovori – koji su tačno razlozi za prodaju "Telekoma"?
Vi sigurno znate da neoliberalna doktrina i takozvana nevidljiva ruka tržišta, da je to već prevaziđeno i da se u modernoj ekonomiji već govori o nekim drugim aspektima ekonomije.
Što to ne reći, u regionu se već nacionalizuju velike banke, kao što je "Hipo Alpe Adrija", vi to sigurno znate, i u toj nacionalizaciji je učestvovao čak, u pregovorima, i guverner Evropske centralne banke, gospodin Triše. Potpuno je nejasno da u ovom trenutku, kada se u regionu i u svetu upravo dešavaju suprotni procesi, vi prodajete najuspešniju firmu, javno preduzeće koje donosi neto dobit od 130 miliona evra. To je negde oko 10% našeg budžetskog deficita, ako se ne varam. Sa tom cifrom bi mogli da udvostručite davanja jednokratna penzionerima. Dakle, nema nikakvog razloga da se proda tako uspešno preduzeće.
Takođe, nije nam jasno da li prodajete "Telekom" zbog "Siti" grupe koja je privatizacioni savetnik u ovom slučaju. Ista ta "Siti" grupa, koja je dobila negde oko 45 milijardi dolara od FEDA i Ministarstva finansija. Znači, potpuno suprotan proces od ovoga što se dešava oko "Telekoma". Nije nam jasno da li prodajete "Telekom" da bi bile veće cene, jer upravo jedan od ministara koji je ovde prisutan je izjavio za NIN 21.10. da će doći do većih cena usluga i da će doći do nezaposlenosti, odnosno do otpuštanja radnika.
Dakle, nema ni ekonomskog ni političkog, niti bilo kakvog razloga za prodaju "Telekoma" i ja da vas molim da mi konkretno odgovorite zašto prodajete "Telekom" u trenutku kada ekonomska kriza nije prošla? Da li zbog toga što treba da se primenjuje pravilo da treba prodavati dobra a ne preduzeća koja su gubitaši? Nama to nije jasno i molim vas da mi konkretno odgovorite, kao najodgovornija osoba ovde, kao potpredsednik Vlade i kao čovek koji se bavi ekonomskim i političkim integracijama. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče Vlade, nažalost niste me ubedili, nažalost niste mi dali neke konkretne odgovore. Što se tiče toga da ne postoji državno vlasništvo u preduzećima te vrste, možemo da raspravljamo o tome, ali ću vam navesti samo primer Norveške, Belgije, Italije, Slovenije, Finske i Danske. Priznaćete da su to sve zemlje koje imaju veći BDP od našeg i bolju ekonomiju, pa opet imaju telekomunikaciju u državnim rukama i to im ništa ne smeta, da ostvaruju veći BDP po glavi stanovnika i ukupnom obimu od našeg.
Takođe, vi kažete da će se te pare od "Telekoma" uložiti u puteve. Mi, naravno, nismo protiv izgradnje puteva. Niko razuman nije protiv toga, ali molim vas ne može se samo putem izgradnje puteva podići BDP, ekonomska efikasnost i ono što je najvažnije - standard građana. Ko će ići tim putevima, ko će se voziti, da li oni nezaposleni koji dobiju otkaz u "Telekomu", da li penzioneri koji će imati sve manje penzije zbog zahteva MMF?
Navešću vam primer iz šezdesetih godina iz Italije. Autostrada "Del Sole" je građena negde 12 godina, da bi se razvio jug Italije. Šta se desilo? Došlo je do stečaja svih firmi na jugu Italije zato što je roba mogla lakše da se transportuje sa severa Italije na jug. Tek kada su italijanske vlasti uložile u plate i penzije i u veće zapošljavanje, porasla je potrošnja i standard građana na jugu Italije. Ta teza da ćemo preko nekih imaginarnih ili stvarnih puteva koje će graditi "Behtel" ili neke druge firme, podići standard naših građana, to ne stoji, to je potpuno nerelevantno.
Takođe, govorite o nekih 700 miliona evra kredita koje je dobilo preduzeće "Telekom". Od koga, od "Siti banke", od tog privatizacionog savetnika koji treba da odredi kome ćemo prodati "Telekom", od te "Siti banke" koja je savetnik "Dojče Telekoma", koji se predstavlja kao glavni kupac? To je, najblaže rečeno, sukob interesa i to je nešto što nam pokazuje da se radi o korupciji, koja ne postoji samo kod nas već i u EU. Hoćete da vam navedem i primer Žan Klod Trišea, koji je primer za korupciju, gospodina Mendelsona i drugih ljudi. Znate, tamo ne teče med i mleko, nije sve tamo idealno.
