Interesantno je po kom osnovu su spojeni ovi zakoni i predlozi zakona. Pored većeg napora, nismo uspeli da vidimo nit koja povezuje ove zakone. Pokušaćemo da obrazložimo naš stav, stav SRS, pre svega o Predlogu zakona o Evropskoj konvenciji o predelu, o ukidanju diplomatskih viza sa Alžirom i o dvostrukom oporezivanju sa Indonezijom.
Što se tiče ove konvencije iz 2000. godine, koju je doneo Savet Evrope, osnov te konvencije i to se vidi već u obrazloženju je tzv. održivi razvoj. Nažalost, do dan-danas nema neke definicije tog održivog razvoja koja bi bila opšteprihvaćena, može se samo nešto u okvirnim konturama reći da se radi o jednoj definiciji koja uključuje, kao što piše u obrazloženju ovog predloga zakona, i ekonomske i socijalne i kulturne komponente, naravno i ekološke, koje su osnov ove konvencije.
Međutim, treba biti realan i treba imati u vidu da ipak održivi razvoj, pre svega, zavisi od privredne snage jedne zemlje, od njene ekonomske moći i on se uglavnom u nauci i teoriji vezuje za rast BDP, za prihod po glavi stanovnika. Videli smo pre nekoliko dana da su to kod nas varijabilne kategorije, dan-danas se ne zna koliki je bio pad BDP. Po nekim podacima bio je 3%, a po nekim podacima 6%, ali to je druga tema.
Što se tiče održivog razvoja, teško da će taj održivi razvoj imati konsekvence i na ekološki razvoj, ako se zna da je spoljni dug dostigao oko 22,9 milijardi evra, što je ogromna cifra, priznaćete za ovakvu populaciju od 7,5 miliona ljudi.
Taj dug će svakako uticati i na ove ekološke zakone i na svu tu ekološku ofanzivu ministra Dulića, za koju mi ne tvrdimo da iza nje stoji loša namera, već naprotiv. Ali, znate, teško je u jednoj zemlji, kojoj BDP padne 6 ili 3 procenata, donositi neke zakone koji su u skladu sa ovom konvencijom o zaštiti predela.
Takođe, kada pogledamo ova konvencija je dosta apstraktna i dosta ima opširnih članova. Međutim, njena konkretna primena će biti veoma teška u ovoj situaciji. Navešću vam jedan konkretan primer. Žao mi je što tu nije ministar ili gospodin Đelić, da mi odgovore na nekoliko konkretnih pitanja u vezi primene ove konvencije o predelu, tj. ekološkog zakonodavstva.
Kako nameravaju da se izbore sa očiglednim štetnim delovanjem "US steel" u Smederevu, koji je navodno najveći srpski izvoznik a, priznaćete, ipak je to firma u vlasništvu SAD, tj. tamo ide i profit i sve? Imamo i podatke koji su javni, koji su izneti u januaru ove godine, na primer, da je prekoračena ta granice nedozvoljenih čestica u toj oblasti gde je "US steel". To je, na primer, izneto u izveštaju Zdravstvenog centra "Sveti Luka" u Smederevu.
Takođe, u članu 2. ovog predloga zakona o primeni ove ekološke konvencije se nešto malo bliže definiše područje primene. Evo, kada to primenimo na Sartid, kada primenimo na seoska područja, koja se takođe pominju u ovoj konvenciji, svakako bi trebalo obići i sela kao što su Vranovo, Ralja itd, koja su ugrožena od štetnog i neekološkog delovanja Sartida tj. "US steel".
Sada ovde neću ulaziti u to kako to je prodato, kako je to bilo, to su već teme za neke druge zakone. Ovde je, pre svega, fokus na ekološkoj štetnosti navodno najveće i najbolje investicije u zadnjih ne znam koliko godina, decenija.
Međutim, mi tvrdimo da nije tako i da je ta firma, da je to preduzeće "US steel" Srbija zaštićeno, ne samo u medijima, nego je zaštićeno i od strane ove vlasti, koja ne pokazuje ni delić želje da bude oštra i da primenjuje zakone kao što se to primenjuje u slučaju NIS.
Takođe, što se tiče člana 2, morske oblasti, to jednostavno za našu zemlju nije primenjivo posle referenduma koji je organizovan od strane EU u Crnoj Gori, ali to je već druga tema.
Čl. 5. i 6. se navode kao najvažniji članovi ove konvencije o predelu i tu se govori o ''podizanju svesti''. Verovatno se misli na ekološku svest, na svest građana i na delovanje na najširu javnost, što piše u 5. i 6. članu i što je dobro.
U tom smislu treba ponovo navesti da je upravo primer koji će pokazati da Vlada Republike Srbije, nadležna ministarstva i tzv. nevladine organizacije, koje se bave ovim temama, pokažu svoju doslednost, principijelnost i brigu za zaštitu građana, upravo na primeru "Sartida" i na primeru ovog zagađivanja, koje je kulminiralo početkom 2011. godine, sa konkretnim primerima koje sam naveo.
U tom smislu preporučio bih, i žao mi je što niko od ministara nije tu, jedan primer iz svetske prakse, koji pokazuje kako jedna odgovorna vlast, koja brine o građanima, koja brine o ekološkoj svesti u javnosti, rešava ovako značajne probleme.
Godine 2006. na jednom sastanku, koji je održan u gradu Tomsku u Sibiru, odlučeno je da se naftovod, koji je trebalo da poveže istočni Sibir sa Kinom i sa SAD, radi se o jednoj investiciji koja se meri milijardama evra, izmesti od jezera Bajkal 350 do 400 kilometara. Prvobitnim projektom je bilo planirano da taj naftovod prolazi negde na 40-ak metara od obale jezera koje se smatra svetskom baštinom.
Vi sigurno znate da je Unesko uvrstio to je jezero kao jedan, da tako kažem, ekološki dragulj u svoju listu zaštićenih svetskih dragocenosti. Međutim, ruske vlasti su pokazale jednu vrstu ekološke svesti i, bez obzira na velike gubitke koje će imati ta trasa, koja je 300 do 450 kilometara pomerena od Bajkalskog jezera, oni su primenili taj drugi projekat i tako su izašli u susret regionalnim vlastima, "Grinpisu" i svim ekološkim udruženjima i organizacijama koje su se bavile ovim problemom.
Prema tome, kada s jedne strane uporedite ovaj veliki projekat i veliko skretanje trase jednog ogromnog naftovoda i ovu nemoć, nezainteresovanost ili ne znam kako da to objasnim kada se radi o Sartidu, koji je ovde blizu, mislim da se radi o jednom primeru koji mora biti podsticaj za vlasti, za resornog ministra i za sve one ljude koji će raditi na primeni ove konvencije, protiv koje mi nismo u principu, iako smatramo da je ona okvirna, jedan primer kako treba raditi u praksi i kako treba primenjivati ovu konvenciju.
Takođe, mogu navesti i jedan međunarodni primer. Vi sigurno znate da je već završena prva trasa gasovoda "Severni tok" i da je za taj gasovod, pre svega, bio problem, ne u tehničkom smislu, polaganje tih cevi kroz Baltičko more, već ekološke dozvole Danske, Finske, Švedske, Nemačke i Rusije.
Nekoliko godina su rađene studije i rađeni su projekti koji bi uspeli da tu ekološku ravnotežu Baltičkog mora dovedu u istu ravan sa ekonomskim interesima, koji su nesumnjivo veliki, jer to je projekat negde u vrednosti od preko sedam milijardi evra, i tek kada su bili doneti svi dokumenti u ekološkom smislu, što se tiče teritorijalnih voda, što se tiče dna Baltičkog mora, taj projekat je pokrenut u tehničkom smislu, i to tek 2009. godine.
Znači, četiri godine je trebalo da se donesu sve dozvole u ekološkom smislu i da to krene. Videli ste, posle godinu dana je to završeno i u rad će biti pušteno krajem ove godine. Dakle, to je još jedan primer za ministarstva, za ministra, za Vladu i za sve one koji hoće da primenjuju ovu konvenciju o predelu, da jednostavno ekologija nije jedna vrsta propagande, već jedna vrsta potrebe koja ide uz ekonomske interese i koja nije manje važna od ekonomskih interesa.