Prema tome, budite realni, pokažite jednu vrstu nacionalne i ekonomske odgovornosti i nemojte da prodajete najbolje preduzeće koje vam donosi najveću neto dobit. Zahvaljujem.

Naravno da nisam rekao da ne treba da se grade putevi. Rekao sam da treba da se napravi kontekst, skup mera koje će pratiti izgradnju puteva. Kao neko ko sigurno poznaje evropsko pravo i pravila, znate za čuvenu presudu Evropskog suda za ljudska prava, gde se svaka rečenica, svaki tekst i svaki naslov mora tumačiti u kontekstu i u celini.
Vi ste pokušali jedan, moram reći trik, da izvučete neke moje rečenice iz konteksta. Naravno da nismo protiv puteva, nego apelujemo na vas da razmilite i da ne prodajete najbolje preduzeće, preduzeće koje donosi najveći profit. Upravo zbog toga smo naveli primer iz Italije. Ipak, morate priznati da je to četvrta zemlja po ekonomskoj snazi u EU. Vi taj primer niste demantovali nego ste pokušali da izvrnete ono što sam rekao i da izvučete iz konteksta nešto što ne stoji.
Dakle, naša kritika je bila dobronamerna i molim vas, ako mi ozbiljno kritikujemo i spremamo se za ovu raspravu, da budete i vi ozbiljni. Zahvaljujem.

Izvinite, koliko nam je ostalo vremena?
(Predsedavajuća: Preostalo vam je još 22 minuta.)
Dame i gospodo, ključni član Zakona o zaštiti konkurencije koji je povezan sa ovim predlozima za komisiju i predsednika komisije je svakako član 23. U tom članu 23. Zakona o zaštiti konkurencije se insistira na poznavanju evropskog prava, što je razumljivo, jer je gospođa Bajalović 3.10.2008. godine otvoreno izjavila da je upravo EU finansirala izradu tog novog zakona.
Međutim, sa pravne tačke gledišta, ta definicija je potpuno besmislena. Stvarno ne znam šta znači evropsko pravo. Da li ste mislili na pravo EU, pravo Evropske zajednice ili na Aki komuniter? Jer, evropsko pravo može biti i pravo Islanda, Moldavije i svih zemalja koje se nalaze na evropskom kontinentu. Ovde je trebalo da stoji jedna tačna i precizna definicija, jer u pravnoj teoriji, pravnoj praksi, uostalom i u privatnom životu se koristi izraz Aki komuniter.
Verovatno se mislilo na član 84. i 85. Rimskog ugovora o osnivanju Evropske zajednice, koji je upravo glavni izvor za regulisanje konkurencije, monopola i nedozvoljenog udruživanja. U tom smislu, ova anomalija se pokazuje i pri definiciji kriterijuma za izbor predsednika komisije.
Ako ste već hteli da menjate gospođu Bajalović Marković, onda je trebalo da dođe neko ko ipak ima neke reference iz poznavanja Aki komunitera, nekoliko radova ili makar neki praktični rad pri harmonizaciji Aki komunitera sa pravom Srbije i SRJ pre toga. Međutim, gospođa Vesna Janković ima biografiju u kojoj nema ni naznake toga da je ona upućena u tu materiju. Štaviše, vidimo da se ovde spominje neki kurs za kompjutere, ''Paragraf net'' itd., ali to savršeno nema veze s ovim kriterijuma iz člana 23.
Takođe, nju u potpunosti diskredituje činjenica da je ona jedan od potpisnika studije po kojoj ''Delta maksi'' nije monopolista, a upravo je Komisija za zaštitu konkurencije, kojoj je predsedavala gospođa Bajalović, više puta ukazivala da je ta firma, ta kompanija najveći monopolista. Znate sigurno da je Komisija za zaštitu konkurencije došla do podatka da ''Delta maksi'' ima 70% beogradskog tržišta, što je skandalozno.
Da bismo pokazali da smo objektivni i da nismo apriori protiv svakog kandidata, mi cenimo na primer prof. Vesnu Besarović, ona je poznata na Pravnom fakultetu, bavi se međunarodnim privrednim pravom i ona je svakako upućenija od gospođe Janković u Aki komuniter i pravo Evropske zajednice. Takođe, gospođa Sanja Grajić Stepanović je poznata po tome da je radila na harmonizaciji Aki komunitera sa pravom naše zemlje, još 1996. godine je objavila neke radove o tome. To su dva stručnjaka za koje se ne može reći da nisu upućeni u materiju koja se zahteva ovim članom 23, ali gospođa Vesna Janković očigledno nije i to pokazuje da verovatno postoje neki politički razlozi za njeno predlaganje za ovako značajnu dužnost.