Kada se desi da propaganda i politički interesi nadvladaju nad tim ekonomskim potrebama, onda imate jednu vrstu manipulacije. Mogu da vam navedem, u tom smislu dovoljno je da pogledate politiku koju vodi frakcija Zelenih u Evropskom parlamentu i videćete da se oni više zalažu za rat, za bombardovanje od SRJ pa do Libije, nego za neke ekološke standarde.
U tom smislu bih vam preporučio, žao mi je što ministar nije tu, jedno vrlo interesantno izlaganje u vezi ekologije i politike, koje je održao češki predsednik Klaus u Srpskoj akademiji nauka, pre nekoliko meseci, kada je bio u zvaničnoj poseti Srbiji.
Tako da ne treba idealizovati sve ono što dolazi iz EU što se tiče ekoloških zakona. Treba kritički i, pre svega, u smislu tog pominjanog održivog razvoja videti šta je dobro za naše interese, šta je dobro za naše građane i šta koristi tom održivom razvoju, podizanju standarda, podizanju socijalnih, kulturnih i drugih prava naših građana.
Takođe, što se tiče ovih ekoloških zakona koji se obrađuju u smislu ove konvencije, treba navesti, mi tu imamo jasan stav, da mi nismo protiv konvencija Saveta Evrope i da mi odvajamo Savet Evrope kao jednu krovnu organizaciju, u kojoj je i Ruska Federacija i druge države, od EU.
Dakle, mi pravimo razliku između konvencija Saveta Evrope i direktiva i uredbi, a može se reći u praksi i pojedinih ultimatuma EU. Smatramo da su to dve različite organizacije i dve organizacije koje se ipak za nijansu drugačije ponašaju prema nacionalnim, ekonomskim i svim drugim interesima Republike Srbije.
U tom smislu, navešću vam jedan konkretan primer. To pokazuje da je ipak to zakonodavstvo Saveta Evrope na jednom humanijem nivou od EU, od Aki komunitera, a to je jednostavna činjenica da Evropska socijalna konvencija, koja je doneta 1961. godine u Torinu, već decenijama primenjuje se u Savetu Evrope.
Međutim, Evropska zajednica i EU nije ratifikovala tu konvenciju i nije je na direktan način uvela u Aki komuniter, iako je upravo ta konvencija direktno povezana sa ovom konvencijom koju mi sada razmatramo, jer govori o uslovima zapošljavanja, o zdravlju radnika i svim onim činjenicama koje idu uz jedno ekološko zakonodavstvo.
Takođe, u članu 7. Konvencije se navodi, taj član ne potire ovo što smo mi sada izneli, da treba promovisati razmenu stručnjaka i mi protiv toga nismo. Mi smo protiv toga da se dobijaju donacije i da se obučavaju stručnjaci koji su došli iz inostranstva, uglavnom iz EU. To je ta vrsta zloupotrebe, jer se u članu 6. navodi da se obuka stručnjaka vrši u skladu sa ovom konvencijom.
Mi upozoravamo, i pre nekoliko dana je bila rasprava o Zakonu o privrednim društvima, gde se u obrazloženju zakona videlo da su taj zakon, u stvari, pisali stručnjaci iz Nemačke, što je, priznaćete, ipak, u smislu ove vrste prava, gde svaka zemlja ima posebno zakonodavstvo i gde "Aki komuniter" nije toliko usaglašen, više nego čudno.
Postavlja se pitanje da li se neki zakon, da li se neke konvencije donose samo zato da bi se dobijale donacije, koje će ići upravo tzv. ekspertima iz EU. Mislim da zato taj član 6. konvencije treba vrlo pažljivo primeniti, treba doneti i podzakonske možda propise koji bi to bolje regulisali.
Takođe, što se tiče člana 10. opet ćemo reći da mi nismo protiv tog prava Saveta Evrope, a što se tiče definicije, one opet kažem moraju da budu jasnije i da budu primenjene u samoj proceduri, jer podsetiću vas da je u Davosu februara 2009. godine održana jedna konferencija, gde je opet već pominjani češki predsednik Klaus pomenuo da se radi o zloupotrebi ekološkog zakonodavstva upravo od strane EU.
Što se tiče zakonodavstva UN, znate da je pre dve godine održana jedna velika međunarodna konferencija i da je došlo do nesuglasica, jer zakonodavstvo nije bilo precizno određeno i precizno formulisano. Šta hoću da kažem? Znači, ovu konvenciju treba primeniti u skladu sa onim uslovima koji postoje u Republici Srbiji i ne treba praviti fetiš od toga ili, kao što kaže gospodin Klaus, neku novu religiju, jer radi se o interesima naših građana.
U članu 12. Konvencije, i upravo u kontekstu ovoga što smo pričali, postoje definicije koju omogućuju strože odredbe i njih treba primeniti upravo na "Sartid". Treba tu pokazati jednu vrstu hrabrosti, i političke, i ekološke, i ekonomske i bilo kakve, jer je to priznaćete navodno najveći srpski izvoznik, to nije tačno, nego je to najveći izvoznik na teritoriji Srbije, koji ima izvoz negde oko 700 miliona evra, što, ako uzmete da samo 1% od tog ogromnog izvoza, koji je zasnovan između ostalog i na preferencijalnom tretmanu što se tiče struje i drugih pogodnosti koje ima "Sartid", treba primeniti da bi se ove ekološke štete predupredile, kao što se desilo početkom 2011. godine.
Što se tiče ovih drugih zakona koji se ovde danas razmatraju, mi smatramo da treba razvijati odnose sa Indonezijom. Postoji, naravno, velika geografska udaljenost, ali treba naglasiti da to dvostruko oporezivanje je jedna tekovina koja treba da se primeni u saradnji sa ovom zemljom jer, pre svega, radi se o najvećoj muslimanskoj zemlji na svetu, koja ima preko 200 miliona stanovnika.
Za razliku od tzv. prijatelja iz Ankare i drugih zemalja koje se ovde forsiraju kao navodni prijatelji, ona nije priznala tzv. tvorevinu Kosovo, tako da, u tom smislu ovo je jedan korak, ne kažem da je to sudbonosni korak u saradnji sa jednom ovako dalekom zemljom, ali svakako to je korak u dobrom smislu.
Što se tiče Alžira, to je takođe muslimanska zemlja koja nije priznala Kosovo i koja je u ekonomskom smislu vrlo značajna, jer vi sigurno znate da je to prvi proizvođač tečnog gasa u svetu, četvrti proizvođač gasa u svetu i to je zemlja koja pokazuje jednu vrstu dobronamernosti i u Organizaciji islamske konferencije i u Pokretu nesvrstanih.
To nije u ovim trenucima bez značaja kada vidimo da je, što je svojevrsni apsurd, EU mnogo više neprijateljski raspoložena prema Srbiji u smislu priznanja Kosova nego Organizacija islamske konferencije, što pokazuje svu besmislenost i apsurdnost fraze da EU nema alternativu i da su tu, navodno, neki prijatelji i neko tržište koje će nam omogućiti prosperitet.
U tom smislu i kao jedna vrsta zaključka, mi smatramo da treba razvijati, pre svega, ekonomske odnose sa našim prirodnim i ekonomskim partnerom, kao što je Ruska federacija, naravno, i sa ovim značajnim zemljama kao što je Alžir, koje su prebogate, imaju prirodna bogatstva.
Upozoravamo javnost u okviru rasprave o ovim konvencijama da, kada jednog dana, ne daj bože, Srbija bude članica EU, prema članu 133. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice, tačnije Ugovora iz Rima, svi ugovori o slobodnoj trgovini neće moći da se primenjuju.
Dakle, kada se desi taj dugo očekivani dan za neke, Srbija će morati da izađe iz ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom, sa Ukrajinom, sa Belorusijom i sa svim onim zemljama gde postoji tržište za naše proizvode.