Nećemo se baviti razlikom između tzv. evropskog prava o kojem vi govorite i pravila iz Rimskog ugovora, iz ostalih delova Aki komunitera i prakse u EU, koja nema potpuno nikakve veze sa tim regulativama, jer tamo je takva vrsta nelojalne konkurencije uobičajena. Dovoljno je da pogledate automobilsko tržište i videćete da ne postoji nikakva konkurencija, niti postoji neka regulativa koja ograničava monopolsko ponašanje pojedinih firmi.
Takođe, što se tiče ove razlike između prakse i tih tzv. evropskih pravila, koji se ovde predstavljaju kao nešto uzvišeno, kao nešto što se ne sme kritikovati, dovoljno vam je da pogledate presudu Evropskog suda pravde, koja je donesena pod direktnim uticajem nemačkog suda, gde se, zamislite paradoks, tvrdi da pravo isključive kupovine nije ograničavanje konkurencije, što je potpuna besmislica.
Takođe, Evropska unija nije ni pokušala da se bori sa prikrivenim subvencijama, koje se daju preko okvirnih programa još od 1984. godine. Govorim o ciframa od 3, 6, 8, pa čak do 14 milijardi evra, što, priznaćete, nije uzor za pravljenje zakona koji je tako značajan kao Zakon o zaštiti konkurencije.
Međutim, sve te anomalije su dovele do toga da imate predsednicu Komisije za zaštitu konkurencije koja je dva puta donosila rešenje da je ''Delta'' monopolista. Na kraju je donela rešenje da je i ''Salford'' monopolista, koji ima 60% našeg tržišta. Međutim, umesto da država zaštiti jednog takvog državnog činovnika koji, i mi mu to zameramo, nije ranije izašao u javnost da kaže da li je i kakvim pretnjama bio izložen, ona ga smenjuje.
A gospodin Milan Beko je toliko siguran u sebe, da ne upotrebim neki drugi izraz, da tvrdi da će tužiti gospođu Bajalović zato što je ona iznela da joj je on upućivao pretnje. Mi ne stajemo na stranu ni gospođe Bajalović ni gospodina Beka, ali je nesumnjivo da država ne brani svog državnog činovnika, tako značajnog, i da mu ne da podršku u ovoj skandaloznoj aferi.
Zato mi nećemo glasati za ove vaše predloge, i iz stručnih i iz praktičnih razloga, a moram reći i iz moralnih. Zahvaljujem.

Izvinite, koliko imamo vremena kao poslanička grupa? (Predsednik: Osamnaest i po minuta.)
Zahvaljujem. Obrazloženje odbijanja ovog amandmana pokazuje zašto ne treba glasati za ovaj zakon i zašto mi nećemo glasati za ovaj zakon. Zato što se govori da je Republika Srbija sklopila aranžman i dogovorom sa MMF itd. i svečane obaveze prema MMF.
U raspravi u načelu mi smo ukazali na činjenicu da je zakon počeo da se izrađuje negde mesec dana posle potpisivanja Pisma o namerama, gde su Vlada Srbije i NBS obećale MMF i njegovom predsedniku da će smanjiti izdatke za penzije, za lokalnu samoupravu, da će smanjiti zaposlenost i da će u svakom slučaju uništiti socijalni položaj i penzionera i zaposlenih. Kao što je već rečeno, radi se o smanjivanju sa 13 na 10% bruto domaćeg proizvoda.
Navešću vam samo tri primera koji pokazuju da je to duboko pogrešna politika, da je to politika koja je protiv interesa naših građana, protiv interesa naše ekonomije i protiv interesa naše države.
Vi sigurno znate, i to se ne spori, da je američka ekonomija bila najjača i još uvek je najjača posle Drugog svetskog rata, međutim to njima nije smetalo da oni povećavaju izdatke za penzije, počev od 1937. pa nadalje i samo jedan podatak govori da socijalna pravda i socijalna briga o penzionerima ide uporedo sa jačanjem ekonomije. To nisu dva različita pravca, prema tome ovo obrazloženje amandmana je potpuno besmisleno.
Godine 1953. po cenama iz 2006. godine 100 milijardi dolara je dato za penzijsko osiguranje u Americi. Godine 2003. 530 milijardi dolara, to uopšte nije smetalo Amerikancima da imaju takav BDP i rast BDP i drugih ekonomskih pokazatelja.
Drugi još svežiji primer je primer Ruske Federacije. MMF i bord direktora MMF su se veoma bunili zašto je ruska Vlada povećala svoje rashode za penzionere, za penzije za 10% bruto domaćeg proizvoda. Dakle, dok mi smanjujemo izdavanja za penzije u Ruskoj Federaciji se ona povećavaju čak za 10% bruto domaćeg proizvoda i, za razliku od našeg minimalnog rasta bruto domaćeg proizvoda koji se planira za sledeću godinu ako ga bude, u Rusiji je on već dostigao 6,3% minimalno.
Ima još jedan primer koji je vrlo poučan i koji pokazuje da aranžman sa MMF je pogrešan u svakom smislu. To je primer razvitka italijanskih južnih oblasti. Oni su ulagali, kao se predviđa ovim zakonom, u javne radove, u javne investicije i uglavnom su se gradili putevi.
Najpoznatiji put je onaj autostrada Del Sole, od Milana do Napulja, koji je dugačak negde oko 750 kilometara, međutim, on sam po sebi nije doneo boljitak toj privredi i stanovništvu na jugu Italije, čak je došlo do stečaja jer je povećan uvoz iz Severne Italije ka Južnoj. To će se sigurno desiti i sa uvozom iz EU ka Srbiji.
Tek kada su italijanske ekonomske vlasti uvidele da treba povećavati penzije, potrošnju, zapošljavanje u državnim službama, to je ovde jeres ako se to kaže ili ako se sruši ta dogma da ne treba podržavati jaku državu, onda je tek BDP na jugu Italije počeo da raste.
Dakle, imate tri primera, jedan iz SAD, jedan iz Ruske Federacije, jedan iz Italije koji pokazuju da rast penzija nije suprotan rastu ekonomije, rastu socijalnog standarda građana i boljitku države.
Prema tome, ove fraze iz pisma o namerama koje su očigledno bez ikakvog kritičkog pristupa usvojene u obrazloženju ovog zakona ili u samom zakonu, pokazuju da MMF je veoma štetan za našu privredu, za našu državu i ponovo apelujem na vas, ne nadajući se da ćete to uraditi, da postupite kao ministar finansija vaš kolega iz Mađarske, koji je u julu 2010. godine prekinuo pregovore sa MMF i usmerio je oštricu tih poreza i zahteva za većim prihodima ka stranim bankama, ka stranim osiguravajućim društvima.
Znam da za to treba i političke i ekonomske hrabrosti, ali SRS smatra da i MMF i EU, koja prati MMF na ovom razbijanju naše ekonomije, imaju alternativu. Dovoljno je da se pokaže malo ekonomskog patriotizma i malo političke hrabrosti.

Svrha ovog amandmana je da se u neku ruku zaštite domaći stručnjaci, pošto smatramo da, ministarka to sigurno zna, u ekonomskoj sferi, političkoj i pravnoj imamo stručnjake koji su ravnopravni sa onima iz inostranstva.
Takođe smatramo da dosadašnje iskustvo sa ljudima kao što su Albert Jeger ili Bogdan Lisovolik koji se, najblaže rečeno, ponašaju neprikladno u funkciji u kojoj se nalaze u zemlji, koji nas stalno upozoravaju da treba da smanjimo penzije, da ne treba da se povećavaju izdaci za zdravstvo, za obrazovanje, za školstvo, pokazuju da je to jedna vrsta političkih predstavnika koji rade na jednom rasparčavanju naše ekonomije.
A inače i iskustvo samog Alberta Jegera, vi znate bio je šef Misije MMF u Istočnoj Evropi i, ako se na varam, u Bugarskoj, Rumuniji i Ukrajini, pokazuje da on, najblaže rečeno, nema dobre rezultate.
Vi znate da je u Ukrajini posle njegovog odlaska zabeležena najveća inflacija u Evropi. Takođe ništa nisu bolji ni pokazatelji u Bugarskoj i Rumuniji, tako da najblaže rečeno, ispoljavamo jednu vrstu sumnje prema takvoj vrsti stručnjaka za koje verujem da će se pojaviti ovde u fiskalnom savetu.
Smatramo da postoje ljudi koji su dovoljno stručni, koji ne moraju biti stranački angažovani, kao na primer vaš kolega Predrag Jovanović Gavrilović ili Dušanić Jovan, što da ne i gospodin Katić i akademik Kocić, znači postoje ljudi koji su stručni, koji nisu stranački angažovani, koji mogu ispunjavati ove zadatke i biti nezavisni pre svega, ne samo od Vlade Srbije, već od MMF, koji očigledno definiše ekonomsku politiku ove države na pogrešan i štetan način, pre svega za naše penzionere i građane.